Copyright @ 2024 by Dejan Krstic
All rights reserved. No part of this book may be eproduced or trasmitted in any form or by any means wthout written permission from the author
Last update 29th August 2024

NOVINARI

“Kako bre ne jede ćevapi sine?”, začudila se Draginja.

“On je kevo vegan i ne jede meso!”, objašnjava Bane.

“Kaži mu da imamo i mladu jagnjetinu… Komšija Pufta kaže da je do juče majku za sisu coktalo!”

“What is she saying?”, pitao je Erik.

“All good man! She is worried because you don’t eat meat. I’ll explain!”, pojasnio je Bane koji se nalazio između dve vatre.

“Dobro ako neće ni ćevapi ni jagnjetinu ću mu ispečem pile… Odma’ ću ja!”, uporna je majka.

“Reko’ ti da uopšte ne jede meso!”, ljutnuo se sin.

“Ribu nemam, samo sardinu!”, preslišavala se Draginja.

“Ima ovde i paradajz i papriku i krompir a vidim da si i pogaču umesila… Će mu se svidi ne brini.”

“Kako bre da ne brinem crni sine stranac nam prvi put uš’o u kuću a mi da se brukamo s krompir i piperke!”

Majka je otrčala u malenu kuhinju, koja je pored sobe u kojoj su obedovali bila jedina prostorija u minijaturnom stanu porodice Ristić na Novom Beogradu. Otac je nasuo rakiju i nazdravio sinu i njegovom crnoputom gostu iz Amerike.

A sve je počelo pre tri meseca.

Moćno arizonsko sunce rutinski je privodilo kraju još jedan udarnički prolećni dan. Zalazilo je iza pustinjskog horizonta, praveći crvenkasto-narandžaste senke na istočnom zidu redakcije lista Voice of Desert. Neonsko svetlo, koje nikada nisu gasili, brzo je zavelo svetlosni red u prostoriji. Mlada novinarka je upravo privodila kraju svoj tekst; prsti su velikom brzinom plesali po tastaturi dok su slova na monitoru pratila ritam tekstualne sambe. Na njenom licu videlo se da zna šta radi. Povremeno bi se namrštila, zagrizla donju usnu, a zatim nastavila da dobuje još brže po abecednim hijeroglifima, pokušavajući da uhvati misli pre nego što se rasprše. Za susednim stolom, Majk iz sportske redakcije sedeo je zavaljen u stolicu s nogama podignutim na sto. Držao je lopticu za bejzbol, koju je ležerno bacao u vazduh i hvatao nazad. Na licu se mogla prepoznati blaga dosada, ali i opuštenost čoveka koji je završio svoj deo posla i sada samo čeka kraj radnog vremena.

Gledajući sve to sa strane, stajao je gost sa Balkana, novinar lista Urlik, Bane Ristić. Pažljivo je pratio svaki pokret, svaki detalj tog šarenog mozaika dešavanja u redakciji. Novinari su, bez reči, zurili u monitore, telefoni su zvonili, a najnovije vesti iskakale na ekranu glavnog urednika. Dinamika novinarskih aktivnosti se zahuktavala pred zatvaranje prvog izdanja novina. Bane je dobro znao taj osećaj kada adrenalin pokrije nervozu, a trka s vremenom potisne sve ostalo. Nedavno je stigao u Ameriku na stručno usavršavanje. Kao jedan od najboljih istraživačkih novinara u regionu, Bane je bio lak izbor za Amerikance u procesu rigorozne selekcije prijavljenih kandidata. Kritički tekstovi i posvećenost poslu preporučili su ga da, o trošku poreskih obveznika SAD, provede tri meseca u redakciji najpoznatijeg dnevnog lista u Arizoni. „Ovo je prava ludnica!“, pomislio je dok je posmatrao američke kolege, koji su brzinom tinejdžera na iskusnoj devojci obrađivali informacije, pokušavajući da u poslednjem trenutku završe svoje priče, kolumne, reportaže i komentare.

“Ti si kolega iz Evrope, zar ne?!”, čuo je muški glas iza sebe.

Okrenuo se i ugledao korpulentnog crnca koji mu je pružio ruku.

“Erik Stoun, drago mi je! Čuo sam da si dobar novinar. Voleo bih da pročitam neki od tvojih tekstova. Imaš li nešto prevedeno na engleski?”

Bane se osmehnuo i iz stola izvadio fasciklu.

“Hvala, Erik. Svaka zemlja ima svoje priče. Ovde su prevodi nekih od mojih tekstova. Šta se radi u Arizoni? O čemu trenutno pišeš?”

Erik je otvorio rokovnik i pokazao naslov: “Nevladina organizacija u borbi za prava američkih starosedelaca u Arizoni”. Bane je bio zatečen.

“Prava starosedelaca? Misliš na Indijance?”

Američki kolega je klimnuo glavom.

“Tako je. Ali „starosedeoci“ je politički korektan termin koji je ušao u upotrebu”, nasmejao se. “Grupa građana ‘Glasovi Pustinje’ organizovano pomaže plemenu Navaho da povrati nekada otetu zemlju.”

Zatvorio je svesku i spustio je na sto, a onda iz ranca izvadio čašicu voćnog jogurta, olizao poklopac i plastičnom kašičicom promešao sadržaj.

“Preko nedelje se zdravo hranim, a vikendom jedem i pijem kao da mi je poslednje. Priča je inače jako komplikovana”, nastavio je Erik. “Previše je pravnih zavrzlama, političkih igara, korupcije… Najgore je što tekst ne ide u današnjem broju – dogodila se neka pucnjava u Tusonu… a čitaoci takve teme gutaju kao udrobljeni keks u mleku!”

Gost sa Balkana je pažljivo slušao. Novinarski crv mu nije dao mira čak ni na drugom kontinentu. Priča je imala sve elemente koji su ga inspirisali da i sam o tome piše: borba za pravdu, sukob sa moćnicima, kulturološke tenzije, rasna diskriminacija… „Ovo bi se i kod nas čitalo“, razmišljao je. „Voli naš narod da se stavi na stranu slabijih i potlačenih – ali samo u teoriji i u medijima. U realnosti – preziru manjine, dođoše, a pripadnike drugih rasa posmatraju kao vanzemaljce… osim kada im poziraju s podignuta tri prsta!”

“Kaži mi nešto više o „Glasovima Pustinje“, zamolio je, dok mu je iz očiju izbijala znatiželja.

Erik je mljackao voćni jogurt a onda se naslonio na sto pored njega.

“Bore se protiv velikih korporacija koje su uzurpirale zemlju „Navaho Nacije“, kako sebe zvanično zovu. Ništa novo, zar ne? Po meni, to je pitanje pravne i, pre svega, moralne prirode. Kako vratiti zemlju koja im je na silu oduzeta pre mnogo godina? Poglavica i njegovi saradnici se pozivaju na stare ugovore, pravne dokumente a uzdaju se i u podršku javnosti. Organizuju proteste, sa željom da prosvetle svoje zemljake i pročiste savest građana. U podeljenoj Americi sumnjam da će im tako nešto uspeti. Nije im lako, ali se i ne predaju a moj zadatak je da im pomognem”, zaključio je Erik.

Bane je klimnuo zamišljeno. „Borba starog i nevinog, protiv novog i iskvarenog sveta. Zna se ko tu pobeđuje“, pomislio je srpski novinar na privremenom boravku u Americi.

“Koliko vidim, uspeo sam da te zainteresujem za ovu priču”, likovao je američki kolega.

“Mislim da ljudi u mojoj zemlji treba da znaju istinu o plemenu Navaho i njihovim mukama koje podsećaju sudbinu Srba na Kosovu” odgovorio je Ristić.

“Ako si slobodan preko vikenda, mogli bi da izađemo da se napijemo k’o ljudi!”, predložio je kolega i odšetao do svog stola. 

Bane se složio, pogledao na sat i zaključio da je usavršavanja za taj dan bilo dosta. Ventilatori na plafonu su tiho zujali, boreći se sa zagušljivim vazduhom u redakciji. U opštem kreativnom haosu sve je funkcionisalo savršeno a akteri su igrali unapred dodeljene uloge znajući svoje mesto i zadatak. “Mogu oni i bez mene!”, pomislio je hodajući prema izlazu. Pošto je napustio redakciju uputio se prema motelu u kome je bio smešten. Kada se pustinja ukrade, najpre od Indijanaca a kasnije i od Meksikanaca, urbanistima nije lako da na peskovitoj ledini naprave grad. Tako je i sa prestonicom Arizone. Ova metropola na jugozapadu Amerike prostire se na više od sto kvadratnih kilometara. Gradski prevoz gotovo da ne postoji jer autobusi saobraćaju na kratkim relacijama, pa je nemoguće stići u drugi deo grada bez bar tri presedanja. Srećom, Banetov smeštaj se nalazio u blizini redakcije pa je do motela i nazad išao pešice zbog čega tokom dvomesečnog boravka nije video gotovo ništa. Jednom ga je kolega poveo sa sobom u Sedonu (kada je pisao o tamošnjem vodovodu), a drugi put je otišao na košarkašku utakmicu NBA lige. Tu počinje i završava se turistička aktivnost novinara magazina Urlik. Motelska soba je bila  malo prostranija od one u kojoj je na dedinom seoskom imanju živeo vučjak Džeki. Najmanji frižider koji je ikada video, televizor iz vremena kada je pohađao osnovnu i minijaturno kupatilo za jednu osobu. „Kao u zatvoru“, negodovao je u sebi. Moraću da prihvatim Erikov poziv kako se ne bi ucrvljao u ovoj “motelskoj ćeliji”.

Tri dana kasnije, novinari Ristić i Stoun obilazili su barove, a u mrtvoj trci ispijanja vodke i viskija rezultat je bio nerešen. Od tog vikenda postali su nerazdvojni. Erik je srpskog gosta vodio sa sobom na teren, dok su neradne dane provodili po kafanama. Kada se Banetovo usavršavanje približilo kraju, Erik ga je iznenadio pitanjem.

“Ako bih krenuo s tobom u Srbiju, da li bi mogao da me primiš kod sebe? Planirao sam da pitam urednika da mi odobri dve nedelje boravka u tvojoj zemlji, odakle bih slao reportaže.”

Bane je bez reči prihvatio, uz napomenu da neće moći da mu pokazuje lepote svoje zemlje jer će biti zauzet novinarskim zadacima. Iako na takve stvari lično nije obraćao pažnju, Bane je slutio da ih očekuju komične epizode tokom Erikovog boravka u Srbiji, i to zbog kulturoloških razlika, mentaliteta, a ponajviše zbog boje kože američkog kolege. Lakše nego što su očekivali, urednik je pristao da Stounu plati avionsku kartu i minimalan džeparac za hranu, pošto je smeštaj već bio obezbeđen.

Na beogradskom aerodromu sačekao ih je Banetov otac Dragan i odvezao ih u svoj stan u Bloku 45.

DARKO MASKARA

“Čovek ogromnih usana i s osmehom Lucifera, nadvija se nad TV prijemnikom marke „Huawei“ i proždire ga u jednom zalogaju. Voditelji Dnevnika su u panici. Ne znaju šta ih je snašlo, pokušavaju da se spasu, lupaju s unutrašnje strane ekrana… uzalud! Čovek sa osmehom đavola je srećan, zadovoljan i sit. Pošto je sažvakao medijske neprijatelje, otvara flašu najskupljeg vina, sipa u čašu i pažljivo je hvata za nogicu. Zavrtevši čašu s vinom, ispija njen sadržaj naiskap. Uvežbanim pokretom briše debele usne i zadovoljno gladi napupeli stomak. Tu pravimo rez, i počinje špica! – objašnjavao je reditelj uvodnu scenu nove TV serije.

Ekran se zatamnio, roletne se podigle a kancelarija direktora filmske kuće „ČivijaNet“ je zablistala. Zavaljeni u jastučaste fotelje poređane oko konferncijskog stola, naspram direktora su sedeli reditelj Gaga, zvani Ljiga i filmski šminker Darko Bojić Maskara. TV serija Zemlja bez nade je najambiciozniji projekat „ČivijaNet-a“ u  narednoj sezoni. Država je odrešila kesu darujući budžet za snimanje postapokaliptične priče sa elementima horora i naučne fantastike. Već godinama “čivijaši” su proizvodili komedije, trilere i mlake socijalne drame pa je Upravni odbor odlučio je da se snimi nešto sasvim drugačije. Naime, predsednik odbora je voleo Igre prestola a njegova skretarica (sa beneficijama) je obožavala Crno ogledalo. Poželeli su seriju u kojoj bi zajedno uživali posle ljubavnih igara u motelu. Problem je nastao kada nijedan scenario nije zadovoljio njihove stroge estetske kriterijume. Na kraju su odlučili da angažuju stranačkog kolegu Gagu koji je navodno bio stručnjak za sve žanrove. Kada je novac obezbeđen, valjalo je pronaći majstora šminke i vizuelnih efekata – a izbor je pao na najboljeg među njima. Darko Maskara je jedini bio u stanju da napravi filmska čudovišta i besprizorne kreature za zastrašivanje gledalaca. „Filmska šminka je kao politička propaganda“, govorio je Bojić. „Sakriva mane i ističe vrline! A često je i obrnuto.“

Razdragani trio živahnih sineasta nije krio zadovoljstvo što zahvaljujući politici Vlade bar za filmsku industriju nije bilo zime. Glasine da režim to nije činio iz velike ljubavi prema umetnosti  već zbog finansijskih malverzacija nisu ih puno doticale. Gaga Ljiga je ispijao treći viski pa su mu sitne lisičje oči sijale kao plamen u ulju kandila. Direktor je gustirao tečnost boje zlata koja se ljuškala u kristalnoj čaši, dok je Darko eksirao sok od jagode. Prisećali su se filmova u kojima su šminkeri uspeli da glumcima promene lični opis transformišući ih u razna čudovišta. Na direktorovom stolu stajala je plava fascikla koju je inokosni organ pažljivo otvorio i kao da odmotava drevni zapis starih Slovena, teatralnim pokretom spustio ispred Maskare. 

– Evo ugovora. Mislim da je ponuda korektna. To je do sada najveći honorar za jednog šminkera od kada sam na ovoj funkciji – zaključio je.

Darko Bojić je pogledom skenirao papir, preskočio birokratske detalje i obradovao se cifri na kraju ugovora. Onda se vratio na početak i pažljivo je pročitao svako slovo i kratkim potezima desne ruke krasnopisom natrukovao potpis.

“Čestitam, Darko, ponovo se oglasio prvi čovek „ČivijaNet-a“. “Drago mi je da ćemo sarađivati… a sada je red da nazdravimo!”

Gaga je prineo praznu čašu, sačekao da se napuni, otpio gutljaj i pokušao da objasni upravo viđeno.

“Ova uvodna scena je jako važna zbog kritičkog aspekta priče”, mudrovao je Ljiga zaplićući jezikom. 

Darko je iz džepa izvadio kesicu kiki bombona, ponudio sagovornike a onda postavio pitanje.

“Ne bih da zvučim zlonamerno, ali – otkud ovako snažna metafora koja stvara kritičku sliku o vrhovnom autoritetu?! Zar se vaša kuća ne finansira prvenstveno iz budžeta?”

Direktor se nasmejao a Gaga je zamolio za još jednu bombonu.

“Znaš kako se kaže, „puno pričaj a ništa ne kaži“, pojasnio je direktor. “Bolje je kritikovati predsednika u fiktivnoj, distopijskoj seriji nego u TV Dnevniku.”

Darko je klimnuo glavom a onda se ugrizao za jezik. „Zašto se pravim pametan? Moje je da šminkam a o politici neka brinu drugi.“. Pažljivo je savio potpisani ugovor, ubacio ga u unutrašnji džep sakoa a onda se udaljio od velikog konferencijskog stola, pohitavši prema vratima.

“Ostavi kiki bombone!”, doviknuo je reditelj Gaga. “Malo mi se lepe za protezu ali dobro idu uz viski…”

Maskara je izvadio kesicu sa šarenim, žilavim bombonama, spustio je na sto i na rastanku poručio saradnicima:

“Još jednom, hvala na ukazanom poverenju. Javiću se kroz petnaestak dana. Tada će biti gotove prve skice sa predlozima za maske glavnih junaka”, rekao je na izlazu. 

U holu „ČivijaNet-a“ zidovi su bili pokriveni plakatima popularnih glumaca, scenama iz serija i filmova, fotografijama sa snimanja i dodela nagrada. Darko je razgledao postere i razmišljao kako je donedavno mogao samo da mašta o druženju sa poznatim ljudima iz sveta filma i televizije.  Na izlazu iz zgrade sreo je poznatog glumca koji će u seriji igrati glavnu ulogu.

“‘De si, Maskara, stari šminkeru!”,  pozdravio ga je Trifun Konjević. “Jesu li uspeli da te ubede da napraviš maske za one anđame?”

Profesionalno deformisani šminker već je pravio plan kako da popularnom glumcu nakalemi debele usne kako bi što vernije dočarao osmeh Lucifera.

“Upravo sam potpisao ugovor”, pohvalio se Darko.

“Ako ćemo pošteno, one karakondžule samo ti i možeš da kreiraš. Teško sranje od serije ali dobro plaćaju. Jebiga, brate, „život je stari kučkin sin, stalno se proganjam sa njim!“,  zaključio je Trifun superstar.

– Drago mi je da si prihvatio ulogu – uzvratio je Darko. – Ne ulazim u kvalitet projekta ali za mene će to biti veliki izazov.

“U pravi si. Nego… hajde da požurim i stavim kažiprst na ugovor pre nego što umetnik u meni ubedi komformistu da se predomisli”, rekao je Konjević i pohitao prema kancelarijama uprave “ČivijaNe-a“.

Bojić se našao na parkingu producentske kuće gde je sve blistalo od luksuznih automobila. Gradom kruže priče da je „ČivijaNet“ u stvari, mudra inovacija države sa ciljem da se legalizuje bogaćenje njenih moćnika. Javna je tajna da se u Srbiji puno snima – a „čivijaši“ finansiraju gotovo sve projekte. Glumci, reditelji i ostali filmski radnici koristili su priliku da i sami puno rade i zarade, dok su zlobnici tvrdili da je sve to smišljeno kako bi država oprala velike sume nelegalnog novca. „Ovaj parking podseća na salon automobila“, konstatovao je Maskara dok se približavao svom izanđalom puntu koji vozi već godinama. Otključao je vrata i na zadnjem levom prozoru uočio poruku – „operi me“! Neki šaljivdžija je prstom po prašini ispisao doskočicu namenjenu aljkavom vozaču. „Nije ga mrzelo da prlja ruke!“, nasmejao se Darko. Ubacio je u rikverc, pažljivo prošao pored rangerover-a i krenuo pema centru grada. 

Prepodnevna saobraćajna gužva; nervozni vozači koji negde žure i stvaraju još veći haos na putu. Darko je vozio polako i u mislima skicirao maske za glavne junake serije. U pauzi imaginarnog filmskog stvaralaštva setio se Joce. Upoznali su se na žurki pre nešto više od godinu dana. Vatra strasti i ljubavi buknula je od prvog trenutka. Nekoliko puta su izašli a onda se Joca preselio u njegov stan. „Zašto gubiti vreme i zevati okolo, kada je od početka bilo jasno da smo stvoreni jedan za drugog!“, prisećao se. Joca je pijanista koji dugo pokušava da se nametne filmskim producentima. „Ne mogu da verujem da niko ne prepoznaje njegov talenat“, razmišljao je Darko. „Tako nežno svira i sa lakoćom komponuje… A tek što izgleda…“ Joca nikada nije propustio dan u teretani. Jede kao vrabac, oblači se kao maneken i sve mu stoji kao saliveno. Šminker Bojić je od detinjstva mučio muku sa kilažom. „Šta mogu, kad volim dobru klopu!“, pravdao se u sebi.

Dok je razmišljao o čoveku svog života, Darko je žešće pritiskao gas, provlačio se između kola i kamiona, izbegao pešaka koji je pretrčavao ulicu i na vreme uočio radarsku kontrolu pokraj puta. Uprkos gužvi i raznim peripetijama stigao je u centar grada. Parkirao se u garaži i pešice krenuo prema pešačkoj zoni. Osećao se ispunjeno, korisno, zadovoljno… To je onaj trenutak kada posle uspešno obavljenog posla, čovek poželi da zagrli čitav svet. Odlučio je da se počasti u omiljenoj pekari. „Joca ne mora da zna. Stalno mi drži pridike o hrani, mada me voli i ovako buckastog!“ Ušao je u pekaru „Pituljica“ gde su pored bureka i pite pravili i odlične kolače. Naručio je burek a u posebnom tanjiru i druge đakonije. Vratio se za sok od jabuke i kafu a onda seo u baštu iz koje je pucao pogled na glavnu ulicu. 

Posmatrao je užurbane prolaznike obuzete jutarnim obavezama. Jedni su išli na posao, drugi samo na kratko napustili kancelariju da kupe doručak, dok su treći završavali poslove u birokratskim institucijama sistema. Prepoznao je mnoga lica. Novinar Nemanja Pavić se zaustavio na semaforu. Deca su se vrpoljila na zadnjem sedištu dok je vozač buljio u jednu tačku sa druge strane ulice. Delovao je zamišljeno i odsutno pa nije primetio kada se upalilo zeleno svetlo. Vozači su nervozno trubili, ali Nemanja nije obraćao pažnju. Bio je fokusiran na prolaznike s druge strane ulice. Iznenađen dinamikom semaforskih radnji, novinar se trgao, ubacio u prvu i nastavio prema osnovnoj školi koju su pohađali njegovi klinci. U pekari, sekretarica sa TV BG9 Bojana, ćaskala je sa radnicom koja joj je upravo naplatila đevrek. Snimatelj Maksa sa iste televizije stajao je na obližnjem trotoaru i kamerom šarao po gradskoj gužvi. „Sigurno snima pokrivanje za jedan od onih dosadnih priloga kada novinar čita tekst a pred očima gledalaca promiču ljudi i automobili koji nemaju nikakve veze s pričom. Potom, u montaži ubace dečaka koji liže sladoled ili zgodnu plavušu u minjaku. Tako se najbolje razbija TV monotonija“, filozofirao je Darko uništavajući pecivo koje je polako nestajalo iz tanjira. Razmišljanje je prekinuo Maksin glas.

“Dobro jutro, LGBTQ, moje poštovanje… šta se radi? Dugo te nisam video! Svrati nekad do nas, nije lepo da nas izbegavaš…”

Tokom studija, Darko je radio na TV BG9 kao realizator programa, a za svoju dušu je šminkao voditeljke koje su zahvaljujući njegovom talentu pred kamerama izgledale besprekorno. Tog jutra, sticajem okolnosti, veliki broj zaposlenih na ovoj televiziji uhvaćen je vizuelnim radarom bivšeg kolege koji je posle bureka, prešao na pužiće sa sirom. Pažljivo je pokupio mrvice od peciva a onda s tanjira pogled usmerio prema ulici. Poznati biznismen Ostoja Novičić šetao je u društvu gradonačelnika. Ćaskali su, gestukulirali, smejali se a onda seli u baštu susednog lokala, zavalili se ispod suncobrana i naručili pivo. „Baš bih i ja mogao jedno pivce, burek je bio malo slaniji ali ne smem! Moj Joca bi se grdno naljutio. Pecivo i kolače ne može da oseti ali alkohol uvek namiriše!“, zaključio je bojažljivo filmski šminker. Na ulazu u prodavnicu cipela, inspektor Raja Zec je ispitivao tinejdžera koji je pokušao da ukrade patike. Još dvojica radnika televizije, novinar Branko i požarnik Vasa „Kod Galeba“ su pazarili pljeskavice. Iznenada, s druge strane ulice, kroz automobilsku larmu probio se dubok muški glas.

“’Ej, pederu! Šta si se razbaškario ko kurva u izlogu? Sreća tvoja što žurim, inače bi’ te polomio. Slušaj, kad se vratim… neeeemoj da sam te slučajno zatekao… Ubiću te, jebeš mi mater! Poganite nam grad, mamu vam jebem, nastranu i izopačenu!”

Bio je to Vlada Kikirez, navijač, huligan i član „domaće terorističke organizacije“ Krivopije. Od dotične kreature Darko je i ranije, u više navrata, dobijao šamar, ćušku ili šut u dupe – zato ga je uvek zaobilazio u širokom luku. Vlada je produžio prema fudbalsko–mafijaškom hramu kada je iznenada naleteo na kolegu, brata po nasilju i vođu sa tribina.

“Monkiii, bra-teee! Re-spekt!”, rekao je Vlada dok je tri puta ljubio svog idola.

“Zdravo, Kikirez, otkud ti ovako rano na ulici?”, iznenadio se Vladin šef. “Zar niste noćas bančili u kafiću i planirali šorku s Torbarima?

“Dok je torbarskog pomora, nema odmora”, pokušao je da bude duhovit. “Vidimo se kasnije, Bato!

Bata Monki je takođe bio siledžija, navijač i mentalni zagađivač. Nekršteno ime beogradskog huligana je Bratislav Jovanović a originalni nadimak – Monstrum. Kako mu je popularnost na kriminalnoj lestvici zla skakala, tako su počeli da mu tepaju „Monki“. Batina životna priča surova je baš kao i njegovo ponašanje. Oca nije zapamtio a majka se brzo preudala za pijanduru koji ga je od malena maltretirao. Na dan kada je napunio četrnaest godina, umesto poklona dobio je batine. Iste noći Bratislav je zaklao očuha na spavanju. U popravnom domu je proveo dve godine a po izlasku se priključio navijačkoj grupi Krvopije. Odmah se istakao u tučama i bahanalijama navijačkih grupa. Sa šesnaest godina nožem je unakazio dvojicu suparnika. Ponovo odlazi u maloletnički zatvor gde ga je vrbovala Služba – tu prolazi obuku, a po izlasku na slobodu postaje jedan od najuticajnijih navijača u gradu. Batin zadatak u Službi bio je – likvidacija neistomišljenika, neprijatelja, tačnije svakog pojedinca na koga šefovi pokažu prstom. Na duši je nosio ko zna koliko ljudskih života, ali – pošto duše nije imao – Monstrum se ponosio svojom produktivnošću. Jednostavno, neko voli film i muziku, neko sport… a Batina strast je ubijanje, krv i smrt.

Pre nekoliko dana od onih „odozgo“ dobio je novi zadatak koji mu se činio komplikovanijim od svih prethodnih. „Prvo ću na šminkanje, a onda do pošte da proverim kako će proći novi identitet“, preslišavao se u sebi rasejano.

Darko je na brzinu smazao kolače i krenuo kući. „Ne smem da sačekam onu budalu, ubio bi me!!!”, razmišljao je Bojić dok je napuštao pekaru. „A i Joca sigurno brine šta je sa mnom. Jedva čekam da mu kažem lepu vest, a od honorara za seriju odvešću ga u Pariz… Oduvek je o tome maštao!“, sanjario je Maskara ulazeći u garažu. Kliknuo je privezak kako bi se podsetio gde je ostavio punta i istog trenutka osetio stravičan bol u glavi. Pred očima mu se spustio mrak. Dvojica maskiranih grmelja preko glave su mu stavili džak a onda vešto ubacili u kombi. Uz škripu kočnica napustili su parking.

NEMANJA

Novinar Nemanja Pavić je ostavio klince u školi i prečicom krenuo prema redakciji. Vozio je sporednim, uskim ulicama trudeći se da izbegne gužvu u centru grada. Iznenada, ispred njegovog golfa isprečila se kolona automobila. 

“Zašto stojimo?”, pitao je muškarca koji je izašao iz auta.

“Sudar na raskrnici, neće se ovo skoro raščistiti”, odgovorio je drug na drumu.

„Preko preče, naokolo bliže!“, pomislio je. „Tako mi i treba kad previše planiram”. Nemanja je zapalio cigaretu, a onda je vratio film, šta se događalo u domu porodice Pavić gde je i tog jutra vladala uobičajeno napeta atmosfera. Poslednjih meseci retko su se viđali a i kada bi se zadesili na istom mestu, Namanja i supruga Vesna, koristili su otrovnu tišinu kao ubitačno svađalačko oružje. Pasivno agresivne rekacije postale su uobičajeni način komunikacije bračnih drugova. Vesna je ustala prva. Za doručak je deci spremila prženice i zavila sendviče za školu. Dok su Igor i Maja mrljavili komade hleba umočene u jaja, majka je izašla iz kupatila. Na sebi je imala dva peškira. Manji uvijen oko mokre kose i veliki obmotan oko savršeno izvajanog tela. U prolazu je ispijala kafu i ispod oka gledala muža koji se pridružio deci za trpezarijskim stolom. Kao po običaju, buljio je u svoj lap top. „Sinoć je opet kasno došao i mirisao na alkohol. Šta se s tim čovekom dešava?! Gde je onaj moj Nemanja u koga sam bila zaljubljena?“, razmišljala je zabrinuto. 

“Požurite s doručkom, deco, da ne zakasnite!”, podsećala je sina i ćerkicu. “Osim ako tata nema prečeg posla! Tada neće imati ko da vas odvede u školu, kao da ste, daleko bilo, siročići”, dodala je zajedljivo.

Nemanja je zatvorio poklopac računara, ukrao sinu komad prženice i bezvoljno odgovorio.

“Dobro, Vesna, zar moraš od ranog jutra da zvocaš, kritikuješ i negoduješ?! Hajde jedan dan da počnemo kao ljudi!”

” Biće, biće, dragi moj, čim počnemo da živimo kao sav normalan svet.”

Nemanja je namignuo Igoru, uzeo jagodu iz Majinog tanjira i otišao u sobu da se spremi za posao. Dok je bezuspešno tražio čistu majicu oglasio se Vesnin mobilni telefon.

“Ćao, Balša… U koliko sati… Dobro. Da odem prvo do kancelarije ili pravo na sastanak… U redu… Doručak… Pa može. Gde… Važi vidimo se.”

Nemanja je pažljivo slušao opušteni telefonski razgovor svoje žene sa direktorom. Od kada su počeli da se svađaju, Vesna se sve više doteruje, češće odlazi na poslovne ručkove, večere… A evo sada je i doručak došao na red. „Ovaj Balša je kao reka ponornica. Lagano i uporno, mic po mic, potapa Vesnin breg“, gorčina i strah su plivali Nemanjinim mislima. 

“Ako se potrudiš i zadovoljiš direktora posle doručka, proglasiće te za radnicu meseca”,  rekao je otrovnim tonom.

” Šta nema u izlogu, ima u radnji… a šta nedostaje kod kuće, nađe se na poslu”,  odgovorila mu je žena istom merom.

Nije mu prijao Vesnin komentar. Dobro je poznavao svoju ženu. Ovo što je upravo rekla, u normalnoj situaciji nikada preko usta ne bi prevalila. „Želela je da me povredi, prodrma, probudi, opameti… Pitam se kako smo dovde došli? Od ljubavi i razumevanja do prepiranja i zlobnih komentara! Brak ti isklizne iz ruku kao sapun u vojničkom kupatilu. Obuzeti nevažnim stvarima zapostavljamo ono što nam je najdraže – a posle nam je kriv đavo!”, jadikovao je u sebi.

“Da te podsetim, u subotu ispraćamo koleginicu u penziju a ti sigurno imaš neki neodložan posao. Ne bi bilo loše da decu odvedeš kod tvojih”, poručila mu je Vesna dok je ispred ogledala popravljala šminku.

Klinci su bili spremni. Ranci na leđima, patike na nogama i iskren dečji osmeh na licu. Igor i Maja nisu delili osećanja svojih roditelja. Držali su se po strani tokom hladnog rata koji se vodio u kući. Mržnjom neiskvarene glavice ipak su shvatale da nešto nije u redu. Istrčali su ispred zgrade i smestili se na zadnjem sedištu golfa. Na izlasku, Nemanja je ženi rekao „ćao“ ali je pozdrav ostao bez odgovora. Ušao je u auto, vezao pojas, pogledao u retrovizor i vešto se uključio u jutarnju saobraćajnu gužvu. 

“Danas imam pismenu vežbu iz matematike”, cvrkutala je veselo Maja.

“A meni treba lova za ekskurziju”, dodao je sedmak Igor.

Otac ih nije čuo. Vozio je dobro znanim putem od kuće do škole koju je nekada i sam pohađao. Nemanja Pavić je razmišljao o novinskom tekstu na kome je već mesecima radio. „Kada bude objavljena, ova priča će uzdrmati vlasnike firme ’Maler Export’, ali i političare koji im pomažu u raznim malverzacijama”, razmišljao je. Posao na televiziji je otaljavao kako je znao i umeo, a svaki slobodan minut koristio da otkrije vešto skrivane dokaze o poslovnim prevarama Ostoje Novičića. Dok je po automatizmu dobro upamćenih pokreta usklađivao automobilski ples, leve i desne noge na gasu i kvačilu, došlo je vreme da pristisne i kočnicu. Izašao je iz kola, otvorio zadnja vrata, poljubio ćerku i sina i poželeo im uspešan dan u školi. Roditelji koji su čekali da iskrcaju svoju decu nestrpljivo su stiskali sirene svojih automobila. Nemanja im je mentalno pokazao srednji prst, vratio se u automobil i shvatio da se oseća kao da je pošao na streljanje. Cipele su ga žuljale, farmerke stezale, a i kragna na košulji ga je užasno grebala. Nedavno je u Italiji kupio dva para pantalona sašivenih od elastičnog materijala, pa su osim udobnosti zadovoljavale i modne standarde novinara Pavića. Sive je isflekao crvenim vinom a crne pocepao jedne noći kad je, pijan, na putu do kuće mnogo puta padao. Obično je nosio majice ali su sve bile prljave, pa mu je prethodnog dana žena preko volje ispeglala košulju. „Mora da mi je ona rospija nešto prebajala“, zvocao je poluglasno. Plašio se da ga Vesna vara! „A i ako do sada nije, ne bi me iznenadio da će uskoro početi. Jebiga, Nemanja, nisi ni ti cvećka. Novinarska putovanja, sedenje po kafanama, alkohol… Nijedna žena to ne voli!“, bio je samokritičan. Danas ga očekuje sastanak sa insajderom iz „Maler Exporta“, pa kada prikupi dovoljno dokaza priču će objaviti u nezavisnom magazinu Urlik. Bio je to jedini časopis koji je još uvek odolevao pritiscima vlasti. „Samo da onaj drkadžija Raka ne sazna! Odmah bi me prijavio njegovim kerberima!“ Kolona ispred Nemanjinog golfa uopšte se nije pomerala. Kada mu je više dosadilo da čeka, preko trotoara je uspeo da se dočepa prve sporedne ulice. Bio je to sokak u kome je živela njegova prva ljubav iz gimnazije. Propinjao se da vidi unutrašnjost dvorišta ne bi li je slučajno ugledao. Čim je malo ubrzao osetio je da mu volan vuče u levu stranu. Parkirao se, izašao i zaključio da je prednja leva guma na bandašu. „Danas mi baš sve ide onako uz mojega“, nervirao se u sebi. Otvorio je gepek, izvadio rezervni točak, ubacio dizalicu u rupu i kada se sagao da ključem odvije šrafove, pao mu je mrak na oči.

GAZDA OSTOJA

U srcu grada čijim ulicama se širio jutarnji žamor uzdizala se Upravna zgrada trgovinskog preduzeća „Maler Export“. Spoljašnost zgrade neke je podsećala na tvrđavu savremene arhitekture, čistih linija i staklenih fasada koje su tog jesenjeg jutra odbijale prve zrake sunca usmeravajući ih prema sanjihvim, užurbanim prolaznicima. Za druge Beograđane bio je to “metalni kokošinjac” sa prozorima umesto mrežaste žice. Unutrašnjost “živinaarnika” na isti način je odisala sterilnom elegancijom moderne arhitekture. Prostrane kancelarije, nameštaj po poslednjoj modi i dvadesetak zaposlenih koji su u svakom trenutku bili zalepljeni za stolice, prikovani za radne stolove i zagledani u monitore. Na prvom spratu, nalazila se ogromna kancelarija direktora firme Ostoje Novičića. Na posao je dolazio prvi a odlazio poslednji. To mu je davalo za pravo da prema zaposlenima bude strog, grub i nemilosrdan. U firmi je vladala gvozdena disciplina ali zbog dobre plate službenici su bez pogovora poštovali hirove svog gazde. Česti gosti „Maler Exporta“ bili su gradonačelnik, razni političari, sportisti, novinari a ponekad i estradne zvezde. Ostoja je važio za popularnu gradsku facu. Nije on oduvek bio big boss od koga su drhtali zaposleni. Ne tako davno držao je stovarište građevinskog materijala a pre toga radio u državnoj firmi. Tog jutra, kao i obično, sedeo je za velikim radnim stolom na kome se pored ogromnog „Aple“ monitora nalazila kutija sa kubanskim cigarama, zlatno pero koje je služilo više za ukras nego za pisanje, i sat od istog materijala. U jednoj ruci je držao čašu s viskijem a u drugoj telefonsku slušalicu. 

“Dokle smo stigli sa akcijom?”

Dok je slušao odgovor, na direktorovom čelu se stvorila velika bora koju je njegova majka nekada zvala “brinulica” dok je otac koristio termin “sekiruša”. 

“Hajde odradi to kako treba i zovi me kada završiš posao. Osim ako pre toga ne jave na televiziji!”

Dugo je pripremao projekat koji će, uz božju pomoć, uskoro biti okončan. U ovu operaciju uložio je mnogo truda i vremena jer nije smeo da uključi veliki broj ljudi. Sve je pažljivo organizovao a detalje držao u najvećoj tajnosti. Pripreme su se odužile a „oni odozgo“ uporno su pitali kada će posao biti završen. Smirivao ih je obećanjem da sve drži pod kontrolom. „Ne brinite, akciju ćemo po dogovoru obaviti brzo i efikasno. Sada je najvažnije da ništa ne procuri u javnost“, pravdao se autoritetima. „Bolje je i da potraje koji dan duže, nego da kasnije vadimo kestenje iz medijske vatre!“, objašnjavao je filozofski Ostoja.

Celog dana je bio kao na iglama pa je nervozu lečio viskijem. Ispijao je treću čašu od jutros. „Ne valja mi posao“, razmišljao je. „Danas je isuviše važan dan da bih zbog viskija bilo šta rizikovao. Valja mi čiste glave i bistre pameti sačekati potvrdu da je posao uspešno završen!“ Odmah je sklonio čašu i pozvao sekretaricu da mu donese kafu. Popunjavao je zalihe kofeina u krvi i pristupio računaru. Ukucao je lozinku i proverio elektronsku poštu a onda otvorio omiljenu igricu. Ni treći nivo nije završio kada se na vratima pojavila sekretarica.

“Rekli ste da Vas ne uznimaravam ali…”

“Pa koji kurac onda hoćeš?!”, uzvratio je grubo Ostoja.

“Gospodin Petrović je tu! I mene je iznenadio. Naredili ste mi da kada se gospodin Zmaj pojavi – sve se prekida… I da ste za njega uvek slobodni.”

“Gusko jedna, šta si se raskokodakala… uvedi ga odmah!!!” – skočio je, upasao košulju u pantalone i počeo da posprema po kancelariji.

U istom trenutku, na vratima se pojavio suvlasnik firme „Maler Export“ Dragan Petrović zvani Zmaj. Retko je svraćao – ali je svaka njegova poseta izazivala sličnu reakciju moćnog direktora Novičića. Visok muškarac u crnom odelu, istobojnoj majici i naočarima za sunce. Na njemu su se belele jedino sportske cipele i sveže izglancani zubi.

“Dobar dan, Ostoja… kako si?”,  rekao je i zavalio se u fotelju.

Direktor Novičić je bio u stanju da jednim pogledom uništi dan svojim službenicima dok je jedna rečenica bila dovoljna da utera strah u kosti zaposlenima, poslovnim partnerima i ostalima koji su od njega na bilo koji način zavisili. Osim žene koja ga je vrtela oko malog prsta, jedino je uvažavao svog „ortaka“, suvlasnika firme Zmaja Petrovića – a kako i ne bi!? On ga je pronašao, izvukao sa stovarišta i ponudio mu partnerstvo u kompaniji koja se bavila različitim delatnostima, od trgovine na veliko do investiranja u nekretnine. Od kada je postao direktor, Ostoja je živeo na visokoj nozi. Renovirao je kuću u kojoj je živeo sa porodicom a na očevini podnož Avale je sagradio vilu. Povrh svega, kupio je i u kuću u Banji za koju je retko ko znao. Zauzvrat, od njega se tražilo da radi šta mu se kaže i da ne postavlja suvišna pitanja. Ostoja je dobro znao da se strategija preduzeća kreira na nekom visokom mestu ali je upustva dobijao od Dragana Petrovića.

“Dobar dan, Dragane”, odgovorio je Ostoja stojeći. “Baš lepo iznenađenje. Može li kafa, piće…?”

“’Ajde, sedi, molim te, nemoj da mi stojiš iznad glave… Nisam došao da pijem nego da čujem dokle si došao sa zadatkom koji sam ti dao”, obratio mu se ortak kratko i odlučno.

“Šminkanje je u toku, za nekoliko sati očekujem da će akcija biti okončana!”, rekao je Novičić. 

“Da vidim i to čudo!”, uzvratio je Zmaj dok je napuštao kancelariju

Ostoja je ispratio ortaka i zamišljeno hodao po kancelariji, kada se oglasio mobilni telefon. Love me Tender bio je ringtone koji je upozoravao da ga zove žena.

“Zdravo mila, danas sam u velikoj gužvi…Reci”.

Na sličan način kao što je samo nekoliko minuta ranije stajao mirno pred Zmajem Petrovićem i poslušno klimao glavom, Ostoja je istu pozu zauzeo dok je razgovarao sa suprugom.

“Znam, dušo, ali zašto ne pozoveš vodoinstalatera… Znam da je to muški posao ali stvarno imam mnogo obaveza…”

Strpljivo je slušao ženu koja je rafalnom paljbom verbalno streljala muža. 

“Ne ljuti se, ljubavi… ne, ne… neću da dozvolim da plivaš u govnima… Evo zovem majstora… ništa ne brini!”

 Čim je završio razgovor, Ostoja je istrčao iz kancelarije i naredio sekretarici:

“Pozovi vodoinstalatera da hitno ode do moje kuće. Plati duplo ako treba, samo da ode što pre!”

MASAKR

  Kao i svakog jutra, na ulazu u redakciju TV BG9 sedeo je Vasa, portir. Nožem je pažljivo ljuštio jabuku dok je sa radija gruvao neki teški narodnjak. Još samo dva sata pa će radno vreme biti završeno. Sa ćerkom se dogovorio da tog dana čuva unučiće. Radovao se druženju sa mališanima, ali je bio umoran kao pas. „Stariš,Vasilije, nisu te džabe poslali u penziju, još kad bi od te milostinje mogao i da živiš, bila bi divota!”, razmišljao je. Zagrizao je oljuštenu jabuku i osetio eksploziju voćnog ukusa. Tada se pojavio glavni urednik Raka Mandžukić, novi rukovodilac je po običaju prvi dolazio na posao.

“Dobro jutro, šefe”, pozdravio je požarnik. “Vi opet poranili?”

“Mora neko i da radi, moj Vaso! Treba da završim jedan važan posao, nemoj niko da me uznemirava dok ne izađem iz kancelarije!”

Vasa je klimnuo glavom. Zubima je žestoko drobio kiselkasto slatku masu i osećao kako se sokovi šire na sve strane. Raka je ušao u kancelariju, spustio akten-tašnu na radni sto, a onda je razgledao oko sebe diveći se luksuznom nameštaju koji je nedavno kupio na račun firme. Uključio je kompjuter i zavalio se u novu stolicu sa ugrađenim grejačem za leđa. Kliknuo je mišem nekoliko puta i na ekranu su se pojavile scene pornografskog filma. Rukom je posegao između prepona i počeo da pritiska najnežniji deo tela. Ne, nije u pitanju oko. Raskopčao je pantalone i završio posao do kraja. Zapalio je cigaretu, doveo se u pristojno stanje i pustio narodnjake. „Baš je lepo biti vlast“, likovao je u sebi. 

Uskoro su počeli da pristižu i drugi članovi kolektiva. Sekretarica Bojana je pozdravila portira i iz tašne izvadila zamotuljak pokriven salvetom.

“Evo, čika Vaso, pravila sam pitu od jabuka, nije ostalo mnogo”, ali znam da volite slatko!

Snimatelj Maksa je s kamerom na ramenu pozdravio starog drugara.

“Švalerčino jedna matora, ne možeš ti da miruješ. Sad su i mlade sekretarice počele da ti donose kolače!”

“Ne seri, Makso! Bojana mi je kao ćerka. Za mene ne brini, ali nemoj da te đavo nosi da si kod nje nešto pokušao! Znaš kakav me glas iz policije prati. U penziji sam – ali batinanje je kao vožnja bicikle, nikad’ se ne zaboravlja…”

Novinar informativne redakcije i voditelj TV Dnevnika, Branko Karajović, po običaju elegantan i pedantan ušetao je neprimetno. Ljubazno se javio i nastavio svojim putem. Ekipa iz režije pojačana montažerima, bučno je najavila ulazak u zgradu. Prema veselom raspoloženju pridošlica Vasa je predpostavio da stižu pravo iz noćnog provoda.

“Otkud vi ovako rano?”, začudio se portir.

“Mi s Božinog placa. Celu noć smo pijančili, oka nismo sklopili. Jel’ došla Dara, da nam skuva po kafu da se malo povratimo?”

Raka je izašao iz kancelarije i komandujućim tonom se obratio Bojani. 

“Kada dođe Pavić, reci mu da mi se hitno javi.”

“Malopre je zvao da će zakasniti. Pukla mu je guma.”

“Seronja!”, rekao je urednik s gađenjem.

Jako neonsko svetlo otkrivalo je prašinu koja je lebdeći vazduhom pokušavala da se sakrije iza monitora i tastature na Bojaninom radnom stolu. „Eh, koje sam ja sreće“, razmišljala je sekretarica. “Posle onako divnog čoveka postavili su ovog skota za urednika. Pitam se, koliko će me još držati?” Bojanin pređašnji šef Nemanja Pavić je godinama uspešno uređivao program TV BG9. Pored rukovođenja televizijom, pisao je tekstove za nezavisni magazin Urlik, što ga je i koštalo funkcije. Javna je tajna da ga je Raka Mandžukić prijavio kako bi došao na njegovo mesto. Nemanja je zvanično smenjen zbog konflikta interesa, a pravi razlog su tekstovi o škakljivim temama; zato se našao na crnoj listi režima. „Ne valja mu što mnogo pije i zapostavlja porodicu. Priča se da ga žena vara, ali ja u to ne verujem. Dugo poznajem Vesnu, ne bi to ona njemu uradila!“, razmišljala je. 

Od dolasaka novog urednika glavu nije dizala od posla. Jedina dobra stvar je što bi uz silne obaveze pre podne proletelo kao goluždravi vrabac koga kobac juri. Pogledala je na sat. Tačno 13:19. „Nadam se da su lepo stigli…“, uzdahnula je. (Deca su tog jutra sa obdaništem otišla na izlet, a majka ko majka, uvek brine.) Iz tašne je izvadila sendvič koji je kod kuće pripremila. Samohrana majka nije mogla da kupuje doručak svakoga dana. Ovako je prolazila jeftinije. Na putu do posla pojela je đevrek iz „Pituljice“ gde je imala popust kod drugarice koja tamo radi. Morala je ujutru nešto da pojede, koliko da umiri čir na želucu. Kada se pojavio Nemanja Pavić, zalivala je sendvič domaćim sokom od zove. Izgledao je čudno, nekako odsutno… kao da se radi o drugom čoveku. Zapazila je da nosi farmerke i dug mantil, što definitivno nije bio njegov stil. Dame primete svaki modni detalj, pa čak i kod onih koji ne teraju modu. Javio joj se hladno, onako usput, reda radi, i nastavio prema redakciji. „Bože, ovo kao da nije onaj Nemanja. Ranije bi se uvek zaustavio, pitao me za decu… Izgleda da ga velike brige more. Možda ga žena ipak vara?“, pitala se Bojana.

“Nemanja, urednik je rekao da mu se odmah javiš. Hitno je!”

“U redu”, odgovorio je Pavić kratko.

Kada je Nemanja ušao u urednikovu kancelariju, lice Rake Mandžukića je zablistalo od zadovoljstva. Nije mu se on obradovao iz prevelike ljubavi već zbog vesti koju koju se spremao da mu saopšti.

“Tražio si me?”, lenjo je prozborio novinar Pavić.

“Došlo vreme da se rastajemo, golube. Dosta mi je i tebe i tvojih sranja! Čovek umislio da je revolucionar pa preko mojih leđa glumi istraživačkog novinara. E pa neće moći!”

Nemanja je ćutao držeći ruku u džepu mantila.

“Dobio si otkaz! Odluka je potvrđena na Upravnom odboru. Imaš pravo žalbe, ali ti je bolje da ne talasaš jer o žalbi odlučuju isti ljudi koji su te otpustili. Nego, siđi, blago meni, do kadrovskog da te isplate i da uzmeš radnu knjižicu!” – likovao je Raka sav zajapuren.

“Nema problema”, odgovorio je Pavić. “Nego, ima još jedna stvar…” 

“Šta bre ‘oćeš, koje pičke materine! Dosta smo te slušali. Prošlo je tvoje vreme na ovoj televiziji, pomiri se jednom s tim! Biće ti lakše!”, vikao je Mandžukić.

Nemanja je ispod mantila izvukao poluautomatsku pušku i ispalio kratak rafal po telu urednika. Raka se srušio prvo na sto a onda kliznuo prema tapaciranoj stolici na kojoj je grejač za leđa uveliko radio. Pavić je laganim korakom napustio kancelariju i odmah pucao u Bojanu koja se nije pomerila s mesta. Onda je ušao u redakciju. Kolege su bile u šoku. Iznenađenje, neverica a ponajviše strah. Čulo se vrištanje a u vazduhu se osetio miris baruta. Nemanja je pucao bez milosti. Dok je hladnokrvno „heftao“ po kolegama na licu se mogao prepoznati đavolski izraz neobjašnjivog zadovoljstva. Napravio je kratku pauzu, promenio okvir a onda nastavio. Po podu i stolovima pušila su se nepomična ljudska tela, krv je tekla na sve strane a sablasnu tišinu načas je prekinuo portir.

“Šta to učini, crni sinko!”, viknuo je Vasa pre nego što ga je novi rafal pokosio.

Nemanja se osvrnuo i tupim pogledom proveravao svaki ćošak. Činilo mu se da u zgradi nema više nikoga, pa je vratio oružje u unutrašnji džep u koji je bez problema stala poluatomatska puška. Izgleda da je mantil sašiven baš za ovakve akcije. Novinar Pavić je bez žurbe napustio prostorije TV BG9. Najednom je zavladala zastrašujuća, jeziva tišina koja ne sluti na dobro. Tokom krvavog čina, Nemanja je zaboravio da uđe u režiju, gde su se krili realizatori i montažeri. Kada je pucnjava počela, oni su zalegli gde se ko zadesio i tako sačuvali živu glavu. Na putu do kola koja je parkirao ispred samog ulaza naišao je na prolaznike koji nisu slutili šta se upravo dogodilo. Nemanja je ugasio treptače, spustio pušku pored sebe i lagano krenuo na sledeću lokaciju. Vozio je smireno kao da se vraća sa godišnjeg odmora, pa je na pešačkom prelazu čak propustio stariju gospođu sa cegerom u ruci. Nekoliko kilometara od centra, na periferiji grada nalazila se kuća direktora Balše Torbice za koga je sumnjao da mu spopada ženu. Sledio je uputstva GPS–a i iz  Sinđelićeve skrenuo u sporedno sokače u kome su živeli imućniji sugrađani. Brzo je pronašao broj 8 i zaustavio automobil. Zastao je ispred velike dvospratnice sa sveže ukrašenom fasadom. U dvorištu je bio parkiran Balšin mercedes. Bilo je jasno da je domaćin kod kuće. Nemanja je ušao u avliju, popeo se uz stepenice i zazvonio. Unutra se čulo komešanje, dečiji glasovi, dozivanje… Sačekao je još koji trenutak a onda su se otvorila ulazna vrata. Pred sobom je video čoveka koga je tražio. Balša se najpre iznenadio onda na trenutak, obradovao i na kraju grdno pokajao… Nemanja Pavić je bez reči ispalio kratak rafal preko domaćinovih grudi i Balša se našao na stepenicama. Ispod donje usne Vesninog direktora slivala se krv. Još uvek je bio živ a iz široko otvorenih očiju naziralo se pitanje – zašto? Njegov dželat nije puno mario već je još jednim hicem overio žrtvu. Iz kuće su se čuli jauci, cika, vriska… Izašla je prvo žena a potom i ćerka. Nemo su gledale kako se Nemanja udaljava prema kapiji a onda golfom napušta mesto zločina. Balšina ćerka je primetila da je prednji levi točak nedavno zamenjen.

 ZEC

Beogradski MUP je okružen travnjakom iz koga se šepure cvetne latice različitih boja. Ovaj botanički aranžman vodi namernika direktno prema glavnom ulazu u policiju. Slučajni prolaznik ili nevoljni posetilac pomislio bi da je u toj zgradi smeštena neka sofisticirana ustanova u kojoj su zaposleni ljudi nežnog srca kojima je priroda na prvom mestu. Policajci međutim, baš kao i uhapšeni, koristili su sporedan ulaz koji je opkoljen stambenim zgradama pa su komšije imale uvid ko se, kada i koliko ogrešio o zakon. Na samom ulazu bila je prijavnica a u prizemlju nekoliko šaltera. Na spratu, kancelarije inspektora i sobe za ispitivanje privedenih lica. Nekada je policija tukla po podrumima a sada su nasilje uzdigli na viši nivo.

“’Ej, Rajo, zvao te je hitno načelnik!”, je sekretarica prvog policajca Beograda. “Verovatno je u vezi sa ovom pucnjavom na televiziji.”

U ličnoj karti načelnika MUP-a pisalo je Milorad Miloradović ali su ga, zbog njegove ćutljivosti i hladnokrvnosti, policajci zvali Buda. Za razliku od duhovnika budističke „struke“, Milorad je znao da oplavi osumnjičene ali kolege koje su mu nadenule nadimak, nisu želeli da sitničare. Priča se da je u mladosti, jedne noći, sam „neutralisao“ petoricu kafanskih siledžija koji su pokušali da demoliraju Budinu omiljenu kafanu. Lekar iz hitne pomoći želeo je lično da upozna čoveka koji je u stanju da golim rukama nanese takve povrede. „Kao da ih je pregazio kombajn!“, komentarisao je doktor. Od kada je prešao u rukovodioce Milorad je izbegavao konflikte a zadatke je delegirao saradnicima od kojih je najviše cenio inspektora Zeca.

Viši inspektor MUP-a Raja Zec privodio je kraju doručak. Po navici, četvrtinu bureka je najpre rastavio na proste činioce a potom pristupio detaljnoj obradi. Gulio je koru po koru a onda svaku obilno zalivao jogurtom. Pekari su hronično štedeli na filu pa je Raja precizno izbrojao 24 zrna mlevenog mesa. Podigao je čašu iz koje se belela fermentirana gusta tečnost i zaključio da neće imati čime da zalije poslednje zalogaje. Palcem je prikupio hrskave mrvice i slasno polizao prst koji neki koriste za potpisivanje. Sekretarica ga je zvala dok je gužvao mašću natopljeni papir i spremao se da ga teatralno ubaci u korpu za đubre.

“Evo idem, samo da operem ruke!”, odgovorio je Raja.

Ušao je u upravnikovu kancelariju ispunjenu duvanskim dimom. Buda je nervozno šetao sa cigaretom u ustima. Na stolu, ženina slika i fotografija druga Tita, dok je centralno mesto zauzimala pivska krigla ispunjena zelenkastom tečnošću. Raja se zagledao u čašu.

“Kakvo je to zeleno pivo, šefe?”, pitao je zbunjeno Zec.

“Da je sreće, moj Rajo… čaj za prostatu! Žena me tera da svakog dana popijem dva litra tog sranja. Udružila se sa sekretaricom, pa ako slučano preskočim, ova mala me tuži kod žene. ‘Rani kuče da te ujede’”,  požalio se Milorad.

Inspektor Zec se smestio u udobnu stolicu u uglu kancelarije. Upravnik je na trenutak prekinuo šetnju i seo pored njega.

“Šefe, čuo sam za ovo masovno ubistvo na televiziji”, oglasio se Raja. – Mogu li ja to da preuzmem?

“Pa ko će drugi?!”, začudio se Milorad. “Boljeg od tebe nemam, a ovi iz Ministarstva se uzbunili k’o snaše pred udaju. Non–stop zivkaju. Izvrši uviđaj i redovno me obaveštavaj o toku istrage!”

Na izlazu iz zgrade, inspektor Zec je od kolega čuo da se dogodilo još jedno ubistvo na periferiji grada. „Pitam se, da li je isti izvršilac?“, pomislio je pozdravljajući policajce koji su mu išli u susret. Dok je otključavao službenu škodu spazio je lepu, mladu ženu kako ulazil u susednu zgradu. Odmah je pomislio na svoju Marinu. Nisu se videli već dva dana. Kada stigne kući ona je već u krevetu, a ujutru je obrnuta situacija jer Marina rano odlazi na posao. Ubacio je u prvu i postavio rotaciono svetlo na krov službenog automobila. Televizija se nalazila u neposrednoj blizini policije pa je u brzo stigao do destinacije.

Ispred zgrade TV BG9, plava svetla po vazduhu su se jurila sa crvenim, policijska i sanitetska vozila, trobojna traka i mnoštvo građana. Na licima posmatrača Raja je prepoznao  znatiželju i zabrinutost. Nisu znali šta se tačno dogodilo ali su predosećali tragediju. Dok se probijao kroz gužvu prišao mu je policajac u uniformi i upoznao ga sa detaljima masakra.

“Inspektore, ovo je strašno! Za sada šestoro mrtvih. Jedino su ovi iz režije preživeli. Prema njihovom svedočenju, izvršilac je novinar Nemanja Pavić koji je odmah pobegao sa mesta zločina”, izdeklamovao je u jednom dahu policajac i, udahnuvši, u istom tonu nastavio. “Razgovarao sam sa realizatorom Vukmanom, ne može čovek da veruje. Taj Pavić je, kažu, dobar čovek, najbolji urednik koga su ikada imali. Nedavno je smenjen, izgleda da mu je nešto kvrcnulo u glavi.”

Raja je klimnuo glavom. Zahvalio se policajcu i ušao u redakciju. Pomešani mirisi baruta, ustajalog vazduha, duvana i krvi pretvorili su se u jedan zajednički – zadah smrti. Itison natopljen crvenom beživotnom masom, leševi na sve strane. Forenzičari su obavljali uviđaj a preživeli radnici televizije nemo posmatrali šta se oko njih dešava. Za to vreme inspektor Zec je šetao okolo i analizirao detalje sa lica mesta. U uglu redakcije, ugledao je inspektora Rosića.

“Koja klanica, jebote!”, obratio mu se mlađi kolega. “Ako u svemu ovome može da bude nešto dobro, bar znamo ko je ubica.”

“Uzmi iskaze svedoka a ja ću da obiđem drugu lokaciju. Desilo se još jedno ubistvo na periferiji grada. Ko zna, možda su zločini povezani? “, rekao je Raja i požurio prema izlazu. 

Vozio je kroz gradsku gužvu i razmišljao o masovnom ubici. Poznavali su se. Nemanja Pavić je bio bio odličan novinar. Na televiziji je uređivao emisiju o kriminalu Klopka, a tekstove objavljivao u raznim novinama i časopisima. Često su sarađivali. Raja je dva puta gostovao u panel diskusijama koje je vodio Pavić. “O Nemanji stvarno mislim sve najbolje i kao čoveku i kao novinaru!”, razmišljao je “ni po čemu se nije moglo naslutiti koja se zver u njemu krije!”. 

Škoda se približavala kući u kojoj se desilo najnovije ubistvo. Na mestu zločina bilo je manje službenih vozila nego ispred televizije. “Godinama radim ovaj posao ali ovakvu tragediju ne pamtim. Izgleda da su sve naše ekipe na terenu”, razmišljao je približavajući se kolegama koji su vršili uviđaj. Inspektor Danilo je beležio detalje sa mesta zločina, podigao je pogled i preko beležnice se obratio kolegi.

“Odkud ti, Zec?”, iznadio se. “Zar ne vodiš istragu o masakru u zgradi televizije?”

“Rosić je ostao da prikupi podatke a ja sam došao da proverim ko je ovde pucao. Kako stoje stvari kod tebe, Dačo?”, pitao je Raja.

“Izgleda previše prosto da bi bilo istinito. Izvršilac je novinar Nemanja Pavić. Zazvonio je i bez reči ispalio rafal u Balšu Torbicu. Žena je odmah identifikovala ubicu”, raportiao je kolega Dača detaljno.

“Osećao sam da se radi o istoj osobi! Hvala ti, druže. Odoh ja nazad do televizije da pronjuškam još malo, a onda ću posetiti Pavićevu porodicu. Ovo ćemo morati da odradimo udruženim snagama”, zaključio je inspektor Zec.

Odvezao se nazad do zgrade TV BG9. U međuvremenu su pristigli i članovi porodica nastradalih. Iako imena žrtava zvanično nisu objavljena, čim su saznali za pucnjavu došli su da se raspitaju za decu, muževe, žene, roditelje… Atmosfera je postajala sve napetija. Žene su plakale, muškarci vikali i nervozno postavljali pitanja. Loše vesti su se, nažalost, nazirale a odgovori sami nametali. Rosić je pokušavao da ih smiri i ohrabri, molio da budu strpljivi, hrabri… Dodao je i da „koliko god da je teško, nada poslednja umire”…Dok je prikupljao informacije od forenzičara, Raja je čuo mlađeg kolegu kako razgovara sa članovima ožalošćenih porodica. 

“Jebote, Rosiću, ti kao da si rešio da ih dokusuriš! Kao da im nisu dovoljne njihove muke, pa im samo još tvoje kukumavčenje fali. Ohrabri ih,čoveče, kaži im lepu reč… To njima treba!”

Mladi inspektor je grizao donju usnu i mahinalno vrteo glavom. Stariji kolega je produžio prema režiji i tamo naleteo na realizatora Vukmana s kojim se od detinjstva poznavao. Pružio je ruku inspektoru Zecu i zamolio ga za cigaretu.

“Šta ovo bi, Rajo, brate? Nemanja je baš bio šmeker, ljudina… Znaš ga, čoveče! Meni ovo ništa nije jasno.”

“Jesi li ga video tokom pucnjave?”, pitao je inspektor.

“Samo s leđa”, odgovorio je realizator. “Pokojna Bojana je razgovarala s njim… A i Raka Mandžuka…”

Raja ga je čvrsto zagrlio i nesvesno tapšao po ramenu.

“Imaš moj broj Vumkane, javi se… A i ako se bilo čega setiš…”

Iz paklice je izvadio nekoliko cigareta i pružio uplakanom realizatoru. Požurio je i odmah napustio zgradu Televizije. Dok je silazio, razmišljao je šta dalje? „Prvo ću posetiti Pavićeve roditelje“, odlučio je. „Žena je verovatno s decom, pokušava da im pojasni neobjašnjivo. Pustiću je da se povrati od šoka, a od oca i majke ću svakako saznati najviše“, vagao je ulazeći u kola.

Kada je okrenuo ključ, škoda ga je pozdravila poznatim zvukom koji je dolazio ispod haube a ženski glas se javio iz zvučnika automobila. Inspektor je nedavno, sa interneta skinuo audio izdanje romana Ciganin, al’ najlepši Kristijana Novaka. Odslušao je prvu polovinu knjige i baš ga je zanimalo na koju stranu će ga priča odvesti. Slušanje zvučnih knjiga pomagalo mu je da ubije vreme koje je provodio u kolima ali i da skrene misli sa neveselih događaja u kojima je ni kriv ni dužan svakodnevno učestvovao. Nervirali su ga komentari tipa „Ne volim te knjige za slušanje. Ništa dok papir ne zamiriše!“ Bilo bi lepo kada bi čovek imao vremena da se zavali u fotelju i čita u miru… ali ko danas sebi može da priušti takav luksuz?! Ako bi čekao da se sve kockice slože – čitao bi, u najboljem slučaju, jednu knjigu godišnje! Ovako je mogao da uživa u književnosti i tokom radnog vremena. „Ako ćemo pošteno, pisac ima potrebu da svoju priču podeli sa publikom – a da li ćemo je čitati ili slušati,verovatno ne mari puno.”, zaključio je. Čuo je kako glavna junakinja, Hrvatica iz Međumurja analizira tekstove srpskih narodnjaka, ali je pažnja počela da popušta. Po prvi put, nije obraćao pažnju na dalji tok radnje jer je u svojoj glavi vrteo neku drugu priču sa mnogo komplikovanijim, krvavim zapletom. U misli mu se uporno vraćala jedna te ista misao: „Poznavao sam tog čoveka i nikako ne mogu da shvatim kako je iz čista mira pobio toliki narod“, razmišljao je. „Svet u kome živimo jeste zajeban i nije čudo kada čoveku iznenada izbije kratak spoj u glavi, ali ipak…“ Zgrabio je volan levom rukom, a desnom pozvao upravnika Budu na mobilni.

“Šefe, raspiši poternicu za Nemanjom Pavićem! On je danas pucao na televiziji a i Balšina žena ga je identifikovala kao muževljevog ubicu. Da, da Balša Torbica iz Urbanizma! Sumnjao je kažu da ga žena vara s njim!”

Tek kada se duboko zaglibio u saobraćajni špic, Zec je shvatio da se u to vreme svi vraćaju s posla. Ugasio je radio i ostao sam sa svojim mislima. Stotine vozila na drumu. Napetost, nervoza, nestrpljenje… Pođi, stani, kreni, koči… Trebalo mu je sat vremena da stigne do stana Nemanjinih roditelja u centru grada. Živeli su na prvom spratu. Komšije su se već okupile ispred zgrade. Trajala je rasprava u kojoj je svako iznosio svoju verziju događaja. Među „analitičarima“ je prepoznao jednu od svojih starih mušterija – nasilnika koji je tukao ženu, sve dok ga Rade Pendrek jednog dana nije propustio kroz šake. Od tada je manji od makovog zrna.

“Vi sigurno kod Pavića, inspektore?”, obratio mu se bivši siledžija. “Evo, baš pričam komšijama… strašna tragedija!”

Raja je namignuo u prolazu, popeo se uz stepenice i pronašao stan broj 7. Zazvonio je. Neko je prišao vratima, na trenutak oklevao, a onda se u bravi začuo ključ. Otvorila je Radmila Pavić, Nemanjina majka. Krupna žena, sa jasno izraženim crtama lica i dugom, gustom kosom ispunjenom sedim vlasima. Pokazao je značku da bi ubrzao proces predstavljanja i upoznavanja. Klimnula je glavom i bez reči ga uvela u dnevnu sobu. U velikoj fotelji u uglu sobe iza abažura dubeće lampe izvirivala je ćelava glava porodice. Dr. Stevan Pavić okružen knjigama koje trenutno nije čitao. Ustao je da pozdravi pridošlicu. Videlo se da su i Stevan i Radmila očajni. Njihova staračka lica bukvalno su potamnela od muke. Svaka bora postajala je još dublja, u očima se prepoznavao očaj. Raja je od ranije znao da u stresnim situacijama ljudi za sat vremena mogu da ostare deset godina. Gledao je svoje domaćine i saosećao sa njihovim bolom. Iznenada mu je prošlo kroz glavu da, ako su oči ogledalo duše, ovim jadnim ljudima duša je uklonjena onog trenutka kada su saznali šta je njihov sin uradio!

“Izvolite, inspektore, sedite. Mi smo jednostavno ostali bez reči… Ali i bez snage i volje za životom”, procedio je dr. Pavić.

“Ja sam ga rodila, od kilo’ mesa odgajila, poznajem ga bolje nego samu sebe. Tako nešto Nemanja nije mogao da uradi. Videćete,inspektore, na kraju će se ispostaviti da je u pitanju greška, nesporazum… Možda vam to sada liči na ludilo očajne majke, ali moje dete nije ubica”, umešala se Radmila.

Raja je ispijao kafu koju je domaćica poslužila i posmatrao uplakane roditelje. Prava građanska porodica, onakva kako ih u knjigama opisuju: Stevan je lekar, internista u penziji, a gospođa Pavić još uvek radi kao računovođa za nekoliko uspešnih kompanija. Inspektor se osvrnuo oko sebe; klasičan nameštaj pažljivo odabran i skupo plaćen, na zidovima radovi srpskih slikara a u salonu iznad klavira prepoznao je sliku Ducija Jovića. Doktor je u tišini srkao kafu i vešto prikrivao zabrinutost, mada se iz očiju videlo da bi kukao iz glasa.

“Da li ste primetili nešto neobično u ponašanju vašeg sina, što bi nagoveštavalo tragediju? Kako i sami rekoste, vi ga najduže i najbolje poznajete”, oglasio se inspektor.

Radmila je rukom odsutno brisala nevidljivu prašinu sa stola. Okrenula je praznu šolju, duboko udahnula i zagledana u zamišljenu prazninu tiho progovorila.

“Nemanja nije imao mira. Ni kao urednik a ni posle kad su ga smenili. Uvek je nešto čeprkao, otkrivao korupciju, tragao za pravdom… Tako je stekao mnogo neprijatelja a većina njih su moćni ljudi na važnim funkcijama. A što se ovog Balše tiče, duga je to priča…”

“Radmila, nemoj opet da počinješ s tim glupostima!”, Stevan je prekinuo ženinu ispovest. “Nije inspektor došao da sluša tvoje fiksideje.”

“Naprotiv!”, usprotivio se Raja. “Svaki detalj može biti koristan. Recite, gospođo Pavić!

“Ona misli”. nastavio je doktor, “da je Vesna imala nešto sa tim direktorom Balšom. Naša snaja to nikada ne bi uradila… Ona je majka naših unučića!”

Radmila je ljutito ustala i ponudila inspektora pićem. Odbio je.

“Kada ste poslednji put videli sina?”, interesovao se Raja.

“Juče je dolazio”, rekla je kao iz topa Radmila. “Trebalo je da čuvamo decu preko vikenda. Kao po običaju, radio je na nekoj novoj priči, tragao za dokazima, razgovarao sa izvorima… A Vesna treba da ide na proslavu, ispraćaj u penziju ili tako nešto.”

“Delovao je napeto”, dodao je dr Pavić. “Umoran i nervozan. Ali to je postala normalna pojava kada je Nemanja u pitanju. Uvek je bio u žurbi i pod stresom.”

Raja nije želeo se vraća na neprijatnu temu mogućeg Vesninog neverstva. Dobio je korisne informacije i to je za sada bilo dovoljno. Iz iskustva je znao da u rane ne treba dirati jer se tako najbrže izgubi poverenje svedoka. Trebaće njemu Pavići i u nastavku istrage. Zahvalio se domaćinima na izdvojenom vremenu i ostavio svoju vizit kartu. Radmila i Stevan su ga ispratili do vrata i obećali da će se javiti ukoliko budu imali dodatnih informacija.

Dr Stevan Pavić se ponovo zavalio u svoju fotelju i duboko zamislio. Kroz glavu su mu prolazile slike iz mladosti, kada su svi zajedno išli na izlete i letovanja. Nemanjina matura, pa završetak fakulteta. „Eh, da me je poslušao da izabere neku drugu profesiju“, razmišljao je. „Bilo šta, osim tog prokletog novinarstva! Nije mu bilo dosta da informacije prikuplja na terenu, već je krišom kopirao i dokumenta na kojima je Radmila radila. To su sve velike firme i moćni ljudi. Pre ili kasnije neko je to morao da otkrije. Ali sada više ništa nije važno jer će mi dete u zatvoru trunuti do kraja života…“, stavio je šake preko očiju i tiho zajecao.

Napuštajući dom Pavića, inspektor Zec je osetio umor. Mentalna iscrpljenost ubijala je kreativne niti koje bi trbalo da povežu razbacane misli, detalje, dokaze… Morao je da predahne. „Uviđaj je obavljen, izjave uzete, osumnjičeni je u bekstvu. Osim policajaca koji tragaju za Nemanjom, svi drugi su sigurno otišli kući!“, preslišavao se u sebi. Odlučio je da svrati na piće i sabere misli. Bila je to Rajina rutina na početku svake istrage kada je trebalo analizirati krivično delo, redosled događaja i lica umešanih u slučaj na kome je radio. Uvek su to bili ozbiljni krvni delikti, pa mu je predah bio preko potreban. Nedaleko od centrale beogradskog MUP-a nalazio se kafić “Blue” u kome su se skupljali čuvari reda i zakona zaposleni i obližnjoj zgradi okruženoj cvećem. Raja se trudio da u trenutcima opuštanja izbegne kolege pa je za svoju kafansku rezidenciju izabrao lokal “Blues” koji lociran malo dalje ali je atmosfera bila lepša a što je najvažnije okupljalo se društvo koje nije poznavao.  Zauzeo je mesto u uglu kafića, naručio vinjak i počeo da plete mrežu do tada poznatih činjenica: „Na radnom mestu je prvo likvidirao urednika, koji je verovatno bio okidač za ovo nedelo; potom je ubijao bez ikakvog reda; na kraju je stradao i ženin direktor, za koga je sumnjao da mu mazi Vesnu… Znači, Raka i Balša su bili mete – a ostali kolateralna šteta!“ Moždane vijuge inspektora Zeca su radile prekovremeno. „Fokusiraću se prvo na šefa i na švalera. Pitam se, gde li je Nemanja pobegao?“ razmišljao je. „U ovakvim situacijama, ako ne izvrše samoubistvo, ubice obično odu na njima poznato mesto, posle čega se ili predaju ili očajnički pružaju oružani otpor. Ne smem da dozvolim da još neko strada! A opet, treba sačekati njegov sledeći potez.“ 

Kroz prozor kafića pružao se pogled na ukusno uređen park o kome su godinama brinuli stanari okolnih zgrada. Duž celog zelenog pojasa skladno su bili raspoređeni drvored, male cvetne površine, a u samom centru parka nalazila se skromna fontana i dečje igralište. Već godinama, ova lokacija bila je na meti funkcionera i biznismena bliskih vlastima. Uporno su pokušavali da raskrče najlepše delove parka kako bi napravili luksuzno stambeno naselje, ali im se nije dalo – svaki put kada bi radnici posekli stabla i raskrčili šiblje, narednog dana na istom mestu bi osvanulo još gušće rastinje. Neki su ovo pripisivali nadnaravnim silama, drugi su pominjali Zonu sumraka, dok su treći pronašli sličnost sa epskom narodnom pesmom Zidanje Skadra na Bojani. Umesto prinošenja žrtava, moćnici su odlučili da odustanu od projekta. Priroda je tako pobedila nezasite bogataše.

U narodu su kružile razne priče kojima su pokušavali da objasne ovu čudnovatu pojavu. Običan svet je tvrdio da se radi ni manje ni više nego o “intervenciji” Zelenog Jovana. Naime, lik gos’n Joce pojavljujue se u narodnim verovanja balkanskih starosedelaca. Njegova moć vezana je za bujanje vegetacije i samu suštinu plodnosti. Često se pojavljuje kao duh šume ili zaštitnik biljaka i životinja, čuvar prirodnog poretka i preobražaja. U toj ulozi, Zeleni Jovan podseća grčkog boga Pana koji je oličenje božanske sile prirode i obnavljanja života.

Intelektualci su, naravno, u pomoć pozvali grčku mitologiju, ukazujući na pomenutog Pana, boga divljine, pastira, lovaca, šuma i prirode uopšte. Prikazivan je kao biće sa ljudskim torzom, kozjim nogama, rogovima i bradom, simbolizujući povezanost sa prirodom i divljim svetom. Pan je takođe bio bog pastirskih pesama i muzike, a smatra se da je bio moćan i nepredvidiv, baš kao i sama priroda. Njegovo ime je i u korenu reči “panika” jer se verovalo da može izazvati iznenadni strah i haos među ljudima i životinjama – u ovom slučaju među političarima, tajkunima i mafijašima.

Zadovoljni srećnim završetkom ove nadnaravne priče, građani se nisu mnogo trudili da u njoj pronađu neku logiku. Od tada, na predlog profesora Mudrinića iz zgrade broj 5, stan 8, drugi sprat, ovaj deo grada stanari su nazvali “Natura perpetua” ili “Večna priroda.”

Počeo je da pada mrak kada se Raja vratio u policijsku stanicu. Otkucao je izveštaj, još jednom pregledao dokazni materijal i napravio plan za naredni dan. Ustao je od stola, protegao noge – i našao se u dilemi, kuda dalje. Sa ženom je u svađi već nekoliko dana i ne mili mu se da ide kući… ali, gde bi? Za kafanu je umoran, da ode kod prijatelja kasno je, a da spava u kancelariji – nema smisla jer bi bruka brzo pukla. Izašao je iz zgrade MUP-a i pešice krenuo kući. Na pamet mu je opet pala Marina. „Šta ću, moram da je trpim, ja sam je izabrao! A i volim je više od svega!“ Dece nisu imali a svađe su mahom počinjale zbog para i njegovog posla. Laganim korakom je grabio prema cilju. Iza jednog kioska video je siluetu i čuo žubor tečnosti. U mislima je parafrazirao stihove poznate pesme: „Ne volem, mlatikurače, trubače i ulične pišače“ i šaljivo pomislio: „Neću da ga diram, sigurno mu je prigustilo!“, odlučio je.

RALE

Dvadesetak kilometara od Beograda, na obroncima Avale, na vrhu šumovitog proplanka nalazila se ogromna kuća sa crvenim krovom na dve vode. Sazidana je u rekordnom roku i sređena po poslednjoj modi. Bela fasada, nova stolarija, luksuzan nameštaj… Iz dubine dvorišta izvirivala je starija, mnogo manja kuća koja je delovala više kao kvalitetno izgrađena baraka. Tri omanje sobe i kuhinja, terasa sa pogledom na vilu i šupa u sklopu zgrade. Detalj koji je odudarao od planinske idile bile su rešetke na prozorima kolibe. 

Krupan muškarac četrdesetih godina slagao je trupce tek nacepanih drva. Levom rukom ih je ređao na ispruženu desnicu, i posle par koraka pakovao ih ispred šupe. Pošto je završio posao, seo je na terasu i iz flaše na stolu nasuo rakiju. Prvu je istresao naiskap a onda je sipao još jednu. Pušio je i zamišljeno gledao u daljinu. Nedostajao mu je crvrkut ptica koje su se već preselile na jug. Zamenilo ih je povremeno zavijanje vukova iz obližnje šume. „Tako ti i treba, kretenu pijani, kada živiš u divljini gde medved poštu nosi a vukovi ti iza plota serenadu pevaju!“ Iznenada, iz džepa se čula melodija rok standarda Born to be Wild i prekinula popodnevno sanjarenje. Bio je to brat Ostoja.

“Kaži, burazeru!”, odgovorio je.

Nemo je slušao i povremeno dodavao „hmm, daa, doo-broo, va-ži“…

“A kada stižu… u redu… pošalji hranu i rakiju, ne mogu ni ja da radim na suvo”,  zaključio je šaljivo. “Važi, brate, čujemo se!”

Ratko Novičić od milja Rale, nekadašnji profesor filozofije, bivši muž i otac dve ćerke koje dugo nije video. Od dana kada je po svom mišljenju prestao da bude čovek, živeo je na očevom imanju u brvnari koju je još deda napravio. Od životnih uloga i porodičnih “funkcija” bio je još samo brat Ostoje Novičića i pijanac ostatku sveta. U vreme kada se bratova kuća gradila nadgledao je majstore, vodio računa da ne zabušavaju i da prate Ostojine instrukcije. Po završetku radova, čuvao je bratovu vilu i obavljao sitne poslove. Zauzvrat, imao je krov nad glavom, hranu i skroman džeparac koji je retko trošio. Ratko Novičić nije mario što mu je svaki dan bio isti kao i onaj prethodni. Monotoniju je razbijao dugim šetnjama po planinskoj šumi i rakijom u velikim količinma. U retkim trenucima, kada bi se na kratko otreznio, čitao je knjige iz očeve biblioteke. Brat je povremeno svraćao da mu donese hranu i piće a Rale bi, ne tako često, silazio do sela da dokupi rakiju ili da posedi u lokalnoj kafani. Ostalo vreme provodio u dobrovoljnoj izolaciji birajući samoću kao utočište od svih muka koje su ga godinama tištile. Voleo je da bude svoga tela gospodar i samovanje mu je najviše prijalo. Njegovo domaćinstvo bilo je pošteđeno medijskih otrova jer nije imao ni radio, ni televizor – a bogami ni internet. Jedina veza sa svetom bila je prastara nokia od koje se nije odvajao. Kako ne bi potpuno podivljao, brat mu je instalirao muzičku liniju i doneo nekoliko kutija sa starim gramofonskim pločama i nešto novijim kompakt diskovima. Od tada se iz Ratkove kolibe uvek čula glasna muzika, a njegovo raspoloženje zavisilo je od muzičkog repertoara i količine popijene rakije. Trenutno, na gramofonu se vrtela ploča horske muzike O Magnum misterium. Bio je to rođendanski poklon koji je u ona srećna vremena od žene dobio. Mnogo su se voleli Rale i njegova Vanja. Upoznali su se jedne zimske večeri na „Kolarcu“. Pre početka koncerta klasične muzike, Rale je ugledao prelepu crnku i istog momenta se zaljubio. Pitao je drugara da li poznaje smeđooku lepoticu. Zlatko, koji je na koncert došao pod gasom, bez razmišljanja je odgovorio.

“Ne znam kako se zove – ali sam siguran da nešto svira.” 

Rale nije oklevao. Osvrnuo se oko sebe, pogledom prošarao po publici i prepoznao kolegu Ristu čelistu koji je u njegovoj gimnaziji predavao muzičko. 

“Kolega, poznaješ li onu devojku u drugom redu?”

“Naravno, to je Vanja. Violinistkinja. Zajedno smo studirali. Na akedemiji je bila godinu dana ispred mene.”

Upoznali su se odmah posle koncerta i narednih desetak godina retko kad’ razdvajali. Dobili su dve divne devojčice Miju i Lunu, živeli srećno – sve dok đavo nije prokrčio put do Raletove svesti. Počela je da ga hvata depresija, padao je u melanholična raspoloženja i osećao neobjašnjiv, unutrašnji strah. Svaki put kada bi prelazio ulicu, srce je bubnjalo u ritmu muzike afričkih plemena a kada deca sama krenu u školu osećao je kako mu se u stomaku steže mornarski čvor. Najviše se plašio raznih bolesti i osećao imaginarne simptome onih najgorih, neizlečivih. Vremenom, počela je da ga obuzima i ljubomora. Umesto medicinske pomoći, rešenje je potražio u alkoholu. Vinjak je pomagao na kratko a onda bi ludilo postajalo veće, raspoloženje još gore a strahovi neizdrživi. Vanja nije najbolje razumela Raletove mentalne tegobe. Ona je bila jedna od onih jakih ličnosti koje ne veruju u slabosti, psihičke probleme i depresiju. Jakom voljom i teškim radom postigla je mnogo a kada bi naišla na prepreku činila bi sve da je sama što pre savlada. Zajedno su napravili grešku od koje se grudva neslaganja pretvorila u lavinu netrpeljivosti. Umesto da sednu i razgovorom reše problem, Vanja je počela da mu prebacuje kako je razmažen, da je najobičniji slabić i kukavica. Ratkova reakcija na te bolne komentare bio je odlazak u kafanu gde bi se svakog dana opijao. Od ljubavi do mržnje kratak je put koji nizbrdicom nerazumavanja obično vodi u propast. Brak je zapao u ozbiljnu krizu a zajednički život se svakim danom pretvarao u pakao. U retkim trenucima bistre svesti, Rale je primetio da njegova Vanja sama izlazi i ostaje do kasno u noć. Svakog vikenda, decu bi odvela kod babe i dede a ona bi se otisnula u provod do zore. U prvo vreme, pio je posle završetka radnog vremena a kada je shvatio da mu se porodica raspada više se nije ni treznio. U roku od mesec dana ostao je bez posla, bez žene, i bez dece. Često mu se u sećanje vraćao dan kada je dobio otkaz u gimnaziji. Direktor ga je otpratio do izlaza gde mu je dao koverat sa isplatom do kraja meseca a u plastičnu kesu spakovali su Raletove lične stvari koje je držao u kancelariji. Takve scene je nekada viđao samo u američkim filmovima – mada bi im tamo dali bar kartonsku kutiju. Sa kesom u ruci poražen i ponižen produžio je pravo u kafanu ali se nije napio. Naručio je kafu i doneo odluku da se sa porodicom oprosti trezan. Otišao je do stana gde je umesto žene zatekao taštu koja je čuvala decu. Vanja je bila u provodu. Želeo je da ženi svog života otvori dušu. Jednostavno bi joj priznao kako je svestan da je dotako dno života i da će se za opšte dobro, svojim najmilijima skloniti s puta. Hteo je bar na kraju da ispadne čovek, ali nije mu se dalo. Odelo je spakovao je u sportsku torbu, poljubio decu i zauvek napustio porodični dom. Pošto je postao beskućnik, nekoliko meseci je proveo u kumovom stanu a onda mu je Ostoja ponudio da se doseli na porodično imanje. Od duhovitog filozofa, divnog oca i nežnog muža postao je planinski pustinjak i potrčko rođenog brata. „Ako ništa drugo, bar mogu da pijem kada i koliko hoću“, tešio bi sebe kad’god bi ga maligani uhvatili pod svoje. Po završenom razgovoru s bratom shvatio je da je kuća u opštem haosu. Odvrnuo je muziku do daske, uzeo usisivač i krenuo sa sređivanjem. “Alkoholičar jesam ali svinja još uvek nisam!”, pomislio je dok vlažnom krpom brisao pod a onda se bacio na pranje zakorelih sudova.

 BLUE(S)

Inspektor Raja Zec treću noć za redom je prespavao na kauču u dnevnoj sobi. Čangrljanje sudova u kuhinji, žubor vode i zujanje fena u kupatilu pretvarali su noćnu moru u jutarnju agoniju. Odlučio je da još malo odrema dok Marina ne ode na posao. Plašio se još jedne bračne svađe. U trenutku kada je tuš prestao da prska po nagom telu gospođe Zec, zazvonio mu je mobilni telefon. 

“Stvarno… Gde… U redu, evo dolazim odmah!”

Kolega Rosić mu javio da su pored jezera u Šumgli pronašli burmu, mantil i poluautomatsku pušku iz koje je počinjen masakr na televiziji. “Nemanja je izvršio samoubistvo!”, zaključio je razočarano. Još malo se protezao po kauču i čekao da žena napusti stan. Snažan tresak obavestio ga je da je Marina krenula na posao. Gospođa Zec je tako žestoko zalupila vratima da je komšija Mile sa trećeg sprata u gaćama istrčao u hodnik misleći da je zemljotres. Inspektor je skočio iz kreveta, obukao čisto odelo na prljavo telo i izjurio iz kuće. Jutro je bilo baš onako smoljavo. Ni toplo, ni hladno, bez sunca i oblaka a vazduh zagaden, smrdljiv i težak za disanje. Raji sve to nije bilo dovoljno, pa je povrh svega još zapalio i cigaretu. Ušao je u kola, otvorio prozor, okrenuo ključ i pojačao radio da čuje najnovije vesti. Autoritativni glas uzbuđenog i režimu odanog spikera, analizirao je masovno ubistvo. Svu krivicu je, razumljivo, svalio na izvršioca zločina, uz pojašnjenje da je „od ranije poznat kao oštar kritičar vladajuće stranke i pravdoljubive politike našeg predsednika“. Završetak komentara bio je u stilu propagandne mašinerije režimskih medija: „Ne čudi, stoga, što se neprijatelji napretka zemlje iz očaja odlučuju na ovakav korak, ne libeći da svoju mržnju prema vlasti iskažu ubijanjem nedužnih građana!“ A onda je na red došao zaključak i poenta cele priče: „Kada je o opoziciji reč – čovek nikada nije načisto. Zato, zapitajte se, dragi slušaoci, da li ste vi sledeći?“ Raja nije mogao da veruje svojim ušima. „U, jebote, ovi se ne krste! Radim za državu, platu primam redovno, ali moj mozak još uvek nije na prodaju. Baš ga preteraše!“, prokomentarisao je u sebi.

Vozio je prema Adi Ciganliji i nanovo analizirao tragičnu priču o pomahnitalom novinaru koji je u roku od sat vremena pobio sedmoro nedužnih ljudi. „Sve je nekako suviše jednostavno…“, razmišljao je. Iskustvo ga je učilo da je stvarnost uvek mnogo komplikovanija. Crv sumnje je polako nagrizao isti onaj mozak koji se ne prodaje za mrvice režimskog kolača. Bilo je previše rano da bilo kome poveri svoje dileme i detalje koji se nisu uklapali u priču a nije imao nikakvih dokaza koji bi opravdali ma kakvu sumnju. Čekao je da se činjenice slože, pa da slučaj spakuje u arhivu u kojoj će biti zaveden kao jedan od najkrvavijih masakra u istoriji Srbije. Posle toga je planirao da zagrebe malo dublje po nelogičnim detaljima istrage ali nije želeo da dira po svežim ranama koje je masovno ubistvo napravilo u javnosti. 

Prolazio je pored splavova na kojima je vladao mir posle burnog nočnog provoda.  U luku je obišao restoran „Ada Safari“ i izlokanim drumom nastavio prema reci. Kada je stigao na lice mesta, kolega Rosić je pokazao predmete koje je ubica ostavio pre skoka u vodu. Istorija ovog jezera poklapala se sa legendama ispričanim o šumi koja ga okružuje. Ako je verovati pričama koje su decenijama kolale gradom, ovaj rukavac na Savi progutao je mnoge kupače. Narodno predanje svedoči da ni ovde nisu čista posla. Kao što je nemoguće bilo raskrčiti park u centru grada, jednako je teško dokučiti razlog masovnog davljenja u reci Savi. Jedno od objašnjenja leži u staroj legendi koja se prepričavala s kolena na koleno. Nekada davno, lokalna vračara, baba Stoja, koju su mnogi vešticom smatrali, prerušila se u lepoticu u nameri da zavede zlog Turčina, sultana Mehmeta. Napaljen, zagoreo i ispunjen zinalukom, Mehmet se na udicu odmah upecao i „mladu“ baba Stoju bez razmišljanja na obali povalio. Za tursku vojsku u ovim krajevima nastupili su teški dani, sultanovim grehom izazvani. Naime, šta god da su namerili po zlu bi se okončalo. Gubili su bitku za bitkom, vojnici su ginuli, pa su sultani od brige i malera sasvim pomahnitali. Jednog dana, Mehmet je odlučio da potraži devojku koja ga je začarala. Došao je do reke, odakle je iskočila baba Stoja u liku požudne sirene. Pozvala je Mehmeta da plivaju zajedno. Sultan nije odoleo, pa je bez oklevanja skočio u vodu – i iz nje nikada nije izronio. Od tog dana, ovo mesto je začarano a ovdašnje babe kažu da će se ljudi tu daviti sve dok ne poronađu i unište superbabu po imenu Stoja. Kada se ova poučna priča pojavila u tabloidu Pismonoša mnogi su se ironično nasmejali, dok su drugi, kako to u ovim krajevima često biva, sto posto u nju poverovali. Nije redak slučaj da ljudi i danas prilaze reci i dozivaju baba Stoju. Raja je prišao pronađenim predmetima i počeo analizu dokaza: puška je još uvek mirisala na barut pa nije bilo sumnje da iz nje skoro pucano; pregledao je zeleni mantil i primetio fleku od crvenog vina i rupicu koju je napravio žar od cigarete (Nemanja je bio strastven pušač a voleo je i da popije). Inspektor Zec je dugo razgledao predmete i ispitivao okolinu. Sava je na tom mestu prilično duboka i puna virova pa ako se dobro osmisli, samoubistvo je bilo relativno lako izvesti. Od mlađeg kolege Rosica na revers je uzeo burmu kako bi je pokazao Vesni Pavić, ženi osumnjičenog samoubice. Probijao se izmedu policajaca, forenzičara i gnjuraca koji su upravo stigli. Škoda MUP-a je prolazila dobro šumovitom rutom od Ade prema centru grada. Nemanjin i Vesnin stan nalazio se u blizini Pavića seniora koje je ispitao prethodnog dana. „Nemanja je živeo u komšiluku svojih roditelja. Baba i deda su uvek mogli da im pričuvaju decu, baš kako je trebalo da se dogodi i naredne subote“, mozgao je Raja. Palo mu je u oči i to da je Nemanja, samo dva dana ranije, pravio planove za nastupajući vikend. „Malo je to neobično za samoubicu koji prethodno počini masovno ubistvo…“, mozgao je. Kada je stigao ispred zgrade u kojoj je živela Vesna Pavić sa decom, parkirao se na nedozvoljenom mestu i popeo na drugi sprat. Vrata iznad kojih je stajao broj 12, otvorila je visoka crnka. Prirodno lepa žena sa kosom uvezanom u rep. Nosila je uske farmerke i kariranu košulju upasanu u njih. Ispod suznih, krvavocrvenih očiju ocrtavale su se tamne kesice, dok su sveže bore pokrivale čitavo lice. Pozvala je inspektora u stan i uvela ga u trpezariju. 

“Decu sam odvela kod Stevana i Radmile, ne želim da me ovakvu gledaju. Čula sam da se Nemanja najverovatnije ubio. Ako mene pitate, ja u to ne verujem. Mada…”, zastala je na trenutak, dok je punila lonče vodom i stavljala ga na ringlu. “Cela priča sa masovnim ubistvom mi takođe deluje nelogično.” 

Raja je video paklicu Ronhila na stolu i pitao domaćicu da li može da zapali. Vesna je klimnula glavom i zakuvala kafu na šporetu. Inspektor je podigao kutiju sa stola i ponudio sagovornicu njenim cigaretama. Vesna se približila upaljaču i ispustila oblak duvanskog dima. Vratila se do kuhinje sa kafom i pepeljarom.

“Pored jezera smo pronašli ovu burmu”, pokazao je dokazni materijal. “Da li je pripadala Nemanji?”

“Jeste, i ja imam istu. Vidite…”, pokazala mu je domali prst. 

“Kažete da vam sve ovo nikako ne liči na ponašanje vašeg muža. Na šta ste konkretno mislili?”, pitao je Zec.

Vesna je s velikom pažnjom otresala pepeo sa cigarete, kao da su baš tu skriveni odgovori na sva pitanja.

“Poslednjih nekoliko meseci, Nemanja i ja nismo bili u dobrim odnosima. Razlozi su brojni, ali mi je najviše smetalo njegovo opijanje i što nikada nije bio kod kuće. Znam da je teško živeti sa novinarom koji stalno nešto istražuje a kafana mu je glavni izvor informacija, ali imam i ja dušu. Dugo sam mu tolerisala… ali u jednom trenutku dara je prevršila meru! Jednostavno, bio mi je potreban muž, u kući i u krevetu.”

Inspektor Zec se malo zbunio ali je nije prekidao. Trudio se da je sve vreme gleda pravo u oči. Vesna nije izbegavala njegov pogled, zapalila je novu cigaretu i nastavila.

“Ovo sam pomenula da znate zbog čega sam ljuta na njega, iako ga beskrajno volim. U poslednje vreme je počeo da sumnja u moju vernost, što me je posebno naljutilo jer nikada na drugog muškarca nisam pomislila”, bila je odlučna.

“Ako vas dobro razumem”, prekinuo je Raja, “to su uobičajene bračne razmirice koje su se u vašem slučaju malo odužile?”

“Baš tako. Znam da ne zvuči strašno ako se to nekom drugom dešava, ali vremenom se zajednički život iskomplikuje. Na stranu svađe i problemi, ali ja tog čoveka u dušu poznajem. Moj Nemanja nije u stanju da ubije kokošku – a kamoli tolike ljude! Ne zato što je nesposoban, već zbog toga što ne zna da mrzi. Jasno mi je da svi dokazi svedoče protiv njega ali je moja dužnost da vam kažem istinu.”

Kroz Rajinu glavu prolazila je rečenica koju su mnogi ponavljali: „Jednostavno nije moguće da je Nemanja tako nešto uradio!“ Pa… kako nemoguće, majka mu stara – kada je sve jasno ko dan a dokazi kao kristal čisti! Nije želeo da je previše zamara, dosta su joj njene muke. Ustao je, rukovao se sa domaćicom i krenuo prema izlazu. Još jednom se zahvalio na vremenu i razumevanju, a Vesna ga je ispratila do izlaza iz zgrade.

“Moram malo da izađem i udahnem čist vazduh. Mada, koliko vidim, komšije izviruju sa svih strana i vrebaju kao ptice grabljivice. Pogan smo narod, inspektore, čudo jedno!”,  konstatovala je gospođa Pavić.

Dok je ulazio u automobil, inspektor Zec se našao u dilemi da li prvo da završi izveštaj ili da skokne do kafane. „Bolje je da prebrinem sa birokratskim obavezama pa ću onda da se opustim ko čovek!“ Odlučio je da krene prema policijskoj stanici. Kada je slučaj jednostavan a dokazi jasni, izveštaj se lako piše. A zločin kakav se ne pamti u ovim krajevima, za divno čudo, rešen je očas posla. Prošlo mu je kroz glavu da su slične tragedije do skoro bile isključivo američki, psihopatološki specijalitet. Svaku pucnjavu pratio je zločesti komentar naših ljudi: „Ma nema tu ništa neobično, to su siledžije sa Divljeg zapada!“. Nije lako objasniti uzroke, motive i mentalne okidače masovnih ubica. Opravdanje za takav čin ne postoji, ali je važno dijagnostikovati razloge. Samo tako se na vreme mogu prepoznati naznake koje prethode zločinima kao što je ovaj na zelegradskoj televiziji. Takva nedela moguće je sprečiti samo ako se na vreme otrkriju uzroci nenormalnog ponašanja ljudi. Svi se pitaju zašto je Nemanja to učinio – a mene zanima kako je i čime zločin izvršio. Danas je teško doći do poluautomatske puške. Mafijašima i kriminalcima malo je lakše, ali bi za novinara to bio krupan i skup zalogaj!

U zaključku izveštaja inspektor Zec je naveo da je poznato ime ubice i žrtava, kao i način na koji je zločin izvršen. Iako je istraga zvanično završena, još uvek se radi na utvrđivanju motiva i porekla oružja kojim je krivično delo počinjeno. Sačuvao je tekst i ubacio u zajednički folder namenjen za rešene slučajeve. Pokupio je jaknu sa naslona stolice i napustio kancelariju. Na putu prema izlazu, odškrinuo je vrata Budine kancelarije.

– Šefe, završio sam izveštaj. Istraga je zvanično okončana, mada mene kopkaju mnoga pitanja.

– Odlično! Hajde ti kući, blago meni, da se odmoriš i nemoj mnogo da filozofiraš…! – poručio mu je načelnik.

Želeo je da posluša šefa, ali kako? Kod kuće ga je čekala žena koju voli – ali bračne svađe nikako da prestanu. Srce mu se cepa dok ga Marina ignoriše i ćutanjem kažnjava, a da pravi razlog ni sam nije znao. Kao i svi muškarci, Raja nije voleo napetu atmosferu kod kuće. Činila ga je nesigurnim i nesrećnim. „Zašto ljudi koji se vole moraju mučiti jedno drugo? Pa nije moj greh toliko veliki da Marina ne bi mogla da me razume. Ne jurim za suknjama niti bančim po kafanama. Popijem ponekad piće ili dva, ali se još nikada nisam napio. Jedino taj prokleti posao koji volim i kome sam se potpuno posvetio“, nastavio je unutrašnji monolog. „Jasno mi je da je Marini teško što ne možemo imati dece. Sve smo probali ali uzalud. Pa to je viša sila, za boga miloga – i tu nam hladni rat ne može pomoći.“ Dok je napuštao zgradu MUP-a doneo je odluku da porazgovara sa ženom ali će prvo svratiti u kaić, da popije piće i da se malo pribere a onda pravo kući gde ga čeka važna “diplomatska misija” pomirenja. Bio je utorak, pa se na parkingu lokala „Blues“ nalazilo samo nekoliko automobila. Raja je sa ulaza pozdravio šankera i smestio se u uglu gde je voleo da uživa u samoći i tišini. Vinjak na kraju radnog dana predstavljao je uživanje samo ako bi ga ispio u društvu svojih misli. Bilo čije prisustvo uništilo bi čaroliju. Konobari su mu u tome bili saveznici jer su se trudili da ga ostave na miru. Još jednom je u mislima odmotavao film tragičnih događaja u zgradi Televizije. Pokušavao da mentalno ukloni lik Nemanje Pavića koji mu se stalno ukazivao pred očima. Kafansko samovanje prekinuo je muški glas.

“Zdravo, kolega, vidim i ti izbegavaš onaj policijski kafić! Mogu li da ti se pridružim?”, obratio mu se proćelavi muškarac koji je, sudeći po izgledu, uveliko gazio sedmom decenijom života.

Zec ga je odmah prepoznao – Nikola Kovač, inspektor u penziji o kome su se ispredale svakojake priče. Ono što niko nije sporio jeste čista policijska biografija. Uspešno rešene slučajeve inspektora Kovača analizirali su na Policijskoj akademiji. Nikolin iznenadni odlazak u penziju neki su objašnjavali alkoholizmom, dok oni bolje obavešteni tvrde da je kao provereni kadar Službe u jednom trenutku otkazao poslušnost. Nikola je poslednjih godina vidno hramao, šepao i ćopao. Prema zvaničnoj verziji Službe, Kovač je bio žrtva saobraćajne nesreće. Nepoznati vozač ga je navodno pokosio na kolovozu. Vozač je pobegao a kod inspektora je izmeren visok procenat alkohola u krvi. Objašnjenje je bilo okruglo pa na ćoše a sve u stilu, nesrećan slučaj za koji je Nikola pomalo i sam kriv. Drugi, međutim, i danas sumnjaju da je reč o neuspelom pokušaju ubistva. Isti ti, u novinarskim frazama poznati kao „dobro obavešteni izvori“ tvrde da je posle udesa Kovač „legao na rudu“. Pominje se i pristojna devizna suma koja mu je obezbedila mirne staračke dane. Ovaj „honorar za ćutanje“ nikada nije dokazan – ali je bilo vidljivo da je Nikola u kafani već godinama troškario džeparac koji sigurno nije dolazio iz penzionog fonda. 

“Izvolite, inspektore – ljubazno je odgovorio mlađi kolega. “Mi se nismo zvanično upoznali, ali vas znam iz viđenja, a bogami i po čuvenju.”

“E, moj sine, ja sam ti matora, pijana drtina! A to čuvenje je davna prošlost…”, odgovorio je Kovač sa setom u glasu.

Naručili su novu turu. Stariji inspektor nije puno čekao i odmah je prešao na stvar.

“Nemoj pogrešno da me shvatiš, jer stvarno ne želim da ti se mešam u posao, ali zar ti se ne čini da u ovoj ujdurmi oko novinara Pavića nisu baš čista posla?”

Raja je naiskap popio kiselu vodu a  sadržaj manjih čašica preručio je u veliku. Tako je sam sebi smućkao dupli vinjak. „Ovaj kao da mi čita misli!“– začudio se Zec. – „Mada je moguće i da me provocira. Jednom špijun, uvek špijun! BIA bije, OZNA dozna jer je UDBA naša sudba!“, šalio se u sebi, dok mu je osmeh titrao na ivici usana.

“Na šta konkretno mislite?”, pravio se nevešt.

“Nemanju poznajem još iz vremena dok sam bio u službi. Kao mlad novinar trudio se da prikupi informacije – ali uvek onako šmekerski, nenametljivo i profesionalno. Kasnije smo se družili u kafani; ponekad mi je tražio savet ili proveravao valjanost izvora. Taj momak nije ubica! Da li si se ikada zapitao otkud njemu skraćeni AR–15? Pa to nemaju ni mnoge policijske jedinice.”

Inspektor Zec je komandovao licu da zadrži hladnokrvnost, dok je sve u njemu kiptilo. Nelogičnosti su pokretale sumnju iz koje su izvirale dileme. Čačkati oko završene istrage jalova je rabota, utoliko pre što su detalji zločina već uveliko bili zabetonirani u kalup površnosti kojom je javnost na tragediju reagovala. Niko ne voli da kvari već stvorenu sliku u vlastitoj glavi, naročito kada je o ovakvom zločinu reč.

“Istraga je završena. Sumnjam da bi mi dozvolili da kopam dalje”, odgovorio je naizgled ravnodušno.

“Ja sam se iz posla davno povukao i alkoholom utopio policajca u sebi. Nemanja Pavić mi je bio drag. Njegov otac me je lečio posle infarkta a i kasnije me povezao sa ortopedima kada su me obogaljili.”

Iz očiju starog udbaša zračila je čudna, nanovo otkrivena odlučnost. Delovao je poput medveda koga su probudili iz zimskog sna. Nastavio je.

“Rešio sam da otkrijem istinu. Tvoja pomoć bi mi mnogo značila. Vidim da se trudiš da izgledaš nezainteresovano ali sumnja ti ne da mira. Ipak si ti profesionalac, sinko.”

Inspektor Zec se osetio kao klinac koga su uhvatili sa čokoladom pre ručka. „Čita me ko bukvar”, pomislio je. Otpio je gutljaj vinjaka a onda posegao za poslednjim mrvicama glumačkog talenta u sebi.

“Vi znate da ja ovde navraćam često. Ništa ne obećavam… ali ako bilo šta saznam podeliću sa vama. Isto očekujem i od vas.”

“Dogovoreno! Konobar, donesi nam još jednu turu!, uzviknuo je Nikola, dok mu se na licu pojavio izraz koji je pomalo podsećao na osmeh.

Istog momenta, u “Blues” je ušao krupan, crnoputi muškarac obrijane glave, s kozjom bradicom koja se jedva videla na njegovom zagasito crnom licu. Nosio je farmerke i jaknu s natpisom “Arizona Cardinals”. Odmah s ulaza, ne skidajući veliki ranac, obratio se šankeru Bojanu.

“Do you speak English?”

Bojan je klimnuo glavom, posle čega mu je crnac ispričao svoju priču. Raja je iskoristio trenutnu tišinu za stolom da oslušne razgovor za šankom.

“Šta kaže, majke ti?”, oglasio se znatiželjni Nikola.

“Amerikanac, zove se Erik,” uzvratio je Raja, “prijatelj mu je, kaže, preporučio kafić ‘Blues’, ali je on greškom svratio u ‘Blue’, gde su ga ‘na nož’ dočekali policajci u uniformi i civilu. Zezali su ga pola sata, a da ih ništa nije razumeo.

Bojan mu je nasuo burbon na račun kuće, a konobar ga je zamolio da podigne tri prsta kako bi napravio “selfi”.

ZATVORENICI

Rale je dinstao luk za gulaš. Meso je iseckao ranije, a makarone će skuvati na kraju. „Volim ja dobar gulaš i sa pire krompirom, ali to ću drugi put!“, razmišljao je. Iz špajza je doneo poslednju flašu rakije i zaključio da je alkoholna rezerva presušila. Istog momenta osetio je nervozu. Najbliža prodavnica nalazila se nekoliko kilometara nizbrdo od njegove brvnare. Imao je para ali ne i snage da toliko pešači. „Dobro je da Ostoja danas dolazi!“, zaključio je. Kopkalo ga je ko su ti ljudi koje će držati pod ključem, dok se drugačije ne naredi. Pripremio je sobe, učvrstio šarke na vratima, pronašao lanac i dva katanca… „Moraću da pripremam više hrane… sad’ još treba i njima da ugađam!“ Dok se gulaš krčkao, zamesio je i hleb, a onda je sa police uzeo podebelu knjigu. Posle pete rakije slova su počela da poskakuju a Rale je utonuo u san. Nije prošlo mnogo kada se iz dvorišta začulo brundanje motora. Pomerio je zavesu i ugledao crni hamer iz koga su izašli ćelavi mladići u crnim majicama. Sa zadnjeg sedišta su izvukli dve kreature sa džakovima na glavi. Ratko je ogrnuo jaknu i pozdravio pridošlice. Sprovođenje „bezglavih“ zarobljenika proticalo je u tišini. Primetio je da u kolima nema više nikoga. „Ostoja nije došao, neće taj ništa da rizikuje! Braća smo, a kao da nas nije ista majka rodila”, razmišljao je. Mladići u crnom, pogledom su ga pitali kuda da vode zatvorenike. Pokazao je prema kraju hodnika gde su se nalazile sobe sa rešetkama. Ljudi sa džakovima na glavi ćutke su ušli u svoje ćelije a Ostojini ljudi iz gepeka su izneli kutije sa hranom i pićem.

“Ima li rakije?”, pitao je Ratko zabrinuto.

“Ima, rođeni, koliko hoćeš, gazda ovoga puta nije žalio!”, odgovorio je jedan od ćelavih darkera.

Mladići su proverilili lance oko ruku zarobljenika i katance na vratima, pozdravili domaćina i punom brzinom napustili imanje Novičića. Rale je setnim pogledom ispratio crni hamer iza koga se dizao oblak prašine. Seo je na terasu, zapalio cigaretu i otpočeo „psihosamoanalizu“: „Šta je ostalo od onog čoveka koji je pre par godina bio brižan otac, veran muž i omiljeni profesor filozofije? Na putu između srećnog roditelja i pedagoga do tužnog tamničara nepoznatih ljudi isprečila se samo jedna prepreka – rakija!“ Ostao je neko vreme ispred kolibe sa čokanjčetom u ruci i sekundarnim prozvodom cigarete u nozdrvama. Ispustio je poslednji dim i ispraznio rakijsku staklenu posudu. Tada je počeo da unosi kutije u kuću. Pošiljka je ovoga puta bila mnogo izdašnija jer je valjalo hraniti troje „gladni’ usti“. Rale je prvo uneo rakiju, rasporedio flaše u špajzu a potom raspakivao ostale pakete na kojima je crnim flomasterom bilo ispisano „za goste“. Razgrnuo je sadržaj kutije i otkrio zamrznute sendviče i kesice sa supom. Namirnice koje su bile za njegovu ishranu rasporedio je po frižideru i špajzu a džak brašna odneo u šupu. Pustio je Boba Dilana i izabrao knjigu sa police. Brat mu je rekao da zatvorenike drži u potpunoj izolaciji, što je bila suvišna instrukcija s obzirom na to da u kući nije imao ni radio, ni TV, ni inernet. Uz pripovetke  De Mopasana popio je još nekoliko rakija, a kada je stanje njegove svesti počelo da podseća na piščev pomračeni um, ostavio je teško štivo i izašao da provetri mozak. Po mirisu koji je dolazio sa šporeta zaključio je da je gulaš gotov. Viljuškom je za svaki slučaj proverio meso, a onda velikom kutlačom sipao jelo u manju činiju. Tek tada je shvatio da je zaboravio makarone, ali nije se mnogo sekirao. Umakao je koricu svežeg hleba u vruće čorbasto varivo i sve to zalivao pivom. Iznenada, iz „gostinskih“ soba čula se buka, zveckanje lanca i nejasni glasovi.

“Tišina tamo, nemoj da vas ja ućutkujem!”, povikao je domaćin.

Nije voleo da prekida obrok, utoliko pre što je čorbasta jela voleo dok su vruća. „Gosti“ su se odmah primirili, pa je odlučio da otvori još jedno pivo i promeni ploču na gramofonu. Slušao je neki lagani džez, pušio i razmišljao kako da pristupi tim nesrećnm ljudima. Posle ručka, otišao je da se upozna sa pridošlicama. Najpre je otvorio sobu koja se nalazila sa leve strane hodnika. Na krevetu je sedeo krupan muškarac četrdesetih godina, bez kose i sa bradom od nedelju dana. Desna ruka bila je vezana lisicama za veliki gvozdeni krug ušrafljen u zid. Izgledao je odsutno i pomalo ravnodušno, kao da ga situacija u kojoj se nalazio nije mnogo pogađala.

“Ovde su ti dve posude. U ovu šoraš – ima poklopac, pa zatvori posle upotrebe. To izbacujem jednom dnevno”, objašnjavao je Ratko. “Ova druga ti je za kenjanje. Kad završiš posao, zaviješ u ovu plastiku i zoveš me da izbacim. Je l’ jasno?”

Muškarac je klimnuio glavom i zatražio vodu.

“Doneću ti kasnije! I još nešto: ja sam Rale, i to je sve što treba da znaš. Mene tvoje ime ne zanima, jer što manje znam to bolje. Zvaću te Ćelavi.” 

Zaključao je sobu i prešao preko puta. Bucmasti mladić u ranim tridesetim, uredan, blago feminiziran, u majici jarkih boja ispod koje se nazirala ljubav prema dobroj hrani. Oči crvene, vidi se da je skoro plakao. Delovao je preplašeno. Čim je video Raleta, slobodnom rukom je pokušao da zaštiti lice.

“Po-laa-koo, debeli…. Pa nisam ja siledžija, šta ti je? Čuo si instrukcije za fiziološke potrebe. Klopu dobijate dva puta dnevno. To je dobro za tebe, da malo skineš kilažu. Ako vam nešto treba zovite me, ali ne za gluposti! U međuvremenu, neću reč da čujem. Je l’ jasno? Rale je naredio!”

Bucko je poslušno klimao glavom a onda stidljivo upitao.

“Kada planirate prvi obrok?”

“Jebote, pa zar je to jedino pitanje koje imaš?!”, nasmejao se domaćin, nije ni čudo sto izgledaš kao Gicko Prasić!

Zamandalio je „ćelije“ i odlučio da se počasti još jednom rakijom. Zavalio se u fotelju, srkutao vatrenu vodu i nastavio da čita knjigu. Nije prošlo mnogo a Rale je zakunjao. Popodnevnu dremku prekinula je buka iz dvorišta. Skočio je, pogledao kroz prozor i prepoznao kamion. Shvatio je da je tog dana predviđeno iznošenje đubreta. Imanje Novičića bilo je daleko od civilizacije pa se nisu nalazili na redovnoj listi gradskog komunalnog preduzeća. Zahvaljajući vezama moćnog brata Ostoje, đubretari su jednom mesečno posećivali Raleta i odnosili smeće koje bi se nakupilo tokom minulih trideset dana. Pozdravio je radnike „Čistoće“ i ušao da proveri kako se ponašaju zatvorenici. Plašio se da im ne padne na pamet da zovu u pomoć. „Stanari“ su bili mirni a iz prostorija se nije čuo nikakav zvuk. „Sigurno spavaju. Neka ih, kasnije ću im odneti hranu!“ Stavio je lonče na šporet i čekao da voda provri. Iz sobe sa desne strane začuo je glas punačkog mladića.

“Hoće li skoro taj ručak, gospodine?”

“Hajde ne seri, Debeli, baš sam ti ja gospodin! Čekaj da popijem kafu pa ću ti doneti da ždereš. Vidiš kako Ćelavko ćuti i ne zakera!”, Ijutnuo se Rale.

Uz jaku kafu bez šećera popušio je dve cigarete i slušao muziku Toma Bakstera. Kada je došao red na pesmu „Tell Her Today“ pojačao je skoro do daske, a onda je pustio još nekoliko puta. Odmah je skočio i zgrabio flašu sa rakijom. Posle trećeg čokanja suze su same počele da teku a Bakster je bio neumoljiv:

Ne čekaj do sutra, sutra može biti kasno,

Reci joj dok još ima vremena,

Reci joj, pre nego što ode.

Reci joj danas, reci joj danas… Da je voliš!

Isključio je muziku, umio se i iz zamrzivača uzeo dva sendviča, a onda natočio vodu u čaše. Prvo je otvorio leva vrata.

“Stiže klopa, Ćelavi! Ti dobijaš prvi jer nisi dosadan!”, održao je Rale kratko predavanje a onda otključao sobu preko puta. ” Ti si, debeli, kao triper! Evo ti, jedi, da ne kukaš više!”

Zatvorenik je zgrabio sendvič, počeo da odvija celofan a onda se pobunio.

“Ali sendvič je zaleđen!”, rekao je s tužnim izrazom na licu.

“Hoćeš da ti ga ubacim u toster? Ili bi radije nešto drugo? Možda biftek?… Sačekaj malo da se odledi nećeš da umreš od gladi. Imaš ti rezerve.”

Zaključao je vrata za sobom i izašao napolje da se smiri i pribere. Ona pesma ga je gađala i po sred srca pogodila.

 VESNA

U stanu Nemanjine udovice, Vesne Pavić bila je sablasna tišina a u svakom kutku tuga se skrivala u neredu izazvanom očajem. Spuštene zavese su gušile dnevnu svetlost gutajući i najmanje naznake nade da će ikada biti bolje. U dnevnoj sobi, na niskom stolu, danima se dosađivala napola ispijena šolja hladne kafe. Zaboravljena je onog trenutka kada je Vesna izgubila volju za životom. Porodične fotografije domaćica je razbacala po kauču a većina je bila okrenuta naopako nesvesno skrivajući blisku prošlost koja joj nije dala mira. Vesna Pavić je popila još jednu šaku Bensendina i zalila ih vodom sa česme. Dogegala se do kuhinje, uzela džezvu i dvoumila da li skuva kafu ili da pokuša da odrema. Prošla su tri dana od velike tragedije. Komšije su odmah prestale da joj se javljaju, lekar na jedvite jade prepisao bolovanje, a svekrva je i dalje konstantno ignorisala. Kada je čula za Nemanjin zločin, Vesnina prva reakcija bila je šok, potom neverica a onda negiranje. Satima nije mogla da se osvesti, sabere, progovori… Srećom, deca su bila u školi pa nisu morali da je gledaju u takvom stanju. Prve noći oka nije sklopila. Sećala se nekih davnih vremena: u tim košmarima nisu se ukazivale slike iz mladosti i ljubavne idile sa Nemanjom, već začudo – one iz detinjstva. Jedan događaj, posebno! Postoji epizoda u Vesninom sećanju koja se neprekidno vraća uvek kada bi joj se nešto ružno desi. Bila je nedelja, petogodišnja Vesna je ručala sa mamom i tatom. Veliki crni automobil se zaustavio ispred dvorišta. Otac je ustao od stola dok se dugačka sveštenička mantija motala oko protinih nogu. Otvorio je vrata i otišao sa nepoznatim ljudima u drugu sobu. Dugo su razgovarali. Nezvani gosti su povremeno vikali na domaćina. Otac je ćutao, vrteo palčevima i grizao donju usnu. Bio je nervozan, uplašen i ponižen. Iste večeri dok je na televiziji gledala „Štrumpfove“ čula je roditelje kako šapatom razgovaraju.

“Znam, ali on je sada predsednik opštine, moćan čovek”, govorila je majka uplašeno.  Vidiš da se vlast okreće crkvi!”

“Okreću se pravoslavlju iz pomodarstva a ne zbog hrišćanstva. Veruju u vođu a ne u boga! Motiv im je nacionalizam, ne vera”, zaključio je prota. 

Majka je plakala i pokušavala da ubedi muža.

“Dobro, Stojane, zašto praviš toliki problem?! Krsti mu unuka, to ti je posao… Pa toliku si decu krstio!” 

“Nije problem dete krstiti, naprotiv. Nevolja je što mi traži da ujedno krstim i njega onako matorog i grešnog. Njegov stric je mrtav pijan jahao mog oca, sveštenika, po celom selu. To se, Nado, ne zaboravlja!”

Ni sama ne zna zbog čega joj se ovo nedeljno predvečerje tako duboko urezalo u pamćenje. Roditelji nikada nisu delovali toliko ogorčeni i uplašeni. Vesna je kao sveštenička ćerka vaspitavana strogo, konzervativno i patrijarhalno. Nemanja je bio prvi, pravi i jedini muškarac u njenom životu. Zabavljala se povremeno i u gimnaziji, ali su to bile prolazne mladalačke veze. Baš zbog toga su joj teško padale neopravdane sumnje njenog pokojnog muža. 

Teška depresija trajala je dva-tri dana, a onda, Vesna Pavić je stisla zube i rešila da prestane sa jadikovanjem i samosažaljenjem. Pokušala je da nastavi normalan život, koliko je to u ovakvoj situaciji bilo moguće. Oprala je kosu, popila još jedan lek za smirenje i krenula kod Stevana i Radmile. Deca su kod babe i dede bila bar malo pošteđena pritisaka. Novinari su je opsedali, policija dolazila i odlazila, dok su prijatelji i rođaci jednostavno zanemeli. Razmišljala je da li da ode na Balšinu sahranu ali je odustala. Žena ubice, za koju se sumnjalo da je u vezi sa žrtvom – poslednja je osoba koju ožalošćeni žele da vide na poslednjem ispraćaju pokojnika. Balša je bio divan čovek, pun razumevanja za sve zaposlene u preduzeću. Gajio je simpatije prema Vesni ali nikada nije pokušao ništa konkretno. Ona mu naravno nije davala povoda ali drugi direktori povod nisu ni čekali već su navaljivali kao Bajaga na hidrogen. Balšina žena je odrasla na selu. Nije preterano brinula o obrazovanju, ali je bila divna majka i domaćica koja nikada nije sumnjala u vernost svog muža. „Toliko porodica je zavijeno u crno jednim bezumnim činom!“, razmišljala je prelazeći ulicu na pešačkom prelazu. „A šta ako je Nemanja zaista ubica? Teško mi je da poverujem… ali svi dokazi na to ukazuju! Da li je moguće da sam toliko godina živela sa monstrumom – a da toga nisam bila svesna?!“ 

Prijala joj je šetnja do svekra i svekrve. Dok je hodala, setila se prvog susreta sa Nemanjinim roditeljima. Bila je nedelja. Studentkinja iz provincije željna domaće hrane pozvana je kod Pavića na porodični ručak. Nemanja je kolima pokupio ispred zgrade u kojoj je živela kao podstanarka. U domu Pavića su je lepo primili i raznim specijalitetima ugostili – ali je kod Radmile odmah primetila neku uzdržanost. Znala je da se Nemanja ranije zabavljao sa nekom Sanjom, ćerkom doktora Stojanovića koju je njegova majka obožavala. Kada su raskinuli nije mogla da mu oprosti. Činilo joj se da je i njen dečko prilično patio za tom Sanjom koja ga je ostavila zbog kolege sa fakulteta. Vesna se sa Stevanom odmah sprijateljila i pronašla zajedničke teme. Doktoru Paviću je bilo zanimljivo što potiče iz svešteničke porodice pa joj je na tu temu postavljao nebrojena pitanja. Svekrvino ponašanje je ostalo nepromenjeno sve dok se nisu rodili Igor i Maja. Radmila je tada promenila ponašanje prema snaji, pa se i ledeni osmeh svekrve vremenom otopio. Duboko u sebi, međutim, osećala je da je do promene došlo samo zbog sina i unučića. „Pitam se da li joj je Namanja pominjao da sumnja u moju vernost? Već nedeljama se prema meni čudno ponaša a od dana kada se dogodila tragedija – više mi se i ne obraća!“ Kada se pojavila na vratima, deca su skočila u majčin zagrljaj. Stevan je ustao iz fotelje, zagrlio je i dugo ostao s glavom na snajinom ramenu. Svekrva je odmah pronašla neki posao u kuhinji kako bi što pre nestala.

“Sačekajte, Radmila, zamolila je Vesna. “Hoću da razgovaramo i stvari isteramo na čistinu. Ja vašeg sina nikada nisam prevarila a abrovi i tračevi me ne zanimaju. Stalo mi je do mišljenja ljudi koje volim, a vi ste uz decu i moje roditelje jedini koji su mi ostali.”

Stevan je zaplakao.

“Izvini, Vesna”, rekla je pokajnički Radmila. “Kada stvari idu nekim normalnim tokom ljudi kao da traže razlog za brigu i sekiraciju, a kada se suoče sa pravom mukom prekasno uviđaju da su bez razloga gubili vreme i živce na razne gluposti. Uvek si bila i majka i žena i snaja za primer. Dođi da te zgrlim ćeri…”

“Moramo se držati zajedno! To nam jedino preostaje. Ne zbog nas matorih, već zbog ove divne dečice”, dodao je Stevan kroz suze.

Seli su za trpezarijski sto i uz kafu počeli pripreme za Nemanjinu sahranu.

BANE

Prethodnog dana, posle ručka kod Banetovih roditelja, gost iz Amerike i njegov domaćin uputili su se ka centru grada. Dok su taksijem prolazili pored Beograda na vodi, Bane je objasnio svom kolegi Eriku da su njegovi roditelji prodali kuću i imanje na selu kako bi se preselili bliže sinu jedincu u Beograd. Kupili su sebi jednosoban stan na Novom Beogradu, dok su svom mezimcu poklonili garsonjeru u centru grada. Usput mu je rekao da će već sutra otići kod devojke i ostaviti Amerikancu svoju garsonjeru na korišćenje. Taksi se zaustavio ispred Baneovog stana. Sivi, oljušteni betonski zidovi otkrivali su patinu zgrade koja je na tom mestu stajala već par stotina godina. Senke jesenjeg lišća njihale su se pod uličnom svetiljkom kao zaspali duhovi. Erik je izašao iz automobila, udahnuo hladan večernji vazduh i osvrnuo se oko sebe. Beograd je bio drugačiji noću – tamniji, misteriozniji…

Bane je otvorio ulazna vrata, upalio svetlo i poveo Erika uz uske stepenice do garsonjere. Prostor je bio minijaturan, skučen poput kutije šibica. Gost je spustio ranac pored vrata, a onda su se smestili na kauču i nazdravili rakijom. Pre spavanja, kolege su popile još nekoliko šljivovica za laku noć. Dogovorili su se da prve noći gost spava na krevetu, dok je domaćin naduvao gumeni dušek i prespavao na podu. Kad su se ujutru probudili, uz prvu kafu dočekala ih je vest o masovnom ubistvu na televiziji BG9. 

“Prošetaj malo da osetiš atmosferu a ja ću ti se kasnije pridružiti. Ići ćemo u Skadarliju na ručak, ali to će biti tek negde oko četiri. Za vas Amere to je skoro večera, ali ćeš morati da se prilagodiš našim običajima.”

“Nema problema, ‘bro’, nego naspi nam po jednu rakiju da rasteramo mamurluk.”

Nazdravili su jedan drugom pre nego što je Bane Ristić otišao na posao.

Novi broj Urlika je uveliko bio u pripremi. Kolege su tekstove privodili kraju, doterivali i brusili pre nego ih pošalju uredniku. Podsetio se atmosfere u Voice of Desert, gde se sve nekako odvijalo 300 na sat. Glavni urednik ga je spazio i pokazao mu da dođe u njegovu kancelariju.

“Masakr na televiziji? Da li je moguće,šefe?! I to baš Nemanja Pavić?!”, iščuđavao se. “Da nije interneta, pomislio bih da se surovo šalite!”

“Jebiga, Ristiću! – reagovao je urednik. – Dokurčilo čoveku… Pravo da ti kažem, ja ga na neki čudan način i razumem. Ponekad i meni dođe da vas sve pobijem. Nego, možeš li ti da napišeš nešto o tome do sutra ujutru?”

Bane je zapalio cigaretu, podigao pogled prema plafonu i posle kratke pauze odgovorio:

“Predlažem da u ovom broju masovno ubistvo objavimo samo kao malo dužu vest bez naročitih komentara. Na prvi pogled sve izgleda jasno i nezanimljivo, i to može da napiše bilo ko. Planirao sam da zaronim malo dublje u celu priču…, zastao je da uzme čašu sa rakijom koju mu je šef upravo nasuo. “Hoću da se raspitam na čemu je Nemanja radio. Ne verujem da je sve baš toliko jednostavno… kako trenutno izgleda.”

Urednik je nasuo još po jednu, zahvalio se kolegi što je usavršavanje prekinuo da bi pomogao redakciji.

“Kad te čovek pogleda, ni na kraj pameti mu ne bi bilo da si tako veliki profesionalac!”,  našalio se.

“Pa kako ja to izgledam šefe?”

“Više onako… Kao neki mlatikurač i dramoser, a uz to si uvek namršten i nadrkan… Pravi namćor!”, nastavio je urednik bez milosti.

“Hajde, sipajte još po jednu za kaznu, nije lepo da tako govorite o svom najboljem novinaru!”, nastavio je Bane u istom stilu.

“Kontaktiraj inspektora Zeca. On vodi istragu. Ah, da! Sutra je Pavićeva sahrana. Ne bi bilo loše da se tamo pojaviš.” 

Posle dogovora sa urednikom, Ristić se pozdravio sa kolegama, podelio utiske iz Amerike i obećao da će ih narednog dana, po zatvaranju novog broja, častiti pićem.

ERIK

Tog jutra, Erik Stone se probudio u stanu svog kolege. Oktobarsko sunce prelamalo je zrake kroz prašnjava stakla garsonjere u centru Beograda. Otvorio je prozor, a svež vazduh ispunjen jesenjom vlagom odmah je rasanio američkog novinara. Domaćin Bane je ranim jutrom odjurio u redakciju kako bi prikupio informacije o masovnom ubistvu koje se prethodnog dana dogodilo na jednoj beogradskoj televiziji. Pre polaska na posao ostavio je američkom gostu spisak lokacija koje bi mogao posetiti. Erik je podigao papir sa stola u kuhinji, zagledao ga, proučavao i odmah uočio neobičan naziv nepoznatog toponima koji mu je zvučao egzotično – Kalemegdan. Na izlazu iz zgrade zapahnuo ga je miris ćevapa iz obližnje kafane. “Da nije malo rano za roštilj?”, pomislio je i krenuo prema destinaciji čudnog imena. U pešačkoj zoni bilo je živo, bučno i veselo. Ulični prodavci i muzičari, zvuk nepoznatog jezika, klinci koji slobodno trčkaraju okolo, ali i užurbani prolaznici koji su imali konkretan cilj na pameti. Osećao se kao da je stigao na mesto gde vreme teče nekim drugim ritmom, gde se prošlost i sadašnjost prepliću u jedinstvenu celinu kakvu do tada nije spoznao.

Ni u svom zavičaju na jugu Amerike, a još manje u Arizoni gde godinama živi, nije imao običaj da hoda po gradu. Tokom nedelje, novinarske obaveze bi ga uzele pod svoje, dok je vikendom posećivao barove ili bežao iz arizonske pustinje odlazeći u hladnije krajeve – na Flagstaf ili u Sedonu. Prolaznici su ga radoznalo odmeravali. Bili su rezervisani. Stigavši na Kalemegdan, Erik je zastao zagledajući tvrđavu sa svih strana.  Stara, monumentalna građevina, obavijena velom vekovnih, istorijskih tajni svedočila je o prošlosti naroda koji se borio da sačuva granice, kulturu i način života. Dok je hodao parkom, Erik je naišao na stare topove kojima je nekada branjen Beograd. Želeo je da sazna što više detalja iz prošlosti Kalemegdana pa je na internetu lovio dodatne informacije o ovom zanimljivom mestu. I dalje je osećao radoznale poglede prolaznika. Iako je Beograd multikulturalna sredina, ljudi su ipak nenaviknuti da vide nekoga s njegovom bojom kože. U Džordžiji, gde je odrastao, rasizam još uvek nije iskorenjen, ali zbog brojnosti afroameričkog stanovništva bar ga niko na ulici nije zagledao. U Arizoni, gde je proveo studentske dane i ostao da se bavi novinarstvom, vladala je svekolika raznolikost. Različite rase, nacije, jezici… Ali ovde, u srcu Balkana, upadljivo zagledanje i prigušeni komentari podsećali su ga  da je stranac..

Pošto je obišao tvrđavu, rešio je da se malo odmori. Smestio se na terasi restorana sa koje je pucao pogled na reku, zelenilo i naravno – tvrđavu. Naručio je kafu i rakiju. Uživao je upijajući atmosferu grada pokušavajući da smisli o čemu bi pisao u prvoj reportaži iz Srbije. Razmišljanje je prekinula grupa mladića koji su sedeli za stolom u ćošku. Nije ih razumeo, ali mu je odmah postalo jasno da se smeju na njegov račun. Rešio je da ih ignoriše. “Samo da platim pa ću da nastavim sa šetnjom. Bilo bi glupo da se s njima raspravljam!”, pomislio je tražeći pogledom konobara. Najglasniji od mladića dobacio mu je nešto preko stola, a onda je poleteo predmet kojim ga je neko od njih gađao. Erik je brzo reagovao i uhvatio upaljač! Ostavio je novac ispod pepeljare i napustio restoran. Dok je hodao prema tvrđavi, osetio je težinu u grudima koja nije bila samo od umora, već i od spoznaje da rasizam ne poznaje granice.  

 SAHRANA

Zidni sat u stanu doktora Pavića otkucao je podne. Kukavica koja je otplakala dvanaest puta delila je tugu svojih ukućana. Stevan i Radmila su se pripremali da sahrane sina. Majka je nosila crninu a otac je uz crno odelo i crnu kravatu obukao belu košulju. U podeljenoj zemlji čak i u tragičnim situacijama razlike su ogromne. U seoskim sredinama, kao i među pobožnim ljudima koji prate pravoslavne običaje, muškarci u žalosti oblače crne košulje i nose ih onoliko dugo koliko je to crkva propisala. Nasuprot njima, u gradovima i među ožalošćenima kojima religija nije bliska, poštovanje prema pokojniku izražava se crno-belom kombinacijom, gde je akcenat na klasičnom a ne paganskom. Pokojnicima je naravno najmanje važno kako će biti obučeni oni koji ih ispraćaju na onaj svet. Ako su ih voleli i poštovali za života – i goli da dođu ne bi bio veliki problem, dok lošim ljudima ni crnina ne pomaže.

“Taksi dolazi kroz deset minuta”, rekao je Stevan dok je stavljao mobilni u džep. “Nemoj da nosiš ni hranu ni piće, obećala si.”

“Ali kako da sahranim sina bez ičega?! Umojoj porodici običaji su se uvek poštovali”,  negodovala je Radmila.

“Naručili smo venac i to je dovoljno. Red je da ispoštujemo Nemanjinu poslednju želju”,  bio je odlučan ožalošćeni otac.

Sišli su ispred zgrade gde ih je čekao ružičasti taksi. Smestili su se na zadnjem sedištu i vozili bez reči. Radmila je primetila da ih taksista posmatra u retrovizoru. Osećala se nelagodno i pribojavala da bi vozač, ako ih prepozna, mogao da ih najuri iz automobila. Zaustavili su se na raskrnici kada je vozač prvi put progovorio.

“Izvinite, da niste vi dr Stevan Pavić?”

Radmila je pocrvenela od besa. Nije mogla da veruje kako su ljudi bezdušni i puni mržnje. Prethodnih dana su ih gledali sa prezirom i bežali kao da su gubavi. Bilo je i onih koji su ih vređali svaljujući na njih svu krivicu zbog zločina koji je Nemanja počinio. Nije mogla da se pomiri sa istinom da će zbog taksiste zakasniti na sahranu svoga sina.

“Jeste, mladiću, mi smo roditelji novinara Nemanje Pavića koji je optužen za masovno ubistvo. Vas smo pozvali da nas odvezete na njegovu sahranu. Imajte milosti, za boga miloga!”

Taksista se na trenutak iznenadio, bilo mu je neprijatno. Ubacio je u prvu i nastavio prema groblju.

“Niste me razumeli”, pravdao se vozač. “Doktor Pavić je mojoj majci spasao život kada je pre nekoliko godina doživela srčani udar. Ja ću to pamtiti dok sam živ.”

Radmili je laknulo. Izvinila se i zajecala. „Još uvek ima dobrih ljudi u izopačenom, pokvarenom i bezobzirnom svetu koji nam drži omču oko vrata i preti da je svakog momenta zategne. Pogan je ljudski rod… Čast izuzecima!“, razmišljala je kroz suze dok su se približavali gradskom groblju. Ispred kapije su ugledali snaju i unučiće. Bili su tu i Vesnini roditelji, prijatelj Vladan u svešteničkoj mantiji i prija Nada u crnini. Zajedno su se uputili prema krematorijumu. Sahrani Nemanje Pavića prisustvovalo je samo deset osoba. Osim najuže porodice, pojavili su se inspektor Raja Zec, njegov penzionisani kolega Nikola Kovač i novinar Bane Ristić. Pokojnikova poslednja želja bila je da bude kremiran, a da ga umesto sveštenika, na onaj svet isprati Balaševićeva Drvena pesma. Posle tragedije, porodica nije imala šta da kremira a popovi se svakako ne bi pojavili čak i da je pokojnik to želeo. Vesna i Stevan su zajedno organizovali pogreb, dok je Radmila čuvala decu. Kupili su najskuplju urnu koja će, iako prazna, čuvati uspomenu na njihovog Nemanju. Majka je imala samo jednu želju da na umrlici objave Nemanjinu sliku iz mladih dana kada je još imao kosu. Sahraniti masovnog ubicu nije lako. Na gradskom groblju, gde Pavići godinama imaju porodičnu grobnicu, odbili su da prihvate odlaganje urne „tog zlotvora“, kako se slikovito izrazila službenica. Srećom, upravnikov brat je nekada bio pacijent dr. Pavića, pa je nesrećni otac uspeo da izmoli pristup kapeli. Na vratima je stajala crnom bojom uokvirena umrlica sa fotografijom novinara Nemanje Pavića. Onako mlad i kovrdžav, uopšte nije ličio na sebe; ali Radmilina želja je ispoštovana.

Bane je poneo sveću i ubrzo shvatio da je taj gest bio suvišan. Izjavio je saučešće i stao sa strane. Potom su se pojavili Raja i Kovač. „Taman ću ovde da uhvatim Zeca!“, pomislio je.

Nikola je posmatrao članove ožalošćene porodice. Upalo mu je u oči kako nema pravila kada je bol u pitanju. Maja i Igor su stajali nemo, zbunjeni događajima koji su minulih dana protutnjali pored njih. Vesna se trudila da zadrži suze, kako ne bi još više ražalostila decu. Dr Pavić je plakao kao kiša, nemoćan da savlada tugu, dok je Radmilino ponašanje bilo začuđujuće suzdržano, baš kao u epskoj narodnoj pesmi kada je „majka tvrda srca bila…“. Kovač je i sam prošao kroz životne tragedije, pa je dobro poznavao taj osećaj nemirenja sa istinom. Odbijanje da se činjenice prihvate pomaže ožalošćenima da, bar u početku, lakše podnesu gubitak voljene osobe. 

Stevan je sačekao da se emocije malo smire a onda se na dirljiv način oprostio od sina. Svaka očeva reč cepala je srca i razarala um. Svi su plakali, čak i oni koji su sahrani prisustvovali po službenoj dužnosti. Na kraju govora, Stevan je pozvao prisutne da posle sahrane dođu u njihov stan gde će položiti praznu urnu sa Nemanjinim imenom. Planiran je i oproštajni ručak za pokoj duše novinara Pavića.

“Mnogo vam hvala što ste došli da ispratite našeg sina, oca i muža. Hrabar je to čin posle svega što se dogodilo! Ako ne možete ili ne želite da dođete na ručak potpuno vas razumem. Svojim dolaskom na sahranu već ste puno učinili. Vrata našeg doma su vam danas, a i zauvek, širom otvorena…”

Tada se iz malenog zvučnika pored urne oglasio veliki pesnik:

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan…

Novembar… Izmaglica…

I kvartet dragih lica…

Maleni čun… Nasred luke pokisle…

Da me u večnost otisne…

Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?

Dal’ je pod njime neko za nekim žalio?

Što ga je grom obišô, mati ga Petrova?

Ko je u šake pljunô, pa ga strovalio?

Jedina moja mila… Što si me budila?

Bio sam tako blizu naličja vremena…

Taji se jedno drvo u mojim grudima…

Gde li će nešto nići iz toga semena… da znam?

Završetak pesme pratio je potpuni muk jer su jecaji za trenutak prestali. Nemo su stajali još koji minut pre nego što su svi zajedno krenuli prema izlazu. Vesna je ponela urnu a dr Pavić je zagrlio uplakanu Radmilu. Deca su ih pratila držeći za ruke Vesnine roditelje. Raja je klimanjem glave pozdravio Baneta, što je ovaj iskoristio da mu priđe.

“Mislim da bi bio red da pođemo na taj ručak”, predložio je Bane.

“Takav je običaj…, složio se Nikola Kovač.

“Hajdemo, onda!”, rekao je inspektor Zec odlučno.

Na izlazu iz kapele sačekala ih je grupa gnevnih ljudi. Okružili su malenu povorku i dobacivali svakojake gadosti.

“Monstruma sahranjujete, neljudi!”

“Zagađujete groblje na kome počiva pošten svet!”

“Udri bagru!”

Poletelo je jedno jaje koje se razmazalo po Vesninoj kosi a poveći kamen je pogodio Stevana u nogu. Raja je istrčao da zaštiti članove ožalošćene porodice, izvadio je policijsku značku i povdiknuo svetini dokonih bundžija koji su im išli u susret:

“Nazad! Prestanite! Budimo ljudi, iako živimo u Srbiji!”, povikao je Raja ogorčeno, a onda vratio značku u džep sakoa i pogurao one najagresivnije.

“Svako ima pravo da bude sahranjen”, oglasio se Nikola.

“Pravoslavlje na delu”, rekla je ogorčeno Radmila.

Vesna je prigrlila uplakanu decu a Raja je telefonom pozvao pojačanje. Rulja se potom primirila. Stajali su sa strane i dozvolili im da napuste groblje.

U isto vreme su krenuli prema centru grada. Kada su stigli do zgrade u kojoj su živeli Pavići, Bane je shvatio da su komšije sa njegovom devojkom Teom. Raja je psovao urbaniste, gradonačelnika i gužvu u saobraćaju, pošto nije imao gde da se parkira. Vesnini roditelji su uveli decu u stan, a otac Stojan je zastao, okrenuo se prema Nemanjinoj fotografiji, prekrstio se a onda blago poklonio. 

Tišina koja je vladala u domu Pavića kao da je od muke promenila svoje agregatno stanje. Gusta i nemilosrdna poput nevidljivog pokrivača pritiskala je prisutne. Veliki trpezarijski sto postavljen za dvanaest osoba na kome  je svaki tanjir, čaša, kašika, nož, viljuška… delovao je kao nemi svedok bola. Čulo se samo čangrljanje escajga po tanjirima i povremeno mljackanje prisutnih. Pre mnogo godina, doktor Stevan je spasao život jednom od važnih političara na vlasti, i on mu je, u znak zahvalnosti, poklonio servis za ručavanje od najboljeg češkog porcelana. Radmila je dugo oklevala da ga otpakuje čekajući pravu priliku, a onda je potpuno zaboravila. Dve decenije kasnije, baš u tom servisu poslužila je poslednji obrok za pokoj duše sina jedinca. Umesto specijalnog povoda, upotrebili su ga u najtužnijem mogućem trenutku. Vesna je gledala u jednu tačku a Stevan teškom mukom gutao hranu. Svaki zalogaj pretvarao se u strano telo koje doktorov organizam nije prihvatao. Radmila se nervozno vrtela okolo. Nije želela da zauzme mesto za tužnom sofrom, odlažući trenutak mirenja sa istinom. Donosila je čaše, odnosila činije i tanjire, i odmah donosila druge. Nikola Kovač je sipao sebi rakiju, prosuo nekoliko kapi u tanjir i tiho prozborio. 

“Za pokoj duše našem Nemanji!”

“Bog da mu dušu prosti!”, dodao je tast Vladan.

Pošto su pokupili sudove sa stola, Stevan je zamolio muškarce da zajedno popuše po jednu kubansku cigaru.

“Moj sin ih je obožavao. Svaki put kada napiše tekst kojim je bio zadovoljan, rekao bi mi: „Ćale, imaš li još onih lepih kubanki?“

Dok su odmotavali celofan sa tompusa govorili su u glas; Vesnin otac je ćutao zagledan u daljinu. 

“Prijatelju, uzmi i ti jednu, nudio ga je domaćin cigarom.”

Vladan je odmahnuo jednom rukom, dok je drugom posegao prema sitnim kolačima.

“Moj greh su slatkiši”, odgovorio je sveštenik.

Nemanjina sahrana je bila u suprotnosti s verujućim načelima prote Vladana Radića koji je decenijama ispraćao pokojnike po pravoslavnim običajima. Crkva je samoubistvo smatrala najvećim grehom, dok je kremacija predstavljala još jednu hrišćansku jeres. Vladan je voleo zeta, poštovao ga je kao dobrog i poštenog čoveka koji je brinuo o njegovoj ćerki i unučićima, a to je za svakog tasta najvažije. 

“Oče Vladane”, oglasio se Bane ispuštajući dim iz „debele kubanke“, “da li znate otprilike koliko ste opela održali tokom svih ovih godina?”

Prota Vlada, kako su ga njegovi parohijani zvali, zalio je granclu crvenim vinom, a onda, gledajući uvis, pokušao da se seti tačnog broja.

“Nekada sam vodio evidenciju; tačno sam znao kada sam i gde obavio krštenje, venčanje ili opelo. U mojoj parohiji prosečno umre desetak ljudi godišnje, a ja sam tamo već trideset godina – pa vi,mladiću, izračunajte!”

Nikola Kovač je pažljivo slušao a onda mu je na slepoočmici iskočila bora… kao da se nečega setio. Na trenutak je poželeo da postavi pitanje, a onda se brzo predomislio. Raja je to primetio ali nije reagovao. Obratio se ocu Vladi.

“Proto, Nemanju smo danas sahranili kako je on to želeo. Znam da se crkva ne slaže sa kremacijom, ali me zanima kako smo došli do ovih običaja po kojima se ljudi u Srbiji ispraćaju u carstvo božije.”

“Pre nego što je hrišćanstvo došlo u naše krajeve”, odgovorio je Vladan, “ljudi su sahranjivani po paganskim običajima, od kojih smo neke proglasili pravoslavnim. Na primer, oproštajni obrok koji smo upravo završili vuče korene iz predhrišćanskog doba. U paganskim vremenima podelom hrane tokom i nakon sahrane odavana je počast precima i bogovima smrti.”

“Agape?”, oglasio se Nikola

“Baš tako!”, složio se sveštenik.

“A paljenje sveća za pokoj duše?”, nadovezao se Raja.

“Upotreba svetlosti i dima, kao simbola večnog života i duhovne pročišćenosti, seže takođe do paganskih vremena”, dodao je prota i nastavio. “Danas je paljenje tamjana i sveća sastavni deo hrišćanske liturgije a u prošlosti je služio za odbijanje zlih duhova. Isto važi i kada je reč o zalivanju groba vinom. Naši preci su to činili u cilju prinošenja žrtava zemlji i duhovima, kako bi se obezbedila plodnost i blagostanje.”

Pošto su su se kubanske cigare polako pretvarale u prah i pepeo, muškarci su privodili kraju i svoju filozofsku raspravu. Svi su u isto vreme pogledali na sat i pogledima poručili jedan drugom da je vreme za pokret. Više puta su pokušavali da krenu, ali su ih domaćini molili da posede još malo. Kao da su se plašili da ostanu sami. Istraga je bila završena ali je Raja iskoristio priliku da prikupi još neku korisnu informaciju. Kada je slučaj stavljen ad acta, lenjivac u njemu je bio zadovoljan – ali se policajac bunio, ukazujući na mnoge rupe u mreži dokaza do kojih se do tada došlo. Kopkalo ga je kako je Nemanja nabavio tako ubojito oružje do koga je teško doći čak i na crnoj berzi. Dvoumio se da li da na dan sahrane bilo šta pominje ali doktor Stevan kao da je čitao njegove misli. 

“Inspektore, čujem da ste završili istragu. Ne bih da Vam se mešam u posao ali mi se čini da mnogo toga niste objasnili?”

– U pravu ste – odobravao je Raja. – Mene od prvog trenutka kopka – kako je nabavljena skraćena poluautomatska puška iz koje je zločin izvršen? Do takvog oružja je teško doći.

Namerno nije pomenuo Nemanjino ime kako bi olakšao muke nesrećnom čoveku.

“Ako na svetu postoji čovek koji je mrzeo oružje, to je bio moj muž”, umešala se Vesna.  “Jednostavno nisam pametna da razumem sve ovo.”

Radmila je cele večeri ćutala, servirala i pospremala, a onda iznenada prišla Banetu i pozvala ga u kuhinju da joj nešto pomogne. Niko nije obratio pažnju na novinara koji je ustao od stola. Prisećali su se uspomena i prepričavali anegdote iz vremena kada su se družili sa Nemanjom. Prvi se oglasio Prota Vlada.

“Sećam se kada je došao da isprosi Vesnu. Odmah sam primetio da je malo pod gasom.”

“A voleo je da popije, bekuta jedna tatina!”, prokomentarisao je dr Pavić.

“Doneo je Nadi veliki buket cveća”, nastavio je Vladan, “meni flašu domaće rakije i kafu. Sve onako po običajima koji su u malim mestima svetinja. Rekao mi je “Čika Vlado, ja ne bih da nešto filozofiram. Volim Vesnu najviše na svetu i tražim vaš blagoslov!” Kratko i jasno, baš onako novinarski. Divan je to mladić bio, pokoj mu duši!”

“Bog da mu dušu prosti!”, prošaputaše ostali.

Novinar Ristić je ušao u kuhinju i pomogao domaćici da dohvati srebrni poslužavnik sa najviše police. Bane je bio gotovo istog rasta kao i gospođa Pavić, pa ga je ova molba malo iznenadila. Radmila je spustila cigaretu na pepeljaru i odnekud donela kožnu torbu svetlobraon boje. Pogledala je prema dnevnoj sobi, da proveri da li se neko približava. Sačekala je da Bane dohvati poslužavnik a onda mu šapatom saopštila:

“Nemanja je rasvetlio jednu veliku aferu u koju su umešani moćni ljudi iz vrha vlasti. Nismo razgovarali o detaljima, ali je dokaze dobio od mene. Nisam vidovita ali znam da je odgovor baš u ovoj torbi.” 

Bane je bio zatečen. Mnogo toga je doživeo tokom novinarske karijere – ali nikada na ovaj način nije došao do ekskluzivnog materijala. Majka pokojnog kolege bila je rešena da istinu iznese u javnost i pravdu istera do kraja.

“Evo, sine, ovde je sve što je moj Nemanja prikupio. Mnogo je cenio tvoj rad, pa je i mene terao da kupujem Urlik. U tebe jedino imam poverenja da ćeš nastaviti ono što je moj sin započeo”, kroz suze je govorila Radmila Pavić.

Iza okruglih naočara novinara Urlika videle su se uvećane zenice u sredini široko razrogačenih očiju. Nije mogao da veruje šta mu se upravo dogodilo. Došao je oda poštu kolegi – a vraća se sa materijalom za senzacionalnu priču! Zgrabio je torbu i stavio je preko ramena. Pre nego što je napustio kuhinju, gledao je pravo u Radmiline uplakane oči i odjednom osetio veliko divljenje prema ovoj hrabroj ženi! U ovako teškom trenutku odlučila je da mrtvom sinu ispuni verovatno najveću profesionalnu želju. 

“Gospođo Pavić, zaista ne znam kako da vam se zahvalim!”, rekao je Bane očiju punih suza. “Trudiću da saznam istinu i da ne izneverim Nemanju.”

“Zovi me Radmila, molim te! Ne brinem ja, sine, za tebe, znam da si pošten čovek i odličan novinar… a to je ovde najvažnije.”

Bane je zagrlio nesrećnu ženu, još jednom zahvalio na poverenju i poželeo da što pre izjuri napolje. Na izlazu je mahnuo ostalima, uz lažno izvinjenje da ga hitno zovu iz redakcije.

Zec i Kovač su se pogledali i šapatom pro komentarisali:

“Onaj Ristić se izvuče ko puvanjak!”, dobacio je Nikola.

“Na sahrani ništa nije nosio a otišao je sa torbom preko ramena”, zaključio je Raja.

“Zaboravio novinar da nas dvojica zajedno imamo bar sedamdeset godina policijskog staža i da žandarskom oku ništa ne može da promakne”, nasmejao se Kovač.

U jednom trenutku svi su iznenada zaćutali. Posle nekoliko čašica kao da su zaboravili koji je povod ovog tužnog skupa. Raja je krišom dao znak prisutnima da je  vreme da se kući krene. Stari pavići su zahvalno ispratili goste a onda se vratili za tužnu pogrebnu trpezu.  Zvuk starog sata na zidu monotono je radio svoj posao. Nemilosrdno proticanje vremena predstavljao je jedino kretanje u zamrznutoj sceni tuge i roditeljskog bola. Otkucaji… uporni i neumoljivi, podsećali su da život, iako besmislen i težak ipak teče dalje. Kroz prozor, dnevna svetlost je polako tamnela, nagoveštavajući kraj najtežeg dana u životima ovih nesretnih ljudi. Za Radmilu i Stevana vreme je stajalo, zarobljeno u velikoj tragediji. Satima su nemo sedeli za stolom, okruženi duhovima prošlosti i bolom koji su bez reči delili.

***

Zvučna knjiga na Rajinom stereo uređaju približavala se kraju. Glavna junakinja, suočena sa gubitkom drage osobe, neutešno je tugovala pokušavajući da shvati poreklo zla u ljudima. Vozio je poznatim ulicama i imao utisak da se približava kući mnogo brže nego obično. Pokušavao je da odloži susret sa ženom. Čekao ga je razgovor koji je odavno morao da obavi. Odlaganje je samo zapalilo plamen nerazumevanja koji je dugo tinjao. Ostalo mu je još samo jedno poglavlje do kraja. Parkirao je auto i sačekao da se roman završi. „Odlična knjiga!“ Zaključao je kola, ušao u zgradu i naleteo na ljubavni par. Prepoznao je komšinicu sa trećeg sprata kako se ljubi sa visokim mladićem, ali se pravio da ih nije video. Stepenicama se popeo do svog stana, otključao vrata i ušao. Iznenadila ga je tišina. Marina je u ovo vreme obično gledala televiziju. Ostavio je jaknu u predsoblju, ušao u kuhinju i na stolu ugledao cedulju sa rukom ispisanom porukom.

“Otišla sam kod mame. Ostaću nekoliko dana. Kad se malo smirim, obavićemo jedan ozbiljan razgovor. Ne zovi me dok ti se ne javim!”

Nekoliko minuta je stajao u kuhinji. Nije ispuštao papir iz ruke. Pročitao ga je više puta, u nadi da se poruka može protumačiti na drugi način. „Zakasnio si, Zec! Uplašio si se, baš onako kako te i prezime opisuje!”, ljutio se na sebe. Planirao je da uzme godišnji odmor i da zajedno odu do porodične kuće na selu u kojoj su do skoro živeli njegovi pokojni roditelji. Netaknuta priroda, tišina… Idealno mesto da se jedno drugome posvete. „A možda bi ipak bilo bolje da sam nju pitao kako bi volela da provedemo zajedničko vreme…? Eh, mi muškarci – nikako da pogodimo šta žene zaista žele! Čak i kada su nam namere iskrene, na kraju uvek uprskamo stvar…”, jadikovao je Raja.

Bilo mu je teško. Osećao je potmulu tugu a imaginarni čvor se sam vezivao oko Rajinog želuca. Nije mu se dalo da ostane u stanu, činilo se da ga zidovi stežu a plafon pritiska. Anksioznost, briga i strah uzeli su pod svoje najboljeg inspektora Beograda. Brzo se presvukao se i izašao. U ulazu, komšinica se i dalje vaćarila sa dečkom. Seo je u kola i krenuo prema Šumgli. Umesto audio knjige slušao je setnu klasičnu muziku.

 ĆELAVI I DEBELI

Kiša je padala cele noći. Bila je to ona beskrajno dosadna novembarska, koja depresijom pokriva sve ispod sebe. Voda se slivala niz visoke četinare, stvarajući zvuk koji je podsećao na tonove koji klinci proizvode kada preko celofana duvaju u češalj. Voda je punila oluke i buriće u kojima je Rale skupljao kišnicu. Dok je po krovu dobovalo u ritmu Žikinog kola, Ratko Novičić je terao san sa očiju. Pored tmurnog vremena i mamurluk od prethodne noći lepio je glavu za jastuk ne dajući mu da ustane iz kreveta. Uporedo sa očnim kapcima, otvorio je novu paklicu cigareta. Polubudan i nervozan, stavio je lonče za kafu i izašao da proveri krov. „Ne prokišnjava, dobro je! Moraću da podsetim Ostoju da pošalje nekog da popravi crep. Ide zima, ovakav krov teško će izdržati sneg“. Miris sveže skuvane kafe širio se kolibom. Iz leve sobe oglasio se zatvorenik.

“Ra-le…”, pozvao je pažljivo.

“Šta je, Ćelavi? Dobro je da i tebe čujem! Ćutiš kao zaliven. Od kada su te doveli nisi progovorio!”, uzvratio je domaćin.

“Mogu li da te zamolim za jednu cigaretu? Danima nisam pušio.”

“Vidi ti njega, al’ se izbezobrazio! Da nećeš možda i kafu da ti skuvam?! Ne može bre, nisi ti ovde na godišnjem odmoru!”

“Dooo-bro… ako ne daš cigaru, može li doručak?”, oglasio se muškarac iz sobe sa desne strane hodnika.

“Debeli čoveče, misliš li ti na bilo šta osim na ždranje?! Pitam se, čime li se ti u životu baviš! Da nisi, možda, kuvar? Doručak je u podne, a ručak i večera, onako, đuture – u šest. To ti je, pa smoči!”, nervirao se obično pribrani Ratko.

Kukumavčenje zatočenih gostiju izbacilo ga je iz takta, pa je skoknuo do špajza da uzme novu flašu rakije. Skinuo je zatvarač i bistru tečnost nasuo u veću čašu. Išlo mu je na živce da pije iz onih malenih koje su ga podsećale na naprstak. Ponekad bi, radi promene, uzeo čokanjčić kao njegov pokojni otac koji je rakiju samo iz unučeta pio. Uzeo je prvu ploču koja mu je dopala pod ruku. „Što sam izabrao muziku, ubilo se! Ovo podseća na melodije iz lifta u Ostojinoj firmi!“ Iz flaše je nasuo još jednu obilnu dozu šljivovice, kada je u dvorištu prepoznao zvuk automobila. „Po brundanju bih rekao da je hamer. Otkud to? Pa ovi Ostojini gorogani su skoro dolazili”, preslišavao se začuđeno. Ustao je, i taman kada se približio vratima u kuću su upala dvojica ošišanih divova, a potom i njegov brat Ostoja. Zagrlili su se i pitali za junačko zdravlje.

“Da te podsetim”, rekao je Rale, “treba da pošalješ nekog da popravi krov.”

“Ne mogu dok su ovi tu”, odgovorio je brat.”Nego, reci mi, kako te slušaju?”

“Dobri su. Ne zanovetaju puno”, bio je iskren. “Ovaj debeli je stalno gladan a ćelavi ćuti i mudruje.”

“Burazeru. ’aj ti prošetaj i nemoj da žuriš”, zamolio ga je Ostoja. “Mi ćemo malo da popričamo sa momcima, pa ne bih voleo da tome prisustvuješ”.

“Ali pada kiša”, začudio se Rale.

“Pa ništa, uzmi onda auto i provozaj se do sela. Kupi šta ti treba. Samo nemoj da se napiješ, pa da ne možeš da se vratiš. Mada, koliko vidim, već si krenuo sa rakijom…” 

Ostojini telohranitelji su otključali sobe i počeli sa ispitivanjem. Ratko je uzeo ključeve od automobila i izašao iz kuće. Drugi put u životu je vozio hamer, automobilsku grdosiju koju je teško obuzdati. Ipak, za razlokane planinske puteve bilo je to idealno prevozno sredstvo. Kontrolna tabla – kao u svemirskom brodu, menjač mekan kao duša a pogled koji je pred vozačem pucao podsećao je na onaj iz svetionka nasred pučine. Posle nekoliko rakija, Rale se nalazio u njemu dobro poznatom stanju kada je imao dovoljno hrabrosti da se prepusti izazovima nepoznatog. Alkohol je još uvek pumpao adrenalin ohrabrujući ga da proba nešto novo. Krivudavim, uskim drumom odvezao se do seoske kafane. Vlasnik krčme Boško bio mu je dobar prijatelj. Kao klinac je dolazio kod babe i dede i igrao se sa Boletom koji je bio dosta stariji od njega. Učio ga je da peca i da se vere po drveću. U lov su išli s praćkama pa su jednom prilikom u šumi ulovoli „šarenu vevericu“ za koju se kasnije ispostavilo da je u stvari – tvor. Pre nekoliko godina Ratko je nekom uslugom zadužio druga iz detinjstva, pa je uvek bio rado viđen gost u njegovoj kafani. Jeo je i pio na račun kuće, a kada bi poželeo da se nekako revanšira gazdi, davao bi novac Boškovim unučićima „za čokoladu“. Ušao je kafanu sa knjigom u ruci i praznim izrazom na licu.

“Dobro mi došao, Ratko Novičiću! Imam dobru kajsiju, doneo šurak iz Krčedina”, prijatelj ga je dočekao sa lepim vestima.

“Hvala ti, druže, ali nešto nisam pri šutu. Donesi mi jedno pivo pa ću da ga srkućem dok budem čitao.”

Bio je to Raletov trik još iz studentskih dana. Ako je trebalo ubiti vreme u restoranu ili kafani, uvek bi naručivao pivo koje nije mnogo voleo. Tako je mogao da sedi satima a da ga piće na stolu nimalo ne izaziva. U ovom lokalu to nije činio zbog štednje već da bi manje pio. Odlučio je da bratovljev automobil potpuno trezan vrati kući. Boletu nije trebalo mnogo da shvati kako omiljenom gostu nije do razgovora, pa ga je ostavio na miru. Za susednim stolom sedeo je lokalni poštar koji je abrovisao sa stalnim gostima kafane. Konobarica je imala slobodan dan, tako da su umesto takmičenja u flertovanju i davanju bakšiša, mogli na miru da ogovaraju svoje komšije. Kada je dogurao do polovine pivske flaše, Ostoja ga je pozvao da se vrati kući. „E jebiga! Za ovoliko nisam ni morao da se jebavam po kiši i krivinama!“ Pozdravio je gazda-Boška, ušao u hamer i krenuo kući. Probijao se kroz jesenji pljusak uskim planinskim putem koji je od seoske kafane vodio prema posedu Novičića. Blato je letelo na sve strane i prljalo moćno vozilo. Usporio na ulazu u dvorište i okrenuo auto kako bi olakšao odlazak gostiju. Ostoja i „gorile“ su već čekali na terasi. Pružio je bratu ključeve od kola i zapalio cigaretu.

“Ovi moji su se malo zaneli. Ubiše boga u ovim jebivetrima. Obrati pažnju na njih, daj im nešto protiv bolova i javi mi ako se stvar iskomplikuje da pošaljem doktora. Važno mi je da ostanu živi”, rekao je Ostoja na putu prema automobilu.

Ratko je ćutao i pušio. Ostao je napolju, dok brat sa pratnjom nije zamakao iza krivine na kraju sokaka. Na ulazu u kuću čuo je kukanje. Prvo je otvorio leva vrata odakle se čula sablasna tišina. Ćelavi je nepomično ležao na krevetu. Lice mu je bilo obliveno krvlju. „Onesvestio se!“, pomisli Rale. Iz kuhinje je uzeo posudu s vodom i nekoliko čistih krpa, a iz kupatila varikinu. Otvorio je poklopac i stavio Nemanji ispod nosa. Istog trenutka se osvestio. „Amonijak uvek pomogne…“, zaključio je.Obrisao je krv sa zatvorenikovog lica a potom ga pažljivo polio vodom. 

“Ala su te olešili, mater im jebem, onu siledžijsku! Šta li si ti bogu zgrešio? Evo ti još jedna krpa, očisti lice a ja ću doneti led.”

Iz sobe preko puta jaukanje nije prestajalo.

“Ućuti, Debeli!”, razdrao se domaćin. “Sačekaj da prvo pomognem tvom cimeru.”

Otišao je do kuhinje, napunio kesu ledom i poneo rakiju, čašice i kutiju sa cigaretama. Ćelavi je obrisao lice na kome je još bilo tragova krvi. Domaćin je nasuo rakiju, zapalio dve cigarete i jednu stavio vezanom zatvoreniku u usta. Dok je ranjenik pokušavao da se povrati iz agonije, Ratko je prešao preko hodnika i otključao druga vrata. Debeli nije bio povređen ali je iz razrogačenih plavih očiju kuljao strah.

“Šta se, bre, dereš, kad ti nije ništa! Onaj čovek tamo unakažen, al’ ćuti i trpi. Šta je bilo?!”, pitao je nervozno.

“Nisu me tukli po glavi… ali jesu po stomaku, bubrezima i mošnicama!”, žalio se Bucko.

“Čuj, „mošnice“… To su muda, Debeli – pod uslovom da ih imaš! Hajde, ćuti malo. Ako budeš dobar, doneću ti gulaš što mi je ostao od juče.”

Scena koju je video ostavila je bolan trag u svesti planinskog tamničara. Čuvati nepoznate ljude bez postavljanja suvišnih pitanja je jedno, ali njihovo prebijanje je previše čak i za njegov duvanom i rakijom načeti stomak. „Jebe mi se zašto su ovde – ljudi su!“, pomislio je besno. Iz kredenca u kuhinji izvadio je analgin a onda i gulaš iz frižidera. Sipao je vodu u šerpu i stavio na šporet. Kada je voda provrila dodao je makarone. Odneo je lek pretučenim zatvorenicima i obradovao ih toplim obrokom.

“Evo da pojedete nešto na kašiku!”, rekao im je s izrazom razumevanja na licu.

Po završenom poslu u planinskoj kući, Ostoja i njegovi kerberi velikom brzinom su se približavali auto-putu. Najverniji pratioci moćnog biznismena bili su braća Rašeta, izbeglice iz Kninske Krajine koji se nikada nisu odvajali od svog gazde. Stariji brat Božo je jedan od najproduktivnijh srpskih boraca tokom rata u Hrvatskoj. Legenda kaže da je samo tokom čišćenja Vukovara potukao sve rekorde u likvidaciji neprijatelja. Mlađi, Ljuban se kroz život probijao pesnicama, dok mu je oružje bilo u drugom planu. Gazda ih je zvao Lolek i Bolek – po likovima crtanih filmova koje je kao klinac voleo.

“Lolek, nemoj da skrećeš prema gradu, idemo u Banju! Treba još nešto da završimo.”

“Šefe, hoćemo li se dugo zadržavat’u Banji?”, pitao je stariji Rašeta, bojažljivo. Danas mi je malom rođendan.

“Nećemo Bolek, samo da se dogovorim nešto s Batom.”

Kada je čuo za novu destinaciju, Lolek je podsvesno nagazio po gasu, da ne gubi vreme. Snaha je obećala da će pored rođendanske napraviti i Vasinu tortu. Nije on mnogo mario za pečenje i druge svinjarije već je, što bi njegov zemljak Jovo Amerikanac rek’o – imao „sladak zub“. „To mu se,valjda, tako kaže na tom njihovom američkom jeziku…“, razmišljao je Ljuban. Crni terenac je preticao sve pred sobom, pa su do Banje stigli očas posla. U samom mestu, Ostoja je objašnjavao kuda da vozi i gde da skrene, sve dok nisu stigli do nove kuće na periferiji Banje.

“Ovo je prava vila, gazda!”, oduševio se Ljuban. “Jel’ i to tvoje?”

“Jok, tvoje je! Ne pitaj puno, što manje znaš to bolje!” prekorio ga je šef.

Ostoja je obavio kratak telefonski razgovor i odmah ušao u kuću. Braća su ostala u kolima. Nadali su se skorom povratku kući gde ih je čekala rođendanska gozba. Bata Monstrum je otvorio vrata i uveo gazdu u kuću. Od ulaza vile pucao je pogled na dnevni boravak na čijem kraju su se nalazila ogromna staklena vrata sa pogledom na obližnju planinu. Bata Monki je bio zatečen ovom posetom. Brzo je zakopčavao farmerke dok od pojasa nije imao ništa na sebi.

“Izvini, šefe, ja malo zadremao… Nisam znao da dolaziš. Pravo da ti kažem, ne znam šta ću sa sobom, ubih se od dosade”, žalio se.

Bata je obukao košulju, a šef je odmah prešao na stvar.

“Odlično si obavio posao, ali nam još puno toga valja odraditi. U tebe imam najviše poverenja, zato ti i dajem najteže poslove. Znaš vrlo dobro da ja nikome nisam ostao dužan”, govorio je mlateći rukama.

“Šta god treba, šefe, ja sam tu. Samo mi daj nešto da radim, ucrvljao sam se u ovoj kući! Naredio si da nigde ne izlazim, a ne znam ni šta bih radio napolju… jedino da ganjam babe po Banji!”

Ostoja je nasuo piće, potegao iz čaše i napravio grimasu kao da je probao zelenu oskorušu.

“Ovaj drkadžija ima dokumenta koja ne smeju da izađu u javnost. Sve smo preturili – ali ti papiri kao da su u zemlju propali. Moji ljudi su pretresli kuću, pregledali radni sto i fioke na poslu – nema pa nema! Ostaje nam da pretresemo njegov stan i gajbu kod matorih. Nešto razmišljam, ne bi bilo loše da mu pritisnemo porodicu… možda tako nešto više saznamo”, dvoumio se gazda.

Bata Monki je gustirao svoje piće, desnom nogom lupao po podu a levom rukom po stolu. Razmišljao je o ideji svog naredbodavca.

“Šefe, ja mislim da mu otmemo decu!”, zaključio je samouvereno. “Nema te tajne koju ljudi neće otkriti kada su deca u opasnosti.” 

“To ti je dobra ideja, Monki. Napraviću plan pa ću te pozvati za dan-dva. U garaži ti je moj audi a ključ je pored kamina. Krenućeš u akciju čim ti pošaljem poruku. Staviću emoji na kome je zeleno svetlo. Ne bih hteo da ostavljam pisani, digitalni trag.”

U Monstrumovim očima se videlo uzbuđenje. Bila je to neka čudna sreća koja se mešala sa demonskim izrazom zadovoljstva. Ispratio je šefa do izlaza a onda veselo protrljao ruke. „Vreme je za akciju!“, pomislio je i nasuo još jedan viski.

KOVAČ

  Ispred kafića „Blues“ veliki je broj parkiranih automobila. Tek kad je stigao, Raja je shvatio da je petak veče, kada je lokal uvek pun. Ušao je u kafić i na uobičajenom mestu spazio Nikolu Kovača. Seo je za kolegin sto i naručio piće za obojicu.  

“Otkud ti ovako kasno?”, začudio se Nikola.

“Ne pitaj ništa, prijatelju. Da te gnjavim neću, a da kukam ništa mi ne vredi”, odgovorio je inspektor Zec.

“Čuvaj porodicu, sinko. Posao bude pa prođe, porodica je zauvek. Ja to nisam shvatio na vreme pa sam ostao i bez jednog i bez drugog. Nego, razmišljao sam o onoj torbi koju je novinar posle sahrane odneo”, prisetio se Kovač, “jedino je Radmila to mogla da mu doturi dok su razgovarali u kuhinji.”

Raja je uzdahnuo duboko, otpio gutljaj vinjaka i proverio nešto na telefonu.

“Šta misliš, da ga pozovemo?”, predložio je Zec.

“Bolje je da ga iznenadimo. Ako sada krenemo, uhvatićemo ga na legalu”, zaključio je Nikola.

Mračnim ulicama stigli su se do glavnog puta a odatle prema centru grada. Početak je vikenda, Beograd je na nogama ili preciznije – na točkovima. „Ovaj narod stalno kuka kako nema para– a svi se vozikaju okolo i plaćaju najskuplji benzin u Evropi!“, razmišljao je Raja. „Hajde što svi voze –nego kako voze!”, nastavio je. „Podnekad mi se čini da me neka viša sila čuva od svih ovih budala na drumu!”, ljutio se dok se škodom provlačio između besnih automobila koje su vlasnici izveli u vikend šetnju. Parking ispred Banetove zgrade je bio poluprazan jer su mnogi te večeri izašli u provod. Novinar je živeo nedaleko od svoje redakcije, baš preko puta kioska „Galeb“ gde su pravili najbolje pljeskavice u gradu. Sadašnji i bivši inspektor uzeli su po jednu s kajmakom, pojeli na licu mesta – a onda polako, pešice, do „sveže usavršenog žurnaliste“ magazina Urlik. 

Od kada je od Radmile Pavić dobio torbu s dokumentima, Bane je potpuno izgubio pojam o vremenu. Pušio je jednu za drugom, a u dnevnoj sobi, od dima su se jedva nazirali komadi nameštaja. Vidljiva je bila jedino njegova silueta u uglu prostorije. Čim je prelistao dokumenta, shvatio je ozbiljnost podataka u njima. Bilo je jasno da je kolega uložio puno vremena i truda kako bi se dokopao ovih informacija. Bane se nanovo vratio na dokument koji ga je posebno kopkao. Odložio ga je na stranu, skenirao a onda vratio u fasciklu. U tom trenutku čulo se zvono na vratima. Pitao se ko bi to mogao biti u ovo gluvo doba. Dok je ustajao, čuo je kako mu kolena krckaju dok leđa više nije ni osećao. Pažljivo se približio vratima i pogledao kroz špijunku. Pre nego što je prepoznao pridošlice čuo je Rajin glas.

“Hajde, otvori! Čujemo da si unutra!”

Nije čekao da mu se dvaput kaže – vlast je vlast, i to se poštuje. Naročito ga je brinuo Nikola Kovač o kome su se po gradu ispredale različite priče. Naravoučenije svakog od tih spočitenija bilo je isto – s Kovačem se ne treba kačiti. Čak i kada je politički zglajznuo, njegovo udbaško čuvenje je ostalo. Brzo je otključao i pustio ih u stan.

“Sine, Bane, kod tebe je kao u pušnici! Da ne sušiš meso, nesrećniče?!”, našalio se Kovač. 

“Proluftiraj malo, ako boga znaš”, dodao je Raja, pomerio potamnelu zavesu i širom otvorio prozor.

Kada ih je pustio u kuću Bane je tek tada shvatio da su na radnom stolu rašireni svi Nemanjini dokazi. Raja je provetrio prostoriju i domaćinu stavio do znanja razlog ove posete.

“Ristiću, došli smo sa najboljim namerama, ali samo ako budeš dobar dečko. Stvarno ne bih voleo da se svađamo. Jel’ tako Nikola?”

Kolega je samo klimnuo i približio se radnom stolu.

“Dok smo bili kod Pavića sve je izgledalo normalno. Sedeli smo, jeli, pili, pušili kubanke, a onda si se ti izvukao kao puvanjak. Na sahranu si došao „goloruk“, a stan si napustio sa torbom preko ramena! Mladiću, takve stvari policajci uvek primete. Džaba ti je da se kriješ”, zaključio je Raja.

“Hajde, reci čika Nikoli šta ti je dala Radmila!”, insistirao je Kovač prelistavajući papire na stolu. “Mada i ne moraš, sami vidimo ovo što je na stolu. Jasno nam je da „gradivo“ uveliko proučavaš. Dođi, Rajo, da vidiš šta sve ovde ima!”

Bane je delovao izgubljeno. Sadržaj torbe Nemanje Pavića garantovao je seriju tekstova koji će izazvati veliku pažnju javnosti. Mnogi moćni ljudi mogli bi da završe u zatvoru. Ako se policija dokopa dokaza, sigurno će zataškati stvar. Suprostavljanje inspektorima nije dolazilo u obzir. Zaključio je da bi mu ipak najbolje bilo da sa njima sarađuje. „Ipak su ova dvojica profesionalci“, razmišljao je. „Jedan iz Službe a drugi iz policije – sa njima nema zezanja!“Jedino mu preostaje da ih sluša i pokuša da stekne njihovo poverenje; kako njegova devojka Tea kaže – „umiljato jagnje dve majke sisa“!

„Moraću da odigram pametno“, pomislio je. „Ne bih voleo da umesto jagnjeta – na kraju budem ja taj koji će sve posisati!“ Skuvao je kafu i ponudio ih rakijom. Inspektori posluženje nisu odbijali a ni puno govorili. Pažljivo su analizirali svaki dokument i povremeno komentarisali detalje. Flaša s rakijom je bivala praznija a soba dimom sve punija. Trojica pušača koji retko gase, uprkos otvorenom prozoru, kiseoniku nisu davali nikakvu šansu. Pred zoru, inspektori su odložili papire i odlučili da popričaju sa domaćinom.

“Šta si planirao sa ovim?”, pitao je Raja,umorno trljajući slepoočnice.

“Mislio sam da objavim feljton u kome bih otkrio činjenice i istinu izneo na videlo”, odgovorio je Bane.

“Misliš li da bi urednik smeo to da objavi?”, uključio se Nikola.

“Do sada mi ništa nije odbio!”

Mimo svih očekivanja novinara Ristića, Kovač i Zec su otvorili karte. Poverili su Banetu kako i oni sumnjaju u rezultate zvanične istrage. Identitet ubice ne dovode u pitanje, ali im motiv i pozadina nisu sasvim jasni. Složili su se da novinar Urlika tekstove što pre napiše i objavi, dok će oni kopati dalje.

“Ovde ima dovoljno materijala da se istraga nastavi ali znam da mi to na poslu neće dozvoliti”, konstatovao je Raja. “Radićemo polako, konspirativno i na svoju ruku.”

Dokaze su skenirali a originale sakrili. Prijateljstvo iz nehata preraslo je u nešto više. Trojica radoznalih isterivača pravde neplanirano su se našli na zajedničkom zadatku. Prvi korak na putu do istine bio je zavet ćutanja i međusobno poverenje. 

Iznenada, čulo se čangrljanje ispred Banetove garsonjere. Brava je škljocnula, i na vratima se pojavio krupan muškarac koji se jedva video u polumraku.

“Izvini, Bane, nisam znao da imaš društvo!”, zbunio se čovek.

Nikola je ispustio papire koje je do tada proučavao, dok je Raja nemo posmatrao pridošlicu.

“Koji ti je ovaj, jebote!”, zaprepastio se Kovač.

“Ovo je moj gost iz Amerike, kolega Erik Stone. Erik, ovo su moji drugari, inspektori. Zajedno radimo na mom novom projektu!”

“Samo nam je još on falio!”, prokomentarisao je Raja onako više za sebe.

Gosti su se rukovali, a potom i nazdravili. Inspektor Zec je posmatrao Amerikanca, pokušavajući da se seti gde ga je ranije video.

“Rajo, pa to je mučenik koga smo videli u ‘Blues’-u, žalio se kako su ga ovi naši zezali u pandurskom kafiću!”, setio se Nikola.

“Tačno on… Mali svet, jebote! Nego, ljudi, vreme je da se razilazimo, već je svanulo!”

Pošto su inspektori otišli, Erik je razmestio kauč a Bane odmah počeo da piše tekst. Kada je stigao kući, Nikola je nastavio da pije i razmišlja o dokazima koji su se niotkuda pojavili dok je Inspektor Zec otišao pravo na posao.

Narednog jutra u čekaonici gradskog MUP-a vladala je uobičajena jutarnja gužva. Izdavanje ličnih karata, produženje pasoša, prijava sitnih krađa i nasilja u porodici. Građani su strpljivo čekali svoj red. Stariji muškarac oslonjen na šalter kao da stoji za šankom, vikao je iz sveg glasa trudeći se da probije debelo staklo birokratije koje se isprečilo između njega i službenice MUP-a. Iza bučnog gospodina stajala je žena odsutnog pogleda, oklevala je da prijavi muža zbog sinoćnih batina. Treći u redu bio je mladić od tridesetak godina, odeven po poslednjoj modi iz svetskih kataloga. Svaki detalj njegove garderobe bio je na svom mestu, baš kao i vlasi na uredno začešljanoj kosi. Uska kožna jakna sa lepo ukopljenim ukrasima jarkih boja, frizura „a la Loša Plavi orkestar“ i cipele koje vrede polovinu plate šalterske službenice. Čikica je detaljno objašnjavao model automobila, boju i godinu proizvodnje. Ulickani mladić je strpljivo čekao mada se po izrazu njegovog lica ne bi reklo da ga je mir ispunjavao iznutra. 

“I… šta sad?”, jadikovao je čovek kroz šalterski krug. “Da čekam? Pa šta da čekam, sestro slatka, ukrali su mi auto!”

Iz jedne od kancelarija izašao je inspektor Raja Zec u istom odelu koje je nosio prethodnog dana. Kosu je odavno izgubio pa o frizuri nije morao da brine. Nova moda šišanja na nularicu išla mu je na ruku, tako da češalj nikada nije ni koristio. Vidno umoran i iscrpljen išao je prema izlazu kada je sreo starijeg policajca u isflekanoj uniformi.

“Dobro jutro, Života”, pozdravio ga je Raja.

“Nije dobro, inspektore… Prosuo sam soft od sarme po uniformi. Ostaće fleka”,  jadikovao je Života.

“Kako ti je žena? Da li je izašla iz bolnice?”, pitao je inspektor zabrinuto.

“Otpustili su je prošle nedelje. Oporavlja se”, odgovorio je.

Kada se za koji korak približio izlazu, Raja je u redu ispred šaltera primetio elegantno odevenog „Lošu”.

“Zdravo, Jovane”, pozdravio ga je. “Otkud ti ovde? Jeli sve u redu? Dira li te ko?”

Pre desetak godina, inspektor Zec mu je spasao život, što mu Jovan Radić nikada nije zaboravio. Tokom jedne od prvih gay parada, Jovan je sa grupom LGBTQ prijatelja šetao centrom grada demonstrirajući ponos zbog svoje seksualne orijentacije. Huligani su ih jurili po ulicama kao zečeve. Lepog Jocu je sustigla grupa navijača koji su odmah počeli divljački da ga tuku. Nisu prestali ni kada se onesvestio. Inspektor Zec je naišao u poslednjem trenutku. Jovan Radić, po profesiji pijanista i profesor u jednoj muzičkoj školi, dugo se oporavljao od zadobijenih povreda. Posle dvomesečnog boravka u bolnici otpušten je na kućno lečenje, da ga neguje partner  Darko Bojić koji mu je od milja nadenuo nadimak Jo Jo Ra – Jovan Radić po ugledu na muzičara Jo Jo Ma. 

“Mene niko ne dira, inspektore, ali moj dečko je pre pet dana nestao”, odgovorio je zabrinuto. “Nisam želeo da paničim, zvao sam rodbinu, prijatelje… Poslednji put je viđen u prostorijama producentske kuće „ČivijaNet“.  gde je potpisao ugovor za novi posao. Od tada mu se gubi svaki trag.”

Raja je pogledao na sat, zavrteo glavom, zamislio se na trenutak a onda pozvao Jovana u svoju kancelariju.

“Povezaću te sa kolegom koji radi na pronalaženju nestalih osoba.”

Inspektor kome su zbog prirode posla nadenuli nadimak “Izgubljeno–nađeno”, primio je lepog Jocu i uneo detalje o nestanku Darka Bojića u policijski zapisnik. Jovan se zahvalio, napustio kancelariju i u hodniku ponovo naleteo na gospodina kome su ukrali automobil. Prepoznao ga je.

“Dobro jutro, čika Milane, da li me se sećate?”, upitao ga je.

“Čeeekaj… ti si onaj ped… Vanjin drug sa fakulteta?”, ispravio se stariji gospodin.

Bio je to otac Jovanove koleginice, violinistkinje sa Muzičke akademije. Družili su se tokom studija. Joca je bio Vanjin korepetitor. Preslušavali su jedno drugo i davali savete vezane za umetničko izvođenje različitih dela klasične muzike. Pošto je tokom studija bio podstanar, Vanja ga je često pozivala u njenu kuću. Roditelji su ga prihvatili – ali ne i njen brat. Vatreni navijač, jedan od poznatih krvopija, nije se mirio s činjenicom da mu peder dolazi u kuću. Jednom prilikom je rekao sestri: „Šta da radim ako ovi moji saznaju, pa pukne bruka da se Vlada Kikirez druži sa dupedavcima?“

“Kako ste, čika Milane? Šta radi Vanja? – nastavio je razgovor Lepi Joca.

“Ukrali su mi noćas kola pa živ nisam…Vanja je dobro. Nedavno se razvela, tako da su unučice stalno sa nama.”

“Ne bih želeo da se mešam, ali da li ste proverili sa Vladom? Da možda on nije pozajmio auto, a da vam nije rekao?”, dodao je Joca bojažljivo.

“Vidiš… o tome nisam razmišljao! Ta baraba stalno pravi probleme. A šta ako pronađu kola – a on za volanom? Ko zna šta bi kod njega pronašli? Eto kad čovek ne razmišlja nego odmah ode u policiju. Hvala ti, sine, što si me podsetio”, zahvalio se Dragan,  pozdravio druga svoje ćerke i napustio zgradu MUP-a.

“Ali gospodine… ?”, oglasila se šalteruša ali čika Milan je već napustio čekaonicu.

 SEĆANJE

Kasno popodne, najdepresivniji deo dana, kada jutarnje pijanstvo polako izmiče, stvarajući osećaj krivice koji samo nova količina rakije može iz svesti da izbriše. Ratko je sedeo u svojoj brvnari i pokušavao da zaboravi slike unakaženih nesrećnika koje su Ostojini telohranitelji tog jutra dušmanski prebili. Vreme napolju nije bilo Raletov saveznik. Hladan jesenji vetar podsećao ga je na to koliko je slabić, pijanac, ništavilo… Dodao je nekoliko trupaca u šporet i posmatrao plamen koji je u njemu budio duhove bliske prošlosti. Posle prebijanja zatvorenika, domaćin je počeo da oseća sažaljenje prema svojim zatočenicima. Prvo im je servirao gulaš a onda i domaći sok od borovnice, kako bi obnovili zalihe krvi organizmu. Flašu bezalkoholne tečnosti odavno je dobio od kafedžijine žene. Rale nije mnogo mario za svoju krvnu sliku jer mu rakija bila sasvim dovoljna. Pitao se zbog čega su ovi ljudi tu? Od kada je počeo da radi za Ostoju trudio se da deo mozga zadužen za emocije potpuno potopi u alkohol. Životario je od danas do sutra i ništa ga nije moglo izbaciti iz klupka u koje se sam umotao. Ovo je prvi put da je iskra moralnosti probudila uspavanu savest. „Ovi ljudi ne izgledaju kao mafijaši sa kojima moj brat obično ima posla. Ćelavi mi deluje kao intelektualac, jaka ličnost, čovek koji trpi i ćuti zarad nekih ideala ma kakvi oni bili! Debeljko je pravi dobrica. Razmažen, svilen i uvek gladan!“ Kada im je odneo hranu, Rale je po prvi put ostavio otvorena vrata. Prvo su ćutali a onda je Bucko počeo da ispituje svog sapatnika s druge strane hodnika. Kako se, zove, zašto su zarobljeni, kada će ih pustiti…

“Tišina tamo!”, Dreknuo im je Rale. “Ne može čovek dva minuta da vas pusti da jedete kao ljudi.”

Ponovo je zaključao vrata plašeći se da povremeni izlivi njegove čovečnosti ne stvore veće probleme. Narednih dana im je davao istu hranu koju je za sebe spremao a onda, jedne večeri, prineo je stolicu između vrata soba u kojima su bili Bucko i Ćela. Doneo je i stočić na kome je stajala flaša rakije i tri čaše. Pažljivo je nasuo šljivovicu i odneo zatvorenicima. Onda je na brzinu popio dve-tri mučenice, stresao se i rekao.

“Da vas čujem, ptičice! Koja je vaša priča? Šta ste bogu zgrešili da padnete u Ostojino ropstvo? Zašto vas prebiše ovako, mater im dušmansku?”

Identitet zatočenih neznanaca odavno je kopkao Ratka Novičića. Debeli i Ćelavi ga u početku nisu mnogo zanimali ali su preko noći postali zagonetka koju je valjalo rešiti. Na dan batinanja, svesno je izbegavao preterani kontakt sa zarobljenicima u strahu da ne probude još veću dozu humanosti u njemu. Raletov odnos prema pridošlicama vremenom se potpuno promenio. Kvalitetnija ishrana, otvorena vrata improvizovanih zatvorskih ćelija, cigarete, rakija… Sitne povlastice koje su lagano skidale dugo slaganu krinku Raletove ravnodušnosti. 

“Vreme je da se upoznamo”, rekao je Ratko. “Pa nisam ni ja životinja, majka mu stara! Debeli kaži mi kako se zoveš, čime se baviš i tako to…”

“Hoću gospodine Rale, sve ću da vam ispričam ali prvo moram da vas pitam… Da nemate nešto slatko?”

Istog trenutka čuo se ludački smeh iz sobe preko puta, dok je Rale pokušavao da dođe do daha.

“Pa ti si, Buco, pravi genije kada si i Ćelavog uspeo da nasmeješ! Ja ne jedem slatkiše ali imao sam neku čokoladu od prošle godine. Čekaj da pogledam.”

Ljubitelj slatkiša je ubrzo lomio štangle bajate čokolade i između dva zalogaja odgovarao na postavljeno pitanje.

“Zovem se Darko Bojić a nadimak mi nije Debeli već Maskara. Tako me zovu svi osim mog Joce. On me zove Daki… To na engleskom znači patkica”, počeo je.

“Čekaj, bre, prijatelju, polako”, prekinuo ga Rale. “Šta ispriča za kratko vreme, ništa te nisam razumeo. Zašto Maskara, pobogu? I ko je Joca?”

Darko je nastavio priču kako je pao u zarobljeništvo i dospeo u planinsku kuću na kraju sveta. Prisećao se sastanka u producentskoj kući „ČivijaNet“ gde je potpisao ugovor za seriju Zemlja bez nade. Zapamtio je i kako je pri izlasku sreo glumca koji će tumačiti glavni lik… Onda je otišao do pekare da se počasti… Potom, sit i veseo krenuo je kući da obraduje svog dečka Jocu kome od milja tepa Jo Jo Ra. Na parkingu je osetio snažan udarac u glavu od koga se istog momenta onesvestio. Kada je došao sebi, video je nepoznatog muškarca koji ga je polio vodom. Pustili su ga da se vrati u stvarnost a onda mu saopštili šta se od njega očekuje. Doveli su nekog čoveka koji je podsećao na buldoga, pokazali sliku drugog muškarca. Tražili su da „džukca“ našminka tako da liči na onog sa fotografije.

“Uh, bre, ala si ga zakomplikovao! Pričaš komoja bivša žena. Nego… šta mu ti dođeš? Kao neki šminker?”, pitao se Rale. “Jel’ te zato zovu Maskara?”

Darko je odsutno klimnuo glavom a onda objasnio da su mu doneli najbolju profesionalnu šminku kakvom se mogu pohvaliti samo najveće fimske kompanije. 

“Šminkao sam ga više od tri sata. Nije bilo lako jer ta dvojica uopšte ne liče, jedan je tršav a drugi ćelav, jedan lepuškast drugi ružan kao smrtni greh. Čuo sam da su iste građe i visine što mi je bar malo olakšalo posao jer šminkom nikoga ne mogu ni da produžim ni da skratim”, govorio je Darko bez predaha. “Samo mi još uvek nije jasno zašto im je to trebalo?”

Rale je ustao sa stolice da im naspe još po jednu rakiju ali ga je pripovedač odbio pošto mu ne ide uz čokoladu. Popio je malo vode i nastavio.

“Tokom šminkanja, iz druge sobe, povremeno se čuo karakterističan glas… Onako pomalo piskav ali pun autoriteta. Taj isti glas sam čuo i jutros dok su nas ona dvojica tukli. Taj čovek se uvek čuje iz senke ali se ne da videti.”

“To je moj brat Ostoja”, nadovezao se Rale ponesen Maskarinom pričom i rakijom. “Jeste moj,ali je teška bagra od čoveka!”

Ćelavi je zamolio domaćina za još malo leda kako bi umanjio bol koji je osećao u glavi. Tukli su ga po celom telu ali su se na glavi najduže zadržali. Kada je ustao da donese led, Rale je posrnuo ali se nekako ipak održao na nogama. Bilo mu jasno da je sa pićem opet preterao. Stavio je ranjeniku oblogu i s puno razumevanja poručio stanaru leve sobe.

“Lezi, odmori se, a sutra ćeš nam ispričati svoju priču.

Zatvorio je sobe i otišao da prilegne. 

“Rale, hvala Vam za gulaš i čokoladu!”, poručio mu je Darko učtivo.

OTMICA

 Relacija između Banje i Beograda u normalnim uslovima prelazi se za dva sata. Bratislav Jovanović Monstrum, za prijatelje Bata Monki, stigao je za 65 minuta. Kada je pošao uključio je štopericu koja je u centru grada pokazala ovaj broj. Probijao se kroz saobraćajnu gužvu približavajći se kući masovnog ubice Nemanje Pavića. Parkirao je auto, otvorio kesicu kikirikija i limenku piva, spustio sedište malo unazad i čekao. Negde oko podneva počeo je da gubi strpljenje. Sve češće je gledao na sat i sve snažnije lupao po ljuskama kikirikija koje je odlagao na sedištu pored sebe. Uprkos kiši, ulice su bile pune ljudi… Radnici, seljaci i poštena inteligencija, kretali su se u svim pravcima i jurili na sve strane. Zaposleni bi samo na trenutak istračali iz kancelarija da nešto prezalogaje, penzioneri su se već vraćali iz nadleštva u kojima su uredno platili račune, dok su ostatak crkavice potrošili na pijaci. „Jebote, kakvi su to ljudi!“, razmišljao je Bata, „celog života su radili za državu ko konji – a sad im ta ista država kobajagi daje neku bednu milostinju, da bi čim dobiju penziju sve pare kroz račune vratili državi!“ Mladi sa slušalicama u ušima, hodali su užurbano, dok je mnoštvo zgubidana blejalo, zevalo i hodalo bez cilja. Bata je primetio i prve školarce sa rančevima na leđima kako veselelo hodaju ulicom. Monki je spustio pivo i kikiriki, podigao sedište i iz pregrade pored menjača izvadio pištolj. Proverio je da li je metak u cevi, a onda ga zakočio i zadenuo za pojas. Pažljivo je osmatrao okolinu i ugledao ono što je čekao. Vesna Pavić sa sinom i ćerkom žurila je prema stanu. Od kada se dogodila tragedija, svi su je gledali kao da je pala s Marsa. Decu su u školi maltretirali, život im se preko noći pretvorio u pakao. Monstrum se iz kola uputio prema zgradi preko puta. Ušao je u haustor i sakrio iza poštanskih sandučića. Kada je Vesna otvorila vrata, zgrabio je za glavu i stavio joj ruku na usta. Nesrećnoj ženi je odmah dao do znanja da sa njim nema šale. Prislonio je pištolj na njen potiljak.

“Ćuti, slušaj i sve će biti u redu”, govorio je Bata tihim monotonim glasom od koga se krv ledila u venama. “Sada ćemo polako da odšetamo preko ulice do onog audija; ti ćeš da voziš a deca i ja ćemo te posmatrati sa zadnjeg sedišta. Ako budeš radila ono šta ti Bata Monki kaže – svi ćemo biti živi, zdravi i veseli. A opet… ono drugo ne bih da pominjem pred mališanima!”

Uplašena majka bez pogovora je sledila Monstrumova uputstva. Sela je za volan, ubacila u prvu i krenula.

“Vozi prema izlazu iz grada, a onda idemo „u planine, jer tamo nema zime!“

Vesna je jecala i vozila gde joj rečeno. Nije imala ni vremena ni snage da se pošteno isplače. Životi njene Maje i njenog Igora bili su rukama koje su čvrsto držale volan luksuznog automobila. Nije postojala ni najmanja dilema u njenoj glavi – slušaće ovog monstruma bez pogovora. Muža je izgubila i iz društva je, ne svojom krivicom, izopštena… „Decu ne dam! Bože dragi, ima li kraja ovom užasu?!“, jadikovala je, pokušavajući da potisne užasne misli koje su se ređale kao na filmskoj traci.

Dok su se približavali planinskoj destinaciji, Vesna je stalno gledala u retrovizor. Deca su zaspala a kidnaper je tupo buljio u jednu tačku. Pogled zao i prazan, izraz tupav i opasan. Kada su prošli pored prvih vikendica, Bata joj je dao preciznija uputstva.

“Ovde na raskrnici skreni levo a posle prva desno. Onda vozi uzbrdo i parkiraj ispred garaže.”

Kada su stigli do odredišta na vrhu proplanka ukazala se ogromna kuća u planinskom stilu. Nalazili su se na posedu udaljenom nekoliko kilometara od banjskog naselja. Vesna je brzo razmišljala: „Daleko smo… da vičem niko neće čuti. Ako pokušam bekstvo – ne mogu da ostavim decu, a i najbliža kuća je ko zna gde. Ovde smo baš izolovani! Zato, Vesna, ćuti i slušaj, nema ti druge!“, mozgala je očajno. Zajedno su izašli iz kola: Bata je otključao ulazna vrata a Vesna čvrsto prigrlila decu. Unitrašnjost kuće podsećala je na raskoš iz američkih filmova. Sve je bilo pod konac, od nameštaja do umetničkih slika na zidovima. „Ovo sigurno nije kuća našeg otmičara. Ko može da priušti ovakvu vilu – taj ne otima žene i decu po Beogradu!“, zaključila je.

Stepenicama su se popeli na viši nivo gde je sve blistalo. Novi tapeti, tepisi, nameštaj… U velikoj dnevnoj sobi stajao je polukoncertni klavir i ogroman televizor. Četiri spavaće sobe, kuhinja po poslednjoj modi. Otmičar je otvorio frižider – bio je krcat. U kupatilu – đakuzi!

“Ovde imate sve što vam treba”, rekao je Bata. “Ako nešto zafali, slobodno mi reci. Sedite gore, uživajte – samo, nemojte da napuštate sprat. Ja ću da zaključam vrata, a ti me zovi preko interfona ako ti bilo šta treba.”

Vesna je uvela decu u centralni dnevni boravak, pustila im crtane filmove a onda odškrinula prozor sa rešetkama i zapalila cigaretu. Ništa joj nije bilo jasno. „Prvo nas uz pretnju pištolja kidnapuje i dovodi u ovu divljinu. A onda iz čista mira pokazuje sav ovaj luksuz i ponaša kao da se ništa nije desilo. Imamo ceo sprat na raspolaganju, komfor i privatnost! Kidnapovanje – kao godišnji odmor! Iako se trudi da bude ljubazan – ovaj Bata je opasan čovek i treba ga se paziti i kad usluge nudi”, razmišljala je.

Monki se razbaškario u fotelji u prizemlju, gledao fudbal i gustirao pivo. „Baš bi mi legla jedna pica… ali ne smem da otkrivam položaj. Ovo je bila najlakša otmica u mom životu!“, zaključio jezadovoljno. Napravio je sendvič i halapljivo ga zagrizao – a onda se nečega setio. „Nadam da će ove Ostojine zajebancije da se završe do derbija. Preživeću nekako ovo dosađivanje u Banji, ali šorku sa torbarima ne mogu da propustim!“ Oduvek je bio vatreni obožavalac fudbalskog kluba „Žuti mesec“ i vođa njihovih navijača – popularnih krvopija. Večiti derbi igrao se dva puta godišnje, a protivnik im je bio FK „Odmetnik“. Vremenom, Bata je sve manje razmišljao o rezultatu utakmice i svu pažnju usmeravao na obračun sa navijačima „večitog rivala“. Tuče krvopija i torbara postale su nevesela tradicija beogradske svakodnevice. Normalni navijači su ih se plašili, a policija ih je redovno tretirala svom snagom svojih pendreka. Kada je nekome nasilje u krvi, genima i pameti – onda su masovne tuče praznik za sva čula. Prethodnih dana,dok je samovao u Ostojinoj vili, Bata je kovao plan i razradio taktiku za okršaj sa Torbarima u nedelju. Osim ličnog zadovoljstva, svaka šorka sa navijačima „Odmetnika“ za Batu je bilo pitanje prestiža i očuvanja autoriteta koji imao među krvopijama. 

DOKAZI

Novembarska magla se lagano povlačila, otvarajući put zubatom, jutarnjem suncu koje je stidljivo budilo usnule Beograđane. Dok je klizila drumom, Škoda se nadmudrivala s ostalim automobilima, kojih je u devet ujutru na ulicama velegrada bilo previše. Raja je čvrsto držao volan, dok su se misli borile sa dugo taloženim unutrašnjim nemirom. Bezlična muzika s radija neutralisala je buku koja je dolazila spolja. Basovi iz zvučnika ritmički su pratili zvuk motora. Vozio je prema stanu novinara Baneta Ristića kada je na polovini puta odlučio da svrati na doručak u restoran „Srnovka“. „Duboko sam se zaglibio u ovu aferu. Sve zavrzlame oko ’Maler Exporta’ tvrđi su zalogaj nego što mi se u prvi mah činilo“, razmišljao je dok je kružio oko malenog lokala bezuspešno tražeći parking. Restoran je držao njegov dalji rođak Toza Kobaja. Bilo je to jedino mesto u gradu gde su se prodavale kuvane viršle. Pošto je najzad uspeo da se uglavi između dva automobila, inspektor je s vrata pozdravio brata od ujaka. Čim je video Raju, Toza je počeo da se pravda pred ženom koja je čekala da se skuva nova tura hrenovki.

“Ružo, preuzmi kasu i smandrljaj jednu porciju sa senfom i majonezom za mog burazera. Nemoj da žališ na prilozima, cicijo matora!”, naredio je svojoj životnoj saputnici.

Seli su za jedini slobodan sto koji se nalazio pored same tezge. Gosti su mislili da je sto rezervisan za osoblje pa ga nisu ranije zauzeli.

“E, Tozo, ne seri!”, odbrusila je Ruža dok mu je pružala tanjir na kome su se pušile vrele viršle u zemički. “Nego, dolazi ovamo, vidiš da je gužva!A i Raji je lepše da jede u tišini, nego da sluša tvoje gluposti.”

Gazda Toza se poslušno vratio na radno mesto i nemoćno slegao ramenima.

“Ne vredi, brate… u našoj porodici Ruža je ta koja nosi brkove!”

Gazdarica je bila u pravu, jer Zecu je više prijao doručak bez rođakovih beskrajnih priča. Sočna hrenovka se rasprsla između proređenih zuba inspektora beogradskog MUP-a. Dok je uživao u hrani, pored tanjira je spazio papir na kome se mogla pročitati kratka istorija specijaliteta kuće. „Odlična fora! Dobro je to Toza osmislio!“, zaključio je inspektor Raja i nastavio da čita: 

“Pojam viršla – dolazi od nemačke reči „Wurst“, koja označava širok spektar suhomesnatih proizvoda, uključujući i ovaj koje vaš majstor Toza pravi bez dodataka. Na našem meniju svi specijaliteti su napravljeni isključivo od mesa! „Hrenovka“ je druga reč koja se često koristi, posebno u slovenskim zemljama – a i ovaj naziv dolazi od nemačke reči „Rohrwurst“, što bi se moglo prevesti kao „cevasta kobasica“.

Veruje se da su prve viršle potekle iz Nemačke ili Austrije, mada su slične đakonije karakteristične i za druge gastronomske sredine. Postoji legenda da je viršla Frankfurter Wurstchen ime dobila po gradu Frankfurtu i da potiče još iz XIIIveka. Neki izvori tvrde da su viršle mnogo starije i da prvobitno datiraju iz kulture drevnog Egipta.

Hrenovke su vremenom postale deo globalnog kulinarstva i u raznim varijantama nalaze se na trpezama širom sveta: od američkog hot doga do britanskih „bangers“ i japanskih „korokke“. Postoji i izvorna srpska reč za viršle – devenica.

Devenica је imenica izvedena od starosrpskog glagola „deti, staviti“; nešto se „stavlja“ ili „nadeva“. Ova reč se pojavljuje u tekstovima iz XVI v.: “U božića tri nožića: s jednim reže pečenicua s drugijem devenicu, a s trećijem pogačicu.“(Narodna pesma)” 

„Kod gazda Toze nema zezanja – pravi naučni pristup viršlama, marketing na nivou! Ako ćemo pošteno – i jesu najbolje u gradu!“, zaključio je Zec i vratio prazan tanjir. Napustio je „Srnovku“ i odvezao se kod novinara magazina Urlik, da zajedno sa kompanjonima nastavi istragu. 

***

Vatra je buktala svuda oko njega. Erik je pokušavao da se izbavi, ali svaki put kad bi pomislio da je našao izlaz, plamen bi se uzjogunio, zatvarajući mu put. Vrućina je bila nesnosna, a vazduh gust i otežao od dima. Oči su ga pekle, suze se kotrljale niz lice dok je bespomoćno gledao kako plamen proždire sve pred sobom. Pokušavao je da dozove pomoć, ali je ostao bez glasa, ugušen vrelom maglom. „Ne mogu ostati ovde… Moram se izbaviti… Ali gde?“ Misli su vrludale, nestajući u vatrenoj stihiji. Panično je tražio izlaz, lupao po nevidljivim zidovima dok je vatra nastavljala svoj smrtonosni ples.

Iznenada se probudio. Srce mu je jako lupalo, telo natopljeno hladnim znojem. Oči su se prilagođavale tami kada je primetio da je Banetova garsonjera ispunjena gustim duvanskim dimom. Laknulo mu je. Nalazio se u Beogradu, u stanu svog domaćina, srpskog novinara, koji je sedeo za kompjuterom, obasjan plavičastim svetlom ekrana. Nije bio svestan užasa kroz koji je njegov gost upravo prošao. Palio je jednu cigaretu za drugom dok je žestoko lupao po tastaturi.

Erik se polako uspravio u krevetu, osećajući kako mu se pluća stežu pri svakom udisaju. Osećao se kao u pušnici dok je duvanski dim pleo zagušljivu mrežu neprijatnosti. „Kako on uopšte diše u ovome?“ pitao se Erik dok je posmatrao Baneta kako nesvesno pali novu cigaretu, dok mu je nezavršena još uvek stajala na rubu prepune piksle. Američki novinar je ustao iz kreveta, nesigurnim korakom prešao preko sobe, otvorio prozor puštajući svež jutarnji vazduh da ga spase gušenja. Bane ga je pogledao iznenađeno, postajući svestan da je Erik budan.

„Jesi li dobro?“, upitao je, kao da mu nije jasno zašto Erik stoji kraj prozora.

„Da,“, odgovorio je Erik. „Samo da izađe ovaj dim!”

Bane se nasmejao, kao da je tek tada shvatio da je Erik nepušač.

„Navikao sam na to. Kada pišem, cigareta mi pomaže da se koncentrišem.“

“Da je jedna, ni po jada!”, našalio se Erik.

“Izvini, samo da završim misao!”, zamolio je domaćin.

Erik se na brzinu umio i odlučio da kafu popije u gradu. Hladna voda, sapun i kalodont pomogli su mu da zaboravi noćnu moru koja ga je rano jutro probudila.

„Idem napolje,“ rekao je, prebacujući jaknu preko ramena. „Planirao sam da celog dana šnjuram po gradu i pronađem temu za svoju prvu reportažu.“

“Dogovoreno!” klimnuo je Bane i nastavio da piše.

Nije prošlo mnogo vremena a goste su mu došli Nikola Kovač i Raja Zec. Ponovo su razbacali papire po stolu. Domaćin je dokumenta već skenirao i odštampao, dok je originale ostavio na sigurno mesto. Raja je glasno čitao beleške Nemanje Pavića: 

“Kompanija ’Maler Export’ zvanično se bavi međunarodnom trgovinom na veliko. Najveći je izvoznik vojne i lovačke opreme u zemlji. Zvanično izvoze sve osim naoružanja. Tu se misli na uniforme, optičke uređaje, futrole, noževe, torbe… Javno, to je njihova glavna delatnost ali je mnogo važnije ono što se iza brda valja. Svake nedelje u pola noći, fabriku namenskih proizvoda posećuju prazni kamioni. Poslovanje je organizovano tako da nedeljom svi portiri imaju slobodan dan pa fabriku obezbeđuju ’provereni, ljudi od poverenja’. Kamioni ulaze na sporedan ulaz i nestaju u krugu fabrike. Par sati kasnije, pred samu zoru, isti ti kamioni napuštaju bazu i nastavljaju u nepoznatom pravcu. Pratio sam ih svake nedelje (Nemanja je svoje beleške pisao u prvom licu) i konačno uspeo dasaznam njihov sadržaj.  Svi kamioni su bili krcati oružjem. Vozio sam iza njih, sve dok nisu stigli do mađarske granice – posle čega sam morao da odustanem.” 

Nikola i Bane su razmenili poglede,iznenađeni Nemanjinim otkrićima. Raja je nastavio da čita beleške:

“Moja majka Radmila je vodila knjige mnogom privatnim preduzećima. Izdaleka sam se raspitao da li je radila i za ’Maler Export’ i dobio delimično potvrdan odgovor. Naime, sređivala im je knjigovodstvo sve do prošle godine kada su zaposlili svog čoveka. Za svaki slučaj, keva je kopirala najvažnije dokumente svojih klijenata. Pošto se mahom radi o kompanijama novopečenih bogataša i mafijaša, nije želela ništa da rizikuje pa je na skrivenom hard drajvu pohranila podatke koji su joj garantovali bezbednost. Onda sam počeo detaljan pretres ’Maler Exporta’. Vlasnik Ostoja Novičić je nekada radio kao direktor u državnoj fabrici namenske proizvodnje a kasnije je postao vlasnik stovarišta građevinskog materijala. Tokom privatizacije jedne od trgovačkih firmi pobedio na tenderu zajedno sa izvesnim Draganom Petrovićem. Preturio sam sve živo, ali o Petroviću ništa nisam saznao – osim da je nekada bio diplomata… ali mi to nije potvrđeno. Od samog početka kompanija ’Maler Export’ je pucala na veliko i brzo postala ozbiljan igrač u svetu trgovine. Koristeći Ostojine veze, izvozili su građevinski materijal a onda trgovali nekretninama. Kupovali su stanove u izgradnji a onda ih završavali koristeći najjeftiniji građevinski materijal. Posle su te iste stanove preprodavali po nerealno visokim cenama. Tu se očigledno radilo o pranju para za račun države, ali je to teško dokazati. Na kraju, red je došao na „vojnu i lovačku opremu“. Uz pomoć ljudi iz vrha države pala im je kašika u med. Da budem jasan, ovde se radi o ogromnim ciframa – u pitanju su desetine miliona evra godišnje. Raspitivao sam se ko su zaposleni, da li nekoga u toj firmi poznajem. Mogu li pronaći insajdera? Tu sam naišao na zanimljivu situaciju. Rođen sam u ovom gradu, bavim se novinarstvom i poznajem mnogo ljudi svih fela – ali u ovoj kompaniji baš nikoga! Pa ko onda radi za njih? Imena sam skinuo sa platnog spiska i tražio preko JMBG broja. Većina službenika je iz provincije i svi imaju putera na glavi. Ako nisu osuđivani –  onda su u prošlosti bili u nekoj nevolji. Pre par godina uz pomoć jednog hakera pronašao sam način da se probijem u bazu podataka Službe DB, ubacio sam njihova imena i došao do neverovatnog otkrića. Svi zaposleni u ’Maler Exportu’, uključujući i gazda Ostoju, nalaze se na spisku Službe. Jedni su informeri, drugi ucenjeni doušnici a treći dobrovoljci. Jedino o suvlasniku Petroviću ni reči. Kada sam pomislio da imam dovoljno materijala za ceo feljton, iz nekih skrivenih šifara koje mi je keva protumačila, ukapirao sam da se oružje preko Mađarske izvozi u Ukrajinu – a tako nešto se definitivno ne radi bez znanja države i političara iz vlasti.”  

Inspektor Zec je spustio papire i obrisao ćelu, od muke. Sva trojica su bili u čudu. Nisu mogli da se opasulje! Iznenađenje, bes, neverica… Pogledima su jedan drugom postavljali pitanje – da li je moguće da se ovakve stvari rade pred našim očima?! Bane je ponudio rakiju ali su inspektori odbili.

“Pitam se da li su ove informacije tačne? Koliko poznajem Nemanju, ne verujem da je bilo šta izmislio. Plašim se da ovo niko ne bi objavio. Ili je možda planirao da priču stavi na blog ili na neku drugu od tih zajebancija? Dok ovo slušam, postaje mi jasno zbog čega je Pavić kroz sve ovo prošao. Ovakve afere u Službi se uvek zataškavaju na tragičan i krvav način. Bar ja to vrlo dobro znam”, zaključio je Nikola Kovač.

Raja i Bane su slušali iskusnog udbaša pokušavajaći da i sami raspletu zamršenu mrežu mahinacija.

“Taj Ostoja je težak ništak ali brat mu je mnogo dobar čovek – nadovezao se inspektor Zec. – Sa Ratkom Novičićem sam išao u školu. Bio je odličan đak a kasnije je radio kao profesor filozofije. Sve dok se nije propio. Jednom su ga uhapsili kada je pijan vređao milicionera i pevao mu „Samo nemoj, nemoj po glavi, druže plavi!“ Spasao sam ga batina i rekao mu da mi se javi ako je nevolji. Ubrzo je nestao bez traga, pojma nemam šta se s tim čovekom desilo.

Trojica slučajnih saradnika nemo su sedeli za Banetovim kuhinjskim stolom. Nisu ni jeli, ni pili, niti su govorili. Posle bombardovanja neverovatnim informacijama, reči su najednom postale suvišne. Svako je imao svoju teoriju ali se plašio da je glasno izgovori, pošto se svaka od njih graničila sa ludošću. Logika i dokazi u ovom trenutku nikome nisu odgovarali – a za dalju akciju trebaće im mnogo sreće i habrosti.

 ZMAJ

 Velika bela kuća nadvijala se iznad privatne plaže na ostrvu Vis gde je živelo malo više od tri hiljade stanovnika. Terasa sa ležaljkama i suncobranima je bila ogromna, a betonski šank se nalazio odmah pored ulaza u kuću. Zvučnici na zidovima povezani su sa muzičkom linijom u kući… Ovakav opis mnogima zvuči kao nedosanjani san običnog čoveka, ali za Dragana Petrovića bila je to realnost. Sedeo je u ligeštulu, pio limunadu bez šećera i uživao u pogledu. Prisećao se detinjstva, kada su vojnici JNA pomagali zidarima prilikom izgradnje ove kuće. Otac je bio visoki oficir a potom i partijski funkcioner u Centralnom komitetu. U vreme marksizma i samoupravnog socijalizma vojska je, „za drugove odozgo“, predstavlja najjednostavniji vid besplatne radne snage. Kuća je napravljena udarnički i za kratko vreme. Zbog partijskih obaveza, otac nije često navraćao ali su majka, on i brat ovde provodili mnoga leta. Čak i kasnije, tokom školovanja i studija, umesto da se sa drugarima potuca po vozovima i kampovima koristeći ferijalne popuste, Dragan je letovao u svojoj kući na moru. Ostrvski raj za njega je predstavljao omiljenu i jedinu destinaciju tokom letnjih raspusta. Ovde je doveo prvu devojku, uživao sa ženom a ponajviše sa ljubavnicom. Najdraža su ipak bila letovanja sa sinom Petrom… Dok je bio živ!

Srećno detinjstvo, bezbrižno dečaštvo i ranu mladost, Dragan je proživeo lagodno. Spadao je u retke privilegovane klince iz svoje generacije koji su imali sve što bi poželeli. Bio je sin „važnog druga iz Komiteta“, a kasnije, jednog od prvoboraca antibirokratske revolucije i jahača nacionalističke apokalipse – i to sve objašnjava! Kao mladić, nikada se nije pitao po čemu je on to bolji od svojih vršnjaka koji nisu imali ni vilu u centru prestonice ni kuću na moru, ni garderobu iz inostranastva. Sve je to za njega bilo normalno, sitne radosti koje su išle u rok službe. Upisao je engleski jezik i književnost. Studirao, družio se sa lokalnom elitom, pravio žurke… U prvo vreme i Draganov stariji brat Goran jednako je uživao u privilegijama crvene buržoazije, sve do onog dana kada se iznenada preselio u provinciju. Goran je postao sekretar komiteta u nekoj varoši u centralnoj Srbiji. Draganu nikako nije išlo u glavu da neko napusti lagodan život u velegradu – da bi postao partijski funkcioner u nekoj nedođiji. Sa bratom nikada nije bio preterano blizak, pa ga sve to nije mnogo ni zanimalo. Nije prošlo mnogo, a Dragan se i sam upoznao sa drugom stranom medalje. Početkom treće godine studija, kod oca su došli neki prijatelji. Pili su kafu i viski, pušili kubanske cigare, pričali su viceve i glasno se smejali. U neko doba, sva trojica su bez kucanja ušli u Draganovu sobu. Nisu mnogo oklevali. Odmah su mu objasnili da život koji vodi nije njegovo pravo već privilegija pa, ako želi da tako nastavi, moraće to i da zasluži. Jedan od posetilaca ubacio je doskočicu: „Hoćeš da jedeš, hoćeš da jebeš – a to košta!“ Drugi je dodao: „Ako može tvoj brat, a što ne bi i ti?!“ Otac je sedeo i ćutao. Mladi Petrović je bio razmažen, ali ne i glup. Brzo je ukapirao o čemu se radi. Ljubitelj pošalica mu je pružio fasciklu u kojoj su bila uputstva – kada i gde počinje obuka. Dragan Petrović je i dalje lagodno živeo, ali je od te večeri pa do današnjeg dana radio za sebe – i za državu. U međuvremenu je naučio pet stranih jezika, sedam godina proveo u Rusiji na različitim diplomatskim funkcijama, dva puta se ženio i sina jedinca izgubio. Poslednjih godina, imao je zadatak da nadgleda i „profiliše“ novopečene bogataše. Čudio se kako obični ljudi ozbiljno shvataju taj primitivni polusvet koji se preko noći obogatio. Zar je moguće da iko veruje da je to zaista njihovo bogatstvo? Zapita li se narod – kako to da su se cepanice i gluperde preko noći toliko izveštile, da bez problema okrenu veliku lovu i steknu moć. Što bi rekao čika Dača Lapovac: „Murov bi se oni obogatili, da im mi odozgo to nismo omogućili! Zbog toga ih uvek držimo u šaci,kako bi obavljali najprljavije poslove kad god nam to zatreba.“

Ustao je iz ležaljke, namazao kremu za sunčanje, obrisao ruke i uzeo telefon. Pritisnuo je memorisani broj i ubrzo čuo glas svog poslovnog partnera i kobajagi ortaka, Ostoje Novičića.

“Baš sam planirao da ti se javim”, mucao je Novičić.

“Da li si završio posao, Ostoja?”

“Samo delimično”, odgovorio je neodlučno.

“Mnogo priče iza koje ne stoje rezultati. Imaš li Pavićeva dokumenta?”, upitao je Petrović kratko.

“Dokumenta ne – ali imamo ženu i decu, brzo će propevati!”, pravdao se Ostoja. 

“Imaš još tri dana!”, naredio je Dragan i prekinuo vezu.

„Tako mi i treba, kada se hvatam u posao sa amaterima! Sve je to nesposobno do zla boga!“ ljutio se na sebe. U dvorištu je nabrao sveže smokve, oprao ih, a onda iz ležaljke posmatrao pučinu. Povremeno je gustirao limunadu i grickao ovo rajsko voće. Na pamet mu je pala anegdota iz vremena kada je kao diplomata boravio u Moskvi. 

Domaćin Oleg, oficir BGB-a, u Draganovu čast je organizovao radni doručak. Na stolu su se nalazili razni specijaliteti ruske kuhinje: kavijar, peljmeni, boršč…

“Mili moj Draganuška, ovde imate što je rusko kulinarstvo podarilo svetu!”, hvalio se Oleg veselo.

Dragan je klimao glavom u znak zahvalnosti i mazao puter na hleb. „Što je sigurno – sigurno, reče baštovanka i stavi kondom na krastavac!“, našalio se nemo.

Olegova žena Irina u tom trenutku je pokazala konobaru da joj sipa votku, a onda se namrštila i sa gađenjem obratila mužu.

“Ovo je ruska seljačka hrana koju jede sirotinja. Ti znaš, mili moj, koliko volim sveže smokve! Bilo bi divno da ih večeras serviramo našem gostu.”

Oleg je klimnuo glavom i pozvao svog pomoćnika.

“Genadij, do večere da si mi našao sveže smokve!”

Pomoćnik se nervozno okrenuo prema šefu. 

“Tovariš general, u Moskvi je u ovo doba godine nemoguće pronaći sveže smokve.”

“Ne zanima me!”, prekinuo je Oleg dalju diskusiju. “U Rusiji”, nastavio je, ne postoji „nema“ i „ne može“, postoji samo „hoćeš“ ili „nećeš“!”

Dragan je tokom dana prisustvovao sastancima i predveče se vratio u Olegovu daču. Pre nego što je servirana večera, konobar je doneo punu činiju svežih i sočnih smokvi. Irina se zadovoljno smeškala a Oleg se sa ponosom obratio Draganu. 

“Rekao sam vam daragoj, u Rusiji, kada nešto poželimo, mi to i dobijemo!”

Posle večere, domaćin je primetio Draganovu znatiželju.

“Dozvolite mi da Vam razrešim misteriju!”, reče Oleg, sipajući votku u čaše.

Dragan je gledao kako general pritiska dugme ispod stola. Na vratima salona pojavio se čovek u pilotskoj uniformi.

“Ovo je kapetan Sergej. Upravljao je vojnim transportnim avionom koji je jutros leteo u blizini Crnog mora. Naredio sam mu da svrati do Sočija.”

Kapetan je klimnuo glavom. 

“Uvek na usluzi, druže generale, specijalne misije obavaljam sa posebnim zadovoljstvom!”

Dragan je bio zapanjen.

“Poslali ste vojni avion samo da donese smokve?!”

Oleg se nasmejao. 

“Dragane, u svetu politike, pokazivanje moći je često važnije od same moći.”

“Ali troškovi, resursi…”, Dragan je pokušavao da razume.

General je podigao čašu i uz osmeh nastavio. 

“Dragi moj prijatelju, ako posedujete resurse – koristite ih. A kada imate moć – pokažite je.”

Dragan se vratio u stvarnost; pojeo je poslednju smokvu sa tanjira i uz dubok uzdah prošaputao „jedna je Majka Rusija!“ Odšetao je do kompjutera i otvorio folder Operacija TV. Na ekranu se pojavila lista sa sledećim imenima: Raka Mandžukić, Boško Karajović, Bojana Dimitrijević, Stojan Maksimović, Vasilije Stamenković i Balša Torbica.

SASLUŠANJE

Ispod prozora kancelarije direktora “Maler Exporta” grad je uveliko prelazio dosadni put od svitanja do sumraka. Tinejdžeri su održavali ravnotežu, pazeći da ih ranac ne odnese na kolovoz. Bezvoljno su hodali prema školi i kao opčinjeni gledali u ekrane mobilnih telefona. Sredovečni gospodin u Montgomeri mantilu mučio se s plastičnim kesama koje su se prelivale preko ogromnog cegera. Kada je zastao da se malo odmori, vetar mu je oduvao šešir, koji je šmekerski uklopio s bojom mantila. Knjižar Mića s druge strane ulice, kao i svakog jutra, pažljivo je čistio ispred svoje radnje. „Kako ovi klinci uopšte hodaju ulicom kada samo u telefone bulje? Čudi me da ih neki vozač do sada nije pokupio u prolazu i na haubi odvezao do bolnice!?”, razmišljao je Novičić. Otvorio je prozor i, dok je osluškivao prepodnevni ritam grada, zapalio je cigaretu i dimom iz svojih pluća dodatno zagadio vazduh koji je disala i njegova porodica.. Posle razgovora sa ortakom Ostoja se baš dobro uplašio, zabrinuo – ali i prozlio. Rok od tri dana koji je dobio od poslovnog partnera, ozbiljno je shvatio. Morao je da se što pre dočepa kompromitujućeg materijala. Bacio je pikavac kroz prozor i doviknuo sekretarici.

“Pozovi mi Loleka i Boleka da se odmah nacrtaju ispred zgrade! Požuri, bre, mamu vam jebem lenju! Za sve to treba da se moli – a kad se prima plata, prvi ste u redu!”, ljutio se direktor.

„Ubrzaću akciju, nema mi druge jer Zmaju se na žulj ne staje!“, preslišavao se Novičić dok je čekao telohranitelje. Dobro je da su Pavićeva deca u našim rukama, jer majka će brzo propevati – ako je pametna. „Nadam se da zna gde je Nemanja sakrio dokumenta“, nastavio je Ostoja svoju mentalnu analizu.

Desetak minuta kasnije, Ostojini telohranitelji su bili spremni. Gazda je zahtevao apsolutnu tišinu jer je bio umoran, zabrinut i nervozan. Nije voleo da ga uznemiravaju dok razmišlja. 

“Đe idemo, šefe?”, pitao je Ljuban.

“U vikendicu!”, rekao je kratko gazda.

“Kod Rala?”, nastavio je s pitanjima Lolek.

“Jebo te Rala! Idemo u Banju, gde isto imam vikendicu. I rekao sam da ćutite – a ti usta ne zatvaraš. Umukni, bre!”, naredio je Ostoja.

U tišini su mnogo brže putovali jer je Lolek bio koncentrisan na drum i gazdin strogi pogled koji ga je streljao sa zadnjeg sedišta. Pritisnut mukama, Ostoja je razmišljao, planirao, mozgao, i na kraju konačno zadremao. Glava mu je ritmično poskakivala odbijajući se od zadnjeg desnog prozora. 

“Šefe, izvin’te”, rekao je Božo sa strahom u glasu. “Stigli smo! Vi malo prispali, a? Neka, neka, valja se!”, brbljao je nekontrolisano, u strahu da ne dobije grdnju… a u stvari je pravio gore. 

“Kako da dođem do vaše kuće?”, nadovezao se Ljuban.

“Svemirskim brodom, pizda ti materina!”, odbrusio je Ostoja.

Sav nadrndan, sanjiv i besan gazda je najzad objasnio kako da stignu do vikendice u kojoj je Bata Monki čuvao otetu Vesnu Pavić i njenu decu. Kada je čuo zvuk automobila, Bratislav je odškrinuo žaluzinu i silno se obradovao društvu. Planirao je da se pohvali gazdi kako je bez pogovora sledio njegova uputstva. Nije napuštao kuću, zarobljenike je držao na distanci, osim ako bi im nešto hitno zatrebalo. Naravno, ni Vesnu nije silovao, što mu ni na kraj pameti nije bilo. Ostoja mu je na to posebno skrenuo pažnju.

“Dobro došli, dobri ljudi! Podivljao sam u ovoj vukojebini! Bogu hvala da sa nekim progovorim koju reč”, radovao se Monstrum.

“Nismo mi, Bato, došli da s tobom vodimo razgovore – nego da ispitamo onu kurvu gore. Dovedi je odmah!”, naredio je Ostoja.

“Nije ona loša, šefe… a i deca su fina, lepo vaspitana. Slušaju me i ne prave probleme”,  ispričao je Monstrum šta mu leži na duši, ali se brzo pokajao. Čim je video gazdinu facu ugrizao se za jezik. 

Pozdravio se sa Ljubanom i Božom a onda se poskakujući popeo uz stepenice. Na spratu Vesna je pržila palačinke. Kada je Monstrum ušao u prostoriju, ona se trgla i umalo ispustila tiganj. Bata se nasmešio klincima a onda ozbiljnim glasom obratio njihovoj majci.

“Pusti deci televizor, neke životinje, crtane i ta sranja – i odma’ siđi dole! Treba da razgovaramo. Onaj upicanjeni je gadan tip, nemoj sa njim da se zezaš.”

Uplašena ali odlučna da sačuva decu od neprijatnosti, Vesna je poljubila Maju i Igora i sišla niz stepenice. Scena u prizemlju nije obećavala ništa dobro. Dvojica muškaraca kao od brega odvaljeni, njen tamničar i uglađeni gospodin srednjeg rasta u skupom odelu i još skupljim cipelama. Takvi detalji ženskom oku teško mogu da promaknu čak i kada se nalazi u beznadežnoj situaciji. Naredili su joj da sedne na kauč, Ostoja je stajao preko puta dok su joj gorile čuvale leđa. Plašila se ali nije želela da im to pokaže.

“Vidi ovako…”, počeo je elegantni gospodin koga su se svi u sobi plašili. “Vesna beše… jel’ tako? Pazi ovako, Vesna, hitno su mi potrebna dokumenta koja je tvoj muž prikupio o mojoj firmi ’Maler Export’. Bilo bi najbolje da odmah kažeš gde ih je sakrio a onda bismo se lepo razišli, svako na svoju stranu. Tebi i deci je mesto kod kuće, ne ovde u zatočeništvu.”

Vesna ga je gledala pravo u oči, grickala donju usnu. Mozak joj je radio trista na sat.

“Naravno”,  nastavio je govornik, “problem možemo rešiti i na drugi, manje prijatan način. Vidiš ovu dvojicu rmpalija? To su Lolek i Bolek. Bog im nije dao mnogo pameti, ali im je priroda podarila čudo – i to od pojasa pa na dole. Vole žensko više nego ‘leba da jedu! Mogu da im naredim da te siluju pred decom. Teslačili bi te satima a klinci bi videli kako njihova mama radi te stvari. Mada ne verujem da želiš da ih sa seksom upoznaješ na takav način. Budi pametna, molim te!”

Ostojina sagovornica je odjednom promenila izraz lica a rumenilo je zamenila belina na mrtvački bledim obrazima. Uspešno se borila da savlada strah i obuzda plač.

“Nema razloga za represivnim merama,gospodine. Sva dokumenta vezana za malverzacije raznih firmi Nemanja je uvek uzimao od svoje majke. Koliko znam, Radmila je i za vas radila.”

“Radmila Pavić?”, lupio se po čelu Ostoja.” Potpuno sam smetnuo s uma! Tačno, radila mi je knjige… ali pojma nisam imao da mu je ona majka! Dobro, ja se datog obećanja držim! Za sada ćete ostati ovde, dok nam tvoja svekrva ne da ono što želimo. Nadam se da me ne vučeš za nos. Ozbiljna si žena koja svojoj deci želi najbolje.”

Očima je pokazao Bati da je odvede nazad kod sina i ćerke a telohraniteljima komandovao pokret.

“Mogli bi ručat’ šefe?”, predložio je Lolek. “Želudac mi se za kičmu zalijepio.”

“Kad te dohvatim, zalepiću vas sve đuture za zid! I tebe i kičmu i želudac!” grdio ga je gazda.

Dok je palila cigaretu za cigaretom, Vesna je sa kuhinjskog prozora gledala crni terenac kako poskakuje po neravnom planinskom putu i napušta dvorište u kome se nalazila njena tamnica. Osećala se usamljeno, jadno, poraženo… Trebao joj je muž, sada više nego ikada ranije… Ali njega nema, ni danas, ni sutra, nikada više… Svađali su se zbog sitnica, gubili vreme na gluposti a sada bi sve zaboravila samo da je tu, da ga zagrli, da zajedno brinu o deci, da je spase od ovih dušmana. U mislima je vraćala film. Prisećala se poslednjeg dana Nemanjinog života, onda dalje u prošlost kada su se radovali rođenju dece… Pred očima je projektovala slike sa venčanja, noć kada su prvi put vodili ljubav u njenoj samačkoj sobi. Pa upoznavanje… Bila je na trećoj godini studija kada joj je u nekom kafiću prišao mladić i pitao za ime. „Šta te se tiče!“, odgovorila je kontrapitanjem. „Sviđaš se mom drugu Nemanji!“, odgovorio je neznanac. „Neka Nemanja sam dođe da pita, ako ga baš zanima – ili možda nema hrabrosti, kako mu to i ime kaže?“. Mesec dana kasnije, otišla je da vikend provede kod kuće, i zatekla pravo opsadno stanje. „Šta se dešava?“, pitala je majku. „Dolazi novinar iz Beograda, da intervjuiše tatu. Pričaće o iskustvima sveštenika koji godinama drži istu parohiju u provinciji”, odgovorila je ponosno majka. I zaista, narednog dana došao je mladić njenih godina. Visok, vitak, lep, sa izraženim zaliscima. Dok je razgovarao sa lokalnim protom sve vreme je u nju gledao. Na kraju intervjua se i predstavio – Nemanja Pavić. Odmah joj je sinulo. To je sigurno onaj Nemanja koji je poslao „izaslanika“ jer se plašio da joj priđe. „Nije on ovde došao zbog tate – već zbog mene. Koga još zanimaju aktivnosti provincijskog sveštenika, osim ako novinar nije zainteresovan za njegovu ćerku. Tako je i bilo. Razmenili su brojeve telefona a čim se vratila u Beograd, Nemanja joj se javio. Izašli su u “Maderu” – i više se nisu razdvajali.

“Mama”, obratio joj se sin Igor,  zašto smo mi ovde?

Prekinula je sanjarenje, čvrsto zagrlila sina i ništa mu nije odgovorila. Crna grdosija spuštala se planinskim drumom. Omiljeni automobil Ostoje Novičića prvi put je proizveden u Americi pre tridesetak godina. „Dženeral motors“ se godinama pripremao da napravi civilnu verziju vojnog oklopnog vozila „hamvi“. Ovaj model je nastao i zbog velike upornosti Arnolda Švarcenegera koji je na snimanju filma u Oregonu video vojni konvoj i odmah počeo da se zalaže za proizvodnju terenca koji bi svima bio dostupan. Godine 1992. počela je prodaja civilne verzije „M998 hamvi“ vozila a prva dva „hamera H1“ kupio je gospodin Robokap. Ostoja je napamet znao karakteristike svog hamera: kada bi hteo da misli skrene u neku drugu stranu ponavljao bi u sebi broj kubika, konjskih snaga, potrošnju… Lolek se podsvesno trudio da sve ove karakteristike stavi na probu. Vozio je punom brzinom ne obraćajući pažnju na krivine, klizav kolovoz i ostale vozače na magistrali. Preticanje preko pune i isprekidane linije, uletanje u oštre krivine i makaze, psovanje drugih vozača… Bolek je požurivao brata kako se šef ne bi ljutio a Ostoja je prestao da šapuće auto-moto brojeve i izvadio mobilni telefon iz džepa. 

“Slušaj me, Monstrume: zaveži Vesnu i decu za stolice, stavi im lepljivu traku na usta, i ništa ne pričaj… neka se malo uplaše i rasplaču. Posle ih slikaj i pošalji mi fotku. Treba da ubedimo baku da su joj unučići u opasnosti. Pusti ih da od straha napune gaće, a onda ih odveži.”

Na putu do grada oborili su sve rekorde. Ljuban je bio ponosan na svoje vozačko umeće. Iznenada, kroz glavu su mu prošle slike sa hrvatskog fronta i borbe u Kninskoj  Krajini. Čovek preživi rat – a onda mora ovako da vozi i rizikuje život zbog bogate budale! „Da li je on uopšte svijestan da me teranjem da pretičem na punoj liniji i svoju glavu stavlja u torbu?“ Stigli su u centar grada kada mu je gazda naredio da se parkira ispred ulaza u zgradu. Saobraćajni znaci nisu zanimali Ostoju Novičića jer za njega važe drugi zakoni. Ostavili su automobil na sred ulice i stepenicama se popeli do stana doktora Pavića. Ljuban je nogom otvorio vrata stana u kome su zatekli Stevana i Radmilu. Bez reči su zavezali šokirane ljude koji nisu mogli da se priberu od šoka i od čuda. 

“E, pa, gospođo Radmila, sada ćete videti kako prolaze oni koji izdaju Ostoju Novičića! A Vi, doktore, dobro se pazite”, ako je prevarila mene, zašto ne bi i vas…

“Dragi gospodine”, odgovorio je smireno Stevan. “Posle svega što nas je snašlo ne pada mi na pamet da razmišljam da li će me žena prevariti. Nakon pola veka zajedničkog života i smrti sina, to mi je najmanji problem!”

Veliki Boss je ignorisao doktora, nije želeo da gubi vreme. Izvadio je telefon i Pavićima pokazao fotografiju zavezanih unučića. Oboje su istog trenutka pobledeli, zajecali i razrogačenih očiju pogledali u posetioce. 

“Učinićemo sve što želite, samo nam njih ne dirajte. Izgubili smo sina, unučiće ne damo!”, rekao je Stevan drhtavim glasom.

Radmila je ćutala jer je znala šta sledi. Morala je da posluša ovog zlotvora. Niko normalan ne bi oklevao. Izbor između unučića i istine bio je očigledan. Znala je da će se Bane Ristić, ni kriv ni dužan, naći na meti Ostoje Novičića i njegovih gorila. „Šta mi je trebalo da isterujem pravdu?! Sina sam zbog istine izgubila, a sada i tog momka dovela u opasnost!”, razmišljala je dok su svi na trenutak zaćutali. 

“Doktore Paviću, lepo je što ne date unučiće… ali niste u situaciji da se, s oproštenjem, kurčite! Radmila, Vi znate šta od Vas tražim”, obratio joj se mirnim glasom Ostoja. “A ono što želim, ja uvek i dobijem! Na kraju ćete istinu podeliti sa mnom, a da li će „primopredaja“ proći na miran i bezbolan, ili na neki drugi način – to zavisi samo od vas. Dakle?”

„Bože, oduvek sam mrzela ovog čoveka, a opet sam radila za njega!“, prebacivala je sebi gospođa Pavić. Dok se spremala da otkrije Ostoji ono što je od nje tražio, zamišljala je svog mučitelja u najgorim životnim situacijama. Videla ga je kako ga siluju u zatvoru, a potom zamišljala izraz Ostojinog lica kada saznaje da mu je oduzeta sva imovina. Bila je to neka vrsta vizuelne kletve Radmile Pavić svom nekadašnjem poslodavcu.

“Torbu sa svim dokumentima i beleškama o poslovanju i malverzacijama u „Maler Exportu“ dala sam novinaru Urlika, Banetu Ristiću. Nikada ga ne bih odala… ali unučići su u pitanju”, odgovorila je kratko, jasno i bez razmišljanja.

Ostoja je poželeo da Radmili presudi po kratkom postupku. Tako bi na licu mesta pokazao svojim telohraniteljima kako prolaze oni koji izdaju gospodina Novičića, a opet – koje je to junaštvo ubiti staricu koja je ostala bez sina jedinca! „Za nju je život veća kazna!“, pomislio je vlasnik „Maler Exporta“. Bio je iznenađen mirnoćom bračnog para Pavić. „To je ravnodušnost prema životu koja zahvati čoveka posle velike tragedije!“, objašnjavao je sebi Ostoja.

“Gazda, što ćemo s doktorom i sa starom?”, pitao je nesigurno Bolek.

Pogledom ih je analizirao. U Radmilinim očima čitao je gordost, prkos i mržnju. „Pitam se, o čemu razmišlja to opušteno lice između dva treptaja hladnijih od leda? O čemu razmišlja, dok zuri u gospodara svog života?“

A „to lice“ razmišljalo je o svojim gresima koji su doveli do velike nesreće. Radmila je krivila sebe za smrt sina. „Da nisam radila za te bitange, ne bih imala tako važna dokumenta koja bi zanimala Nemanju… a moj sin bi danas bio živ!”, mučila je sebe optužbama. „Možda je i bolje da skončamo od ruke istog nečoveka koji nas je u sve ovo uvalio!”, spremno je čekala pogubljenje.

“Ništa, odveži ih. Idemo kod Ristića!”, presudio je Ostoja.

“A Vesna i deca?”, javio se Stevan.

“Ne brinite, doktore, i njih ćemo pustiti. Bar deca ništa nisu kriva”, odgovorio je gospodar života i smrti, i nastavio. “Ako su dokumenta kod novinara, klince ćete videti još večeras.U protivnom…” 

Rečeno, učinjeno. Čim je izašao iz stana, Ostoja je pozvao Batu i naredio da taoce vrati u Beograd. Potom je sa svojim krajiškim senkama napustio zgradu i od privatnog detektiva koji je bio na njegovom platnom spisku saznao adresu Baneta Ristića. Radmila i Stevan su nemo gledali jedno u drugo, iznenađeni raspletom. Ostali su u šoku, za unučiće još uvek zabrinuti i u čudu da su ostali živi.

  TEA

 Posle uspešnog poslovnog sastanka, slikarka Teodora Tadić Tea je požurila kući da pripremi večeru za svog dragog. Upravo je dogovorila izradu nekoliko portreta sa fotografija za koje će dobiti honorar u vrednosti nečije višemesečne plate. Apstraktno slikarstvo bila je njena najveća umetnička ljubav, ali pošto se od ljubavi ne može živeti, za stan, hranu i ostale potrepštine zarađivala je slikajući portrete. Poslednjih godina novi bogataši kojima praziluk još uvek iz zadnjice viri, nisu žalili novac da svoje moderno opremljene salone ukrase slikama porodice ili vlastitim portretom u prirodnoj veličini. Prethodnih godina, Tea je preko leta odlazila na more i dosta solidno prolazila. Slikala je nasmejane strance i namrštene zemljake, zaljubljene parove i klince za čije protrete babe i dede nisu žalile para. Srećom, više nije morala da leto provodi po plažama i trgovima sa olovkom, papirom i turistima, jer je – konačno – i u svom gradu mogla dobro da zaradi. Tog dana razgovarala je sa ženom vlasnika poznatih kockarnica u  glavnom gradu. Dogovorile su se da im za dnevni boravak uradi porodičnu sliku, za dečju sobu motiv iz Diznijevih crtaća sa ćerkicom u ulozi princeze, i portret glave porodice u dresu Ronalda. On će krasiti najveći zid kockarnice „Marakana“. I sve to za dve hiljade evra.

“Pa i niste tako skupo!”, obradovala se sponzoruša.

“To je specijalna cena za Vas i Vašu porodicu”, folirala je Tea.

U povratku je svratila u prodavnicu da kupi namirnice. Pozvala je dečka na večeru i poželela da isproba novi recept. Približavala se zgradi u čijem potkrovlju se nalazio atelje u kome je i živela. Na ulazu se sudarila sa trojicom muškaraca. Jurili su kao bez glave, jedan je zakačio Teodoru i umalo joj izbio ceger iz ruke. Drugi je protrčao istom brzinom, dok je treći, najelegantniji, staloženo hodao prema velikom crnom automobilu. Čim je videla s kim ima posla, sklonila se u stranu da propusti budale, a onda stepenicama produžila do svoje mansarde. 

Volela je da sprema nova jela i eksperimentiše u kuhinji, mada joj je kuvanje često služilo i kao izgovor da otvori novu flašu vina. I danas je bila spremna za kulinarsku avanturu, pa je iz marketa upravo donela tri buteljke kabernea. Presvukla se u radni, slikarski kombinezon, napunila čašu i krenula sa seckanjem luka. Između dva brisanja suza pogledala bi prema slici na kojoj je trenutno radila. Bane je obećao da će doći oko sedam, mada je njegov osećaj za vreme oduvek bio rastegljiva kategorija. Od kako je došao iz Amerike, stalno je u gužvi. Uhvatio se sa nekim inspektorima pa se ne razdvajaju se. „Sa njima provodi više vremena nego sa mnom!“, gunđala je. Ubacila je pastrmku u tek pripremljenu marinadu i stavila krompir da se kuva. „Sve ću da pripremim, a kada gospodin novinar dođe, začiniću krompir salatu i staviti ribu da se peče. Za to vreme ću da sljuštim prvu flašu…“, nasmejala se. Pustila je muziku, odšetala do drugog kraja ateljea i počela da slika. 

Za to vreme, Bane je sedeo za kompjuterom i mislio na Teu. Iznenada je shvatio da je zakasnio na večeru. Čekao je da se gosti smiluju i napuste njegov stan. Nije mogao da dočeka da je ponovo vidi, da je grli, ljubi – i ne pušta do jutra. Paralelna istraga trojice prijatelja i maratonska analiza dokumenata počela je još prethodnog dana. Dvadesetak sati kasnije, još uvek se nisu pomerili od stola u Banetovoj kuhinji. Kopali su po dokazima i što su dublje prodirali do istine više su gubili osećaj za vreme. Prestali su da piju rakiju, kako bi ostali čiste pameti – ali su cigarete forsirali maksimalno, pa su jedva disali od duvanskog dima. U neko doba, Nikola Kovač je otvorio prozor, dok je Raja i dalje prelistavao papire. Domaćin bi povremeno ukucavao važne detalje, a onda se brzo prebacivao na drugi dokument u računaru gde je uveliko pisao članak o masovnom ubistvu na televiziji. U pauzama je trljao je oči i palio cigaretu za cigaretom, na momente se kajući što je uopšte čačkao mečku. Umor ga je potpuno uzeo pod svoje. Banetov pogled se na kraju zaustavio na broju u donjem uglu monitora. Pisalo je 19:14. „Baš sam preterao!“, zaključio je. 

“‘Ej, ljudi, treba da idem kod devojke na večeru!”, štrecnuo se. “Vi ako hoćete ostanite, ali ja moram da brišem… Ubiće me Tea!”

“I mi ćemo polako – nadovezao se Nikola.”, “Ako je za vajdu, dosta je!

“Poneću deo materijala, da proučim kod kuće i da uporedim sa bazom podataka na poslu. Originali su kod tebe, Bane, jel’ tako? “, pitao je Raja.

“I originali, a i sve ostalo je skenirano i sačuvano u kompjuteru. Hajde, odmorite se, i vidimo se sutra…”,  brbljao je dok ih je ispraćao.

Pozvao je taksi i brzo stigao do Teine mansarde. Otključao je vrata, ušao, i umesto glasne muzike koja je obično dopirala iz ateljea, čuo se razgovor. Teodora je sedela preko puta Radmile Pavić, majke njegovog pokojnog kolege i žene koja mu je dala materijal neprocenjive novinarske vrednosti. Iznenađen što ih vidi zajedno, pozdravio je dame i pridružio im se za velikim šankom koji je Tea koristila umesto trpezarije. 

“Bane, sine, baš dobro da si došao… ja kao da sam predosetila…”, pozdravila ga je Radmila.

“Komšinica ima nešto važno da ti kaže! Crni Branislave, u šta si se ti uvalio!”, jadikovala je Teodora.

Novinar Ristić nije ni slutio šta ga je snašlo. Dugo se bavio kopanjem po prljavom vešu moćnih ljudi, pa je od početka bio svestan da će ga materijal koji poseduje uvaliti u nevolje. Kolega Nemanja je najbolji primer da pravi novinar ostaje profesionalac do kraja, bez obzira na cenu. Šta god da je tom nesrećniku u glavi kvrcnulo – ima veze sa slučajem na kojem je radio. Bane je osetio nelagodu i strah. Češao je gustu bradu, a to je uvek činio kada je bio uzbuđen i nesiguran. Želeo je da čuje detalje.

“Morala sam da im kažem da su dokazi kod tebe. Oteli su mi unučiće i snaju! Drže ih vezane na nepoznatoj lokaciji. Nikada ne bih odala tajnu, ali unuk i unuka su mi sve što mi je od Nemanje ostalo!”, pravdala se nesrećna žena.

Tea je donela još dve čaše, sipala ono malo vina što joj je ostalo a onda je otvorila novu flašu da posluži goste. Bane je ustao, prišao Radmili, čvrsto je zagrlio i dugo držao glavu na njenom ramenu. Radmila je imala osećaj kao da grli sina. Jecala je i mahinalno brisala suze preko Banetove ćelave glave. „Isti moj Nemanja!“, pomislila je. Radmila je posegla za čašom na stolu a Bane iskoristio taj trenutak da se iščupa iz zagrljaja i objasni novonastalu situaciju.

“Ne brinite, saznali bi oni pre ili kasnije”, pokušao je da je ohrabri. “Sarađujem ja sa dvojicom inspektora. Raja je vodio Nemanjinu istragu i od početka pokušavao da shvati suštinu ove tragedije. Inspektor Kovač mi takođe pomaže. On je nekada bio važan igrač u policiji. Pre izvesnog vremena, smestili su mu aferu, i po kratkom postupku penzionisali. Obojica su zainteresovani da se sazna istina. Celu noć smo proveli u mom stanu, čitali dokumenta, analizirali, tražili nove dokaze… “

“Čuvaj se, sine…”, rekla je tiho Radmila, ispila vino do kraja i krenula prema izlazu. – Idem ja polako… a vi, deco, večerajte na miru. I još nešto…mislim da je najsigurnije da ostaneš u ovom stanu neko vreme. Za svaki slučaj.

Tea je ispratila komšinicu, dvaput okrenula ključ u bravi, i dodatno navukla rezu. Bane se iznenada setio da su originali dokumenata ostali kod kuće. Sakrio ih je u komšijinom podrumu od koga je imao ključ još od poplave pre par godina. „Sumnjam da bi bilo ko baš tamo tražio! Bar sam laptop poneo sa sobom. Šta je tu je, sad mi je važno da smirim Teu!“, prebirao je misli po glavi.

Večerali su u tišini. Tea ga je gledala zabrinuto.

“Nikada se ti nećeš opametiti!”, rekla mu je, s više nežnosti nego prekora.

Bane je ustao, zagrlio je i strasno poljubio. Prekinuli su večeru i poljupcima poneti, odgegali su se do spavaće sobe gde su se bacili u krevet i uronili jedno u drugo. 

***

Tog jutra, kada je napustio Banetov stan, Erik je odlučio da u prvom lokalu popije kafu, posle čega ga je čekala celodnevna šetnja. Dok je hodao centrom grada, misli su se preplitale sa slikama koje su promicale pred njegovim očima. “Šta je to što ovaj grad čini drugačijim? Čime bih mogao da privučem pažnju čitalaca u Americi? Svaki kutak Beograda ima bogatu istoriju, ali šta to zapravo znači za nekoga ko je rođen na drugom kraju sveta?” Popio je kafu kod “Blaznavca” i odlučio je da poseti Jugoslovensku kinoteku. Na internetu je pronašao informacije da je u njoj sačuvano pravo filmsko blago i da je reč o jednoj od najbogatijih kinoteka na svetu. Pošto je bio prvi posetilac, odmah je privukao pažnju kustosa, koji je, srećom, govorio engleski. Kao veliki ljubitelj filma, Erik je odmah osetio uzbuđenje. Udahnuo je miris starog papira, celuloida i prašine – dah prošlosti zarobljen u vremenu. Zidovi su bili ukrašeni starim, filmskim plakatima, a u vitrinama su stajali projektori iz davnih vremena. Kustos ga je proveo kroz muzej, upoznavajući ga sa bogatom istorijom Kinoteke.

“Kinoteka nije samo arhiva,” govorio je stariji gospodin s ponosom u glasu. “Ovo je živi spomenik našoj kulturi, našoj istoriji. Svaki film ima svoju priču, svoj život. Ovde ne čuvamo samo naše filmove, tu su umetnička dela iz celog sveta, gotovo sve ono što je ikada bilo zabeleženo na filmskoj traci.”

Erik je bio fasciniran. “Ovo je ono što tražim,” mislio je dok je kustos nastavljao filmsku lekciju. “Priča o čuvanju istorije kroz umetnost. Ovo bi moglo biti nešto što će čitaoce u Americi zaista zanimati.” Kada je napustio Kinoteku, već je padao mrak a  Beograd se pripremao za noćni život. Odlučio je da se prepusti ritmu grada. Nekoliko puta je ulazio u kafiće i barove, zadržavao se na trenutak, a onda bi odlučio da ide dalje. Ugledao je lokal na kome je pisalo “Shisha Bar” i ušao. Unutra je zatekao ljude svojih godina koji uz piće i meze ćaskaju, smeju se i uživaju. Naručio je burbon i prepustio se atmosferi. Kada mu je doneto treće piće, upitao je konobara.

“Zašto nema mladih u vašem lokalu?”

“Mladi izlaze po splavovima, gospodine. Ovde je previše tiho za njih!”

“What is ‘splavovi’?”, pokušavao je da izgovori novu reč.

“Restaurants on boats!”, objasnio je konobar.

Sa zvučnika se oglasio Džon Koltrejn kada je Erik doneo odluku. “Prva reportaža neka bude iz Jugoslovenske kinoteke, a onda ću pisati o splavovima!” Samo što je prineo čašu ustima, zazvonio mu je mobilni. Bane ga je obavestio da će noć provesti kod devojke i da mu je garsonjera na raspolaganju. “Možeš da dovedeš i žensku!”, rekao mu je na kraju razgovora.

****

Prošla su dva dana od kako inspektor Zec nije išao kući. Prvu noć je proveo u stanu novinara Ristića, odakle je otišao pravo u kancelariju i tamo, u tišini, upoređivao nova saznanja sa bazom podataka u MUP-u. Planiranih pet minuta pretvorilo se u nekoliko sati. Kada je podigao pogled iznad monitora, zaključio je da je uveliko svanulo. Kolege su pristizale a tetka Desa mu je skuvala kafu, duplu. Osećao je bol u celom telu. Protrljao je čelo i izvadio brufen iz fioke. Kako je podigao ruke, shvatio je da se danima nije tuširao. Utom je u kancelariju ušao inspektor Rosić.

“Gde si, šefe, nema te ko cementa u sezoni!”, pozdravio ga je mlađi kolega. “Ne bih da ti delim komplimente, ali stvarno užasno izgledaš.”

Raja ga je pogledao popreko i uz osmeh odgovorio.

“Ne zajebavaj, Roki, imam problema sa gospođom… a i ovaj slučaj Pavić mi ne da mira.”

“Istraga je završena, slučaj zatvoren. Zar to nismo rešili?!”, čudio se mladi kolega.

“Istragu smo zatvorili, a da li smo slučaj rešili – veliko je pitanje”, namćorio se inspektor Zec. “Odoh ja malo da se odmorim, zaslužio sam valjda… zovi me ako zatreba.”

Na putu do kuće san je polako lomio inspektora Raju. Po prvi put u životu brinuo je da ne zaspi za volanom. Srećom, službena škoda je sama znala put, Zec joj je samo pomagao. Uprkos umoru, pandursko oko primetilo je crni hamer, pratio ga je još od MUP-a. „Nećemo da se jurimo po ulicama, ali ću vas u naselju zajebati!“, pomislio je. Prošao je parking ispred svoje zgrade i parkirao se na susednom. Ušunjao se u zgradu u kojoj nije stanovao ali za koju je znao da ima dva ulaza. Ušao je na jedan, izašao na drugi, a onda se sakrio pored poštanskih sandučića i čekao da vidi ko ga uhodi. Prepoznao je Ostojinog telohranitelja Ljubana, imao je debeo policijski dosije iz koga je zapamtio njegov lik sa fotografije. „Izgleda da je brat ostao sa gazdom da ga čuva“, pomislio je Raja.

“Mene tražite?”, iskočio je inspektor Zec iz drugog ulaza.

Ljuban se na trenutak zbunio. Kada se sabrao. samo je odmahnuo rukom, okrenuo se, vratio u automobil i bez reči nestao.

Raja se nasmejao. Bilo mu je drago što je nadmudrio pratioca, ali ga je kopkao – otkud Ostojin gorila ovde? Izašao je iz mraka i uputio se prema zgradi u kojoj je živeo. Na ulazu je sreo komšinicu Smilju, ženu predednika Kućnog saveta i majku devojke koja se svakoga dana sa momkom ljubi u ulazu. Jedne večeri dok su se mladi mazili u svom intimnom kutku pored podrumskih stepenica, čika Sreta sa trećeg sprata je prokomentarisao: „Pentiguju se… Šta ćeš, komšija, mladost-ludost. I ja bi’ – al’ nemam s kim!“ Smilja je bila dežurni radar u komšiluku; sve što bi promaklo budnom oku njenog muža sa važnom funkcijom u zgradi, gospođa je nepogrešivo registrovala. Jedino bi joj ćerkine noćne aktivnosti nekako promicale.

“Komšija, baš dobro što sam vas srela. Primetila sam da jedan crni automobil od juče obilazi oko naše zgrade. Malo-malo, pa se pojavi. Mislim da bi valjalo da obavestite kolege da malo pripaze… Zbog naše bezbednosti!”, raportirala je u jednom dahu.

Raja se obično ne bi obazirao na Smiljkine fiksideje, ali ovoga puta komšinica je potvrdila njegove sumnje. Obećao je da će obavestiti nadležne i popeo se do stana koji je i dalje bio prazan. „Do kada planira da me muči? Volim je više od svega…ali ne umem da joj pokažem…”, konstatovao je s tužnim izrazom na umornom licu.

POTERA

U uglu Ostojine kancelarije, na gramofonu marke Stanton okretala se LP ploča na kojoj se, zbog „centrifuge“ od 33 obrtaja u minutu, samo naziralo ime albuma i izvođača. Za to vreme brundao je izmučeni glas velikog pesnika: „Iza prozora nemirnog sna. Osjećam njihove sjene. Gledam kako kroz zidove plešu. Kurvini sinovi…“ Ostoja je nalio sebi piće i pojačao muziku. „U mladosti sam bio buntovnik, a onda postao isti onaj ‘kurvin sin’ kakve sam nekada prezirao. Tada sam živeo rokenrol, a sada ga samo slušam… doduše, na najkvalitetnijoj opremi!“, razmišljao je direktor „Maler Exporta“.Od kada je saznao da novinar Urlika poseduje kompromitujuće papire, malo mu je  laknulo. Možda je baš to razlog što je odlučio da Radmili Pavić poštedi život. Izdala ga je, uvalila u veliku nevolju – a on, umesto da je kazni, iz čista mira postupio je suprotno svom karakteru. „Šta se to događa sa mnom?!“, pitao se. „Mnogo sam omekšao u poslednje vreme! Jasno mi je da je Pavićima život sada najveća kazna. Mada… ostali su im unučići. Njih će voleti, paziti i razmaziti… pa će vremenom i tuga za sinom polako da umine!“ Prisećao se momenta kada je naredio Loleku i Boleku da ostave Paviće na miru. Telohranitelji nisu mogli da veruju. Njihov svemoćni gazda nikada nije opraštao izdaju – a ta žena ga je ljudski namagarčila! U kancelariji je presvukao košulju i počeo da planira dalje korake. „Sada je najvažnije pronaći Baneta Ristića!“, izgovorio je sebi u bradu između dva gutljaja žestokog pića.

Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio je mobilni telefon, neko vreme tražio željeni kontakt a onda je ubo pravi broj. 

“Detektivska agencija „Žbir“, izvolite!” zacvrkutala je sekretarica. 

“Ostoja Novičić ovde, daj mi Milana!”

Posle kratke pauze, javio se. 

“Slušam, Ostoja!”, rekao je vlasnik agencije.

“Zdravo, Milanče!”, nastavio je Novičić. “Treba da mi lociraš jednog dripca. Piši: Bane Ristić, novinar lista Urlik – hoću da znam gde ide, šta radi… I najvažnije – torbica! Kod njega je kožna torba sa važnim informacijama o mom poslovanju. U stvari, zajebi torbu, traži dokumenta. Ti me znaš, Milane, ja nikome nisam ostao dužan. Završi mi to što pre!”

Prošetao je kancelarijom i pogledao kroz prozor. Petkom uveče bi obično izvodio ženu na večeru. Sada mu nije bilo ni do žene ni do hrane. Nasuo je još jedno piće, i zagledao se u prazno. „Mnogo se kurči ovaj Zmaj! Isuviše znam da bi me toliko ponižavao. Ako bude stani-pani, skupo ću im kožu prodati!“ Ispraznio je čašu i ohrabren maliganima odlučio da obavi još jedan telefonski razgovor. Nakašljao se par puta baš onako kako to čine ljudi koji imaju tremu i u pola glasa progovorio.

“Dobro veče, Dragane. Još uvek nemam dokumenta ali znam kod koga su!”, rekao je tiho i bojažljivo.

“Dokumenta nemaš, a gubiš vreme na telefonske razgovore! Svi rokovi ti polako ističu. Ostoja, moje strpljenje ti je kao pesak kada uhvatiš rukama, hteo bi da ga zadržiš ali on nekontrolisano curi… Zar stvarno misliš da je meni do mlaćenja prazne slame?!”, ljutio se sagovornik. “U čemu je problem, Ostoja?”

“Jurimo ga, angažaovao sam i Milančeta iz detektivske agencije! Nego… mislio sam…”,  bio je neodlučan.

Ti da si nešto mislio – ne bi nas doveo u ovakvu situaciju! Kaži!”

“Izgleda da tom novinaru pomaže i inspektor Zec iz Odeljenja za krvne delikte. Mislio sam… ako možeš… da angažuješ tvoje ljude iz… Znaš već odakle!”, mucao je Ostoja.

“Nisi ti Ostoja, biznismen! Ti si jedan običan bilmez i šeprtlja! Zar zbog tebe da prekidam odmor ovde na ostrvu?! Pa more je najlepše u jesen! Zapamtićeš mi ovo, Novičiću! Dolazim sutra –nemam izbora… Ko s magarcem posao počne, sa krokodilima ga završava!” 

Taman kada je hteo da se ponizno zahvali zaključio je da ga je sagovornik napustio. Stavio je glavu između šaka i uzdahnuo: „Sad je počeo još i da filozofira! Pesak koji curi… – jebo te pesak da te jebo!”

***

Dragan Petrović Zmaj je završio čišćenje hobotnice koju je tog popodneva doneo barba Ante. Uzeo je veliki lonac i stavio ljigavu životinju da se kuva. Iz fioke u kuhinji uzeo je Morski kuvar i poluglasno čitao: „Skuvane krake hobotnice isecite krupno, po želji uklonite kožu, premažite ih uljem i kratko spustite na nelepljiv gril tiganj da dobiju boju. Sklonite ih na tanjir. U istom tiganju, na još maslinovog ulja prepržite kockice plavog patlidžana, i kad omekša začinite ga (so, biber i sitno seckan beli luk). Servirajte povrće uz hobotnicu i sos.“ Dok se morsko čudovište prijatnog ukusa dinstalo, iz podruma je doneo flašu belog vina, otvorio i nasuo u čašu. „Iz ove lepote moram da idem u Beograd, da ispravljam Ostojine svinjarije… Rezervisaću kartu pre večere, da posle ne zaboravim!“ Okreuo je broj poznanika u avionskoj kompaniji i dobio mesto u biznis klasi. Završio je pripremanje hobotnice, postavio sto i uz zvuke italijanskih kancona završio večeru.

Narednog jutra u 10:15 sedeo je na rezervesinom sedištu „Adriatic Air“–a. Putnici su se pripremali za poletanje, a on je osluškivao razgovor vremešnog para koji je sedeo iza njega. 

“Eto, vidiš da nije ništa strašno!”, rekla je korpulentna žena unezverenom muškarcu pored sebe.”, “Kad sam bila mala, jedva sam čekala da se vozim avionom – a ti se uplašio kao da je to ne znam šta!”

Bucmasti gospodin sa naočarima na nosu i bledilom na licu unezvereno je klimao glavom, vrteo burmu na desnoj ruci i sve vreme pokušavao da dođe sebi.

“Ovo mi je prvi i poslednji let!”, izgovorio je smušeno. “Džaba je matorog magarca učiti komforu pod stare dane. Što se mene tiče, ni autobusu baš ništa ne fali.”

Pilot je spustio letelicu na pistu kao da je dečji zmaj. Dragan Petrović je s osmehom slušao razgovor svojih saputnika. „Čovek je u pravu“, razmišljao je. „Na sve se brzo navikneš kad si mlad! Posle je teže…!“ Dragan je u mladosti leteo nekoliko puta godišnje: London, Pariz ili čarter letovi prema moru gde je u porodičnoj kući provodio letnje raspuste. Kasnije, kada je preko Službe ušao u diplomatiju, Petrović je obišao čitav svet. „Naši ljudi danas retko putuju van zemlje. Učaureni u svom provincijskom svetu i ne znaju za bolje, kao stvoreni su za manipulaciju“, zaključio je. Dok je pilot manevrisao kako bi avion približio aerodromskoj zgradi, Zmaj je čitao novine a posebno se zadržao na izveštajima o masovnom ubistvu na TVBG9. Na imena žrtava navraćao se po nekoliko puta. Kao da je želeo ih dobro nauči i zauvek zapamti. Avion se zaustavio, a on je odvezao pojas i ustao da protegne noge. Potom je iz prtljažnika iznad sedišta uzeo torbu i jaknu i krenuo prema izlazu. Putnici su užurbano napuštali avion. Počelo je balkansko guranje jer su svi želeli da se što pre dokopaju prozorčića na kojima su ih čekali strogi policajci. Valjalo je pokazati pasoš, a cariniku prijaviti nešto od suvenira, pošto se od carine izdržava birokratski aparat svake države. „Nije nam valjala Jugoslavija, hteli su nezavisnost, pa neka se sada guraju!“, negodovao je unutrašnji glas Dragana Petrovića. Obišao je veliku grupu domaćih turista koji su se vraćali sa letovanja u Hrvatskoj i krenuo prema šalteru na kome dokumenta pokazuju piloti i članovi posade.

“’Alo, glavonja, gde si ti pošao?!”, razdrao se golobradi mladić iza staklene birokratske tvrđave. “Za pilota si mator, a za stjuardesu previše ružan…’ajde stani u red sa ostalim putnicima! Ti, ti… nemoj da se praviš lud!”

„Glavonja“ je mirno prišao šalteru i tihim glasom se obratio državnom službeniku:

“Polako, mladiću – diši! Slušaj me sad dobro: pozvaćeš mi šefa obezbeđenja aerodroma, ali iz ovih stopa! Reci mu da ga traži Zmaj Petrović i da odmah dođe.”

Mladić se najpre cinično nasmejao i kada je planirao da nastavi sa „šaljivim“ komentarima, u Petrovićevim očima je prepoznao neku čudnu ozbiljnost, odlučnost i samopouzdanje. Šalteraš se istog trenutka skamenio. Podigao je telefonsku slušalicu i pozvao rukovodioca. Kada je dobio poruku, šef obezbeđenja je napustio sastanak i istog trenutka dojurio.

“Gospodine, Petroviću, izvinite zbog nesporazuma! Dečko je nov…, pravdao se snishodljivo.

“To što je nov, nije problem. Nevolja je to što je bezobrazan i nevaspitan. Prebaci ga u službu za pregledanje prtljaga, tamo neće moći nikoga da zajebava!”, naredio je Zmaj.

Golobradom mangupu više nije bilo do šale. Počeo je da se izvinjava – ali prekasno. Šef mu je naredio da napusti kancelariju, a onda je Petroviča lično ispratio do taksija.

Nadimak Zmaj, Dragan je dobio tokom posete Kini. Domaćini su se mučili da izgovore njegovo ime. Jednom prilikom dok je ataše po ko zna koji put lomio jezik, Petrović mu je na engleskom rekao da kaže „zmaj“[dragon], što je ovaj bez problema izgovorio. Od tog dana je postao Zmaj koji, uzgred, predstavlja važan simbol u kineskoj kulturi. Prijatelji su u šali govorili da više podseća na aždaju nego na zmaja, ali kineska varijanta imena je ostala.

Pošto ga je smestio u taksi, šef aerodromskog obezbeđenja je tutnuo vozaču novčanicu, kako bi bar malo popravio utisak posle neprijatnog iskustva na šalteru. Ružičasti pasat ga je odvezao do porodične kuće na Dednju koju je, kao i onu na moru, nasledio od roditelja. Zamolio je taksistu da ga sačeka, uz napomenu da će mu i za čekanje platiti.

“Ne brinite, gospodine, onaj policajac je dao dovoljno. Biću ovde, a vi polako i bez žurbe”, poručio je vozač ružičastog vozila sa svetlećom tablom na krovu.

Ostavio je stvari, presvukao se i istim taksijem odvezao u centralu gradskog MUP-a. Za razliku od aerodroma, ovde su ga svi vrlo dobro znali pa do nesporazuma nije moglo da dođe. Par minuta pošto je na prijavnici rekao svoje ime – već se nalazio u kancelariji načelnika Milorada Miloradovića koga su policajci zvali Buda. Njih dvojica su bili stari znanci ili, što bi jedan Draganov prijatelj rekao, „braća po pendreku“. Upoznali su se na početku karijere, dok su još bili mladi, ambiciozni i rešeni da menjaju svet. Milorad je nastavio da napreduje u policiji a Zmaj u Državnoj bezbednosti. Godinama su sarađivali i međusobno se poštovali. 

“Dobro mi došao, Petroviću! Dugo se nismo videli”, rekao je Miloradović dok se rukovao sa gostom. “Kojim dobrom, Dragane?”

Zmaj Petrović je seo u fotelju, prihvatio ponuđeno piće i brzo prešao na stvar.

“Milorade, druže, pomozi mi da pronađem novinara Branislava Ristića. Kod njega su dokumenti koji nikako ne bi smeli da izađu u javnost. Kada lociraš drkadžiju, predaj ga Ostoji i njegovim ljudima.”

Buda je klimao glavom očekujući nastavak.

“I još nešto. Onaj tvoj inspektor Zec je počeo da njuška i istražuje poslovanje moje firme. Pošalji ga na bolovanje, godišnji odmor ili ga još bolje oteraj u saobraćnu policiju.”

Načelnik je nervozno zapalio cigaretu. Razgovarao je sa čovekom kome se usluge ne odbijaju. Nije želeo da se mnogo pravi važan, jer mu je do penzije ostalo još samo par godina… a opet, lično dostojanstvo i policijska etika mu nisu dozvoljavali da pokorno izvršava naređenja suprotna načelima koja je u životu sledio. U isto vreme nije bio u mogućnosti ni da se preterano kočoperi, jer je od pre nekoliko godina bio veliki Zmajev dužnik. „Napravi čovek jednu grešku, pa greh celog života iskajava“, pomislio je Buda razočarano.

“U redu Dragane, uradiću kako kažeš. Dobro znaš da tebi ništa ne mogu da odbijem, ali razumeš i da ja nisam svemoćan”, odgovorio je neodređeno.

“Milorade, znaš me, znam te, nismo deca!”, zaključio je Petrović i napustio načelnikovu kancelariju. 

Na izlazu iz zgrade MUP-a iskusni policajci su ga sa strahopoštovanjem pozdravljali, dok se oni mlađi čudili snishodljivosti starijih kolega.

SAVEST

 Već je peta godina kako Rale živi u divljini, daleko od ljudi, odsečen od sveta, pošteđen novina i televizije. Svaki od tih hiljadu i po dana bio mu je gotovo isti, ali je iz nekog razloga odlučio da bratovu vikendicu posprema baš subotom ujutru. Mogao je to činiti kad god mu se prohte, ali na Raletovom zamišljenom rasporedu subota je predviđena za sledeće aktivnosti: brisanje prašine, usisavanje, skidanje paučine i nedeljno konzumiranje deset godina starog burbona „Pappy Van Winkle“. Flaša ovog pića koštala je preko deset hiljada evra. Nije Raletu toliko važno da uživa u kvalitetu preskupog pića, jer je i domaća rakija podmirivala njegove potrebe – želeo je da ošteti brata, i tako mu bar malo naudi. „Ne zna ni Ostoja da oseti razliku između običnog burbona i ovog čuda, ali voli da se pravi važan pred njegovim mafijašima!“, razmišljao je dok je pažljivo sipao malu količinu tečnosti koja je koštala, što onaj pisac reče, kao dečja suza. Iako u Ostojinoj kući niko nije boravio, paučina i prašina su radile svoj posao. Posle „žurke sa zarobljenicima“, Ratko se probudio mamuran. „Ma, ko ga jebe, baš da mu ne čistim kuću od sabajle!“, pomislio je. Skuvao je tri kafe i odneo zarobljenicima prema kojima je svakim danom osećao sve veće simpatije. Poslužio je prvo Ćelavog, koga je uzgred častio i cigaretom, a Darko je izvoljevao tražeći još šećera. 

“Puca mi glava od one rakije sinoć!, žalio se domaćin. “Kako starim, polako izazim iz forme.”

“Ja sam odlično spavao, ni batine mi nisu smetale”, rekao je Maskara. “Ne bih da budem dosadan, ali… da li će skoro doručak?”

Rale se tri puta prekrstio.

“Pored tebe, šminkeru, još ću da postanem pobožan. Pa gde ti staje tolika hrana, brate slatki? Hajde da prvo čujemo našeg ćelavog prijatelja, pa ako budeš dobar, ispržiću vam jaja.”

Zatvorenik iz leve sobe je od dolaska u planinsku kuću ćutao. Par puta je potražio cigaru, oblogu za čvoruge i led za podlive na glavi. Raletu je od početka bio simpatičan. Nije znao razlog prisilnog boravka pod njegovim krovom, ali mu je delovao kao dobar čovek. Kopkala ga je njegova vpriča.

“Zovem se Nemanja Pavić, novinar sam, muž i otac! Tog dana kada je opšti haos počeo a kraj mu se koliko vidim ne nazire, odvezao sam decu u školu. Ostavio sam klince i produžio na posao. Nisam prošao ni trista metara, nešto je počelo da lupa, da se tumba a volan da vuče u levu stranu. Izađem iz kola – kad, ono, ima šta i da vidim: pukla guma! Parkirao sam se u sporednoj ulici da zamenim točak, ali čim sam se sagao da odvrnem šrafove – neko me je iz sve snage raspalio po glavi! Osetio sam strašan bol. Kao da mi se na glavu srušio čitav svet. Osvestio sam se u nekom memljivom podrumu gde su mi stavili džak na glavu, strpali u kola i doveli ovde. Od tada slušam komšiju koji je stalno gladan i čujem tebe, Rale, kako piješ rakiju i ispunjavaš bratova naređenja. Ove batine od pre par dana dođu mi nešto kao bonus. U mom poslu postoji sveto pravilo „brzo, kratko, jasno“, i zato neću više da vas gnjavim!”, završio je Nemanja kratku ispovest.

Rale ga je ponudio još jednom cigaretom, a onda je i Debelom ispunio obećanje. Ispržio je svakom po tri jaja i zagrejao hleb u rerni. Dok je servirao doručak dosetio se domaćeg vina u špajzu. Otvorio je flašu i sipao sok od najtamnijeg voća u šolje iz kojih su ranije pili kafu.

“Ovo vam je da stvarno povratite krvnu sliku posle batina!”, obratio se prijateljski. “Onaj sok od pre neki dan je više za decu!”

Zarobljenici su sa apetitom pojeli doručak a onda je Nemanja na neviđeno pozdravio cimera od preko puta.

“Zdravo Darko, hajde da se upoznamo ovako kroz zidove.”

Vrata improvizovanih zatvorskih ćelija bila su širom otvorena ali kreveti za koje su zatvorenici vezani stajali su tako da jedan drugog nisu videli. Rale je prineo flašu, kako bi šljivovičnim klinom izbio onaj od prethodne noći. Ono malo domaćeg vina nije bilo dovoljno. Zapalio je još jednu i duboko se zamislio. „Ovi mi deluju kao pristojni ljudi. Šta li će, bože, s njima biti?”

“Pre nego što su me doveli u ovu kuću”, oglasio se iznenada Darko, potpisao sam ugovor za TV seriju. Od honorara je trebalo da rešim mnoga životna pitanja i mog Jocu odvedem u Pariz. A vidite šta me je snašlo!”, jadikovao je.

Nemanja je na trenutak oklevao, a onda se i on nadovezao na priču svog sapatnika.

“I ja sam radio novinarski feljton koji bi uzburkao javnost i obelodanio korupciju u vrhu vlasti”, objasnio je.

„Eto ti objašnjenja, Ratko Novičiću“, razmišljao je Rale „izgleda da se Ćelavi zamerio Ostoji. Za sada neću mnogo da ga ispitujem ni da se mešam!“ – zaključio je.

PERIKA

 Tein krevet je bio omiljeni kutak za najlepši erotski trenutak Banetove svakodnevice. Dugogodišnja veza u njemu nije gasila strast. Naprotiv, voleo je svoju luckastu slikarku svakim danom sve više. Planirali su da te subote čitav dan provedu zajedno, da lenstvuju, možda čak da skoknu i do Ade. Аli, stvari su se od juče prilično iskomplikovale. Hitno je morao da se skloni iz grada. Ostoja mu je bio na tragu, pa ako ostane u Teodorinoj mansardi mogao bi i nju da uvali u nevolju. Oglasio se mobilni. Na ljubičastoj ikoni seirio se broj 3. Toliko poruka je stiglo tokom noći. Bio je radoznao da otkrije njihov sadržaj. Članovi ove Viber grupe, pored njega su bili Raja i Nikola. Kliknuo je. 

Danas u dva popodne u “Blues-u”. Uđite na sporedni ulaz. Tamo pitajte za Lazu! U potpisu je stajao emodži zeca, što je Banetu bilo posebno simpatično. 

Aroma kafe širilila se po celom ateljeu. U krevet je doneo crvenu šolju sa natpisom „Don Cafe“. Na tacni je poskakivao veliki, šećerom obloženi ratluk sa orasima. Kažiprstom je razmazao prah po Teinom nosu a onda je strasno poljubio. Teodora se nasmejala i prošla koz Banetove ježolike dlačice koje su se nekada kosom mogle zvati. Prethodne noći je loše spavala. Brinula je šta će biti sa njenim blesavkom koga je beskrajno volela a koji se, nažalost, nikada neće opametiti. Pili su kafu, bez mnogo reči, a Bane je palio jednu cigaretu za drugom. Na televiziji, panel-diskusija stručnjaka o fenomenu masovnih ubistava. Po prozorskim staklima prskala je dosadna kiša, a komšija sa donjeg sprata polako se rasanjivao uz turbo-folk. Iznenada, Teodora se trgla. Nešto joj je u tom tenutku sinulo. Skočila je iz kreveta i počela da pretura po ormanu. Stare farmerke, majice, jakne… Razbacala ih je na sve strane rešena da pronađe ono što je imala na umu. „Izgleda da je izgubila minđušu ili nešto tako sitno…“, nagađao je Bane. „Šta god da je, sigurno je mnogo važno!“ Tea je i dalje bunarila po ormanu, pa je Bane otišao da se na brzinu istušira. Čist, mokar i mirišljav počeo je da se sprema za sastanak u „Blues-u“, kada se iz dubine plakara začuo se krik oduševljenja.

“Evo je!”, vikala je Tea. “Dođi ovamo,brzo!”

Pronašla je periku koju je pre mnogo godina koristila za multimedijalni performans u SKC–u. Smeđa, srednje dužine, solidno očuvana… Uzela je četku za kosu i češljala veliki komad vlaknaste sintetike koju je položila na ruku stisnutu u pesnicu.

“Šta ti je to, lujko?”, čudio se Bane.

“Tvoja nova frizura, šmekeru! Od danas se iz ćelavka pretvaraš u kosijanera. Idi obrijaj bradu i ostavi brkove!”, rekla je odlučno.

“O čemu pričaš, ako boga znaš?”, čudio se zapanjeni novinar.

“Dok frka ne prođe, nosićeš periku, a ja odoh da ti kupim nešto od odela.”

Bane je još uvek pokušavao da shvati da li je u pitanju zezanje – ali u izrazu Teodorinog lica nije bilo ničeg šaljivog. Naprotiv, bila je mrtva ozbiljna. Tokom svih ovih godina koje su proveli zajedno, znao je da sa Teom nema rasprave. Oko nebitnih stvari bilo je po njegovom, ali kada je nešto važno – Teodora je vukla konce i donosila odluke. Polemika sa Teom bila je nemoguća, zato nije želeo da gubi vreme u suvišnim raspravama. Složio se da je maskiranje ipak najbezbolnije rešenje za situaciju u kojoj se našao. Obrijao je bradu, namestio i začešljao periku, doterao brkove i samom sebi se od muke nasmejao. Teodora je iz plastične kese izvadila štofane braon pantalone, smurgastu košulju i karirani sako. Jedini odevni predmet koji je iole izgledao normalno bile su sportske cipele svetle boje, nešto između braon i bež.

“Izgledam kao gastarbajter koji se honorarno bavi trgovinom stoke”, precizno je opisao svoj novi imidž.

Bio je maskiran tako dobro da ga ni rođena majka ne bi prepoznala. Na izlazu iz ateljea dugačkim poljupcem se oprostio sa devojkom.

“Čuvaj se, šaško moj!”, poručila mu je Tea na rastanku.

Čim je udahnuo vlažan jesenji vazduh, primetio je muškarca koji je osmatrao dešavanja na ulici. „Izviđač“ ga je spazio kako izlazi iz zgrade, ali nije reagovao. „Izgledam kao cirkuzant. Bilo bi čudno da me je prepoznao!“, pomislio je Ristić. U sledećoj ulici je uhvatio taksi koji ga je odvezao na odredište. U kafiću „Blues“ je odlučio da još jednom proveri efikasnost svog kostima. Nije sledio Rajina uputstva već je ušao na glavni ulaz. Niko ga nije prepoznao, iako su za stolovima sedela njemu dobro poznata lica. Ušao je u šank i potražio Lazu koji ga je uveo u prostoriju u kojoj su se obično kockali odabrani gosti kafića. Umesto kockara, za stolom su sedeli Nikola i Raja. Ni oni ga nisu prepoznali.

“Šta je, inspektori? Frka, a? Kako vam se čini moj novi imidž?”, prekinuo je neprijatnu tišinu.

Prijatelji su prasnuli u smeh i pohvalili Banetovo umeće prerušavanja.

“Na šta ličiš, jebote?!”, začudio se Raja. “Ko da su te na bućkalo ’vatali!”

“Pametno, sinko!”, rekao je Kovač. “Ti si im sada glavna meta, moraš da se paziš. Kostim ti je odličan, nikada te ne bih prepoznao!”

Laza im je na poslužavniku doneo kafu i vinjak a onda ih ostavio da u miru razrade taktiku.

ŠKOLSKI DRUGOVI

 Ispod vrha Avale, na imanju porodice Novičić obično je bilo mirno i tiho. Samo šest meseci ranije tokom celog dana čuo se lavež psa po imenu – Kuče. Pre nego što je Ratko stigao na planinu ker nije imao ime. Ostoja ga je doveo da čuva kuću od lopova. Nikada ga nije vezivao, a ni redovno hranio, pa je bezimeni pas uvek bio gladan, nervozan i bučan. Raletovim dolaskom stvari su se promenile. Kao prvo, dobijao je hranu na vreme, a onda mu je novi gazda nadenuo ime – Kuče. Rale nije dugo mozgao već je stvari sagledao na najprostiji način. Posle nekoliko rakija njegov rezon je bio sledeći: „Imam kera koji nema ime a pošto je pas kuče, neka se tako i zove – Kuče!“ Prijateljstvo pijanog profesora bez zaposlenja i vučjaka domaće proizvodnje vremenom je postajalo sve jače. Pas se uvek umiljavao i motao oko gazdinih nogu, dok je ovaj uzvraćao mesom, koskama i drugim psećim đakonijama. U dva navrata vučjak je unakazio lopove u pokušaju, a jednom je i Ostoja jedva izvukao živu glavu. „Pametni su džukci i uvek nanjuše kakav je ko čovek!“, komentarisao je tada Rale. Iskreno prijateljstvo čoveka i psa trajalo je do nedavno. Jedne hladne, zimske noći vukovi su upali u dvorište. Pas se satima borio, ali nije izdržao. Te noći, Rale je prvi put u životu zažalio što kod sebe nema vatreno oružje. Gledao je kako vučjak umire u najvećim mukama, nije mogao da mu pomogne. Sahranio ga je u dvorištu iza šupe i često odlazio da obiđe humku jedinog prijatelja koga je stekao tokom boravka na planini. 

Pošto je namirio zatvorenike, izašao je da popuši cigaretu i pokupi lišće sa groba uginulog psa; na njemu je stajala daska sa natpisom – KUČE. Dok je grabuljom privodio posao kraju, zazvonio je mobilni telefon – melodija „Born to be Wild“ – dakle, Ostoja. Čuo je bratov glas.

“Rale, sutra šaljem čoveka da likvidira onu dvojicu. Ti znaš gde je najzgodnije da se to obavi. Odvedi ga na neko skriveno mesto i pomozi mu da ih zakopa.”

Sa druge strane nije bilo odgovora. Posle duge tišine, Ratko je u pola glasa jedva promrmljao:

“U redu!”

Nakon razgovora s bratom Ratko brzo je ušao u kuću. Nemanja Pavić je, po običaju, ćutao i slušao Darka – koji u sobi preko puta nije zatvarao usta. Maskara se prisećao detinjstva i kiflica sa sirom koje je njegova majka majstorski pravila. 

“Ponekad, kada bi joj preteklo testa, a volela je da eksperimentiše”, pripovedao je Darko zaneseno. “Nekada bi ih filovala džemom, drugi put medom, a ja sam najviše voleo sa eurokremom!”

Tamničar je osetio čvor u stomaku, polako je rastao i širio se do rakijom natopljene svesti. Bilo mu je jasno da se Ostoja ne šali i da su ovi nesrećni ljudi u velikoj opasnosti. „Baš sam glup“, razmišljao je. „Kako sam, uopšte, i pomislio da moj brat može da bude čovek?! Rastao sam pored njega i gledao kako se pretvara u zver – a opet, nadao sam se da će u njemu ostati zrno ljudskosti!“ Nervozno je šetao je po kući, sklonio rakiju i umio se hladnom vodom. „Razmišljaj, Ratko Novičiću! Stvari se komplikuju. Ne možeš dozvoliti da nevini ljudi poginu! Godinama si radio prljave poslove za tog idiota, ali do sada niko nije stradao. Ovo je previše, čak i za pijanduru i govno od ovo malo čoveka što je od tebe ostalo!”

Nije imao vremena za gubljenje ali je najpre morao da se otrezni. Popio je kafu bez šećera i još jednom se poprskao hladnom vodom. Otišao je u svoju sobu i u koferu ispod kreveta, pronašao cedulju sa brojem telefona inspektora Raje. Pre nekoliko godina, školski drug ga je spasao da ne ode u zatvor. Tokom jednog od uobičajenih vikend pijanstava, Rale je svratio u diskoteku u koju su izlazili njegovi đaci. Gimnazijalci su ga voleli pa im ni njegovo pijanstvo nije smetalo. Pošto u diskoteci nije bilo alkohola, Rale je odlučio da se preseli u obližnju kafanu. Na izlazu je zakačio policajca koji je stajao sa strane i mirno posmatrao omladinu.

“Šta se guraš, pandur!”, pobunio se pijani Ratko, u želji da se pokaže pred svojim učenicima.

“Hajde, produži gde si krenuo, da ne pravimo probleme bez razloga”, odgovorio je policajac.

“Problemi? Ti bi malo da se biješ, a? ’Ajde, lafčino, navali”, bio je uporan profesor Novčić. Nespretnim pokretom pijanca iznenada je odgurnio čuvara reda i mira.

“Ti baš tražiš đavola!”, rekao je nevoljno policajac, ščepao ga za vrat i stavio mu lisice na ruke.

“Samo nemoj, nemoj po glavi, druže plavi”, pevao je Ratko kroz smeh.

Dok se treznio u hodniku policijske stanice, naišao je inspektor Zec sa kojim je išao školu.

“Šta radiš ovde, crni Rale?!”, iznenadio se Raja.

“Napio se, jebiga  i napravio sranje..”, odgovorio je Ratko kada je počeo da shvata u kakvu se nevolju uvalio.

“Sačekaj me, sad’ ću ja”, rekao mu je školski drug.

“I da hoću da odem, ne bi mi dali…”

Raja je sa kolegama brzo završio da ga puste.

“Dobro je što si naišao, inače smo planirali da ga oderemo od batina”, rekao je dežurni policajac inspektoru.

Raja se vratio u hodnik, skinuo drugaru lisice i poručio mu da ga pozove ako se ikada nađe u nevolji. 

Prošle su godine i evo je došao dan da inspektorovu ponudu iskoristi. Izvadio je mobilni iz džepa i ukucao Zecov broj.

“Zdravo Rajo, Ratko Novičić ovde. Drug iz škole, filozof i pijandura. Kako si druže? Šta radiš?”

“Evo vozim kući, bio sam na nekom sastanku”, odgovorio je inspektor. “Dve noći nisam spavao, druže, jedva na oči vidim.”

“Imam veliki problem, Rajo!”

“I ja, prijatelju! U govnima sam do guše…ali nema veze… kaži, šta te muči?”

“Ne mogu preko telefona. Postoji li šansa da dođeš do mene? Ovde sam na Avali u Ostojinoj kući.”

Kada je čuo ime vlasnika „Maler Exporta“, inspektoru Zecu se upalila sijalica. „O, bože, da li je moguće?! Da sam svećom tražio boljeg insajdera, ne bih našao!”

“Krećem, odmah! Napiši mi lokaciju. Doći ću sa dvojicom prijatelja. Ne brini, to su ljudi kojima verujem.”

“Ja ti, Rajo, imam neki stari mobilni, pa dok ti napišem poruku – i slepac će da progleda! Nego,slušaj, ovako… Kada dođeš do “Mitrovićevog doma”, produži glavnim putem još jedno 3 kilometara do  jedne kao okretnice. Onda sporednim putem još 500-600 metara i videćeš dve kuće. Ne možeš da promašiš…”, nastavio je da objašnjava. 

Bilo mu je drago što je Raja odmah pristao da pomogne. U školi su se retko družili. Imao je on i bolje drugare, ali oni su ga odavno zaboravili. „Postoje ljudi koji ti se nađu u nevolji samo zato što imaju dobru dušu. Raja Zec je, defiinitivno, jedan od njih!“, zaključio je dok je pokušavao da isplanira sledeći korak. Hitno je morao da skloni zatvorenike. „Raja će s dva prijatelja doći kolima, ali biće nas previše. Jedan auto neće biti dovoljan! Gde sad da nađem kola?“ Razmišljao je kome da se obrati za pomoć. „Jedino da pitam Jovu kafedžiju…“, odlučio je. Prošle zime, unuk vlasnika seoske kafane je sa još jednim drugom šetao po šumi. Uhvatio ih je mrak i deca su zalutala. Roditelji, babe, dede i sve komšije su kao bez glave tragali za izgubljenim mališanima. Drugog dana potrage, kada su svi mislili da su se klinci smrzli od hladnoće, Rale ih je pronašao u blizini svoje kolibe. Jova, sa kojim se poznaje od detinjstva, poručio mu je tada: „Tvoj sam dužnik, do kraja života!“. Ovo je prvi put da će morati da ga zamoli za uslugu. „Bez automobila ne mogu ih nikako spasiti Ostojinih dželata!“ Razmišljao je da li da odveže Darka i Nemanju kako bi bili spremni za pokret. „Ako im kažem zbog čega se skrivamo, mogli bi da se uplaše i pobegnu, a onda bi ih zlotvori lako našli!” Smislio je način kako da opravda svoje odsustvo.

“Jedu mi se ćevapi”, rekao je Rale zarobljenim muškarcima. “Odoh dole do sela. Jova pravi odličan roštilj. Kupiću i za vas, da malo omastite brk.”

“Bravo Rale, najbolji si”, obradovao se Darko Maskara. “Uzmi i vruće lepinje! Ako imaju… baš sam se zaželeo svežeg hleba!”

„Ovaj debeli je čudo!“, nasmeja se Rale, uprkos svemu. „Jebe se njemu što mu život visi o koncu, samo mu je važno da se dobro nakrka!“ Zaključao je kuću i pešice krenuo prema selu; baterijskom lampom osvetljavao je put. Veče je bilo hladno, a rominjala je i sitna ledena kiša. „Po ovakvom vremenu samo bih mog brata Ostoju napolje isterao… i nijednu drugu životinju!“

***

Pošto je obavestio Raleta o planu za naredni dan, Ostoja je izvadio rezervni telefon sa tamno plavim okvirom i kliknuo na memorisani broj a onda ukucao poruku:

 Sutra odvezi tovar kući. Podseti je da jezik drži za zubima

U redu, šefe… a posle mogu kući?

Ni slučajno. Vrati se u bazu. Imam još jedan posao za tebe!

Ali, šefe, za dve nedelje je veliki derbi!

Javi mi kad prevezeš. Pričaćemo.

U redu.

 SMRTNA KAZNA

Celo detinjstvo Bata Monstrum je životario u udžerici na periferiji Beograda. Dok je ćale bio živ povremeno bi popravljao što se doterati može ali posle očeve smrti kuća se pretvorila u scenografiju horor filma u kome je Monki igrao glavnu ulogu. Sada je na raspolaganju imao vilu iz holivudskih melodrama ali ga je srce vuklo na drugu stranu.   Kada je od šefa dobio uputstva, Bata se dvoumio da li da dosledno sledi naređenja ili da malo improvizuje. „Zašto bih čekao u ovoj vukojebini do sutra? Vesna i deca žele da se što pre vrate u civilizaciju, a ja treba da se nađem sa mojim krvopijama da dogovorimo strategiju za derbi!?” Mozgao je Bata, vagao i konačno prelomio. „Ma idemo danas. Niko ne mora da zna!“, odlučio je. Popeo se uz stepenice i rekao Vesni da pripremi klince. 

“Hajde, vozim vas kući”, saopštio je veselo.

Vesna je očas posla prikupila stvari. Spremila je hranu za put i doviknula sa sprata:

“Mi smo spremni! Napravila sam sendviče, ako ogladnimo usput”, poručila je Bati prijateljskim tonom. 

“Brzo stižemo, neće biti vremena za sendviče!”, odgovorio je Monstrum zadovoljno.

Klinci su se igrali na zadnjem sedištu a majka se posle dužeg vremena prvi put nasmejala. Bata je pustio muziku i u brzom ritmu gazio vijugavim drumom. Pola sata  kasnije našli su se ispred zgrade u kojoj su živeli Pavići. Monki je izneo stvari i proverio da li je u stanu sve u redu. Vesni je još u kolima naredio da ni za živu glavu ne napuštaju stan do narednog dana.

“Za Ostoju, mi smo do sutra u vikendici!”, naglasio je svaku reč. 

Gospođa Pavić mu je obećala da će baš tako uraditi i da nema razloga za brigu.

“Evo, ni sutra nećemo izlaziti iz stana… za svaki slučaj!”, rekla je odlučno.

Bata je ostavio auto na parkingu ispred tržnog centra, a onda se taksijem odvezao do kafića „Ciganin i Delija“ gde su se okupljali navijači „Žutog meseca“ , popularne krvopije kojima je Bata bio predvodnik.

“Pozdrav, bra-te… ’desi? Tražimo te danima! Znači… imamo problem, Monki…”, panično ga je dočekao Sima Bokser, jedan od najvatrenijih krvopija i lojalni sledbenik Bate Monstruma.

“Šta je bilo, Simo? ‘De gori, bra-te…?”, pitao je vođa zabrinuto.

“Znači brate, pre neki dan torbari sačekali malog Kikireza, ubili boga u njemu! Od tada pripremamo osvetu. Mislili smo da sutra ujutru sačekamo Bocu Gorogana kad krene na kafu u „Grobarski raj“. Mislim brate, ako se ti slažeš…”

“Jebaćemo im bre, kevu! Onu… torbarsku!”, besno je reagovao Bata. “Organizuj najjaču ekipu za sutra!” 

“Gorogan obično svraća u kafić oko jedanaest. Znači, oko desetke da budemo u fulu! Bato, bra-te, izvini što pitam… ti nas sutra predvodiš?”, pretpostavio je Sima.

“Jok, ti ćeš!, ljutnuo se Monki. “Tako nešto se ne propušta!”

U tom trenutku stigla je i kafa s tri kocke šećera. Bata je voleo da kaže „pijem šećernu vodicu sa malo kafe!“

“A ratluk?!” razdrao se Monstrum na konobara. “Pa dobro, majku mu jebem, otkad se kafa ćelava služi?!”

“Izvini, Bato, molim te!”, branio se konobar. “Nestalo mi lokuma. Sa’ću da pošaljem malog da kupi.”

Monki je ritmičkim pokretima vrteo kašičicom po šolji, kada mu je na pamet palo da ga očekuje likvidacija Ostojinih zarobljenika. „Dobro je da gazda ne zna da sam u gradu. Moraću to sutra da odradim, ali – kako biti na dva mesta u isto vreme?!”, brinuo je. Iz prikrajka je slušao krvopije kako razrađuju plan sutrašnjeg napada. Najviše su galamili oni za koje je znao da će čim prigusti prvi petama u dupe pobeći s bojnog, huliganskog polja. Vibriranje u džepu pantalona najavilo je poruku od gazde.

 Divljač je u manjoj planinskoj štali. Bio si, znaš gde je. Javi kad završiš s lovom! Brat će ti reći gde da ih staviš u pac.

Ekipa oko šanka, u kafiću „Ciganin & Delija“ bila je napumpana adrenalinom i spremna za sutrašnju akciju. Busali su se u grudi i najavljivali pokolj suparničkih navijača.

„Ne mogu sada da odustanem. Kasno je. Izgubiću autoritet. Nema mi druge! Noćas ću da obavim likvidaciju, a sutra šorka sa Torbarima! Čas ću da pobijem ta govna na planini, a Ostoji ću javiti sutra. Nadam se da njegov brat neće da pravi probleme“, zaključio je odlučno.

U PLANINE

 Sat na nahtkasni pokazivao je 2:34 kada je zazvonio mobilni telefon. Gospođa Novičić se promeškoljila i okrenula na drugu stranu, a Ostoja je na prstima izašao iz spavaće sobe. Zastao je, počešao prepone i produžio prema kuhinji. 

“OK, sada mogu da pričam”, rekao je promuklim glasom dok je sipao vodu u čašu.

“Milan iz agencije ovde…”, čuo se muški glas. “Ne bih te budio, da nije hitno!”

“U redu je, Milanče, kaži šta se dešava”, ohrabrio ga je Ostoja, zevajući.

“Novinar Ristić je se udružio sa inspektorom Zecom i penzionerom Kovačem. Upravo su napustili grad i voze prema Avali”, izvešatavao je detektiv Milan.

“Šta li spremaju?”,  pitao se Ostoja.”Ne ispuštaj ih iz vida, evo i mene samo da pozovem one moje kretene.” 

Obukao sa na brzinu. Farmerke, jakna, košulja, patike… Nije imao vremena za jedno od skupih odela iz kojih obično nije izlazio. Vratio se u spavaću sobu i nežno poljubio ženu koja je sada već čvrsto spavala. Dok je čekao telohranitelje, pojeo je nekoliko biskvita koje je našao u kuhinji.

Desetak minuta kasnije, Lolek i Bolek su zaustavili hamer ispred ulaza u dvorište. 

“Vid’ šefa al’ se obuk’o lijepo… ko mladić!”, pohvalio je Ljuban gazdu.

“Ne seri i vozi! Ma, šta vozi – leti, bre, jebem ti sunce glupavo!”,ljutio se Ostoja.

Razmišljao je o novinaru Ristiću i uplitanju inspektora u ceo slučaj. „Zašto se Zec ponovo bavi ovim slučajem, kada je istraga završena? I otkud Kovač sa njima?! Gde li su se uputili u ovo gluvo doba? Šta god da su namerili, ne piše mi se dobro… Navrzli se na mene, pa nadiru sa svih strana! ’Ajde ovaj novinar… on stalno nešto njuška… ali – zašto policija, pa sad i Služba?!“

Ponovo je pozvao privatnog detektiva.

“Milane, pošalji mi tvoju trenutnu lokaciju,a onda ponovo, na svakih pet  minuta.Krenuli smo!”

“Još uvek su na magistrali, izgleda da idu prema Avali. Evo, poslaću ti gde se tačno nalazim!”

Ostoja je shvatio da je njegova tajna baza na planini otkrivena. „Kako su samo saznali?“, pitao se.

“Vozi na planinu kod Raleta!”, naredio je Loleku.

“Baš lijepo što ćemo vidjet Rala. Mnogo duševan čovjek”, odgovorio je suvozač Božo.

– Ne seri! I pusti Loleka da vozi! A ti,mamlaze, požuri malo! Jebo vas „Rala“, da vas jebo!”,  ljutio se gazda Ostoja. 

Dosadna kiša rominjala je stidljivo i uporno. Od velike brzine podrhtavao je volan koji su ogromne Ljubanove šake čvrsto držale. Izašli su sa magistrale i krenuli sporednim putem prema vrhu planine. Kretali su se kroz mrak, jedini izvor svetlosti bio je snop žutih farova koji je probijao gustu maglu. Na zadnjem sedištu, Ostoja je nervozno proveravao sat.

“Požuri, majmune ne smemo zakasniti!”, vikao je.

Dok su jurili kroz noć, Ljuban je osetio da hamer vuče udesno. Smanjio je brzinu, pustio volan iz ruku i zaključio da je stradao prednji desni točak. Zaustavio se pored puta.

“Pukla guma, gazda!”, pravdao se vozač.

“Koji ste vas dvojica baksuzi, jebo vas onaj ko vas sastav! ’Ajde, menjajte to šta čekate!” 

Bolek je držao baterijsku lampu, dok je brat vadio rezervni točak i veliki i ključ kojim je počeo da odvija šrafove. Božo je i dalje osvetljavao mesto na kome se do skoro nalazio oštećeni točak. Dok je vozač brisao lice od kiše, brat je usmerio svetiljku nekoliko metara udesno i primetio tragove divljači pored puta. „Srne i jeleni… ili možda vukovi?“, šapnuo je. 

“Požuri, molim te!”, rekao je Loleku.

Kaznena ekspedicija u sastavu Ostoja, Lolek i Bolek približavala se cilju.

“Šefe, jel’ s Ralom sve u redu? Da nije, ne daj bože, boles’an?”, brinuo je Bolek.

Ostoja je odmahnuo rukom, dok je na mobilnom telefonu pratio lokaciju detektiva Milana. 

“A otkud ti znaš da idemo baš kod mog brata?”, pitao je.

“Pa đe ćemo drugo na ovu stranu?!”, pravdao se telohranitelj. “Gazda, ‘oćemo li opet mlatit’ one pedere kod Rala?”

“Samo je jedan peder”, nadovezao se Lolek. “Onaj drugi je…”, počeo je, ali se odmah ujeo za jezik.

“Tebi bi bolje bilo da voziš i ćutiš!”, prekorio ga je šef.

Ljuban je stao na gas i punom brzinom jurio po mrklom mraku. Sreća prati hrabre, odlučne i zle. Dok je hamer leteo planinskim serpentinama Ostoja se prisećao detinjstva i noćnih putovanja na istoj relaciji. Svakog drugog vikenda odlazili su na Avalu. I druga deca su išla u posete babi i dedi, ali po danu, kako to red nalaže. Ratkov i Ostojin otac je na put polazio još u petak, odmah po završetku radnog vremena. Majka se u početku bunila.

“Dobro, Jovo, zar baš moramo po mraku?! Samo što smo došli s posla… mrtva sam umorna, a i kuću treba počistiti. Vas trojica kao da ste se posvađali sa metlom i usisivačem!”

“Nemoj tako, Daro”, ubeđivao je otac. “Glupo je gubiti vreme u ovom smogu, kada možemo da uživamo u čistom vazduhu i planinskom raju. Vidiš da i deca jedva čekaju da krenemo.”

Sinovi su naravno mnogo više voleli da vikend provedu u gradu sa drugarima – ali kad Jova nešto naumi, tu diskusije nije bilo.

„Tvrda glava hercegovska…“, prošaputala bi majka sebi u bradu.

Odmah posle ručka, a petkom je na meniju obično bio pasulj, krenuli bi u planine. Vozili su se u miru i tišini, sve do prvih uspona gde se vikend putovanje pretvaralo u grotesknu avanturu – pošto su nebrojene krivine bile uvertira u „digestivnu operu Rigoleto“ u izvođenju Ratka Novičića. Ostojin stariji brat nije podnosio vožnju, pa bi, bez izuzetka, povratio sve što je prethodne nedelje pojeo. Nisu tu pomagale ni kese, ni stajanje pored puta, pa čak ni razne tablete koje je majka preko veze nabavljala. Jednom je vodoskok direktno iz Raletovog stomaka bukvalno okupao glavu porodice – ali tvrdoglavi Jova nije odustajao od unapred utvrđene satnice. Trajalo je to sve do jednog decembarskog petka. Sneg je danima vejao, putevi klizavi, vozači sluđeni – a Novičići uporni. Na glavnom putu naišli su na sudar, malo dalje i na prevrnut kamion. Jova se vešto probijao kroz smetove sve do podnožja Avale. U oči su im odmah pala žuta, crvena i plava rotaciona svetla. Nepregledna kolona vozila vijugala je ispred njih. Tata Jova je izašao iz automobila da se raspita o čemu je reč a onda se sav pokisao vratio i razočarano poverio ženi i deci.

“Put je zavejan”, ne možemo dalje!

“Ja sam to mogla da ti kažem još na Banjici, pre tri ipo sata, ali koja vajda. Ti uvek sve najbolje znaš”, ljutila se majka. “Šta ćemo sada Jovane?”

Te noći prespavali su u hodniku obližnjeg motela jer nije bilo slobodnih soba. Od tada je petak prestao da bude izuzetak za noćne posete planini Avali. Odlazili su oni da obiđu babu i dedu, ali mnogo ređe – i uvek po danu.

Mobilni telefon je zasvetleo i prekinuo Ostojina sećanja na detinjstvo. Stigla je poruka detektiva Milana:

Bio si u pravu. Idu prema kući tvog brata. Parkiraću se u šumi. Čekam dalja uputstva.

 Ostojini palčevi su velikom brzinom, nemilice dobovali po ekranu telefona.

 Stižemo za petnaestak minuta. Osmatraj situaciju i javljaj šta rade.

 I OTAC I BRAT 

 Ratko je želeo da se dobro naspava, pa je u krevet otišao pre ponoći. Narednog dana, čekali su ga izazovi kakve do tada nije mogao ni da zamisli. Pokušao je da se opusti i prestane sa filizofiranjem. Mozak ga, nažalost, nije slušao. Misli su ga vodile u prošlost. Pred očima su se ukazale – Mia i Luna. Vratio se u vreme kada su svi živeli zajedno u sreći i ljubavi. Setio se događaja koji ga je često u snovima pratio. Tog popodneva izveo je ćerke u park da bi ostavili mamu da vežba violinu. Najpre su prošetali jedan krug, a onda se uputili prema srcu velikog parka. Odveo je devojčice do igrališta, i Mia i Luna su odmah krenule prema ljuljaškama. Starija, Luna, pomagala je sestri gurajući ljuljašku pažljivo. Rale je neko vreme gledao šta deca rade, a onda skoknuo do obližnjeg restorana na kafu jer u to vreme alkohol je retko pio, a pred ćerkama – nikada. Sedeo je u bašti kafića i svakog momenta proverao šta rade devojčice. Iznenada, u restoran je ušao Ratkov kolega s posla. Pozdravili su se a pridošlica je bez mnogo oklevanja predložio:

“Hoćemo li po jedan vinjačić?”

“Hvala ti ali ne pijem kad sam s decom!”

Dok je gustirao kafu i razgovarao s kolegom, nije skidao pogled sa dečjeg igrališta. U jednom trnutku, konobarica je u prolazu ispustila poslužavnik sa koga je svo piće poletelo prema njihovom stolu i prosulo se po prosvetarima. Svi su skočili, a konobarica se izvinjavala pokušavajući da profesorima očisti fleke sa odela. Pometnja je trajala samo nekoliko trenutaka – dovoljno da Raletova pažnja popusti. Kada je podigao pogled prema ljuljaškama, njegove dece nije bilo. Brzo je istrčao iz kafića i u nekoliko koraka stigao do dečijeg igrališta. Ljuljaške su bile prazne a od Lune i Mije ni traga. Prijatelj i konobarica su pritrčali u pomoć i bezuspešno pokušavali da pronađu devojčice. Obišli su i ringišpil i klackalicu, a pored terena za mali fudbal sreli su dečaka koji je sav uplakan tražio izgubljenog psa. Rale je unezvereno trčao po parku. Uhvatio se za glavu i zakukao. Još desetak minuta je jurio kao bez glave, dok nije čuo glas konobarice.

“Gospodine, evo ih u žbunju! Pronašle su malenog psa!”

Luna je u rukama držala kucu a Mia plakala. Otac im je panično potrčao u susret i u isto ih vreme čvrsto zgrabio, zagrlio i dugo po kosi ljubio.

“Pazi, tata, zgnječićeš kucu!”, rekla je uplašeno starija ćerka. 

Kasnije su pronašli uplakanog dečaka i vratili mu psa. Od tog dana počeli su Raletovi strahovi. Anksioznost je svakoga dana postajala veća pretvarajući se polako u depresiju iz koje je zakoračio u alkoholizam. 

„Još malo, pa će tri sata – a san na oči ne dolazi“, nervirao se Rale. Uključio je stonu lampu i zapalio cigaretu. Izbegavao je da razmišlja o svom promašenom životu ali misli su bile tvrdoglavije od njega. Kroz život je išao linijom manjeg otpora i ubedio sebe da u tome nema ništa loše. Odrekao se porodice i godinama je živeo kao parazit i sluga svog brata. Kasno probuđena savest u isto vreme ga je radovala ali i pomalo plašila. „Baš si izabrao vreme i mesto da se konačno ponašaš kao čovek!“, gunđao je u sebi. „Ostojini ljudi su opasni, nemilosrdni, krvoločni… Eh brate, brate, mater ti tvoju pokvarenu, pa neka si mi sto puta brat!“

Od najranijih dana, kada su još bili klinci, Rale je kod mlađeg brata je primetio sadističku crtu. Nikada neće zaboraviti jednu scenu ispred roditeljske kuće. Ostoju je pojurio drug iz odeljenja a ovaj kao bez duše uleteo u kuću. Tražio je od oca da ga zaštiti. Tata Jova je izašao u dvorište. Najpre je izgrdio školskog siledžiju, a kada se dečak nije udaljio izgurao ga je na ulicu. Klinac se sapleo i pao na trotoar. Istog časa, Ostoja je izleteo i počeo krvnički da ga šutira u glavu! Računao je na očevu podršku, pa je osetio neku čudnu silu i moć. Jedva su ga odvojili od dečaka kome se krv slivala niz lice! Pričalo se da je pre nego što je postao veliki gazda, Ostoja ubio čoveka zbog nekog mutnog posla. Navodno, mlađi brat Novičić je dugovao pare tom opasnom tipu. Pošto je novac uložio u veliki posao, nije mogao odmah da vrati. Suparnik je bio uporan i počeo da preti. U to vreme, Ostoja nije imao gorile – pa je posao završio sam. Ubistvo nikada nije dokazano jer su mu neki novi poslovni partneri pomogli da se sve zataška. „Još uvek mi nije jasno ko ga to štiti…“, razmišljao je Ratko, „postoji neki tip koga se plaši ko bog đavola. Ništa bez njega ne sme da uradi, a niko ne zna o kome se radi!“ 

Provirio je kroz prozor. Na mesečini se video odsjaj automobila parkiranog u dnu dvorišta. Ranije tog popodneva, lokalni kafedžija Jova pozajmio mu je auto kako bi lakše evakuisao zatvorenike. Osećao se neprijatno, iako je znao da mu Jova uslugu nikada ne bi odbio. Kafedžija je čak insistirao da uzme novi mercedes, ali ga je Rale ubedio da je i dobro očuvani pasat sasvim dovoljan. Uzeo je ključeve od kola i umalo zaboravio na ćevape koje je obećao Darku i Nemanji. Razmišljao je kako da objasni ovu neobičnu porudžbinu jer do tada Rale je retko jeo u kafani. Ovoga puta, trideset ćevapa i to – da ponese. Smandrljao je kratko objašnjenje kako mu dolazi brat sa ženom pa želi da ih počasti. Iako je odgovor na nepostavljeno pitanje bio nelogičan jer svi u selu znali su ko je Ostoja Novičić Jova nije ulazio u detalje. Pripremio je ćevape, spakovao lepinje i kajmak – a onda mu je uz kesu sa hranom pružio i ključeve od automobila. 

Razmišljanje je prekinuo mobilni telefon.

“Približavamo se tvojoj kući. Teško se snalazimo po ovom mraku, ali uskoro stižemo!”, poručio je Raja Zec.

“Čekam vas! Hvala ti Rajo”, odgovorio je Ratko kratko.

Izašao je iz sobe, sa stola u kuhinji je uzeo svežanj ključeva i uputio se prema zatvorenicima. 

“Hajde, buđenje, vodim vas na izlet!”, vikao je Rale.

Upalio je svetla i prvo otključao desnu sobu. Skinuo lanac sa Darkove noge a ovom kao da nije bilo pravo što ga budi u pola noći. Maskara je ustao i trljao danima okovan zglob na ruci. Rale je prvi ušao u drugu sobu. Nemanja je već bio budan. Dok ga je oslobađao lanaca u sobi se pojavio Darko. 

“Nas dvojica se još nismo ni upoznali kao ljudi…”, rekao je šminker a onda stao kao de se je ugazio u svež malter.

Kada je ugledao Nemanju najpre je prebledeo, pa pozeleneo a onda se stropoštao na pod i onesvestio!

KRVOPIJE I TORBARI

Posle odluke da ignoriše gazdino naređenje i zadatak izvrši dan ranije, Bata je krenuo kući. Čim je ušao u predsoblje zazvonio je telefon. Bio je to Miško Lepi. Izvinio se što ga uznemirava i zamolio da mu nešto hitno popravi. Iako je od detinjstva važio za žestokog momka koga su se svi plašili, Bata Monstrum je imao samo jednu slabu tačku a to je bio njegov prijatelj Miško. Lepi je bio homoseksualac a sa Monkijem se upoznao na jednoj žurki. Bata ga je prvo vređao i pretio batinama, ali je Miško sve to izdržao – a onda mu na fini način objasnio kako nije lepo to što radi i da bi njih dvojica, iako toliko različiti, mogli da postanu prijatelji. Tokom razgovora Miško ga je pomilovao po glavi i nežno dotakao Monkijevo uvo. Bata se okrenuo oko sebe i pošto ih niko nije video Monstrum je ostao uzdržan. Tog trenutka međutim, osetio je neku milinu i veliko zadovoljstvo. Prisetio se intimnih trenutaka sa nekolicinom mladića za vreme boravka u popravnom domu. Skrivao je Monki svoju homoseksualnost kao političar istinu. Nije želeo ni da pomisli kakva bi bila reakcija njegovih sledbenika kada bi saznali kako je zloglasni Bata Monstrum najobičniji dupedavac. Zato je svoju intimu čuvao duboko u sebi kao najveću životnu tajnu. Ipak, tokom jedne Parade ponosa malo je falilo da se oda pred svojim sledbenicima sa fudbalskih tribina. Policija je dobro obezbedila manifestaciju pa su Batine krvopije, za tu priliku ujedinjeni sa inače ljutim neprijateljima torbarima jurili gej aktiviste po sporednim ulicama prestonice. Bata je predvodio grupu od desetak navijača – kada su naleteli na Miška Lepog. Homoseksualci se u svakodnevnom životu često mogu odmah prepoznati u zavisnosti od toga kako se oblače, govore, hodaju… Postoje i oni koji decenijama žive u heteroseksualnim brakovima, poštuju hrišćanske običaje i izgledaju poput teče iz provincije ili ujne koja štrika džempere. Svojim izgledom i ponašanjem oni varaju druge a ponajviše sebe same. Takvi, nažalost, do kraja života skrivaju svoju pravu seksualnost. Parada je prilika da svi iskažu ponos činjenicom da su to što jesu, drugačiji od većine ali ništa manje dobri, loši, mudri, glupi… To je jedini dan u godini kada su svi pripadnici LGBTQ populacije okupljeni na jednom mestu, pa je huliganima lakše da ih love po ulicama. Miško nikada nije krio to što jeste – a bio transvestit. Tokom svečanosti, održao je žestok govor u kome je pozvao na toleranciju i ponudio „ruku pomirenja“ svima koji su ih prethodnih godina tukli i maltertirali. Rekao je da ljudima treba dati vremena da se naviknu na različitost – ali i na istinu da su homoseksualci svuda oko nas. „Podsetimo one koji nas biju da mnogi od njih skrivaju svoju pravu seksualnost. Mi ništa ne krijemo, nastupamo javno – dok navijači, hrišćani i razni drugi desničari svojim nasiljem stavljaju prst u oko svojim rođacima, komšijama i sveštenicima koji još uvek nisu skupili hrabrost da javno kažu šta im je srcu drago!“, vikao je Lepi sa govornice prekidan aplauzom svojih LGBTQ prijatelja. Pošto su završili sa zvaničnim delom programa, učesnici parade su krenuli u šetnju kroz centar Beograda. Negde kod „Trga nepostojeće monarhije“, Miško Lepi je osetio potrebu da se olakša. Pokušao je da se uzdrži ali bez uspeha. Izašao je iz kolone i svratio do jednog kafića. Pošto je obavio posao, krenuo je da se priključi svečanoj povorci kada ga je kod hotela „Moskva“ sačekala grupa krvopija predvođenih Batom Monstrumom. Miško je odmah prepoznao vođu, ali nije hteo da ga oda pred njegovim sledbenicima. Pravio se da se ne poznaju i molio navijače da ga ne diraju.

“O-pa, derpe!”, poradovao se Kikirez. “Pa jel’ znaš šta ćemo sad da ti radimo nesrećniče?”

“Nemojte, molim vas!”, pokušao je Lepi. “Pošao sam kući, tu blizu živim.”

“Samo tetki da odneseš lek, a?”, rekao je Vlada vickasto. “Ne pale kod nas te pederske fore.”

Miško je okrenuo glavu prema Bati i uputio mu molećiv pogled. Trudio se da niko drugi ne primeti. Monstrum se na trenutak zamislio, a onda na opšte iznenađenje kolega naredio.

“Ma pustite ga, bre, u pizdu materinu! Vidite kakav je, kljakav i nikakav. Nama krvopijama je ispod časti da sa ovakvima prljamo ruke. Pustite ga neka se torbari jebavaju s njim. A ti, nafrakani – marš, i da te više ne vidim!”

Miško nije čekao da mu se kaže drugi put. 

“Ali, Monki!?”, čudio se Kikirez.

“Dosta je bilo priče. Idemo da jurimo prave dupedavce, a ne ove što izgledaju kao da ih je poplava izbacila”, skratio je priču Bata.

Od tog dana veza između Bate i Miška dobila je novu dimenziju. Bilo je tu i ljubavi i strasti, ali i uzajamnog poštovanja. Povremene posete Mišku Lepom ispunjavale su surovu svakodnevicu Bate Monstruma lepotom i nežnošću, a to je ono što mu je celog života nedostajalo. Popravio je Miškovu slavinu, popio vinjak a onda se preselio u njegov krevet. Zagrljeni i zadovoljni u postelji su ostali do večeri.

Kada se vratio u stvarnost već je počeo da pada mrak. Seo je u Audi i punom brzinom krenuo prema planini Avala. Posao je morao da obavi brzo i efikasno, kako bi se do jutra vratio u grad gde ga je čekala zakazana tuča sa torbarima.

ŠTEK

 Vlasnik detektivske agencije „Žbir“ Milan Kastratović u stopu tj. „u točak“ je pratio Raju, Baneta i Nikolu. Godinama je Milanče bio policajac, a od nedavno radi kao uspešan privatni detektiv. Zahvaljujući znanju i iskustvu koje je stekao u policiji, vešto i neprimetno je uhodio bivše kolege. „Lako je pratiti neverne žene i muževe, razne direktore i njihove posilne – ali ovo su profesionalci!“, razmišljao je Milan. Raju je poznavao površno a Kovača samo iz priče. Poštovao ih je i trudio se da u svakom momentu ostane maksimalno koncentrisan. „Poslu se u zube ne gleda a i Ostoja dobro plaća!“, zaključio je kroz smešak. 

Srebrna škoda beogradskog MUP-a skrenula je sa magistralne saobraćajnice i sporednim putem grabila prema Avali. Vlasnik detekstivske agencije „Žbir“ na svom mobilnom je kliknuo broj memorisam odmah ispod Ostojinog i pozvao Dragana Petrovića zvanog Zmaj.

“Izvinite što vas budim, ali rekli ste da mogu da pozovem „u pola dana, u pola noći“ ako lociram novinara. Evo ga sa inspektorom Zecom i Nikolom Kovačem. Približavaju se planini.”

“Pošalji tačnu lokaciju! dolazim!”, prekinuo je vezu i istog momenta okrenuo drugi broj. 

Kada je čuo muški glas Zmaj je naredio kratko i odlučno.

“Pošalji helihopter na našu lokaciju!”, treba hitno da se prevezem do Avale.

Dragan Petrović je decenijama verno služio državi i izvršavao naređenja Službe. Vremenom je stekao visok položaj a kasnije postao i uspešan diplomata. Povremeno bi ipak dobijao drugačije, operativne zadatke. Dešavalo se da posle prijema u nekoj ambasadi, naredne noći obuče maskirnu uniformu i obavi likvidaciju. Poslednji put, to se dogodilo pri kraju ratova u rahmetli Slaviji. Tih godina, diplomatske aktivnosti su zbog sankcija utihnule pa su provereni kadrovi korišćeni za manje sofisticirane akcije. I danas pamti svoj poslednji zadatak na terenu. Jedan od vođa dobrovoljačkih jedinica, koji su ubijali za državu a pljačkali za sebe i svoju korist, počeo je da otkazuje poslušnost. I dalje je sa svojom jedinicom neutralisao civilno stanovništvo „bratskih naroda“, ali mu se osladio plen pa je sa nakita, para i video rekordera prešao i na šverc cigaretama. To je, međutim, bila zabranjena zona, pošto su cigaretama trgovali mnogo jači igrači s vrha državne piramide. Kada dobronamerne savete nije poslušao, dobio je poziv da se javi u centralu kako bi mu dali uputstva u vezi sa daljim akcijama. Satanak je protekao mirno čak i srdačno. „Heroj“ sa ratišta je odlučio da ostane par dana u gradu kako bi proveo vreme sa porodicom i drugarima. Odlazak u teretanu se, naravno, podrazumevao. Vežbao je u sportskom centru na Vrelici. Zmaj se za tu priliku obukao prikladno. Farmerke, duks i dugačak Montgomeri mantil. Ušao je u teretanu, pozdravio junošu i zamolio ga da razgovaraju nasamo. Komandant je poslao telohranitelje u kafić da ga tamo čekaju. Posle nekoliko neobaveznih rečenica Dragan je izvadio pištolj sa prigušivačem i poslao komandanta na onaj svet. Po obavljnom poslu, ušao je u kafić i zapretio telohraniteljima da se ne šale glavom već da telo svog šefa odnesu i zakopaju! Svi kriminalci Beograda dobro su znali da se reč Zmaja iz Službe ne poriče. Tako je i bilo. Narednog dana mediji su objavili kratku vest da je izvršen atentat na komandanta dobrovoljačke jedinice „Petlovi“ i da se za izvršiocem traga.

Bio je to poslednji zadatak tokom koga je, uprkos rukavicama, „okrvavio ruke“. Nakon toga, delegirao je druge da prljave poslove obavljaju za njega. Iz dnevnog boravka odakle je telefonom „naručio“ policijski helikopter, Dragan je otišao u jednu od manjih soba na spratu koju je držao pod ključem. Otvorio je vrata i najpre prišao polici na kojoj su bile poređane porodične fotografije. U crnom ramu slika žene i u zlatnom fotografija sina. Oboje su, nažalost, bili pokojni. Zmaj je ostao udovac pre desetak godina a nedavno je izgubio i sina jedinca. Zaustavio se ispred fotografija, upalio kandilo i prekrstio se. Stajao je tako nekoliko trenutaka a onda poljubio fotografije i odšetao do suprotnog zida. Približio se metalnom ormanu koji je bio zaključan katancem. Skinuo je lanac i otvorio vrata. U ormanu su stajale uredno složene uniforme, panciri, puške i pištolji. Na brzinu je obukao maskirnu uniformu i neprobojni prsluk a onda se naoružao. Uzeo je VZ 61, popularni škorpion, a za pojas zadenuo pištolj EZ 40. Na izlasku iz sobe, u punoj ratnoj opremi, još jednom se prekrstio i ugasio kandilo. Sišao je do garaže, stavio oružje u gepek i kada se spremao da krene zazvonio je mobilni. Zvao ga je barba Ante sa ostrva Siv. 

“Otkud ti, barba Ante? Kojim dobrom prijatelju?”, ljubazno je pitao Zmaj.

“Nije dobro, moj Dragane… kuća ti je obijena. Pozvao sam policiju i još uvek vrše uviđaj. Bilo bi dobro dođeš!”

“Hvala ti puno, dobri moj. Ovih dana imam nekih obaveza. Daj policiji moj broj, neka me pozovu kada završe uviđaj.”

“U redu prijatelju, ostaću ovde dok ne završe. Ne brini, obilaziću ti kuću redovno!”

Neprijatna vest iznenadila je Zmaja i na trenutak poremetila rutinske pripreme za akciju kojuje sa uvežbanom lakoćom privodio kraju. Na trenutak se zamislio a onda vratio do memorijalne sobe u kojoj je pored porodičnih uspomena držao i oružje. Ponovo je otključao metalni orman i izvadio telefon sa crvenom nalepnicom na pokretnom plastčnom delu koji je pokrivao bateriju i karticu. Uključio je mobilni i ukucao broj. Posle kratke pauze je progovorio.

“Halo, Zdenko, Zmaj je! Obili su mi kuću na moru. Pošalji nekog da to sredi sa policijom. Imam jedan važan posao. Dolazim čim to završim. Hvala ti!”

“Ne brini stari! Zemlju su nam rasturili ali Službu i prijateljstvo nikada. Bumo se vidjeli i gemišt popili. Bok.”

Dragan je vratio telefon u orman, izašao iz „sobe za specijalna dejstva“, a onda niz stepenice do izlaza iz kuće. Pre nego što je otvorio vrata garaže ukucao je poruku.

Da li je vozilo spremno?

I dobio odgovor.

Helikopter sa posadom čeka te na dogovorenom mestu!

EVAKUACIJA

Vlažna, buđava noć tamom je pokrila strelolike borove a planinskoj zemlji dodavala aromu sveže truleži. Bubnjalo je po krovu srebrnog automobila ali je to bilo poslednje što je njegovim putnicima bilo na pameti. Škoda je punom brzinom sekla planinske krivine i grabila prema vrhu. Raja, Bane i Kovač su relativno brzo stigli do poseda porodice Novičić. Skrenuli su s puta, ušli u dvorište i parkirali pored kafedžijinog pasata. Ratko ih je čekao na terasi. Čim je spazio farove automobila krenuo im je u susret. 

“Gde gori, Rale? Šta je tako hitno,prijatelju?”, pitao je inspektor Zec pružajući ruku domaćinu.

“Ostoja mi je doveo dvojicu mučenika, vezao ih i ostavio na čuvanje”, objašnjavao je Ratko, “povremeno dođe sa onim njegovim gorilama, ubije boga u ovim nesrećnicima i nestane. Nisam mnogo brinuo sve do juče kada je odlučio da ih likvidira. Ako mene pitaš – to su dobri ljudi, Rajo. Pojma nemam kako su se zamerili mom bratu.”

“Ovo su moji drugari, Bane i Nikola”, predstavio je Raja svoje saputnike. “Hteli smo sa tobom da porazgovaramo u vezi sa Ostojinom firmom „Maler Eksport“… ali, hajde prvo da vidimo zarobljenike.”

Ušli su zajedno u kuću i produžili prema sobi u kojoj je boravio Nemanja. Krupan, proćelav muškarac još uvek je pokušavao da povrati onesvešćenog Darka.

Rale je u iz špajza uzeo varikinu i stavio Maskari ispod nosa. „Amonijak će mu pomoći da se osvesti!”, pomislio je. Unezvereni pogled govorio je da Darko polako dolazi sebi. Otpio je nekoliko gutljaja vode i ponovo spustio glavu na jastuk. 

“Ovo su, d’izvinite, moji zatvorenici”, pokazao je prema nesrećnim ljudima u sobi.

Kada su ugledali Nemanju, posetioci su ostali bez daha. Ukočenih pogleda tražili su objašnjenje… –odgovora nije bilo. Bane je u neverici čak protrljao oči, a onda se šakom udario po čelu. 

“Šta je ovo, jebote?”, razdrao se Raja iz sveg glasa.

“Povampireli se vampiri”, našalio se Kovač od muke.

Nemanja je poznavao svu trojicu. Pitao se otkud Zec, Kovač i Ristić ovde? Prisustvo policajca i kolege novinara ipak je delovalo umirujuće na Pavića.

“Je li ovo neko zezanje?”, ljutnuo se Bane. “Ti si Rajo rekao da je Ratko ozbiljan čovek koga znaš još iz škole. Ako je šala ili skrivena kamera, odmah mi recite!”

Darko se već sasvim oporavio dok Nemanji baš ništa nije bilo jasno. Poznanici ga nisu ni pozdravili a kolega sa kojim je uvek bio u dobrim odnosima ljutnuo se što ga vidi.

“Ratko, brate, objasni nam o čemu se radi” pribrao se na trenutak inspektor Zec. “Otkud Nemanja Pavić ovde živ, zdrav – a koliko vidim, i prilično iznenađen?”

“Sedamdeset godina sam sprcao u dupe,  ali ovo je i za mene previše”, negodovao je Nikola.

“O čemu pričate, ljudi i  zašto se toliko iščuđavate?”, pitao se Ratko. “Pozvao sam vas da spasemo Nemanju i Darka od Ostoje i njegovih majmuna, jer imam osećaj da će da ih likvidiraju. A koliko vidim, vi ćelavog poznajete?!”

Bane je pogledom šarao po prostoriji pokušavajući da na licima prisutnih nasluti izraz ili grimasu koji bi nagovestili logično objašnjenje. Svi do jednog su stajali nemi, zbunjeni i od šoka raspamećeni.

“Dobro Ratko, ako nas ne zajebavaš, pod kojim kamenom živiš čoveče? Jesi li gledao televiziju, slušao radio, čitao novine… Svi već danima samo o njemu pričaju!”, vikao je novinar Ristić.

Domaćin ga je i dalje gledao začuđeno.

“U redu je, ljudi, samo polako. Ko to stalno priča o Nemanji i zašto? Mislim da je vreme da prestanete da sa iščuđavate i objasnite o čemu ovde se radi”, pokušavao je Rale da smiri situaciju.

“Pre par dana, Nemanja Pavić je izvršio masovno ubistvo a potom se utopio u reci”, nastavio je Bane i zastao.

Nemanja je istog momenta prebledeo zureći u kolegu, kao da je video Petra Pana u društvu Bleka Stene.

“Ja sam pozvao Raju jer imam problem, došli ste da mi pomognete  – a vi me sad zajebavate”, ljutnuo Rale.

“Nije zezanje, prijatelju!”, odgovorio je kratko Raja.

“Hajde, uozbiljite se!”, prekinuo je raspravu Kovač. “Čovek ne prati medije a verovatno ni internet ne dobacuje do ove vukojebine. Najbolje bi bilo da nam Nemanja razjasni misteriju, kako se više ne bismo čudili.”

Još uvek u šoku, novinar Pavić je progovorio. Ispričao im je detalje koji su prethodili njegovoj otmici. Kako je najpre odvezao decu u školu a onda dok je menjao gumu, neko ga je udario po glavi. Izgubio je svest, i kada se probudio – već se nalazio u Raletovoj planinskoj kući.

“Moja priča je kratka, jasna i previše jednostavna”, rekao je Nemanja. “Ali mi vaša deluje suludo! O kakvom masovnom ubistvu i samoubistvu pričate? Ljudi moji da li ste vi normalni? Ristića poznajem godinama. Uvek je bio ozbiljan i razuman čovek… Bane, šta ti sve ovo treba kolega?”

Raja je izvadio paklicu sa cigaretama i ponudio prisutne. Odbio ga je jedino Darko Maskara. 

“Hej, šminkeru ako nećeš cigaru – ja slatkiša više nemam, samo da znaš”, našalio se Rale.

Darko je popio još jednu čašu vode, nakašljao se i počeo svoju priču.

“Neke stvari mi polako postaju jasnije”, rekao je Maskara i nastavio. “Onog dana kada su me maskirani muškarci presreli na parkingu, stavili mi džak na glavu i odveli u podrum – pokazali su mi fotografiju nepoznatog čoveka. Sada vidim da je to bio Nemanja. Po toj slici sam našminkao jednog drugog, nepoznatog čoveka. U stvari nije mi bio sasvim nepoznat”, prisećao se Darko. “Često je dobacivao na ulici i govorio da sve pedere treba pobiti, ali se tokom šminkanja pravio da me ne poznaje.”

Prisutni su se zgledali. Konfuzija se nastavila. Kao po komandi, svi muškarci su počeli da govore u glas. Nadvikivali su se i žestoko raspravljali mada niko od njih nije bio načisto šta se zapravo dogodilo. U neko doba se oglasio Rale.

“Manimo se praznih priča, ljudi! Hajde da sklonimo ove ljude na sigurno, dok još možemo! Biće vremena da razjasnimo detalje kada budemo bezbedni.”

Raja se složio i preuzeo komadu. Zadužio je domaćina da spakuje hranu, ćebad i neko toplije odelo. Insistirao je da se i Rale skloni, jer niko ne zna kako će Ostoja na sve ovo reagovati.

“Idemo kod mene u selo Bare. Tamo mi je roditeljska kuća u kojoj niko ne živi, a retko ko zna i da postoji. Hajdemo drugari, pokret!”

Bane i Nemanja su pomogli da se stvari ubace u prtljažnike automobila. U škodu su ušli Raja, Kovač i Maskara a u pasat Bane, Nemanja i Nikola. Iznenada, inspektor Zec je u daljini spazio farove drugog automobila kako se približava kući.

“E, jebi ga, zakasnili smo!”, rekao je izlazeći iz kola.

“Šta je bilo, Rajo? Zar nismo krenuli?!”, dobacio je Bane za volanom pasata.

“Neko dolazi”, rekao je Nikola kroz prozor. “Rale odvedi nas brzo na neko skrovito mesto gde možemo i automobile sakriti! Odrastao si ovde, poznaješ svaki žbun. Bane, vozi gde ti Ratko kaže a mi ćemo za vama. I ugasite svetla!”, komandovao je iskusni policajac.

Brzo su se organizovali a Rale ih je odveo do sporednog puta odakle su se spustili niz planinsku liticu prema uvali prošaranoj zimzelenim rastinjem. Žbunje, šiblje i šipražje poslužili su im kao sklonište. Dok su se udaljavali od kuće, inspektor Zec je u retrovizoru video još jedan par farova kako se približava imanju Novičića. „Sada nas prate dva automobila!“, zaključio je Raja.

HELIKOPTER

Sa poljane na tajnoj lokaciji helikopter MUP-a Srbije poleteo je prema planini Avala. Dragan Petrović Zmaj je pilotu odmah dao koordinate koje su vodile direktno prema kući porodice Novičić. Povremeno bi proverio telefon, u očekivanju izveštaja detektiva Milana. Zmaj je iskoristio poznanstvo sa Rajinim šefom Miloradom da obezbedi helikopter za završnu akciju. Za tako veliku uslugu poznanstvo sigurno ne bi bilo dovoljno – ali zbog Petrovićevog uticaja i jednog tragičnog događaja iz prošlosti, načelnik policije nije imao izbora. Čak je i pilot je bio iznenađen da se tolika frka diže oko jednog čoveka – ali kada je saznao ime putnika, iznenađenje je odmah nestalo. Svako ko je u policiji proveo neko vreme, znao je Zmaja Petrovića. Moćan, uticajan i za neposlušne – opasan. Niko nije želeo da mu se zameri. Pre desetak godina, Milorad Miloradović je bio zamenik načelnika MUP-a. Imali su neku proslavu a posle kafanskog druženja sa kolegama iz policije. Iako je bio pod gasom, Buda je seo za volan i grdno se pokajao. Kod glavnog gradskog trga iznenada mu je izleteo pešak, otupeli refleksi izdali su iskusnog policajca. Udario je devojku na obeleženom prelazu posle čega je pala u komu. Samo njemu znanim kanalima Zmaj je odmah bio obavešten o nesreći. Potegao je veze, vezice i vezetine, zvao najuticajnije prijatelje i pomogao Miloradu da se izvuče iz nevolje. Od tog dana, Buda je postao Zmajev dužnik. Devojka je posle par nedelja umrla. Milorada su njegovi policajci zvali Buda pošto je uvek bio miran i staložen. Pravi razlog njegove ćutljivosti krio se duboko u njemu jer žrtvu svog zločina nikada nije mogao da zaboravi i prežali.

Helikopter je pravio nesnosnu buku a Zmajeve slušalice su bile neispravne. Razmišljao je odakle dolazi tolika moć koju poseduju privilegovani pojedinci na važnim mestima u Službi. Taktika je bila jednostavna, nepogrešiva jednostavno – genijalna! Naime, na vodeće funkcije u svim institucijama postavljani su ljudi sa puno putera na glavi. Nije se tu radilo o „kašičici maslaca“,  već o ogromnim „kantama“ pomenutog putera. „Šalu na stranu“, razmišljao je Dragan, „pre nego što bi ih rasporedili na važne pozicije, Služba je potencijalne funkcionere već držala u šaci. Najčešće se radilo o krivičnim delima zbog kojih se obavezno ide u zatvor. Ucenjeni su tako imali jednostavan izbor – ili da slušaju i uživaju u privilegijama ili da isteruju pravdu i završe u mardelju! Retki stručnjaci koji bi dobro obavljali određeni posao, a nisu imali čak ni „mrvicu margarina na glavi“, stavljani su na „listu čekanja“ a Služba se starala da ih sama po temenu „namaže“. Čistuncima bez grehova iz prošlosti montirali su afere, saobraćajne nesreće, podmetnute krađe…

Telefon Dragana Petrovića je zasvetleo kada je stigla je poruka od detektiva Milana: 

Došli su do Ostojine vikendice. Kidnapovali su mu brata i zatvorenike. Sada je stigao i Ostoja. Čekamo vas.

  Čovek koji je navikao da uvek vuče sve konce za trenutak je osetio nesigurnost. Stvari su mimo njegove volje izmicale kontroli. Operacija nije išla po Zmajevom planu, pa je pod hitno morao da reaguje. Draganove vijuge su brzo radile. Zamislio se, pogledao u nebo, trepnuo par puta i ukucao u ekran telefona:

Hitno mi treba jedinica za specijalna dejstva! Lokacija: 44.41° Sever, 20.30° Istok.

Istog trenutka primetio je da Milorad kuca odgovor. Ubrzo se pojavila nova poruka.

Nemam drugi helikopter, Dragane.  Spremiću jedinicu, a ti pošalji pilota nazad da ih pokupi!

Zmaj je klimnuo glavom, iako ga Milorad nije mogao videti.

U redu!

Spuštanje letelice na planinsku zaravan privuklo je pažnju svih aktera. Ostoja je bio zatečen, ali ne i iznenađen: „Evo ga dolazi s neba da lično reši slučaj u velikom stilu!“ Iako kivan, istog momenta je osetio olakšanje. Za to vreme, grupa begunaca se nalazila mnogo bliže helikopteru, pa su na svojim licima osećali vazduh po kome je mlatila moćna elisa.

Uprkos godinama, Zmaj Petrović se vešto probijao kroz mračne, planinske staze. Ispred kuće Novičića, osim vlasnika tu su bili još Milan, Lolek i Bolek. Uplašen i uzbuđen, Ostoja je promrljao jedva čujno.

“Odvedoše mi brata zlikovci!”

“A za zarobljenike te zabole!  Jel’ ti shvataš koliko ovo ozbiljno?!”, urlao je Dragan,pokušavajući da nadjača helikopter koji se udaljavao. – Mogu nam se u život usrati, čoveče! Jel’ se tebi ide na robiju, Ostoja?

Pitanje je ostalo bez odgovora. Komandant parade im je naredio da uđu u kuću, posadio ih za kuhinjski sto i izložio plan.

“Za sat vremena doći će specijalna jedinica policije. To su obučeni specijalci koji znaju svoj posao. Pronaći ih moramo, inače nam se ne piše dobro! Nisu mogli u zemlju da propadnu, majku mu! Pripremite oružje. Nadam se da ste poneli pištolje i ostalo!”

Prisutni su kao đačići poslušno klimali glavom. 

***

Mudri ljudi, veliki naučnici, pisci, muzičari… Svi do jednog svedoče da su do genijalnih ideja dolazili mahom u trenucima samoće: tokom šetnje, ispod tuša, za radnim stolom ili kada ukućani odu na spavanje… Novo vreme donelo je druge vidove inspiracije, pa se kreativna samoća ponekad dogodi i za volanom automobila. Shodno stepenu vlastite mudrosti i nepostojeće genijalnosti, Bratislav Jovanović Monstrum je ličnu samoću koristio za neke svoje, posve drugačije reminiscencije. Tri decenije teškog života napunile su fijoku Batine svesti koja je bila namenjena za tugu, čemer i jad koji su ga tokom života uporno pratili. Sledeća pregrada Monkijeve životne police bila je ispunjena raznim nedelima. Kada bi ostao sam, Bata je prebrojavao svoje žrtve. Zvanično je osuđen za dva ubistva, a po nalogu Službe je izvršio bar još desetak likvidacija. Jedan zločin, onaj prvi i najteži, večno se urezao u Monkijevu oskudnu savest. 

Od prvog razreda, klinci iz odeljenja nisu voleli Bratislava Jovanovića. Izbegavali su ga zbog njegovog siromaštva i preke naravi. U šestom razredu, u Batinu osnovnu školu došao je novi učenik. Bio je to Dalibor, izbeglica iz Slavonije prema kome su klinci imali isti odnos. Nije ih zanimalo što je Dalibora muka naterala da napusti svoj dom u Hrvatskoj. Izopšteni iz društva i ignorisani od drugara, Bata i Dalibor su postali najbolji prijatelji. Družili su se pre i posle škole, smišljali nestašluke i sitne pakosti školskim drugovima jer su ih ovi uporno ignorisali i ismevali. Najsuroviji među dečacima iz razreda bio je Nebojša Pevac, sin poznatog boksera koga je tata učio „plemenitoj veštini“ korišćenja pesnica. Bila je sreda. Bata je zbog gripa izostao iz škole a Nebojša sa grupom dečaka sačekao Dalibora ispred školskog dvorišta. Pevac je želeo da se pokaže pred drugarima i izbeglicu nauči pameti. Batin najbolji drug je na trenutak pobegao siledžijama, ali se Pevac nije predavao. Uzeo je veliki kamen i bacio prema Daliboru. Nekoliko trenutaka kasnije, dečak iz Laponije je ležao na trotoaru u lokvi krvi. Dalibor je preživeo ali se dugo oporavljao od teškog potresa mozga. Kada je to čuo Bata je odlučio da se osveti. Jedne večeri, sačekao je da Pevac završi igru sa klincima iz kraja a kada je krenuo kući, Monstrum ga je sačekao u ulazu zgrade. Najpre je čuo korake a onda i prekidač. Čim ih je sijalica osvetlila, Bratislav je krenuo u akciju. Podigao je veliki kamen koji je sa sobom poneo i udario Nebojšu po glavi. Kada se našao na zemlji, Pevac ga je molećivo gledao tražeći milost ali Bata za milost nije znao. Kamen je još nekoliko puta zavšio na smrskanoj lobanji dečaka koji se drznuo da udari na Monstrumovog najboljeg prijatelja. Iste večeri, Nebojšu su pronašli mrtvog pored poštanskih sandučića. Tokom istrage, policija je sumnjala na Daliborovog oca ali se on u vreme zločina nalazio na poslu. Nebojšin matori, bokserski šampion, potegao je veze i poznanstva ali ubica nikada nije pronađen. Krvavi kamen kojim je prvi put ubio živo biće proganjao je Batu i na javi i u snu. Sve buduće žrtve Monstrum je doživljavao sa mnogo manje emocija i na njih gledao kao na nužno zlo na putu preživljavanja. Ali kada bi ostao sam, pred očima bi niotkuda iskočio krvavi lik Nebojše Pevca i pogled koji moli za milost.

Mentalna šetnja stazama pošlosti skrenula je Batinu pažnju s pravog puta. Dok je izlazio iz grada promašio je izlaz za planinu Avala. Bio je ljut na sebe što je bez razloga izgubio dragoceno vreme. Prikočio je kako bi se bolje orijentisao, a onda glavom tri puta besno udario u upravljač gazdinog audija. Da se nije družio s Miškom pošao bi na vreme, a da nije jurio demone prošlosti bio bi koncentrisan na vožnju… U svakom slučaju, sigurno ne bi zalutao. Kada je shvatio kojim putem treba ići dalje, Bata je velikom silinom stisnuo gas i za pola sata bio na Jelinom vrhu gde ga je sačekala „tunelska panorama“ ispunjena tamom. Dugo je tražio kuću u kojoj ga je čekao „posao“. Na imanju Novičića ugledao je crni hamer i odmah se skamenio. „Otkud Ostoja ovde u pola noći?! Ništa od mog plana! Moraću ujutru da se vratim i odradim te kretene. Samo da ne propustim šorku sa torbarima!“ Još nekoliko minuta je stajao parkiran pored seoskog puta a onda se okrenuo i uputio prema Beogradu. 

Vozio je brzo kao da se vraća iz posete tašti. Brzinomer gazdinog automobila zakucao se na broju 120. Kada je stigao kući bilo je šest ujutru. Bata Monstrum je obukao omiljeni dres sa brojem 10 i otišao na kafu. Ovoga puta, umesto u lokal „Ciganin i Delija“ išao je prema kafiću „Duga“, gde se ponekad viđao sa Lepim. Hodao je lagano i, dok je čekao da se na semaforu upali zeleno, stigla je poruka od Ostoje.

Akcija se odlaže. Pobegli su nam!

Obradovao se što će sa svojim sledbenicima natenane obaviti planirani posao. „Kada se danas ne bih pojavio, izgubio bih autoritet!“, pomislio je. Prešao je ulicu i ušao u „Dugu“. Vlasnik kafića je tek uključio mašinu za espreso, dok su prvi gosti već bili na svojim mestima. Za stolom u uglu video je Lepog Miška u društvu nepoznatog muškarca. Neznanac je bio zgodan, elegantno odeven a posebno se izdvajala besprekorna frizura. „Kada je stigao da se ovako picne na sabajle?“, čudio se Monki. Neodlučno je prišao njihovom stolu.

“Ćao, Bato!”, obradovao se Miško. “Sedi sa nama. Ovo je Joca, za prijatelje Jo Jo Ra. On je pijanista, a za svog dečka Darka – i bog sunca!”, našalio se Batin prijatelj.

“Otkud ti ovako rano?”, iznenadio se Monki.

“Jocika ima problem, pa me je zamolio za pomoć”, odgovorio je Miško.

Elegantni mladić je pružio ruku i osmehnuo se učtivo, mada je iz pogleda bilo jasno da ga nešto muči. Monki je privukao stolicu i seo za njihov sto. Neobavezno ćaskanje delovalo je pomalo usiljeno a Bata je želeo da sazna o čemu se radi. Miško je naslutio šta se vrzma po Monkijevim mislima, pa je odmah izložio problem koji pijanisti ne da mira.

“Bato, naš prijatelj je očajan. Ima već nedelju dana kako mu se dečko ne javlja. Zove se Darko. Radi kao šminker u filmovima i TV serijama. Jako fini pametan mladić. Ti poznaješ ljude… kako bismo  mogli da ga pronađemo?”

Monki je momentalno zanemeo a belina izazvana strahom, pokrila je njegovo grubo lice. Setio se susreta sa Darkom na dan kada je izvršio zadatak na televiziji. Pre ubistva, tri sata je sedeo u šminkerskoj stolici dok mu je Maskara menjao lični opis. Nije bilo jednostavno transformisati ga u Nemanju Pavića. „Da su mi dozvolili da likvidiram i šminkera, kao što sam planirao, ne bih morao da brinem. Sada je na slobodi i može sve da ispriča policiji. A i ovaj njegov momak postavlja nezgodna pitanja… Ali za razliku od pitanja, Joca je baš zgodan!“, razmišljao je sladostrasno Monki.

“Gospodine Bato, ako ste u mogućnosti, pomozite mi, molim Vas!”, jadikovao je Joca.  “Ako je ucena u pitanju, ja ću pokušati da skupim novac.”

Bata se još uvek oporavljao od šoka. Tek kada su pomenuli bekstvo šminkera Darka, zvanog Maskara, shvatio je da mu preti velika opasnost. „Ostoja jeste moćan, ali ako istina procuri i on će najebati!“, zaključio je. Pokušavao je da ostane hladnokrvan kako Miško i Joca ne bi primetili njegov strah.

“Ne bih da kvarim romansu…”, oglasio se Monstrum, “postoji li mogućnost da te je napustio? Mislim…  da nije otišao s drugim?”

“Moj Darko je spreman na mnoge gluposti, ali ne i da ode bez reči! To uopšte ne liči na njega!”, bio je odlučan Joca. “On je dosta nesiguran i beži od konfliktih situacija. A i stan u kome živimo je u njegovom vlasništvu! Ne bi me ostavio tek tako.

Tog jutra, kafić “Duga” je, kao po običaju, bio pun gostiju. Bilo je to jedno od retkoh mesta gde su LGBTQ orijentisani Beograđani i njihovi gosti mogli na miru da popiju kafu, smuti ili proteinski šejk pre odlaska u teretanu. Iznenada, svi muškarci u lokalu naglo su se okrenuli prema ulazu. Visok, mišićav grmelj obrijane glave ušao je u kafić i krenuo prema šanku.

“Au, kakvo mače, pa još i crnac!”, oglasio se Miško Lepi. “Jole, da li govoriš engleski?”

“Naravno!”, odgovorio je Jo Jo Ra. “Sad ću da ga pozovem za naš sto!”, rekao je, dok su mu oči sijale od zadovoljstva.

Bata se spremao da ode da obiđe drugare pred zakazanu tuču, ali je odlučio da sazna ko je tamnoputi lepotan.

“Ovo je američki novinar Erik Stoun, a ovo su Miško i gospodin Bata!”, upoznao ih je Joca.

Erik se razočarao kada je shvatio da u “Dugi” ne služe domaću rakiju, pa je naručio novu turu bezalkoholnih napitaka. Poverio je novim poznanicima da je, u potrazi za pravom temom za novinarsku priču odlučio da se uveri kakav je položaj njihove manjine u Srbiji.

“Ovde sam nepuna tri dana i na svojoj crnoj koži lično sam osetio da ljudi ovde ne mare puno za različitost. Mislio sam da napišem koji redak i na tu temu.”

Miško je od samog početka flertovao, a Joca prevodio.. Bata je na brzinu popio  kafu, obećao da će se raspitati o Darkovom nestanku i nastavio prema kafiću u kome su ga čekali navijači. Na putu do lokala „Ciganin i Delija“ pozvao je Ostoju.

“Šefe, pošto je ovaj peder u bekstvu, sada smo svi u nevolji! Mogu li da pomognem da ga pronađemo? A onda da ga roknem! … Sami ćete? U redu! Onda bih ja mogao preko grane, tako ste obećali!”, izdeklamovao je u jednom dahu.

S druge strane, čuo se nervozan glas gospodina Novičića.

“Bato, veliki igrači ga sada traže. Imam ja briga napretek. Sedi u kući i ne izlazi dok ih ne pohvatamo!”

Monstrum je ćutao i čuo kako Ostoja prekida vezu. Zastao je i stavio telefon u džep. „O beguncima govori u množini. Pitam se, koliko je? Meni je ovaj šminker ipak najvažniji. Ako me prepozna, ne piše mi se dobro!“ – zaključio je.

Dok se približavao zbornom mestu krvopija, učinilo mu se da je sreo upravnika policije.

 VODENICA

 Na vrhu planine Avala, nedaleko od helikoptera i svojih progonitelja, sakriveni u šipražju gustih četinara, begunci su kovali plan akcije. Dvoumili su se da li da čekaju dok se situacija malo smiri, ili da odmah napuste planinu. 

“Zmaj je došao policijskim helikopterom koji je mogao da odobri jedino moj načelnik Buda”, konstatovao je inspektor Zec. “To znači da ima podršku sa najvišeg mesta. Nije isključeno da će mu poslati pojačanje u ljudstvu. Predlažem da ipak odmah krenemo!”

“Rale, ima li neki drugi put kojim bismo izbegli tvoju kuću?”, interesovao se Bane.

“Postoji jedan obilazni kojim se ide skroz ukrug”, objasnio je Ratko.

Nikola Kovač je kuckao po ekranu skrivajući telefon ispod jakne. Slušao je ostale i nervozno grizao gornju usnu. „Sve bih dao da zapalim jednu…ali ne smem, tako bi nas najlakše otkrili!“ Stavio je mobilni u džep, sačekao da Rale završi, a onda je dubokim glasom koji je od ćutanja još više ogrubeo odlučno obavestio ostale:

“Slažem se da krenemo… ali nećemo se skrivati u tvojoj kući, Rajo. Pošto je uknjižena na tvoje ime, brzo će nas otkriti. Moja pokojna žena je nasledila jednu napuštenu vodenicu u okolini Topole…  nikada je nismo preveli na nas, još uvek se vodi na njenog ujaka. Nije neki komfor, ali vršiće posao. Samo da stignemo pre nego što raspišu poternicu!”,  izdeklamovao je Kovač u jednom dahu.

Raja je razmišljao da kontaktira šefa Budu i zamoli ga da sačeka sa poternicom, ali nije bio siguran koliko je to pametno. „Ako mu je poslao helikopter, taj Zmaj ga sigurno drži u šaci. Ne smem da rizikujem!“ Ušli su u automobile i sa ugašenim farovima krenuli nizbrdo prema novom odredištu. Dok su se s planine spuštali prema glavnom putu, helikopter je brundao iznad njihovih glava a onda se ponovo spustio nedaleko od Ostojine i Raletove kuće. Ovoga puta iz letelice se iskrcalo desetak specijalaca u punoj ratnoj opremi. Begunci iz nehata silazili su niz obronke Vite Jele i molili boga da ih niko ne primeti.

“Rekao sam da će se vratiti s pojačanjem”, podsetio je Raja saputnike. “Ovaj moj šef se baš ne krsti. Pitam se, čime li ga ucenjuju?”

Članovi jedinice za specijalne akcije rasporedili su se oko helikoptera koji je bukom i „vetrom“ izazvao oluju na poljani. Elisa je mlatila po vazduhu i podizala vlažnu travu i kamenčiće. Planinska flora letela je vazduhom stvarajući magličastu zavesu oko policijskog tima. Zmaj je obavestio komandira o mestima na kojima bi se mogli nalaziti begunci. 

Osmorica pripadnika specijalne jedinice MUP-a kročilo je na planinsko tlo planine. Komadnir Marko je s lakoćom raspoređivao ljudstvo. Izdavao je naređenja i podsećao policajce da ostanu na vezi i voki-toki uređaje drže stalno uključene. Potera je počela.

– Jedinica Alfa na poziciji. Nastavljamo sa operacijom! – komandovao je Marko.

Dok su specijalci obavljali svoj posao, ostatak ekipe u kući strpljivo čekao je da vidi kako će se potera završiti. Kada ih je Marko obavestio da nisu uspeli da lociraju begunce, Zmaj je shvatio da će morati da aktivira plan B. 

“E moj Ostoja, sve što je moglo da se zajebe ti si zajebao”, tiho je i hladno govorio Zmaj. “Jesi li svestan da više nije u pitanju samo posao i kompanija?!  Životi su nam u opasnosti! Ako ih ne pohvatamo, isplivaće istina i o masakru na televiziji.” 

Ljuban i Božo su uplašeno gledali u gazdu koji je pognute glave crtao zamišljene krugove po mušemi. U tom trenutku, vlasnik detektivske agencije je shvatio da se našao u nebranom grožđu, ni kriv ni dužan. Znao je mnogo više – nego što je želeo. 

“Milane, hteo ti to ili ne, sada smo zajedno u ovome! Kud svi Turci, tu će i detektiv Milanče. Jebi ga, tako ti se zalomilo!”, zaključio je Dragan čitajući misli svog saradnika.

Na poziv kapetana Marka, Dragan je ušao u helikopter. Krenuli su nazad u bazu a na licu iskusnog obaveštajca videlo se razočarenje zbog neuspeha akcije. 

Pasat pozajmljen od Jove kafedžije i škoda MUP-a Srbije, koju je na revers dužio inspektor Raja Zec, jezdili su u strogoj ilegali. Uključili su se na magistralni put i vozili se prema Topoli. Gledali su u nebo trudeći se da u svakom trenutku lociraju ljutog neprijatelja, u ovom trenutku to je bio helikopter. Sat i po vožnje svakome od njih se činio kao godina. Najzad, Raja je ugledao putokaz koji je vodio prema Najdanovoj vodenici. Blatnjavim, razlokanim drumom stigli su do građevine koju je nasledila Kovačeva žena. 

“E pa, ljudi, dobrodošli na miraz koji sam od žene u starosti dobio!”, našalio se gorko Nikola.

Celim putem ih niko nije zaustavljao. „Izgleda da će poternicu raspisati tek ujutru“, razmišljao je Raja. „Očigledno je da operaciju žele da drže u tajnosti što je moguće duže.“ Inspektor Zec je imao dovoljno policijskog iskustva da prati tok misli iskusnog udbaša Petrovića ali i svog šefa Milorada. „Što bi rekao mali Rosić, ’panduracija je kao seks – kad jednom naučiš nikada ne zaboraviš, i što više vežbaš – sve si bolji!”, zaključio je. Ostavili su automobile ispod velike oskoruše i nesigurno hodali preko mračnih livada i brdovitog terena. Nikola ih je vodio prema vodenici koja je nekada davno hranila čitav srez. U to vreme, domaćini iz okolinih sela donosili su žito kod gazda Najdana da samelju sitno kukuruzno i pšenično brašno. Pred kraj života, deda Najdan je vodenicu ostavio sinu, a ovaj potom Kovačevoj ženi Mileni. Dugo su se spremali da zgradu sa okućnicom prenesu na njeno ime, a onda se Milena iznenada razbolela i posle samo godinu dana umrla. Porodica nije marila za ovaj komad imanja pa je plac na kome se nalazila vodenica postao takoreći ničija zemlja, ali i idealan životni prostor najpre za miševe i pacove – a sada, silom prilika, utočište odbeglih žitelja Beograda. Kako su odmicali,  sve jače se čuo žubor reke dok se vazduhom širio miris vode i trulih biljaka sa obale. Nikola je baterijskom lampom osvetljavao put koloni koju su činili stari i novostečeni prijatelji. Ni krivi ni dužni, našli su se u bezdanu ludila kakvo do pre par dana nisu mogli ni da zamisle. Od normalnih ljudi i uzornih građana preko noći su postali kriminalci čija će se imena verovatno pojaviti na poternici… A sve to zbog ljudske gramzivosti i tuđih nedela.

U vodenici niko nije boravio godinama ali se koliba dobro držala. Ušli su u kuću a prijatelji su kao po komandi počeli da proveravaju izdržljivost zidova, stubova, vrata i prozora. Zaključili su da je Najdanova brvnara još uvek u solidnom stanju. Krov nije prokišnjavao a zidovi i stakla na prozorima su još uvek su bili čitavi pa vetar nije prodirao u unutršnjost vodenice. Iz kuhinje se silazilo do podrumske prostorije gde se nalazio mlin. Bila je to velika, prostrana soba u kojoj je snaga reke stvarala veliku buku i dodatni osećaj hladnoće. Tempreatura u podrumu bila je mnogo niža nego u kući. Ognjište je igralo ulogu šporeta a pored njega se klimao sto sa nekoliko oštećenih stolica. Pored kredenca bila su vrata koja vode u jedinu spavaću sobu. Velika prostorija sa tri kreveta, nahtkasnom i starim, vlagom natopljenim ormanom. 

“Zavičaju u pohode!”, našalio se Bane. “Upoznaj svoj kraj kako bi se više mučio.”

Ostali su ignorisali komentar pošto je svako imao dovoljno svojih problema da bi se bavio nedostatkom komfora u nužnom smeštaju koji nisu želeli ali su mu se itekako obradovali. Nikola je obilazio svaki kutak stare vodenice, proveravao ima li pacova i da li je ostalo nešto namirnica. Na kraju je založio vatru u ognjištu.

“Nema dovoljno drva, moraćemo u šumu”, konstatovao je domaćin.

Ranije, dok su sa Avale konspirativno grabili prema Šumadiji, Bane je Nemanji uspeo da objasni detalje tragedije. Pavić ga je s pažnjom slušao – ali nije puno razumeo. Mučio se da složi mozaik užasnih događaja koji su se prethodne sedmice tako nesrećno ukrstili. Darko je sve manje mislio na hranu, sve više na svog dečka Jocu. Tokom zarobljeništva počeo je da se pribojava da ga više nikada neće videti. „Duša moja prelepa, nisam stigao ni da ga obradujem putovanjem u Pariz“, jadikovao je u mislima. Tokom vožnje Raja je imao dovoljno vremena za vlastito preispitivanje. Mučila ga je krivica što je još jednom izneverio ženu. Ponovo je propustio večeru koju su tog jutra zajedno dogovorili. „Bog ti daje, al’ đavo ti ne da, moj Zec!“, razmišljao je pokajnički. A Bane ko Bane – pošto je kolegi sve potanko objasnio, u glavi je počeo da piše novinarski tekst za koji je neskromno verovao da će mu doneti Pulicerovu nagradu. Nikola je za to vreme radio na rasporedu spavanja u vodenici.

“Pavić, Ristić i Maskara neka se smeste u spavaću sobu. Rale, Zec i ja ćemo ovde u kuhinji. Da se malo odmorimo, pa ćemo ujutru čiste glave napraviti plan. Treba se pobrinuti za hranu, ogrev… Nabavićemo i nove kartice i punjače za telefone kako bismo ostali u vezi sa svetom”, poručio je Kovač cimerima dok im je delio staru ćebad.

Smeštaj u vodenici nije bio po ukusu gostiju, ali sila boga ne moli… pa su svi bez mnogo zanovetanja odmah zaspali. Cele noći su kroz snove nanovo proživljavali avanturu u koju su bez svoje volje uplovili. Spavanje u skučenom prostoru odmah je pokazalo svoju lošu stranu. Darko je toliko hrkao da su ga cimeri non-stop gurali i budili. Rale je bez rakije počeo da krizira. Morili su ga beli miševi koji su mu ispred nosa oteli skupi burbon iz Ostojine vile. Bane je usnio Teino golo telo kako leži na ogromnom slikarskom platnu, a Nikola udes posle koga je postao invalid. Čim je svanulo, Kovač je založo vatru. Pustio ih je da odspavaju još neko vreme a onda, imitirajući zvuk vojničke trube, komandovao buđenje. U vodenici nije bilo ni vode ni struje pa su preskočili jutarnje aktivnosti koje bi u to vreme obavljali, da su u civilizaciji. 

“Nikola, šta ćemo za vodu i hranu?”, pitao je Rale.

Kovač je pušio prvu cigaretu i pažljivo tresao pepeo kroz prozor. Dok je čekao odgovor i Raja je zapalio.

“Dole u selu imam poznanika za koga sam siguran da nas neće izdati. Malo me poštuje, a još više se plaši. Daće nam vodu i u seoskoj radnji pazariti šta nam treba. Nego, imate li vi nešto para kod sebe?”

Izvadili su novac koji se zatekao u džepovima. Niko se nije pripremao za iznenadno izbeglištvo pa ni para nije mnogo bilo. Kovač je prikupio lovu, obukao jaknu i krenuo prema selu. Nemanja je izašao za njim i zapalio cigaretu ispred vodenice. Seo je na veliki kamen ispuštajući duvanski dim kroz usta i nos. Pred očima su se ponovo ukazale slike otmice, boravka u Ostojinoj kući, batine… Razmišljao je o Vesni, deci, roditeljima, poginulim kolegama… Kako su njegovi najbliži podneli vest da je preko noći postao zver, masovni ubica i samoubica. Nije bio dobar ni kao otac ni kao muž. Posao je stavljao ispred porodice. Roditelji su mu pružili sve, voleli ga – on im nije uzvraćao. Obratio bi se samo kada mu nešto treba. Majci, za podatke o poslovanju novokomponovanih bogataša, a ocu kada bi ponestalo para. Više od svega kopkalo ga je – ko je izvršio masakr i zašto su igru baš njemu smestili? „Na ovakav scenario i Tarantino bi bio ponosan“, konstatovao je. Samo se pitam – zašto?! Toliko truda, samo da bi jednog novinara smestili u zatvor? !“ Teško mu je bilo da shvati pozadinu zločina. Pitanje svih pitanja bilo je: ko je u stanju da žrtvuje živote nevinih ljudi, da bi se obračunao – s njim?! Iznenada je shvatio da još uvek ne zna ko je od kolega stradao. Sve su mu ispričali onako na gomilu, pa nije imao vremena za pojedinosti. Ugasio je cigaretu i odšetao se do reke gde mu se pridružio Bane.

“Samo što sam se vratio iz Amerike dogodila se tragedija!”, započeo je razgovor kolega iz Urlika. “Iskreno, nisam mogao da verujem da si u stanju da tako nešto uradiš. A opet, što kaže moj urednik – kvrcnulo čoveku!” 

“Nisi mi rekao ko je od kolega ubijen…”

“Stradali su svi koji su se tog jutra zatekli u zgradi. Urednik Raka Mandžukić, kolega Boško Karajović, sekretarica Bojana Dimitrijević, snimatelj Maksa i portir Vasa. Nešto kasnije, ubijen je i Balša Torbica, direktor firme u kojoj radi tvoja žena”, rekao je Bane kao da čita imena sa spiska.

“O bože, jadni ljudi…”, procedio je, a unezvereni pogled mu još nije silazio sa lica. “I, šta si do sada otkrio…?”

“Samo sam nastavio tamo gde si stao. Posle tvoje sahrane gospođa Radmila mi je dala torbu u kojoj si držao dokaze o malverzacijama u „Maler Exportu“. Kasnije su mi se pridružili Zec i Kovač.”

Nemanja se ogrebao za cigaretu i s kolegom odšetao do reke koja je posle kiše nosila đubre iz sela. Za to vreme, Nikola je od Najdanove vodenice krenuo uzbrdo. Na ulazu u selo, izdaleka je opazio usamljenu kuću okruženu njivama. Približio se imanju i još sa kapije uočio da su štale, ambari i garaže u jadnom stanju. Čak je i kuća bila prilično oronula. Domaćinstvo Radovana Pešića nekada se prostiralo na više desetina hektara. Pre rata, Radovanov otac je bio prvi domaćin u selu. Dolaskom nove vlasti, posed se malo po malo topio i na kraju im je ostala samo kuća sa pedesetak ari zemlje koju su obrađivali za sopstvene potrebe. Kao perspektivan udbaš i lokalni zet, Kovač je dobio zadatak da se obračuna sa subverzivnim elementima u selu. Otkrio je da je Radovan organizator grupe meštana koji su sabotirali socijalistički napredak sela. Nikola ga je tada posetio sa dvojicom milicionera, posle čega su se svi Pešići smirili a ubrzo se uključili i u rad Socijalističkog saveza radnog naroda. Buđenjem nacionalizma u Srbiji, Radovan se ponovo aktivirao. Neko vreme se bavio politikom, a posle porodične tragedije odlučio je da se zauvek povuče. Zatvorio se u četiri zida i čekao svoj red za onaj svet. Nikola je znao da ga ovaj čovek prezire ali se nadao da ga se još uvek bar malo plaši. To mu je bila jedina nada jer bez vode i struje u vodenici neće dugo moći da se skrivaju. Ušao je u dvorište prepuno krša i loma; pas je zalajao, a kokoške su pre kokodanja na trenuatak zastale da osmotre pridošlicu. Zakucao je na vrata i čekao. Nekoliko minuta kasnije, iz daljine su se čuli koraci. Radovan je sporim pokretima otvorio vrata. Najpre nije prepoznao posetioca. Pažljivo ga je zagledao žmireći na pola oka. Kada je shvatio o kome se radi, Pešić je radoznalo pogledao gosta.

“Dobro jutro, domaćine!”, pozdravio ga je Kovač. “Mogu li da uđem?”

“Da je sam đavo došao, manje bi’ se iznenadio”, odgovorio je Radovan smrknuto.  “Uđi,brate, ko ti brani. Od kada vi to pitate za dozvolu?!”

U kući je vladao opšti nered, prašina po starom nameštaju, paučina u uglovima prostorija… Iz dnevne sobe je brundao televizor. Seli su za kuhinjski sto na kome su stajali ostaci hrane od prethodnog dana. Radovan je ponudio gosta cigaretom i obadvojici zapalio šibicom.

“Otkud ti kod mene, moćni čoveče?”

“Treba mi tvoja pomoć, Radovane”, bio je direktan Nikola. “Tu sam sa nekim prijateljima, krijemo se u Najdanovoj vodenici. Možeš li da nam dovezeš vodu i hranu? A treba i telefone da napunimo i nove kartice nabavimo.”

Domaćin je s nevericom gledao Kovača i nekontrolisano vukao dim iz cigarete. Ustao je, doneo flašu sa rakijom i nasuo u čašice.

“Tamo nemate ni vode ni struje. Noći postaju sve hladnije. U vodenici nećete sastaviti ni nedelju dana.”

“Znam, Radovane, ali nemamo izbora. Moćni ljudi su nam za petama, životi u opasnosti”, odgovorio je inspektor u penziji.

“Ti si sada penzioner, jel’ tako? Nema više ko da te štiti, pa si došao kod dušmanina! Sećaš li se, Nikola, kako su me oni tvoji unakazili?”, rekao je sa gorčinom Pešić.

Nikola je pocrveneo, ispio rakiju na eks i drhtavim glasom odgovorio.

“Ne kažu džabe „kolo sreće se okreće“!”

“Sačekajte mrak i dođite kod mene. Kuća je velika a ja sam već dugo sam. Od kada su mi sin i žena poginuli, životarim i čekam dan kada ću ih tamo gore ponovo videti.”

“Jesi li siguran?”, pitao je Kovač. “Ako nas ovde pronađu i ti ćeš biti u nevolji.”

“Ko da imam šta da izgubim! Dovedi ih večeras, ovde ćete biti na sigurnom. Mene ionako više niko ne obilazi. Kažu, namćor i ugursuz… A svakom sam u selu pomogao!”

Nikola se zahvalio nekadašnjem neprijatelju a onda se preko njiva uputio nazad, prema vodenici. 

***

Sa poligona MUP-a, gde se iskrcao po dolasku s planine, Dragan Petrović je iz helikoptera uskočio u auto i dovezao se do svoje kuće na Dedinju. Umoran, besan i razdražljiv, odmah je skuvao veliku džezvu kafe. „Šta da radim, ako ih ne pronađemo…“, razmišljao je. „Više me ne zanima budućnost kompanije i poslovi sa Ukrajinom – treba sačuvati slobodu, a bogami i živu glavu! Previše sam se oslonio na Ostoju, nije on kalibar za ovakve poslove“, kajao se Zmaj. Poznavao je mnoge uticajne ljude koji su uvek bili spremni da mu pomognu, ali ako se Nemanja Pavić pojavi u javnosti – tu ga ni predsednik države ne može spasiti. „Postoji jedna pozitivna stvar koja mi uliva nadu. Osim mene, istinu za sada znaju samo Milan, Ostoja i njegovi telohranitelji… Ah, da, i Zec i Kovač! Oni su se upetljali u priču, kao i onaj peder – njega sam tek smetnuo s uma! Previše je slabih karika u lancu koji smo labavo ispleli…“, preslišavao se nervozno.

Kada je popio kafu počelo je da se svanjava. Još jednom je kroz misli provukao desetine različitih scenarija, ne bi li se izvukao iz nevolje. „Probali smo sa kidnapobanjem Pavićeve žene i dece i zastrašivanjem roditelja, al’ se nismo makli dalje od početka… Dosta je bilo zajebavanja sa Ostojinim amaterima! Moraću stvar da uzmem u svoje ruke ! Idem da se istuširam – a onda krećem u završni obračun!“

BUDA

 Njegovo kršteno ime bilo je Milorad, među policajcima je bio poznat kao Buda, a  šefovi iz Ministarstva oslovljavali su ga zvanično, Miloradović. Načelnik MUP-a cele noći oka nije sklopio. Od kada je Zmaj Petrović, s punim pravom, zahtevao helikopter i specijalnu jedinicu, Milorad je odlučio da ostane u kancelariji. Odobrio je akciju koja predstavlja ozbiljnu povredu pravila službe, kolege bi sigurno to brzo otkrile pa je morao lično da izdaje naređenja. Specijalci su se upravo vratili sa zadatka. Komandir specijalne jedinice rekao je šefu da je Zmaj nezadovoljan i da je s poligona odjurio pravo kući. Potom je podneo raport načelniku. Niko nije povređen, tehnika je neoštećena ali zadatak nije uspešno obavljen. Buda se zahvalio policajcu i dao mu  voljno. 

“Zamolio bih te da ovo ostane među nama”, rekao je upola glasa.

“Naravno šefe, bez brige”, odgovorio je komandir.

Umesto kafe koja bi ga u rano jutro bar malo rasanila, Milorad je sipao vinjak. Razmišljao je o prethodnoj noći. Godinama je bio policajac za primer a onda se dogodila ona protekla nesreća. Izvukao se samo zato što policija namerno nije radila svoj posao. Od tog dana izgubio je integritet, jer kadgod bi se Draganu Petroviću i njegovim saradnicima prohtelo, svoj obraz je mazao užeglim fekalijama korupcije. „Kad jednom zasereš, do kraja života se nećeš oprati!“, razmišljao je ogorčeno. Popio je gutalj braonkaste tečnosti, kada je zazvonio telefon. Bio je to zamenik ministra policije.

“Miloradoviću, šta rade ovi tvoji indijanci, ako boga znaš? Zovu seljaci, pitaju da nije počeo rat.”

“Gospodin Zmaj je tražio helikopter i specijalnu jedinicu, a njemu se usluga ne odbija”, odgvorio je načelnik.

“Ako ministar sazna, odosmo i ti i ja u majčinu! Jebe mi se i za Zmaja i za aždaju! Moli boga da se vest ne proširi MUP- ako se ovo ponovi, imaćeš posla sa mnom!”, rekao je ljutito zamenik.

“Šefe, voleo bih da sve to isto lepo saopštiš i Petroviću! Verujem da bi mu bilo drago. A što se mene tiče, kako hoćete MUP – smenjujte, kažnjavajte, radite kako vam je volja”, odgovorio je Buda ravnodušno.

Pošto je završio razgovor, ponovo je zasvetleo mobilni telefon. Stigla mu je poruka od Rajine žene Marine.

Raje nema od preksinoć. Ne javlja se na telefon. Nešto nije u redu. Pomozi Milorade!

Odgovorio je da će javiti čim nešto sazna. „Šta da radim sa Zecom… on mi je najbolji i najpošteniji inspektor. Obraz sam isprljao, ali prijatelja ne dam!“ – razmišljao je načelnik Buda i Raji odmah poslao poruku.

Znam da se situacija iskomplikovala. Zajebao sam stvar, ali tebe ne dam. Javi ako ti treba pomoć.

Popio je ostatak vinjaka i uzeo pištolj iz sefa. Izašao je iz kancelarije i produžio prema glavnom ulazu, gde je sedeo dežurni policajac.

“Stopiraj poternicu koju smo juče raspisali i pozovi onog malog Rosića. Reci mu da mi se hitno javi na mobilni!”, naredio je iznenađenom brki na prijavnici i napustio zgradu. 

Tmurno jutro koje najavljuje dugu jesen i policijsku akciju koja se dugo u načelnikovoj glavi kuvala. Dok se dvoumio da li da uzme pljeskavicu „Kod Galeba“ ili burek „Kod velikog Nece“, na mobilni mu je stigla poruka. Mislio je da stiže od Zeca, ali se prevario – bio je to mali Rosić.

Šefe, rekli ste da vam se javim. Ne mogu da pričam, mnogo je ljudi oko mene. Napišite o čemu se radi!

Milorad se nasmejao. „’Ima mnogo ljudi oko njega’, šio mi ga Đura, sigurno je u nekoj švaleraciji!“, razmišljao je, a onda debelim prstima, prilično vešto za svoje godine, počeo da kucka po tastaturi.

Parkiraj se ispred kuće u Kotlinskoj 5 i čekaj moj poziv. Ne obraćaj mi se kad me vidiš. Ako ne izađem do podneva pozovi pojačanje i pretresite kuću. Bez dodatnih pitanja

Poslao je poruku, čudeći se kako se brzo navikao na ovaj vid komunikacije. Sin mu je nedavno rekao da je telegram pronađen 1837. a telefon 1876. godine. Naučnicima je trebalo četrdeset godina da pomognu čovečanstvu da se sa dopisivanja pređe na direktno verbalno čavrljanje. Mobilni telefoni su nam pružili mogućnost da se tokom razgovora čak i vidimo sa sagovornikom. Mladi su onda odlučili da razvoj tehnologije vrate unazad, pa je postalo skoro nepristojno pozvati nekoga ako si u mogućnosti da mu pošalješ tekstualnu poruku. „Nadam se da nas neće terati da učimo Morzeovu azbuku, kako bismo još više uštedeli na vremenu!“, razmišljao je ljutito 

Krećem odmah! – glasio je Rosićev odgovor. 

NAVIJAČI

Pošto je poslao reportažu o Jugoslovenskoj kinoteci, američki novinar Erik Stoun je pažnju usmerio na novu temu – položaj homoseksualaca i LGBTQ populacije u Srbiji. Želeo je da iskoristi poznanstvo iz kafića “Duga” kako bi prikupio što više informacija. Pijanista Jovan Radić odmah je ponudio da mu bude lični vodič kroz prestonicu, pa su iz kafea “Duga” odmah krenuli u akciju. Obišli su Prajd info centar, a zatim svratili u restoran “Tata Mata” na doručak. Erik je bio zadovoljan pošto je za kratko vreme urednika već obradovao jednom pričom, dok je drugu pripremio u glavi – ostalo je samo da je prebaci na virtuelni papir i elektronskom poštom pošalje preko okeana.

“Nisam ti pominjao do sada,” otvorio se Jovan, “dečko mi je nestao pre nedelju dana, izgubio mu se svaki trag!”

“Da li je to u vezi s njegovom seksualnom orijentacijom ili nešto drugo?”, zainteresovao se Erik.

“Pojma nemam, prijatelju! Prijavio sam nestanak, ali policija ćuti. Samo da je živ, a za ostalo ćemo lako. Zove se Darko i radi kao filmski šminker”, pohvalio se pijanista.

Iz restorana su krenuli prema Muzičkoj akademiji, na kojoj je Jovan radio kao asistent. Prolazeći pored parka, Erik je primetio gužvu. Približili su se masi i videli žestoku tuču dve grupe mladića.

A samo sat vremena ranije u kafeu „Ciganin i Delija“ vladala je prava ratnička atmosfera. Dvadesetak ošišanih mladića u crveno-belim dresovima ili majicama sa različitim natpisima sportkskog sadržaja preplavili su baštu kafića. Dokazane tabadžije spremne su za akciju. Na zborno mesto su stigli ceo sat ranije, kako bi se pivom zagrejali i spremni sačekali megdan. Mesto za šankom zauzeli su njihovi lideri a glavnu reč je vodio Vlada Kikirez, zbog koga je tuča i organizovana.

“Ma jeb’o bi’ ja njima kevu, ali ih je bilo više! Samo da sam poneo utoku, danas bi im davali parastos!”

“Ionako smo planirali da se šibamo na derbiju, ovo nam dođe kao kondicioni trening”, konstatovao je Sima Bokser.

Ulazak Bate Monstruma navijači su bučno pozdravili a gazda kafića je odmah poslužio espreso s ratlukom za vođu kaznene ekspedicije. Monki se pozdravio sa svima a onda detaljno izložio plan akcije. 

“Znači, čekamo ga na raskrsnici kod Mokranjca, tu je i onaj parkić od koga nas neće videti. Ako murija naiđe, park je idealan da šmugnemo”, rezimirao je Bata. “Akciju počinjemo za pola sata. A vi tamo, dosta s tim pivom!”

U bašti ispred kafića sada je bilo više od pedesetak momaka. Većina njih su, uprkos Batinoj naredbi, i dalje ispijali pivo koje im je ulivalo dodatnu hrabrost. Nestrpljivo su čekali početak šorke.

“Kikirez je pozvao ortaka sa televizije da snime kada posao završimo, neka vide torbari na šta će Gorogan da liči”, kratko je rekao ošišani glavonja.

“Ćuti, bre, da te ne čuje Monstrum! On se ne bi složio da se šibanje snima”, ućutkivao ga je oniži momak sa frizurom a la Ronaldo.

Bata je krenuo prvi a velika grupa huligana ga je u stopu pratila. Niko nije išao praznih ruku. Bilo je tu svakojakog oružja, najviše bejzbol palica i lanaca. Grupa je po dogovoru ostala u parkiću dok je Vlada Kikirez otišao u izvidnicu. Nekoliko minuta kasnije trčao je i panično saopštio šefu.

“Bato, Gorogan nije sam! Približava se velika grupa torbara. Mada, ima ih manje od nas… Možda dvadesetak. Kako su samo znali?”, pitao se.

“Izdao te tvoj ortak sa televizije!”, iznervirao se Sima.

“Kakve, bre, televizije?!”, čudio se Monstrum.

“Hteo čovek da se pokaže pred kamerama, budala jedna! Zbog njega ćemo morati da se bijemo sa najboljim Goroganovim ljudima!”, nastavio je Bokser.

“Sad nema nazad! Šibaćemo se, nema nam druge! A tebi ću, Kikirez, tek da opštim s kevom!”, siktao je Bata.

Prvi su u napad krenule krvopije, ali su ih torbari spremno dočekali. Faktor iznenađenja je propao, pošto je informacija o zasedi stigla do protivničkog tabora. Bata je išao pravo na Gorogana, udario ga je lancem po ramenu i istog trenutka ga onesposobio. Kada su videli vođu na trotoaru, njegovi sledbenici su još jače napali u nameri da preduhitre brojnije krvopije. Motke su sevale na sve strane… jauci, psovke i krv na trotoaru… Ekipa TV BG9 sve vreme je snimala uličnu tuču. Desetine povređenih navijača sa obe strane ležalo je na pločniku. Bata Monstrum je i dalje vitlao lancem i jurišao na protivnike. Bacio je pogled u stranu – i ugledao Vladu Kikireza kako se krije u obližnjem žbunu. Ostavio je torbare i pošao prema kukavici iz svojih redova. Odmah ga je odalamio lancem po leđima a onda ga dočekao pesnicom i istog momenta nokautirao.

“Zar mi zbog tebe da krvavimo gaće?! On,gospodin, pozvao televiziju – a krije se u šimširu!!!”

Krvopije su potisnule rivala do sledeće raskrsnice, odakle su se svi brzo razbežali. Bata je Kikireza šutnuo još nekoliko puta, a onda je ugledao čoveka s kamerom kako beleži svaki njegov zamah. Razdrao iz sveg glasa.

“’Ej, ti, glavonja! ’Oćeš da ti to sranje u dupe nabijem?!”, rekao je snimatelju i naredio svojim sledbenicima. “Povlačimo se, dok ne naiđe murija! Trčite kroz park, a onda svako svojoj kući!”

Pošto je doveo Kikireza u red, Bata se osvrnuo oko sebe i ugledao Jocu i Erika, koje je tog jutra upoznao u “Dugi”. Osećao se neugodno, pa se pravio da ih ne vidi. Sa bojnog polja, Monki je otišao kod Miška Lepog, za slučaj da ga policija traži na kućnoj adresi. Analizirao je svaki detalj tokom tuče… najviše ga je brinula TV ekipa.

Kada je tuča ispred parka utihnula, ljudi su počeli da se razilaze, a Jovan i Erik produžili su prema Muzičkoj akademiji.

“Ah, da, čim te je video, Miško Lepi se zaljubio u tebe,” našalio se Jo Jo Ra.

“Ali ja nisam gay!”, začudio se Amerikanac.

“Nisi ti, ali on jeste!”

 FRUŠKA GORA

 Kada se posle otmice ponovo našla u svom domu, Vesna Pavić je rešila da više ništa ne prepušta slučaju. Odlučila da decu odmah skloni na sigurno. Otišla kod svekra i svekrve da se sa njima posavetuje. Predložila je da se sa decom sakrije kod mame i tate. Vesnini roditelji su živeli u okolini Srbobrana udaljenom stotinak kilometara od prestonice.

“Znam, ćeri”, razmišljao je glasno dr Pavić, “ali, tamo ćete prvo tražiti.”

“Moja sestra ima vikendicu na Fruškoj gori – setila se Radmila. “Njen plac je udaljen od puta, a prvi komšija kilometarima daleko. Odmah ću da je pozovem!”

Vesna nije mogla da izvoljeva. Bila je svesna situacije. Imali su puno sreće kada ih je Bata Monstrum oslobodio. Nije ih ni maltretirao ni zlostavljao ni ispitivao, ali se i dalje bojala da sa njima još nisu završili. Radmila je brzo obavila telefonski poziv i zadovoljna se vratila iz kuhinje.

“Sada će zet da donese ključ, već je krenuo. Ja ću da vas odvezem, a vi sedite tamo i ćutite. Čekaj da spakujem malo hrane od ovoga što se našlo u kući!”, obavestila ih je Radmila Pavić. “A kad stignemo, dokupiću tamo u selu.”

Sat kasnije, fiatom dr Pavića svekrva, snaha i unučići grabili su prema Fruškoj  gori.

RADOVAN

 Dok se vraćao iz sela krenuo je pljusak. Sav mokar, Kovač je ušao u vodenicu.

“Lije kao iz kabla, opozicija i vlast će noćas zajedno spavati!”, gunđao je Nikola.

Prijatelji su se okupili očekujući vesti iz sela. Obavestio ih je o promeni plana, pa su se begunci po prvi put malo oraspoložili. Kada je čovek u nevolji, nije potrebno mnogo da pronađe delić sreće u najbizarnijim sitnicama i preokretima koje mu život nudi. 

“Kolega”, viknuo je Bane sa osmehom na licu, “ako jednog dana napišemo zajedničku knjigu o ovoj ludnici koju trenutno proživljavamo, predlažem da se zove „Veseli vodeničari“!

“Ne znam koliko su ovi “vodeničari” zaista veseli”, nadovezao se Darko, “ali ja bih sada dao sve za tanjir tople supe i dobru šniclu na krompiru, tek tada bi veselje bilo potpuno!”

“Možda bi bolji naslov za knjigu bio Ludnica ili, bar, Mentalna vodenica!”, našalio se Raja.

Nemanja je sve vreme ćutao. Poslednja sedmica njegovog života bila je apsurdnija od od bilo koje verzije ludila. Svako veselje, pa čak i ovo sarkastično, za njega je predstavljalo nemoguću misiju. Ovi ljudi su se nehotice našli na njegovoj strani – ali će morati da bude oprezan. „Laprdanje nikada nikome dobrog nije donelo“, borio se sa pomešanim osećanjima, „ali i preterana rezervisanost može delovati sumnjivo“, dopunio je svoju misao.

“Kolega, stalno hoću da te pitam… od kada si ti promenio imidž? Znam da sam neko vreme bio odsečen od civilizacije, ali sumnjam da se moda baš toliko promenila.”

„Veseli vodeničari“ su prasnuli u smeh, a Bane je pokretom koji prave manekeni na pisti, ponosno pokazao odelo koje je Tea izvukla iz pozornišnog fundusa.

“Imao sam ja i periku, onako u fazonu olinjalih hipika s kraja sedamdesetih, ali sam je skinuo. Zezanje na stranu, ovaj kostim mi je spasao glavu”, jer su me sve vreme pratili.

Zračak normalnosti obasjao je Najdanovu vodenicu, a njeni privremeni stanovnici jedva su čekali da padne mrak. U suton, vodeničari su iz baze krenuli prema kući Radovana Pešića. Bili su mnogo živahniji nego prethodnog dana. Kod nekih je na licu titrao osmeh, dok su drugi zračili nekim tajanstvenim optimizmom. Darko se radovao hrani, Nemanja cigaretama, Rale rakiji a Bane najnovijim vestima. Inspektor Zec je i dalje vagao da li da se javi načelniku, dok je u Nikolinoj svesti tinjala sumnja da li je Radovanov poziv bio iskren ili samo način da mu se osveti za grehe iz mladosti. „Šta bude biće, sad nam nema nazad“, pomislio je. 

Dok su se kretali prema selu Kovač je ućutkivao „Vesele vodeničare“, kako ne bi privukli pažnju. 

“Samo da vam kažem, naš domaćin Radovan je veliki namćor. U kući je krš, lom i nered, pa ne bi bilo loše da prvo malo pospremimo. Ako vam je teško, setite se uslova u vodenici.”

“Ma nije nam teško”, oglasio se Maskara. “Nego, kako stoji sa hranom? Rekoste da živi sam… pa se pitam, ko mu kuva?”

“’Ajde prestani s tim jelom, pobogu!”, iznervirao se Ratko. “Dojadi više!”

“E pa, Rale, da nas danima nisi izgladnjivao, ne bih ja!”, uzvratio je Darko.

“Tišina tamo!”, dobacio je Raja sa čela kolone.

Kad su stigli do Pešićeve kuće, Nikola je zakucao na vrata i odmah ušao.

” ’Ajde, ’ajde izvol’te”, dočekao ih je Radovan. “Smestite se i osećajte kao kod svoje kuće!”

Popeli su se na sprat i rasporedili po spavaćim sobama, a onda je Nikola organizovao radnu akciju.

“Radovane, gde ti stoji metla, đubravnik? Još ako imaš i neke stare krpe… Hoćemo da ti očistimo kuću. Ti, Darko, pereš sudove, pošto je kuhinja tvoj fah.”

Vodeničari su se dali na posao i posle nepuna dva sata kuća je blistala. Maskara je ispržio jaja sa slaninom a Rale umesio pogaču. Večarali su zajedno,a onda seli da pogledaju Dnevnik TV BG9.

 U ZMAJEVOM GNEZDU

 Iz zgrade MUP-a, načelnik Milorad Miloradović pešice se uputio prema Dedinju. Prošlo je mnogo godina od kada je poslednji put prošetao gradom. Ispred kuće bi ga svakoga dana čekao vozač. Službenim kolima je išao na posao gde je provodio čitav dan, a uveče se istim automobilom vraćao kući. Vikende je provodio sa unučićima i jedina rekreacija bili su mu retki odlasci u park – do koga je odlazio svojim kolima. Prošao je pored zgrade Rajinih roditelja. Kod dr Pavića se lečio, dok je Radmilu poznavao od detinjstva. Seća se da je, tamo negde pred maturu, gajio pritajene simpatije prema njoj. Posle toliko godina, baš je on morao da istražuje misteriozna nepočinstva Radmilinog sina! Razmišljao je da svrati i da im pruži podršku, ali mu se činilo da je za tako nešto još uvek rano. Na uglu Savske i Višegradske spazio je Batu Monstruma. Monki ga nije registrovao, jer – ko bi očekivao da sretne načelnika MUP-a u laganoj jutarnjoj šetnji centrom grada! Ubrzao je korak prema Bulevaru. Ispred kafića „Grobarski raj“ policijska patrola je legitimisala goste, TV ekipe intervjuisale očevice a građani radoznalo kibicovali. „Tuča navijača! Potpuno sam na to zaboravio“, zaključio je i skrenuo u prvu sporednu ulicu. Desetak minuta kasnije zaustavio se ispred luksuzne vile u Kotlinskoj ulici broj 5. Osmotrio je okolinu i zaključio da nema nikoga. Tada je uočio automobil mladog kolege Rosića. „Dobar je ovaj mali, pouzdan i lojalan“, konstatovao je zadovoljno. Mahnuo je kolegi a Rosić odgovorio ablenodovanjem, dajući znak da je spreman za dalja uputstva. Milorad je ušao na kapiju i brzo šmugnuo iza kuće. Šrafcigerom je otvorio vrata koja su iz dnevne sobe vodila na terasu. Ušao je u ogroman salon, gde se na centralnom mestu nalazio koncertni klavir. Tiho je hodao kroz kuću pokušavajači da odgonetne da li je domaćin tu. Popeo se uz stepenice i čuo žubor vode iz kupatila. Odškrinuo je vrata jedne od soba, sakrio se iza vrata i kroz maleni otvor osmatrao situaciju. Voda iz tuša je prestala da teče. Načelnik Buda je čuo korake, zvuk peškira koji se obavija oko tela a potom otvaranje ormana i šuštanje odeće. Sačekao je da se senka približi a onda iskočio iz sobe s pištoljem u ruci.

“Dobro jutro, veliki Zmaju! Hajde da se ne zajebavamo, obojica smo matori profesionalci. Znaš da ako nešto pokušaš, neću oklevati da pucam!”, rekao je strogo Milorad.

“Naravno, načelniče! Ako nećeš ti mene, ja bih tebe sigurno!”, složio se Dragan Petrović Zmaj.  “Šta je bilo, probudila se savest? Hoćeš da isteraš pravdu – a zaboravio si na nepravdu prema porodici devojke koju si na putu zgazio kao pseto!”

“Gde je Raja Zec, Petroviću?”, skratio je Buda diskusiju. “Mene možeš da ucenjuješ i ponižavaš, ali ti najboljeg inspektora ne dam. To su moja deca! Pored mene su stasavali i učili zanat.” 

Pištoljem je pokazao domaćinu da siđe niz stepenice i sedne na kauč u dnevnoj sobi, a onda se iznenada predomislio.

“Pre nego što sedneš, sipaj nam po jedan viski, prvi put sam ti došao u kuću.”

Domaćin ga je poslušao, smireno je nasuo piće u čaše, jednu pružio gostu a iz druge optio gutljaj. Polako se približio fotelji i nehajno zavalio.

“Milorade, bekrijo, glupo je da te podsećam na koga si udario”, rekao je Dragan nadmeno. “Šta god da planiraš, po tebe se neće dobro završiti. Krupan sam ja zalogaj za tebe! Nego… nešto mislim, pa ti imaš decu i unučiće, prijatelju! Ne igraj se vatrom, jer će vas požar sve progutati!”

Buda je otpio viski i seo na kauč preko puta Zmaja. Napravio je grimasu kao da se „grdno uplašio“ sagovornikove pretnje.

“Ja nigde ne žurim. A imam i pojačanje, za slučaj da mi se nešto desi. Ne idem odavde dok mi ne kažeš gde je Raja Zec.”

“A ja sam, vidiš, planirao tebe to da pitam! Raja je nestao zajedno sa još nekim beguncima”, nervozno se prisećao neuspešne akcije. “Tražili smo ih cele noći, kao da su u zemlju propali. Razmisli malo, bilo bi ti pametnije da pređeš na stranu pobednika i da ih tražimo zajedno. Od kad je sveta i veka, policija i Služba su bili na istoj strani. Ti si sad, kao, rešio da menjaš pravila i dižeš revoluciju…?!” 

Milorad je izvadio lisice i pažljivo vezao Petrovića za metalni deo fotelje, uzeo je daljinski i uključio televizor. Dopunio im je čaše i zapalio kubansku cigaru koju je pronašao na stolu.

“Kao što rekoh, nemam nikakvih obaveza, a ovde kod tebe mi se baš sviđa”, zaključio je Milorad. “Nego, gde ti je WC?”

Dragan je slobodnom rukom opipavao tapaciranu stranu fotelje tražeći polugu kojom se spušta pokretni deo namenjen za odmaranje nogu.

“Druga vrata desno”, odgovorio je Petrović. “Kad završiš tamo, skuvaj nam po jednu kafu, ne bilo ti zapoveđeno.”

“To ti je dobra ideja. I meni se pije.”

Pošto je obavio posao u kupatilu, načelnik Milorad Miloradović je stavio lonče za kafu. Dok je poslovao po kuhinji, zarobljeni Zmaj nije mirovao. Sve vreme je nešto prčkao oko naslona fotelje. Tek kada je stigla kafa, položio je ruku na krilo. Šoljicu sa kafom načelnik je spustio na naslon fotelje. 

“Skuvao sam bez šećera, ne znam kakvu piješ”, rekao je Milorad.

“Gorka je ok. ’Ajde, okreni neki kanal, da gledamo Dnevnik”, zamolio je Petrović učtivo. 

Za vreme informativne emisije načelnika je stizao umor. „Cele noći oka nisam sklopio, a i godine me stižu…”, razmišljao je, trudeći se da otera san sa očiju. Odluku da se suprostavi moćnom Zmaju Petroviću, Buda je lako doneo. Nije napravio precizan plan, ali se uzdao u policijsko znanje i iskustvo. Za sada je najvažnije da pronađe Raju. Zec je ne samo najbolji inspektor, već i dalji rođak, pošto je bio oženjan njegovom sestričinom Marinom. Milorad je osećao je da se nešto veliko iza brega valja i bio je spreman na sve. Puno je rizikovao da bi se obračunao sa čovekom koji ga već godinama drži šaci. „Ako ne mogu da radim svoj posao kako treba i hapsim bogate kriminalce, bar ne moram da im pomažem!“ Umor ga je sve više slamao. Ustao je da protegne noge, odšetao do sudopere i isprskao lice. Na TV ekranu bila je fotografija Nemanje Pavića, u toku je bila još jedna medijska tirada o nasilju u društvu. Pokušavao je da se koncentriše na sadržaj priloga, ali je na kraju ipak zaspao. Kada je primetio da je njegov „tamničar“ zadremao, Zmaj se dodatno unervozio i počeo da se prevrće po fotelji. Gledao je na sat, a onda i prema prozorima koji su osvetljavali dnevni boravak. Najednom, osmeh je ozario lice vlasnika kuće: usmerio je pogled prema terasi i glavom davao signale. Bili su to njegovi ljudi. Dragan Petrović je svoju kuću opremio najsavremenijim uređajima za osmatranje i uzbunjivanje, a imao je i ljude zadužene da prate dešavanja u kući. Kamere su obično bile isključene, ali Zmaj je u svakoj sobi imao dugme kojim bi mogao da ih aktivira. Tasteri su postavljeni na zgodnim mestima sa kojih se, u slučaju opasnosti, lako mogla dozvati pomoć. Jedno dugme bilo je fiksirano za nahtkasnu u spavaćoj sobi, na WC šolji u svim kupatilima, ispod kuhinjskog stola i naravno u njegovoj omiljenoj fotelji. Kada mu je Milorad naredio da sedne na kauč on se u poslednjem trenutku ipak zavalio u naslonjač. Načelnik to nije registrovao a sada je iznenađujuće čvrsto spavao. Zmajevi ljudi su pažljivo ušli kroz klizna vrata od terase. Kada je otvorio oči, Milorad je ugledao trojicu muškaraca sa fantomkama na glavi i osetio pištolj na slpoočnici.

“Daj mi ključ od lisica!”, rekao je jedan od maskiranih ljudi.

Poslušao je. Bio je ljut na sebe što je u akciju ušao nespreman. „Što je brzo, to je i kuso“, pomislio je. „Toliko sam, bar, morao da znam!“ Petrovićevi čuvari su odmah oslobodili šefa i naredili načelniku da pođe sa njima. Dok je polako ustajao, čuo je poznat glas.

“Spustite oružje i sedite na kauč! Svi!!! Nemoj da se neko pomerio! Pucam u Petrovića, a vi me posle slobodno ubijte!”, rekao je mladi inspektor.

Telohranitelji su pogledali u Zmaja, a on im je naredio da odlože pištolje. Rosić –  koji iz automobila ispred kuće pratio situaciju i kretanje pridošlica u dom Zmaja Petrovića – sa sobom je poneo lisice, ali nije imao dovoljno za sve. Članove obezbeđenja je vezao jednog za drugog a onda onog poslednjeg za kauč. Izgledali su kao da igraju kolo u sedećem položaju. Zmaj je ostao u fotelji.

“Ne smemo dugo ostati, načelniče! Sigurno nas kamere još uvek snimaju”, požurivao je Rosić svog šefa.

“Šta da ti kažem, sinko, kad skočiš u baru punu krokodila – nema ti nazad, nego ćuti i plivaj, pa dokle stigneš!”

Telefonom je pozvao komandira Jedinice za specijalna dejstva i naredio da opkole i blokiraju kuću, te da nikoga ne puštaju unutra. Nije prošlo ni dvadesetak minuta, kada su kroz terasu videli maskirane specijalce kako se raspoređuju po dvorištu.

“Evo su vam „kolege“, i oni nose fantomke”, našalio se Rosić, obraćajući se vezanim mladićima.

Milorad je uzeo svoj mobilni, pružio ga Rosiću i zamolio:

“Ukucaj mi poruku za Raju Zeca, ti ćeš to mnogo brže. Piši, ovako:…” 

NAZAD U VELIKI, PRLJAVI GRAD

U selu nadomak Najdanove vodenice, tokom TV Dnevnika, na ekranu Rajinog mobilnog telefona pojavila se poruka. Bio je to šef Milorad:

Odmah kreći u Beograd. Uhapsio sam Dragana Petrovića ali ne mogu da ga sprovedem do stanice. Ispred kuće je Zmajevo obezbeđenje – naoružani su do zuba. Treba mi tvoja pomoć. Kada vidiš poruku, ne zovi nego dođi. Adresa: Kotlinska 5

Sačekao je, pre nego što vest podeli sa prijateljima; nije bio siguran u iskrenost svog šefa. Domaćin Radovan je posle večere pijuckao domaće vino i slušao razgovor gostiju. Spiker televizije TVBG9 čitao je najavu priloga o sukobu navijača ispred kafića „Torbar“. Na ekranu, žestoka tuča dve grupe mladih ljudi koji su se nemilosrdno mlatili motkama, lancima i ostalim rekvizitima. „Otkud ekipa na terenu, baš u momentu tuče?“, pitao se Nemanja koji je godinama radio kao TV reporter, komentator i analitičar. „Takva slučajnost dešava se jednom u sto godina! Baš čudno…“. Posle nekoliko minuta intenzivne makljaže, kamera prikazuje Batu Monstruma koji prebija Kikireza, a onda krupan kadar Monkijevog izbezumljenog lica na kome se moglo prepoznati zadovoljstvo i uživanje u bolu koji je naneo protivniku.

“To je on!”. zaurlao je Darko Bojić. “Na ekranu je čovek koga sam šminkao da liči na Nemanju Pavića…” 

Svi u sobi su zanemeli.

“To je Bata Monstrum!” pojasnio je inspektor Zec. “On je vođa navijača, okoreli kriminalac i psihopata!”

“Znači, tip osobe koja je u stanju da bez problema ubije šest ljudi?!”, pitanjem je konstatovao Kovač.

Nemanja se uhvatio za glavu. Tek sada mu ništa nije bilo jasno.

“Namestili su ti zločin, zbog dokaza koje si prikupio protiv njih”, obratio se Bane kolegi Paviću. “Ali, zar im jedno ubistvo nije bilo dovoljno?”

Rale je završio pranje sudova. Seo je za kuhinjski sto, nasuo rakiju i nadovezao se na Banetov komentar.

“Moj brat ima pratnera za čiji identitet niko osim Ostoje i njegovih gorila ne zna. Priča se da je reč o jako moćnom čoveku, zbog čega uvek deluje iz senke. Možda je taj čovek umešao prste u sve ovo?”

“Ali… šest nevinih ljudi… za boga miloga!!!”, čudio se Raja.

“Tako Služba obavlja važne operacije”, dodao je Nikola. “Situaciju valja obesmisliti i dovesti je do apsurda, kako niko ne bi posumnjao. Za ljudske žrtve oni puno ne mare.”

Kamera se sa Bate Monkija iznenada prebacila na posmatrače. Brojni građani sa strane su posmatrali pomahnitale navijače. U krupnom planu našli su se Erik i Jovan.

“Otkud moj američki kolega ovde?”, uzviknuo je Bane. “Ja sam na njega potpuno zaboravio!”

Darko je istog trenutka ostao bez daha. Video je svog dečka u društvu sa drugim muškarcem.

“Ovo je moj Jovan! Majko moja, u sred tuče i to sa crncem! Da li da brinem ili da budem ljubomoran?”, jadikovao je Maskara.

Radovan je i dalje slušao goste, palio jednu cigaretu za drugom i konačno progovorio.

“Odmah sam prepoznao ovog novinara koga su optužili da je pobio taj narod. Priznajem, mnogo dobro izgledaš za mrtvaca”, obratio se Nemanji. “Nisam hteo ništa da pitam, ali sam, evo, dobio odgovor. Toliko mrzim policiju, da ih čak ni za nešto ovako krupno ne bih zvao. Nikola zna.”

Kovač je klimnuo glavom. Morali su brzo, efikasno i pametno da delaju. Ako ništa drugo, bar su saznali pravu istinu o masovnom ubistvu! Raji se učinilo da je pravi trenutak da drugare obavesti o poruci koju je dobio od šefa. Kovač nije bio preterano iznenađen. Dobro je poznavao Zmaja Petrovića i bilo mu je jasno s kim imaju posla. „Sada ne smemo da napravimo grešku“, razmišljao je „jedino mi načelnik nije jasan… Prvo mu je dao helikopter i specijalce, a sada ga drži zarobljenog u vili na Babinju! Raja mu očigledno veruje, moraću i ja!“ Inspektor Zec je nasuo rakiju da pročisti grlo, razbistri misli i prikupi hrabrost. Ostali su ćutali. Darko je na televiziji gledao naučno-fantastičnu seriju, Rale forsirao šljivovicu, dok su Nemanja i Bane zajedno preturali po papirima na stolu. Domaćin Radovan je sedeo po strani i gledao ih zadovoljno. „Niko mi nije ušao u kuću od kada su moji najmiliji stradali. Lepo je biti s ljudima, pa ma ko oni bili!“, razmišljao je.

“Kovač i ja idemo u Beograd, da pomognemo Budi da spreči krvoproliće i sprovedemo Zmaja u zatvor”, oglasio se Raja.

Fokusiran na osećaj koji izaziva šljivovica dok klizi niz grlo, Rale je kasno ukapirao da je taj Zmaj, u stvari, ortak njegovog brata. Naglo se trgao, ustao, odšetao do sudopere i poprskao lice vodom. Vratio se na svoje mesto za trpezarijskim stolom i promuklim glasom se obratio Zecu i Nikoli.

“Ostoja se retko koga plaši, ali od svog ortaka opasno cvika. Mislim da je Zmaj organizovao poslove i koristio veze, a Ostojin zadatak bio je da obavlja prljave poslove i egzekucije.”

“Trebalo bi locirati Ostoju”, dodao je Kovač.”Ali nam je zato potrebno više ljudi. Ne smemo potceniti njegove telohranitelje. Braća Božo i Ljuban iz Tanina su iskusni ratnici.”

“Rale, šta misliš gde bi mogao da se krije tvoj brat?”, pitao je Bane, izvirujući iz dokumentacije rasute po stolu. 

“Osim porodične kuće na Avali, koju on zove vikendicom – stvarno ne bih znao. Mnogi ljudi mu duguju usluge, mogao bi biti bilo gde” zaključio je neodlučno Ratko Novičić. A onda se najednom prisetio: “Jednom mi je pomenuo da planira kupovinu kuće u Banji! Mogao bi Raja da se raspita preko svojih ljudi.”

Zec je odmah pozvao kolege da pročešljaju imena vlasnika nekretnina u Banji i dao znak Nikoli da je vreme za pokret. Valjalo je pomoći načelniku da okonča akciju u „Zmajevom gnezdu“. Bivši i sadašnji inspektor dali su Banetu zadatak da održava vezu na relaciji Beograd – Najdanovo, i da čeka dalja uputstva za akciju. Skinuli su tablice sa pozajmljenog pasata, stavili na Rajinu škodu i punom brzinom se uputili prema prestonici.

 OPSADA

 Na kauču dnevne sobe u vili Dragana Petrovića Zmaja sedela su trojica maskiranih telohranitelja. Vezani jedan za drugog podsećali su na članove folklornog ansambla KUD „Robijaši“. Pošto su se uloge iznenada zamenile, inspektor Rosić im je prišao i grubim pokretom skinuo fantomke. Frizure, odelo, krstovi oko vrata sve na njima zračilo je stereotipom lokalne varijante žestokih momaka. „Ceo život sam proveo u policiji“, razmišljao je Miloradović. „U moje vreme ovako su izgledali mafijaši i vucibatine… Da se danas, kojim slučajem, Rosić nije pojavio – mene bi strpali u zatvor, a gorile bi postale pozitivci! Milorade, starkeljo, vreme ti je za penziju!“ 

“Šta ćemo sada, šefe?”, pitao je Rosić, s prikrivenim strahom u glasu.

Iz načelnikovog džepa oglasio se mobilni telefon.

“Halo, Rajo! Pa gde si, ako boga znaš?! Rekao sam ti dođeš, ne da me zoveš! … A?! Slušam…. Dobro… Ne seri! Nije moguće?! Ma, verujem ti, čoveče, samo… zvuči kao priča iz špijunskih filmova!”, Milorad je držao telefon, pokušavajući da obradi informaciju koju je upravo saznao. 

“Šta se dešava, šefe?”, pitao je mladi inspektor. “Gde je Raja?”

Načelnik mu je rukom pokazao da ćuti, pošto je i dalje slušao neverovatnu priču inspektora Zeca. 

“Dođi sa Kovačem u Kotlinsku 5. Ostali neka ostanu. Tamo su za sada najbezbedniji. Još malo, pa ćemo konačno zaključiti ovaj jebeni slučaj… Požuri, molim te!”

Po završenom razgovoru, Milorad je otišao do kuhinje i stavio veliku džezvu na šporet. Potom je prineo stolicu i seo pored zarobljenika.

“Sačekaćemo Raju. A ti se, Petroviću, pripremi da nam ispričaš sve po redu. Pametan si čovek, znaš da drugog izbora nemaš!”

U dnevnu sobu je ušao komandir specijalne jedinice koja je iz dvorišta obezbeđivala kuću.

“Načelniče, dvadesetak naoružanih ljudi i dalje stoje s druge strane ulice. Nit’ zbore, nit’ govore…  takvi su najopasniji! Šta da radimo?”

“Isto kao i do sada. Budite u pripravnosti, ali ne reagujte. Neka oni naprave prvi korak.”

Na licu Dragana Petrovića zaiskrio je osmeh.

“Rekao sam ti da nemaš šansi Miloradoviću!”

Te večeri, pored rezidencije Predsednika Republike, kuća Dragana Petrovića Zmaja u Kotlinskoj ulici broj 5 – bila je najobezbeđenija zgrada u državi. Prvi prsten činili si pripadnici jedinice MUP-a za specijalna dejstva, dok je nasuprot njima stajala grupa od dvadesetak naoružanih i nakostrešenih mladića koji su došli da oslobode svog šefa. Vladala je napetost. Samo jedan pogrešan pogled, korak ili pucanj – doveo bi do krvoprolića. Nije prošlo mnogo, a komandir specijalaca je ponovo ušao u dnevnu sobu. Uzbuđeno se obratio Milioradu.

“Načelniče, njihov vođa traži da se uspostavi radio veza sa gospodinom Petrovićem. Dali su nam voki-toki.”

Buda Mioradović se našao u dilemi. Ako ispuni ovaj zahtev, Zmaj bi mogao narediti svojim ljudima da izvrše napad. U isto vreme, želeo je da produži status quo, bar dok Raja ne dođe. „Sukob moramo izbeći po svaku cenu“, razmišljao je. Okrenuo se prema zarobljeniku, oko koga je nastala cela ujdurma.

“Dragane, nikome ne ide u prilog da dođe do pucnjave. Stradaće mladi ljudi na obe strane a ništa se promeniti neće.”

“Tebi, Milorade, ne odgovara da ti ginu ljudi. Meni je svejedno. Daj mi tu motorolu! Reći ću im da za sada ništa ne preduzimaju.”

Milorad je oklevao nekoliko trenutaka, a onda mu ipak pružio voki-t oki. Zmaj je održao obećanje. Rekao je vođi svog obezbeđenja da ostane na lokaciji i čeka dalje instrukcije. Posle neizbežnog „prijem“, čuo se glas s druge strane radio veze.

“Šefe, ovde je i Vražalić iz BIA. Hoće da razgovara sa vama i Miloradovićem. Da ga pustimo? Prijem.”

“Pusti ga slobodno, Šeki!”, naredio je Zmaj.          

Ubrzo, u kuću je ušao Zoran Vražalić,  jedan od čelnika Obaveštajne službe, čovek koji je ceo život proveo u senci iza koje se stvarao mrak koji bi gutao svakog ko skrene s pravog puta. Spadao je u zloglasne udbaše koji su dobro pamtili, i svakom se, kad se ukaže prilika, punom merom svetili. Rukovao se sa Miloradom, ostalima je samo klimnuo glavom.

“Ovde se baš zakuvalo”, rekao je Vražalić. “Hajde da pojednostavimo stvar. Znamo se bar dvadeset godina, nismo klinci da glumimo heroje. Šta god vi odlučili, na kraju će biti kako ja kažem.”

“Šta predlažeš, Zorane?”, pitao je Milorad.

“Nisam došao da predlažem, načelniče. Već da naredim.”

Domaćin je netremice gledao oko sebe, procenjući situaciju. Bio je svestan svog položaja, ali se nadao da je prijatelj iz mladosti došao da ga spase. Slušao je pažljivo šta će reći.

“Zmaju, Zmaje, Zmajčeku, prijatelju… Mnogo toga smo zajedno prošli i kroz vatrene obruče se provlačili. Ovoga puta, Služba je odlučila da te pusti niz vodu. Preterao si, druže!”

Petrovićevo lice je tog trenutka pobelelo. Pribojavao se ovakvog raspleta. Ali se ipak nadao drugačijem ishodu! Decenije života poklonio je Službi i svaki zadatak uspešno obavio! Teško je prihvatao istinu da su ga odbacili tako ležerno kao praznu kutiju popušenog duvana.

“Uzmi motorolu i javi Šekiju da se povuku!”, naredio je Vražalić.

“U redu”, odgovorio je Zmaj i prihvatio voki-toki iz načelnikove ruke.

Oklevao je nekoliko trenutaka, razmišljao. Gledao je oko sebe, kao da traži pomoć, savet, objašnjenje… Stisnuo je dugme na radio stanici i povikao:

“Šeki, krenite u napad!”

Sa druge strane bio je tajac. Panično je pritiskao odašiljač. Urlao je iz sveg glasa. I dalje je bila tišina…

“Krenite u napad, rekao sam!!! Šeki, da li me čuješ?! Pobijte govna! Ha-looo!!! Prijem!”,  urlao je.

Uzalud je pokušavao, veza je prekinuta i s druge strane odgovora nije bilo.

“Kao što vidiš, doneli smo pravu odluku”, konstatovao je zadovoljno Vražalić.  “Pre nego što sam ušao, naredio sam im da se raziđu. Kao da si zaboravio ko sam. E, moj Dragane…”, likovao je Vražalić i nastavio. “Načelniče, odvedite ga u stanicu i nastavite po vašoj proceduri. Ovu trojicu pustite. Obećao sam Šekiju da ih nećemo dirati, to su njegovi ljudi.”

“U redu, Zorane, hvala ti! Sprečio si da mi ljudi uzalud ginu!”. uzvratio je Miloradović. 

Odmah je nazvao broj koji se nalazio na vrhu ekrana njegovog mobilnog telefona. 

“Promena plana, Rajo! Dođite u stanicu, ovde smo završili!”

“Važi, šefe!”, potvrdio je Budin najbolji inspektor i rođak.

Raja je prekinuo vezu sa načelnikom, zapalio cigaretu i sa prvim dimom osetio dvostruko olakšanje.

“Dobro je, Nikola”, odahnuo je. “Uhapsili su Zmaja, idemo pravo u stanicu.”

“Odlično”, reče Kovač. “Plašio sam se sukoba! Šekijeva grupa je mnogo zajebana – a i lojalni su Petroviću. Previše je ljudi već stradalo. Dosta nam je leševa! Mora da je BIA umešala prste,jer se ne bi oni tako lako predali…”

Na ulazu u grad bila je velika gužva. Raja se nervirao i psovao drugove na drumu. Nije mogao da dočeka trenutak kada će ceo slučaj zaista biti okončan. Uložio je mnogo truda da poveže hiljade kockica, kako bi sastavio ovaj krvavi mozaik i rešio misteriju. Pod svetlima velegrada srebrna škoda je preko novog mosta grabila prema svojoj kući, garaži MUP-a u centru prestonice. Raja je opsovao vozača crvenog renoa koji mu je presekao put a onda se udubio u vlastite misli: „Sve je počelo spontano, kada je Buda iznenada odlučio da se na svoju ruku obračuna sa Zmajem Petrovićem. Dosadio mu je vlastiti kukavičluk i poslušnički život koji je godinama vodio sledeći nevidljivu liniju manjeg otpora. Na kocku je stavio i položaj i bezbednost svoje porodice i vlastiti život.“ 

U sedištu beogradskog MUP-a, inspektor Rosić i načelnik Miloradović sedeli su naspram Dragana Petrovića koji se branio ćutanjem. Zatvorenika su odveli u najveću sobu za ispitivanje. Dok su čekali pojačanje, doneli su mu vodu i kafu. Zmaj je tražio i dobio cigaretu. Kafa na stolu je ostala netaknuta. Ubrzo, u sobu su ušli Raja Zec i Nikola Kovač. Načelnik ih je ukratko upoznao sa događajima iz Kotlinske 5 na Dedinju, dok su prisutni nemo klimali glavama i odmeravali Dragana Petrovića koji je i dalje odbijao da govori bez prisustva advokata. 

“Zdravo, Dragane, dugo se nismo videli”, obratio mu se Kovač. “Žao mi je da se posle toliko godina srećemo u ovakvim okolnostima.”

Nikola je prišao zatvoreniku i dodirnuo njegove vezane ruke. Bila je to prinudna varijanta pozdrava u ovakvim uslovima. Otpio je gutalj iz flašice s vodom i nastavio:

“Inspektor Zec će te informisati o detaljima dosadašnje istrage – a ti, druže, sam proceni da li ti se isplati da nas ignorišeš ili da pomogneš da sve ovo privedemo kraju.” 

Raja je zapalio cigaretu, malo se nakašljao a onda zamolio Rosića da im donese kafe. Otvorio je beležnicu i počeo.

“Majka novinara Nemanje Pavića je radila kao šef računovodstva za vašu kompaniju „Maler Export“. Nemanja je uz njenu pomoć došao do dokumenata koji dokazuju finansijske malverzacije. To je bio samo početak. Kada je zaronio dublje, otkrio je još zanimljivije detalje u vezi sa posredovanjem vaše firme u izvozu oružja u Ukrajinu. Vi ste, Petroviću, znali da je Nemanja u lošim odnosima sa glavnim urednikom Rakom Mandžukićem, kao i da sumnja u vernost svoje žene. Mislio je da ga vara sa direktorom Balšom Torbicom. Iskusnom obaveštajcu nije bilo teško da sabere dva i dva… Plan vam je bio zaista genijalan! Kidnapovali ste filmskog šminkera Darka Bojića, koji je od psihopate, ubice i vođe navijača Bate Monstruma napravio dvojnika Nemanje Pavića. Pederko je toliko dobar u svom poslu, da je to perfektno odradio. Sledeći korak bila je otmica novinara Pavića, jer nikako nije smeo da se pojavi na poslu. Našminkani Bata odlazi u zgradu televizije, kao Nemanja Pavić. Obavlja ono što Bata najbolje zna, voli i uživa da radi. Likvidirao je sve koji su se zatekli u zgradi televizije, a onda nastavio krvavi pir. Odlazi kod Torbice i overava ga na kućnom pragu. Sledećeg dana, iscenirano je Nemanjino samoubistvo. Podmetnuli ste oružje i odeću sa mesta zločina i začinili ih Pavićevim DNK uzorcima, uzetim bez njegovog znanja. Kidnapovanog Pavića i šminkera Maskaru, Ostoja je odveo na svoje imanje. Planirali ste da uz torturu i mučenje saznate gde je sakrio dokaze protiv vas. Savršen zločin, nema šta! 

Zmaj je gledao u Raju širom otvorenih očiju. Nije mogao da veruje kako je istina do najsitnijih detalja otkrivena.

“Ali, kao što svi znamo”, ubacio se Nikola, “savršen zločin ne postoji!”

“Baš tako”, nastavio je Zec. “Niste predvideli, a i kako biste, da će Nemanjina majka dokumenta predati novinaru Urlika, Banetu Ristiću – a još manje da ćemo se Kovač i ja uključiti u akciju. Na kraju se i Ostojin brat Ratko sažalio na Darka i Nemanju, i odlučio da ih oslobodi. Bio je to početak kraja vaše akcije. Udarac koji je pocepao mrežu „savršenog zločina“.”

Petrović je promenio izraz lica. Iznenađenje se brzo pretvorilo u neku čudnu ravnodušnost. Izgledao je kao čovek kome u životu više ništa nije važno. Popio je malo vode i zatražio od Kovača cigaretu.

“Ostavio sam pušenje pre deset godina, ali moram još jednu, ovo mi je druga danas”, rekao je mirnim glasom i nastavio. “U redu, sve ću vam po redu ispričati. Dovedite Avramovića da uzme službenu izjavu. Mislim da je on dežuran u Tužilaštvu.”

Po dolasku tužioca, Zmaj je ukratko ponovio Rajinu priču. a na pitanje zašto su pored urednika na Televiziji BG9, stradali i novinar, snimatelj, sekretarica i portir – Dragan Petrović je duboko uzdahnuo i potpuno otvorio dušu.

“Kada smo saznali da novinar Pavić ima dokaze o izvozu oružja u Ukrajinu, odmah sam povezao da nas je Radmila izdala. Ostoja nije ukapirao, sve do otmice njenih unučića. Meni je, međutim, nešto drugo bilo na pameti. Odavno sam planirao da se osvetim ljudima koji su me pre tri godine za srce ujeli. To su zaposleni na televiziji BG9, posebno ekipa iz jutarnje smene.

Prisutni su se pogledali i odmeravali kako je ko reagovao na Zmajevo svedočenje. Nikome nije bilo jasno o čemu Petrović govori.

“Moj pokojni sin, Petar Petrović Narkos – tako su ga po Njegošu zvali, bio je, što se po nadimku da zaključiti, težak narkoman. Sve sam pokušao. I na lep način i na silu, i lečenje i kažnjavanje… Na kraju sam mu čak i drogu kupovao. Pshihijatar mi je savetovao da je najbolje da mu nađem posao. Zaposlio sam ga na TV BG9. Radio je u režiji, nameštao kamere, scenografiju, ponekad je i realizovao program. Tog kobnog dana radio je u noćnoj smeni. Predozirao se. Kada su ga ujutru pronašli još je bio živ. Portir je čekao na sekretaricu koja je bila zauzeta ispunjavajući urednikove želje, snimatelj je predložio da sačekaju, a novinar Karajović nije želeo da se meša. Kada su konačno pozvali hitnu pomoć, nije mu bilo spasa. Možda bi on umro i da mu je pomoć odmah pružena, ali su ga ti neljudi ostavili da crkne kao pseto. Rečeno mi je da ta ekipa na posao uvek dolazi rano ujutru. Dugo sam ih pratio i zaključio da su svakog jutra svi na okupu. Bata Monstrum je jedan od retkih ljudi koji voli krv, ubijanje i smrt. Za njega su likvidacije hobi, ubijanje mu je uživanje a masovno ubistvo psihopatska gozba. Otišao sam na more – da bih imao alibi, kako me ne bi povezali sa masovnim ubistvom. Ostoji sam ostavio da operaciju privede kraju – i grdno se zajebao! Stvari su se brzo iskomplikovale. Kao prvo, nisam predvideo da će bilo ko otići na Pavićevu sahranu. Ristić je te večeri došao do torbe sa dokazima, a posle su se Zec i Kovač uključili u istragu. Uzgred, da vas pitam – kako ste vas dvojica uopšte došli do Nemanje i onog šminkera?”

“Pozvao me je Ostojin brat Rale, mi smo školski drugovi”, odgovorio je Raja.

“Dragane, i ja bih hteo nešto da te pitam”, uključio se načelnik Miloradović. “Zašto si hteo da izazoveš sukob između mojih i tvojih ljudi? Stradao bi nevin svet.”

Zmaj je ugasio cigaretu u prepunoj pepeljari, otpio gutalj vode i sa demonskim izrazom lica, rekao: 

“Kada je moj sin umirao, niko mu nije pomogao. Celog života sam služio ovu državu, a kada sam hteo da isteram svoju ličnu pravdu – vi ste me uhapsili! Zaglaviću u zatvoru i robijati do kraja života. Kad sam shvatio da nemam šta da izgubim, poželeo sam da i drugi osete koliko boli smrt drage osobe, roditeljski čemer, tuga, patnja i jad. Pre nego što me odvedete u istražni zatvor”, nastavio je Dragan Petrović, “imam jednu molbu.”

“Nije ovo fontana želja, prijatelju!”, pobunio se Kovač. “Previše si zasrao da bi postavljao uslove.”

“Nije uslov,  samo poslednji trzaj čovečnosti koja je ostala u meni. Imam mnogo para u Švajcarskoj banci”, rekao je Zmaj, ne obazirući se na prethodni komentar. “Bez mene taj novac ne možete podići. Kada uzmete sve što sam nelegalno stekao, ostaće par stotina hiljada franaka koje sam vremenom pošteno uštedeo. Zamolio bih vas da to donirate za izgradnju bolnice u kojoj bi se lečili narkomani.”

Raja je klimnuo glavom, Kovač podigao palac u znak odobravanja. Ostali su iznenađeno gledali jedni u druge. Milorad je pozvao policajca da osumnjičenog odvede u zatvorsku ćeliju. Dok je Dragan sa lisicama na rukama napuštao kancelariju, javni tužilac je dobacio.

“Ja ću se lično zauzeti da deo novca ode za izgradnju te bolnice, ali ćete nam prvo dati potrebno ovlašćenje da se pare podignu.”

Zmaj se složio i glasom punim zahvalnosti odgovorio:

“Ne brinite, Avramoviću. Ovo mi je jako važno – da bar na kraju života uradim nešto korisno.”

 BRAĆA

 U seoskom domaćinstvu Radovana Pešića, po prvi put posle porodične tragedije, mogao se čuti smeh. U veselom druženju učestvovao i domaćin. Pošto su čuli dobre vesti iz Beograda, „Veseli vodeničari“ su spontano proslavljali završetak agonije kroz koju su, ni krivi ni dužni, prolazili minulih dana. Bane i Nemanja su tražili najbolji način da zajedničkim snagama i talentom napišu feljton o dobro organizovanom masovnom ubistvu. Rale i Radovan su uz rakiju mezili kisele paprike i sir, a Darko Maskara je u kuhinji pravio palačinke. Na TV ekranu, gosti u studiju raspravljali su o agresiji koja je sve više prisutna u društvu; kao „pokrivanje“ korišćene su scene masakra na TV BG9. Javnost još uvek nije ni slutila pravu istinu o ovoj tragediji. 

“Kada ćemo moći da se javimo rodbini?”, pitao je Darko, s tiganjem u ruci.

“Još malo! Treba i Ostoju uhapsiti. Onda ćemo Nemanja i ja obelodaniti pravu istinu o celom događaju”, odgovorio je Bane.

Nemanja je zapalio cigaretu, sklonio fasciklu koja je stajala ispred njega i predložio:

“Bane, jel’ znaš šta bi bila svetska fora? Kada bi se pojavio u studiju moje televizije, da objasnim šta se zaista dogodilo. „Duh masovnog ubice rasvetljava detalje zločina“…”

Svi su se nasmejali, osim Raleta – njega su sve više hvatali i san i alkohol. U tom trenutku zazvonio mu je telefon.

“Zdravo, Rajo”, odgovorio je lenjo. “Kaži, druže, za tebe bih sve učinio!”

Inspektor Zec je objasnio Ratku da je došlo vreme da uhapse Ostoju i da bi najbezbolnije bilo da bratu objasni situaciju i ubedi ga da se sam preda. 

“Da ti kažem, prijatelju…”, rekao je Rale, “mogu ja njega da pozovem i prenesem mu poruku. Ali, ne želim da budem mamac kako bi ga na prevaru uhvatitili. On jeste teška baraba – ali mi je brat i prema meni se nikada nije ogrešio. Šta je zakuvao, neka sam kusa. Ali, sve bi moralo da bude pošteno.”

Raja se složio s školskim drugom, i ostavio Ratku da pronađe najbolji način kako bi Ostoju nagovorio da se sam prijavi policiji. 

“Bane, evo Raja hoće nešto da ti kaže…”, rekao je Ratko Novičić i svoj mobilni pružio Ristiću.

Novinar je klimao glavom, dok mu je osmeh prekrivao lice.

“Super! Baš si me obradovao… Kad misliš da krenemo? … U redu, dogovoreno!”

Domaćin Radovan i deo „seksteta veselih vodeničara“ zainteresovano su gledali u drugara sa mobilnim u ruci.

“Sve je gotovo, još samo da uhapse Ostoju”, zadovoljio je Bane radoznalost svojih prijatelja. “Raja nam je poručio da slobodno krenemo svojim kućama. Sutra ujutru u deset, skupićemo se u stanu moje devojke. Ona živi u istoj zgradi gde i Nemanjini roditelji.”

“Čekajte, ljudi!”, pobunio se Maskara. “Treba da jedemo palačinke!”

Drugari su ga ignorisali i požurili da se pripreme za povratak. Pošto su u „izbeglištvo“krenuli goloruki, nisu ni imali mnogo prtljaga.

“’Ajdemo, ljudi! Vreme je da se krene!”, rekao je Bane.

Rale je dolio sebi rakiju i iznenadio prisutne.

“Krenite vi, ja ću da ostanem neko vreme sa gazda Radovanom. Prvo ću pozvati Ostoju i zamoliti ga da se mirno preda. A vi, kad završite posao, vratite automobil mom komšiji, kafedžiji.”

Nemanja je primetio osmeh na licu Radovana Pešića i osetio blagu zabrinutost za čoveka koji mu je spasao život. „Plašim se da će se njih dvojica ubiti od rakije! Na kraju, to je ono što ih čini srećnim – i ko sam ja da ih kritikujem!“

Pasat je punom brzinom krenuo put Beograda a Radovan laganim, pomalo nesigurnim korakom prema podrumu, da natoči još jednu flašu rakije.

“’Alo, burazeru!”, oglasio se Rale sa mobilnim u ruci. “Uhapsili su ti ortaka Petrovića…  Ala… Aždaja… Neman… ili kako ga već zovu! Sve je priznao. Inspektor Raja te zamolio da se sam prijaviš, piši…”

Dok je diktirao broj telefona inspektora Zeca niz Raletove obraze su se slivale suze. Na kraju razgovora, brat Ostoja mu je poverio gde je sakrio svoju ušteđevinu.

“U dvorištu našeg imanja, tačno na sredini između ugla moje i tvoje kuće. Izbroj koliko ima koraka pa podeli sa dva. Tu je sva lova!”, objašnjavao je mlađi brat Novičić.

“Ne sekiraj se, Ostoja, brinuću o tvojima, kada već ne mogu o svojima”, rekao je tužno Ratko. Neočekivano je dodao: “Šta god da se desi, samo da znaš – volim te, brate!”

RASPLET

 Jutarnje sunce se probijalo kroz prozor kancelarije načelnika MUP-a u Beogradu. Pošto su i Ostoju smestili iza rešetaka, inspektori su otvorili flašu konjaka. Iako je novi počeo, najduži dan u životima inspektora bližio se kraju. Veterani su sređivali utiske i spremali se da svako krene svojim putem.

“Već tri noći nisam spavao”, požalio se Kovač. “Ostarilo se, moj Milorade… a sećaš se kako smo nekada?”

“Zato, bogu hvala, imamo ove mlade da nas naslede”, rekao je načelnik, gledajući Zeca i Rosića. “‘Ajd još po jednu, pa da se razilazimo! Što kaže moj komšija Rista Ćemanista, „i vi policajci dušu imate… valjda?!“

U uglu kancelarije, Raja je mlađem kolegi pričao kroz šta je sve prošao tokom poslednjih 48 sati. 

“Ovome nas nisu učili na policiskoj akademiji”, prokomentarisao je Rosić.

“Nije ni čudo, jer ovakav zaplet nije lako smisliti”, složio se Raja ispijajući konjak. “Da je u pitanju scenario za špijunski triler, gledaoci bi sigurno rekli – e ovaj reditelj ga baš pretera!”

Dogovorili su se da novi izveštaj o starom slučaju napišu zajedno, a onda su se pridružili matorcima. Kovač i Buda su se još uvek prisećali starih dana i kolega sa kojima su u prošlosti radili. Najviše vremena posvetili su Draganu Petroviću.

“Zajeban je to lik, moj Nikola!”, uzdahnuo je Milorad. “Ali ničija nije gorela do zore.”

Nazdravili u čast uspešno okončane akcije.

“Dogovorio sam se sa Banetom da se oko deset nađemo kod njegove devojke koja živi u istoj zgradi gde i Nemanjini roditelji”, podsetio ih je Zec. “Nikola, hoćemo zajedno ili da te odbacim kući da se naspavaš?”

Kovač je ispio piće do kraja i, začuđen pitanjem, brzo odgovori:

“Taj susret porodice sa „mrtvim“ Pavićem ne bih propustio ni za šta na svetu!”

Načelnik Milorad je delovao odsutno. Odigrao je važnu ulogu u rasvetljavanju najkomplikovanijeg slučaja u karijeri, postao junak dana… ali, bio je tužan i rezervisan. Pošto su svi krenuli prema izlazu, obratio se svom najpouzdanijem inspektoru.

“Rajo, javi mi se kada se dobro odmoriš. Imam jednu molbu za tebe.”

“O čemu se radi, šefe?”, pitao je Zec. “Nisam baš toliko umoran.”

“Ne sada, prijatelju”, bio je uporan Milorad. “O tome ćemo kasnije.”

Putevi prestoničkih inspektora su se razišli na parkingu gradskog MUP-a, da bi se malo kasnije ponovo ukrstili u ateljeu Banetove devojke. Škoda je još jednom napustila garažu i krenula kroz jutarnju velegradsku gužvu. Tokom vožnje Raja i Nikola su po ko zna koji put analizirali svaki detalj upravo rešenog slučaja i nagađali šta će biti dalje.

“Misliš da će izvoz oružja stati? Ma nema teorije, sve je to i do sada išlo uz dozvolu Službe,  tako će i ostati. Pustiće da se stvari smire – a onda će neki novi Zmaj pronaći svog Ostoju”, prokomentarisao je razočarano Kovač.

Raja je ćutke vozio odobravajući mišljenje starijeg kolege. Dok su se približavali cilju, ponovo se setio svoje Marine. „Mnogo sam zasrao! Ne mogu me oprati ni Dunav i Sava, zajedno!”

Pola sata kasnije, „Veseli vodeničari“ ponovo su bili u punom sastavu. Uzbuđeni, srećni i euforični teško su obuzdavali potrebu da razgovorom izbace muku iz sebe. Govorili su uglas, ne obraćajući pažnju na sagovornike. Važno je bilo ispričati svoju priču, a slušanje će ostaviti za neki drugi put. Domaćica Tea se našla u čudu, jer je na malenoj mansardi ugostila gomilu pričljivih muškaraca koji su, ni krivi ni dužni, prošli pravu golgotu. Držala je za ruku Baneta, koji je na sebi još uvek imao gastarbajterski sako hipi provinijencije.

“Gde ti je „kosa“, ljubavi?”, našalila se Teodora, aludirajući na periku.

“Završla je u reci pored Najdanove vodenice”, odgovorio je Ristić.

Nazdravili su uz šampanjac koji je domaćica pripremila za ovu specijalnu priliku. 

“Novinari!”, uzviknuo je Kovač. “Kako ćete nazvati knjigu o ovom ludilu koje smo jedva preko glave pregurali?”

“Pa Ludnica, kako drugačije!”, rekoše u glas Bane i Nemanja.

Pošto su završili sa šampanjcem, sišli su dva sprata niže, gde su iznenadili ožalošćene roditelje. Radmila ih je uvela u stan i ponudila da sednu u trpezariji. Stevan je odložio knjigu koju je do tada čitao i, uz mnogo napora, pokušao da odglumi srdačnost.

“Izvol’te, izvol’te… Dobro nam došli! Sedite… Sa’će kafica i rakija!”

Trosoban stan od osamdeset kvadrata u strogom centru grada dr Stevan Pavić je kupio pre nekoliko decenija – ali za sve to vreme u njemu nikada nije bilo više ljudi, sreće i veselja – kao tog jesenjeg jutra. Svi preživeli i oslobođeni akteri ove priče našli su se domu Pavića. Zadatak pisca je da dočara atmosferu i osećanja svojih junaka – ali susret Nemanje Pavića, najpre sa roditeljima a ubrzo sa ženom i decom, jednostavno je nemoguće opisati. Ali, krenimo redom.

Vodeničari su opipavali puls domaćina. Nisu želeli da im najlepšom mogućom vešću naruše zdravlje i izazovu srčani udar. Raja je polako, izokola prepričavao šta su sve minulih dana preživeli. Kada je došlo vreme da Nemanja uđe u priču, pogledom je ptražio Nikolinu pomoć.

“Dragi moji prijatelji, Radmila i Stevane poznajemo se godinama… Jasno mi je kroz šta ste sve prošli i sada vam je najmanje potreban novi stres… Osim ako taj šok ne podrazumeva lepu vest”, filozofirao je nevešto Kovač.

“Hvala ti, Nikola”, oglasila se Radmila. “Ali lepih vesti za nas više nikada neće biti. Neka su nam samo unučići živi i zdravi, ali radost je zauvek napustila ovu kuću!”

“Ja više ne mogu da ćutim!”, pobunio se Bane. “Sin vam je ŽIV! Nemanja NIJE izvršio samoubistvo i TU JE SA NAMA… Uđi, kolega! Bolje je da to obavimo brzo, kao kad se skida flaster!”

Stevan se istog momenta zacrveneo u licu a ćela je dobijala neku još tamniju, bordo nijansu. Radmila je širila ruke i njima jako udarala po kukovima… podsećala je na veliku pticu čija su krila oslabila ali je to nije sprečavalo da leti… Radmilina „krila“ su prhtala d sreće. Reakcija Pavića bila je i burna i tiha, bez ijedne izgovorene reči. Do reči nisu mogli doći.

Ulazak Nemanje Pavića u roditeljski dom u kome je odrastao podsećao je na prve probe pozorišnih predstava na kojima glumci još uvek nisu ovladali ni tekstom ni scenom. Šok, neverica, radost, sreća, unezverenost… Svi su ustali sa svojih stolica u želji da što bolje vide taj trenutak. Darko se sudario sa Rajom a Nikoli je umalo ispala šoljica iz ruke. Majka je čvrsto zagrlila sina a otac ih je zajedno prigrlio i glavu položio na Nemanjino rame. 

“Sine!”, prošaputali su roditelji u isto vreme.

Dok su tako zagrljeni stajali na sred dnevnog boravka, u stan su utrčali Igor, Maja i Vesna, a za njima i načelnik Milorad koji ih dovezao sa Fruške gore. Tokom susreta Nemanje sa ženom i decom svi su plakali. Prijatelji su nevešto brisali suze a roditelji nisu ni pokušavali jer to su, najzad, bile suze radosnice! Pavići su ponovo bili na okupu, u društvu onih koji su im verovali i pomogli u najtežim trenucima. Vesna je grcala u suzama i čvrsto stezala ruku svog muža. Baba i deda su grlili unučiće dok su ostali, kao po komandi, krenuli svojim kućama. Bili su umorni ali srećni… Svi, osim Miloradovića. Iz nekog razloga, i dalje je bio tužan i zabrinut. 

 TV DNEVNIK

Dva dana posle konačnog raspleta velike tragedije, tačno u pola osam počeo je Dnevnik TV BG9. Po prvi put posle višestrukog ubistva, u zgradi je vladala živa atmosfera. Novinari su užurbano završavali priloge u montaži, dok su ljudi iz režije spremno čekali početak udarne informativne emisije. Realizator programa je naredio da se pusti špica a onda je iz studija krenula prva najava. Umesto uobičajene voditeljke na koju su gledaoci već navikli pojavio se neko drugi. Dnevnik je otvorio dugogodišnji novinar i reporter ove medijske kuće – Nemanja Pavić.

“Dobro veče, ovo je Dnevnik – a ja sam živ, zdrav i nevin. Masovno ubistvo zaposlenih u našoj televizijskoj kući već danima je u centru pažnje svih medija i celokupne domaće javnosti. Ova tragedija, tačnije njen rasplet dobio je neočekivan obrt. O tome šta se zaista dogodilo – a od javnosti krilo, videćete u prilogu mog kolege i novog člana naše redakcije Baneta Ristića.”

U narednoj sceni, Bane je, bez perike i u „civilnom odelu“, do detalja objasnio čitavu ujdurmu koju je smislio Dragan Petrović Zmaj i skoro do samog kraja doveo Ostoja Novičić. Novi član redakcije ispričao je gledaocima kako se i zašto odigrala velika prevara sa tragičnim ishodom. U samom finalu njegove priče, gledaoci su saznali da je kompaniju „Maler Export“ preuzela država, kao i nelegalno stečeno bogatstvo njenih vlasnika. Na kraju je, uz tužnu muziku u pozadini, naveo imena stradalih uz poruku da nikada neće biti zaboravljeni! Prilog je završio rečima: „Za TV BG9, iz Beograda, vaš Bane Ristić”.

GODINU DANA KASNIJE

“Medo, spremi se, izlazimo na sledećoj stanici”, požurivao je Joca svog muža.

“Jesi li siguran, ljubavi?”, sumnjičavo je oklevao Darko. “Ovaj metro je čudo, ali su im sve stanice nekako iste…”

Od honorara za šminkerski doprinos u TV seriji Zemlja bez nade, Darko Bojić je svog Jo jo Ra odveo u Pariz. Tu su se venčali. Ovaj nezaboravni dan proslavili su skromno, i bez porodice i prijatelja. Svedoci pred matičarem bili su Jocina koleginica s fakulteta koja živi u blizini Trga republike i njen muž Francuz. 

Voz se zaustavio na stanici Monmartr. Supružnici su izašli iz metroa i krenuli uzbrdo prema crkvi Sakr Ker; nalazila se na samom vrhu Monmartra. Potom su produžili prema umetničkoj četvrti gde su stvarali pariski slikari a lokalni preprodavci trgovali. 

“Ljubavi, mogu li jednu palačinku? Osećaš kako divno mirišu?”, molio je Darko Maskara.

“Medo, dogovorili smo se! Gore na brdu ćemo ručati kao ljudi. Francuski specijaliteti, vino, sirevi… Treba da proslavimo naše venčanje ali, onako, fino… na nivou.”

“I palačinke jedu ljudi!”, ljutnuo se Darko. “Biće onako kako ti kažeš, kao i uvek!”  okončao je Maskara jedan od prvih bračnih nesporazuma.

Dok su se probijali kroz gomilu radoznalih turista, Joca je uspevao da stane bukvalno ispred svakog slikarskog platna kojih je, inače, na vrhu Monmartra bilo na hiljade. Tada ih je zaustavio gospodin s dugom kosom i još dužom bradom. Predložio je da im uradi zajednički portret. Jo Jo Ra je ponudu oduševljeno prihvatio, dok je Maskarin komentar bio predvidljiv:

“Zar nisi rekao da ćemo prvo na ručak?!”

Joca je ubedio muža da najpre poziraju i obećao da će mu posle ručka naručiti palačinku. Dok su mirno sedeli ispred bradatog slikara, sve vreme su posmatrali prolaznike. Organizovane grupe azijskih turista čiji je vođa držao neizbežnu zastavicu sa nazivom turističke agencije, kako se njegovi „sledbenici“ ne bi izgubili. Visoki crnac nudio je prolaznicima malene ajfelove kule koje svetle u mraku a ošišani muškarac u sportskom dresu prodavao je satove. Maskara je šarao pogledom, trudeći se da pronađe pokretna kolica na kojima su se nalazili svi sastojci potrebni za pravljenje palačinki. Iznenada, Darkov pogled se zaustavio na licu prodavca satova. Prvo je porumeneo, potom prebledeo, a onda zanemeo.

“Šta je bilo, Medo? Jesi li dobro?”, zabrinuo je Joca.

“Bežimo, odmah! Eno ga Bata Monstrum!!!”

 ***

Nikola Kovač je koristio poslednje tople dane da što više vremena provede na svom splavu. Reka Sava se presijavala na ranom jesenjem suncu dok je bivši inspektor završavao popodnevni ribolov. Zazvonio je telefon. Poziv je dolazio sa njemu nepoznatog broja. Bio je to kratak i veoma neočekivan razgovor. Završio ga je rečima.

“Hvala što ste se javili, preneću mu poruku i učiniti sve što je do mene da prihvati Vaš predlog. Prijatno!”

Bila je to Vanja Novičić, bivša žena Nikolinog prijatelja Ratka koji je živeo na Avali i koji je odigrao važnu ulogu u rasvetljavanju istine u vezi sa masovnim ubistvom na televiziji. Kovač je potpuno zaboravio da je Vanjina majka bliska rođaka njegove pokojne žene – mada, nisu se viđali ni dok je žena bila živa. Ostavio je upecanu ribu u frižider, oprao ruke i presvukao. Dok je sipao domaću kajsijevaču koju mu je komšija-splavar na poklon doneo iz Subotice počeo je da vaga šta mu je dalje činiti. „Ako sada krenem, uhvatiće me mrak po onim šumama i gorama… A nisam ni ulje na kolima promenio!“ 

Nekoliko trenutaka je držao čašicu sa rakijom i onda odlučio da njen sadržaj vrati u flašu. „Ipak ću krenuti odmah!“, prelomio je.

Vožnja do planine trajala je manje sat vremena. Kada se isključio sa glavnog puta malo se mučio po mračnom drumu nad kojim se nadvijala šuma. Posle kraćeg lutanja stigao je na imanje porodice Novičić.

Odmah posle Ostojinog hapšenja, Ratko Novičić je pronašao novac koji je njegov brat zakopao za crne dane a koji su došli mnogo pre nego što je očekivao. Snaha je nedavno počela da radi a velika suma sakrivenih para služila je za finansirajnje skromnijih životnih prohteva. Rale se, u međuvremenu, iz barake preselio u novu kuću gde je uvek bilo čisto i uredno a svaka stvar na svom mestu. Ostojina žena je povremeno dovodila decu na čist vazduh. Rale je mnogo toga u životu promenio, ali rakija pusta – i dalje je zauzimala centralno mesto u njegovom usamljeničkom životu. 

Nikola je zakucao na ulazna vrata barake u dvorištu, odgovora nije bilo. Onda je počeo da doziva prijatelja. Posle par minuta uzaludnog vikanja otvorio se prozor na velikoj kući. Pošto je bio mrak domaćin nije prepoznao pridošlicu.

“Šta se dereš, bre, prijatelju!!! Nisu Nemci u Lapovu!”

“Rale!”, uzviknuo je Kovač. “Pa šta radiš u toj buržujskoj vili, kapitalisto jedan!”

“Nikola?! E, ne mogu da verujem! ’Ajde, šta čekaš! Uđi, molim te! E, baš si me obradovao… da znaš…  Da popijemo, za susret.”

Prijatelji su zagrlili i više puta nazdravljali. Nikola je oklevao, a onda se naglo uozbiljio.

“Rale, prijatelju… došao sam da te vidim, ali da ti prenesem jednu važnu poruku! … Zvala me je tvoja bivša žena.”

Domaćin je ostao bez teksta. Ispio je rakiju u jednom cugu a onda sipao još jednu.

“Vanja?!”,  bilo je sve što je mogao da kaže.

Kovač je lagano, diplomatski ispričao sadržaj telefonskog razgovora. Vanja je i sama prošla kroz težak period. Bila je u vezi sa kolegom violinistom; u početku je bio manji od makovog zrna, ali se vremenom razgoropadio… I on je voleo da popije – a tada nije bio svoj. Više od godinu dana je trpela njegovo maltretiranje. Bila je čak primorana da decu odvede kod svojih roditelja koji su ih iz drugog dela grada vozili u školu. Prolazila je kroz pakao, dok ga najzad nije prijavila policiji gde je sasvim slučajno naišla na Raju; ovaj je brzo povezao da je to Raletova bivša žena. Niko ne zna kako je Zec to obavio – ali siledžija se iselio iz Vanjinog stana i više ga nikada nije videla, čak ni na koncertima!  

“Shvatila je grešku i želela bi da i tebi oprosti grehe koje si pijan godinama činio. Predlaže da pokušate ponovo, ali pod jednim uslovom…”

” … Da ostavim alkohol!”, dopunio ga je Rale.

“U stvari, ona zahteva da se lečiš! Mislim da je u pravu. Poznajem dobre lekare koji bi mogli da ti pomognu.”

Rale je nasuo još po jednu a onda kao iz topa odgovorio.

“Nema mi druge, Nikola. Lečenje je jedini način da se rešim bede i ponovo živim ko čovek. Imam sreće da mi je Vanja pružila šansu. Ipak je ona najviše propatila.”

Nikola je prespavao na Avali a sledećeg jutra su zajedno krenuli u Beograd. Tamo je Rale, preko veze, smešten u bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti.

 SVADBA

 Restoran „Košuta“ na periferiji glavnog grada imao je dve velike sale: kafanu, u kojoj se pretežno pilo i drugi deo, restoran, predviđen za obedovanje. Ponekad bi, za specijalne  goste, gazda dozvolio organizovanje različitih proslava. 

Bila je subota, kasno popodne. U „Košuti“ se okupilo probrano društvance u čast jednog posebnog venčanja. Novinar Bane Ristić i slikarka Teodora bili su zajedno skoro čitavu deceniju, pa su konačno odlučili da svoju vezu ozvaniče i  papirom koji su, zajedno sa svedocima, potpisali pred matičarem. Pored roditelja, kolega i komšija, na svadbu su došli i „Veseli vodeničari“ u punom sastavu, sa sve svojim lepšim polovinama. Nemanja i Vesna su bili kumovi a Nikola Kovač je u šali proglašen za starog svata. Specijalno za ovu priliku u Beograd je, posle dvadeset godina, stigao i Radovan Pešić koji je mladoženji i njegovim prijateljima, godinu dana ranije, spasao život. 

“’Ej, Rale, dođi da popijemo po jednu! Da se podsetimo onih opasnih ali lepih vremena!”,  povikao je Radovan, nadglasavajući se s muzikom.

Ratko Novičić je sedeo preko puta Pešića, pored Vanje koju je sve vreme držao za ruku.

“Hvala, prijatelju, ali ja više ne pijem!”

“’Aaajde, Rale, ne zezaj! Ti ne piješ?!”

“Ozbiljno. Ima već godinu dana kako alkohol nisam okusio, a i ne planiram!”

Vanja ga je poljubila i još čvršće stegla Raletovu ruku. Pored njih su sedeli inspektor Raja Zec i njegova Marina, a za istim stolom bili su i Nikola, Radmila i dr Stevan Pavić; kumovi su sedeli zajedno sa mladencima. Kada su prošle zdravice a svadbena torta svečano isečena, atmosfera je postala vesela i mnogo opuštenija. Vodeničari su se i dalje prisećali događaja od pre godinu dana i nazdravljali što se cela ujdurma srećno okončala. Rale se držao po strani, uz gusti sok i ženu koju je oduvek voleo. U neko doba, Raja i Nikola su odlučili da se našale sa mladencima. Otišli su kod pevača, dali mu novac i naručili pesmu posvećenu mladi. Pevač se nasmejao, namignuo i dao znak muzici. A pesma je išla ovako:

„Svadben venac kapiju mi krasi-i-i

Moje dane devojačke gasi-i-i

Mila majko, veseli se i ti-i-i

Jer od danas ja ne moram kriti-i-i!

Idem kod svekrve, nosim joj darove

Neka se i ona ra-a-a-duje…“

U sali se najpre začuo smeh – a onda je krenulo veselje. Mladenci su prihvatili šalu i uključili se u igru, glumeći sevdah i dert.

 TV SERIJA ZEMLJA BEZ NADE

Banetova i Teina svadba bila je u subotu a premijera TV serije Zemlja bez nade najavljena je za sledeći dan.

Nedeljno veče u domu porodice Zec, od nedavno pojačane novim članom. Marina i Raja su usvojili trogodišnjeg dečaka po imenu Vuk. Pošto je mališan navikao na svoje ime, roditelji nisu želeli ništa da menjaju, mada su odmah znali da njihovom sinu školski dani neće biti laki. Zamišljali su scenu kad učiteljica proziva ime Vuk Zec – i reakcije đaka prvaka… Te večeri Vuk je, kao i obično, posle crtaća, otišao na spavanje; mama i tata su pijuckali vino i gledali televiziju. Novi voditelj Dnevnika TV BG9 Nemanja Pavić je saopštio vest da je tog jutra pronađeno telo načelnika gradskog MUP-a Milorada Miloradovića Bude. Prema prvim informacijama reč je o samoubistvu“.

Marina i Raja su ležali zagrljeni. Samo su se nemo pogledali. Ova tužna vest je već ranije stigla do njih ali su obećali jedno drugom da neće dozvoliti da im išta pokvari porodičnu sreću.

“Bog da mu dušu prosti”, rekao je sa uzdahom Raja. “Bio je dobar čovek.”

“Neka je laka zemlja mom teči…”, dodala je Marina.

Pri kraju dnevnika, sasvim nezapaženo prošla je i sledeća vest: “Na američkom univerzitetu Long Ajlend dodeljene su prestižne nagrade iz oblasti novinarstva. Priznanje Džordž Polk za doprinos istraživačkom novinarstvu dobio je novinar lista Voice of Desert, Erik Stoun. Nagrađena priča nosi naslov: ‘Veseli vodeničari – masovno ubistvo na TVBG9.’”

Narednih dana, bračni par Zec se nalazio u dobrovoljnoj izolaciji. Nakupovali su dovoljno hrane i pića, pripremili filmove i knjige… Nisu izlazili iz stana niti odgovarali na telefonske pozive i poruke. Jedino su predveče izlazili sa Vukom u šetnju do obližnjeg parka. 

“Hvala ti što si uzeo godišnji odmor”, šaputala je Marina ljubeći muža. “Nigde nećemo ići. Užavaćemo u našem stanu. Druženje sa tobom i sinom za mene je veća sreća od letovanja na Havajima.”

“A i da nije, leto je već prošlo”, našalio se Raja. “Možda iduće godine… Ali umesto Havaja mogli bismo do sela Najdanovo. Tamo sam stekao prijatelja koji mi je spasao život. Voleo bih da letujemo u kući Radovana Pešića. A i Vuku će prijati čist vazduh.”

“Važi ljubavi, kako ti kažeš… nego, hajde da gledamo seriju.” 

Posle reklama najavljena je prva epizoda TV serije Zemlja bez nade, za koji je maske radio „vodeničar“ Darko Bojić Maskara. Pred očima zaljubljenih Zečeva pojavila se uvodna scena: čovek sa velikim usnama i osmehom Lucifera, nadvija se nad TV prijemnikom marke „Samsung“ i proždire ga, u jednom zalogaju. Voditelji su u panici ne znaju šta ih je snašlo, pokušavaju da se spasu, lupaju po ekranu – uzalud. Onda – rez! I počinje špica.

Copyright @ 2024 by Dejan Krstic
All rights reserved. No part of this book may be eproduced or trasmitted in any form or by any means wthout written permission from the author
Last update 29th August 2024