TRI PITANJA

“Zlo ne može podići ništa, zlo samo uništava, seče, lomi.”

TRI PITANjA

Bio jednom jedan car koji je vladao malenom zemljom i poniznim narodom koji je u njoj živeo. Pored apsolutne vlasti, poslušnih podanika, domaćeg hleba i pučkih igara, car je imao još jednu veliku ljubav – voleo je da filozofira. I tako jednog dana, poželeo je da sebi odgonetne nekoliko važnih životnih pitanja. “Bilo bi divotno”, pomisli car, “kad bi svagda znao kada početi svaku stvar, s kojim ljudima imati a s kojim nemati posla, i najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija!” Iako je sebe najpametijim od sviju smatrao i retko saveta od bilo kog tražio, car odluči da u pomoć pozove najumnije glave svog carstva da mu pomognu kako bi pronašao rešenje za svoju trilemu. Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu – ovaj ovako, onaj onako – na njegova pitanja.
Prvi su ga posetili ljudi iz carske svite i dvorske lude, onda na crveno slovo dođoše i crkveni autoriteti, potom učitelji, filozofi i ljudi od nauke a na kraju vojskovođe i generali. Jedni su govorili da su caru najpotrebniji njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su to sveštenici; treći su prednost dali lekarima a četvrti vojsci. Jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu – nauka; drugi rekoše da je najvažnija – ratna veština; a treći da je od svega toga važnije – bogopoštovanje. Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu. Priča se da se taj pustinjak u prošlosti zamerio carevima nekih drugih monarhija pa je zato živeo u šumi, i nikud iz nje nije izlazio.

Car osedla starog konja koga je davno od brata na poklon dobio i uteče dvorskoj straži. Voleo je da se našali sa ljudima iz pratnje da im pobegne i na kratko uživa u panici koju bi kod njih izazvao. Pade mu na pamet da iskoristi gužvu i skokne do novosagrađenog rudnika na koji je bio posebno ponosan. Vladar druge, mnogo moćnije, monarhije poslao mu je radnu snagu koja je uz domaće budake, silno bogatstvo iskopavala kako bi se na ravne časti međ carevima podelila. Car je iz prikrajka uživao u kopanju rude i punim plućima udisao kiselkasta isparenja. Čudan osećaj ispunio je gospodarevo telo. Bilo mu je i lepo i neprijatno, i slatko i gorko, i glatko i lepljivo – kao da jede rahat lokum! A onda se malo i zakašljao. “Nije to ništa za ovakog junaka!”, ohrabri sebe pre nego je usmerio konja prema kući mudrog pustinjaka. Carobranitelji su se u međuvremenu, nekako organizovali i sustigli svog suverena koji je galopirao prema cilju. Pustili su ga da se približi kolibi a onda se rasporedili po šumi. Pustinjak je kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on ga pozdravi pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje,teško je disao. Car mu priđe i reče:

“Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: Koje vreme čovek treba da prepozna i iskoristi kako se posle ne bi kajao? Koji su mu ljudi najpotrebniji te s kojim treba više a s kojima manje opštiti? Kakva su dela najvažnija i koje delo između svih treba činiti pre drugih?”
Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori, nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.

“Ti si se umorio, reče mu car. Ded mi taj ašov, da te odmenim.”

“Hvala ti!”, reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.

“Sad se ti odmori; daj mi da ja…”, reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:

“Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovore na moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.”

“A gle, ko ono trči ovamo?”, reče pustinjak. “Da vidimo ko je?”
Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek koji se držao rukama za glavu dok mu je pod prstima curila krv. Pritrčavši caru, bradonja pade na zemlju pa, razrogačenih očiju poče da zavija i arlauče. Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na čelu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu. Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa zaiska vode. Car mu donese i napoji ga. Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se.
Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu,zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u niega svojim zažarenim očima.

“Oprosti mi!”, reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.

“Ja tebe ne poznajem i ne znam šta da ti praštam”, reče mu car.

“Ti ne znaš mene ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se
zakleo da ću ti se osvetiti što si mi zbog rudnika, na prevaru čast i imanje oduzeo. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da ti naudim kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i prebiše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.”

Caru bi milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu mnogo bolje imanje dati, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći. Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka. On poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao. Car mu priđe i reče:

“Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.”

“Pa već ti je odgovoreno, reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.”

“Kako odgovoreno?!, zapita ga car.”

“Pa evo kako, reče pustinjak.”

“Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje,nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao a ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti tada bio najvažniji čovek. Najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti0. A posle, kad je onaj neznanac dotrčao, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu tada nisi previo ranu, on bi umro i ne bi se pomirio s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, dok je ono što si mu ti učinio bilo najvažnije delo. Zato zapamti da je najbitnije vreme – sad, odmah! A najvažnije je stoga što mi samo u njemu jedino gospodarimo nad sobom. Najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao. Najznačajnije od svega jeste učiniti dobro delo jer samo za to čovek je i poslan na ovaj svet.”
Naravoučenije: Svaki car koji se bar jednom u životu dohvati ašova i motike – vladaće večno!

PS: Pošto je saznao odgovore na najvažnije životna pitanja, carevoj sreći nije bilo kraja. Rudna renta je redovno stizala a sportske svečari nastavljene tako što je car trijumfovao najpre u povlačenju konopca (sam protiv svih) i u šahu kada je simultano odigrao sa 2027 podanika – i sve ih pobedio. Veselje se širilo na sve strane, žitelji carstva živeli bolje nego ikada ranije… Idilični završetak priče bio je na dohvat ruke a onda je plodna zemlja odjednom pocrnela. Umesto žita rastao je ćumur a iz pustinjakovih leja teklo je istrošeno ulje. Godine su prolazile, zemlja više nije davala ploda, ptice i životinje su vremenom uginule a carstvom je zavladala glad. Ljudi su čekali cara da ih izbavi iz nevolje ali od njega ni traga ni glasa. Priča se, da se svojom svitom odselio u drugo carstvo i dobit od rudnika sa moćnijim kolegom još dugo delio.

Tekst je blago modifikovana verzija kratke priče L. N. Tolstoja “Tri pitanja”