1. 07. 2022

DESET KORA NA DOBOŠ TORTI ZAVISNOSTI 

– Zapisi s one strane ropstva –

Nebrojeno puta, iscrpljivao sam sebe i svoje bližnje, beskrajnim žalopojkama o nepravdi, globalnoj potlačenosti i ropstvu protiv koga ne činimo ništa. Novi svetski poredak, farmakološki lobi, beskrupuloznost vlasti na svim nivoima i u svim krajevima sveta… da li je moguće da smo svi toliko bespomoćni da im se suprostavimo? Odgovor je jednostavan – da, nemoćni smo i teško je da se tu išta može promeniti.

U isto vreme, dobrovoljno sam sebi stavio lance i prepustio se jednom drugom, mnogo opasnijem zlu – postao sam rob alkohola. Priča koja sledi opisuje prve korake na dugom putu koji se otvara pred “Kunta Kinteom” iz Srbije sa mestom boravka u Arizoni..

Početak ove avanture podseća me na jednu priču iz mladosti. Sredinom osamdesetih, imućniji Kragujevčani su gradili i kupovali kuće na periferiji grada. Roditelji jedne moje drugarice krenulu su da obiđu tek kupljeni zamak u seoskoj idili Šumadije. Otac je znao lokaciju dok je mama strpljivo čekala. Pošto su se vozili dobrih desetak minuta, žena pita stidljivo:

• Jesmo li stigli?
• Još samo malo dušo, tu je iza ćoška., odgovara brižno muž.

Na osmom kilometru, drugarica mama sa knedlom u grlu i strahom u glasu:

• Možda popravljaju put pa idemo naokolo?
• Ne brini ništa ljubavi, samo što nije.

Pola sata kasnije stigli su na odredište, ćute!

Iste večeri, tata je spavao na kauču a mama plakala cele noći.

Sličnno iskustvo imali smo Nena i ja na putu za The River Source (u daljem tekstu Rečni izvor). 

Krenuli smo sa idejom da se centar za lečenje pacijenata od zavisnosti nalazi u našem komšiluku. Sat i po kasnije, kroz pustinju i džombe na putu stigli smo u Arizona City. Ovaj toponim u imenu ima grad ali je u stvari jedno veliko selo sa nekoliko hiljada stanovnika i štalama sa kojima se posetioci upoznaju čulom mirisa. 

Rastanak na parkingu i početak boravka u ovoj ustanovi ili kako to nepostojeći pesnik reče – našao sam se na izvorištu Rečnog izvora. Uvode me u sobu za prijem. Sa desne strane medicinska kontrola. Pritisak preko 200, puls preko 100, nivo alkohola u krvi 0. Kažu prvi „trezvenjak“ s nulom, posle dužeg vremena. Levo, Aleksa postavlja pitanja. Pretrs, piškenje u čašu… dobijam  plavu platnenu torbu u kojoj su sveska, olovka, fascikla i The Big Book (u nastavku Velika knjiga) – Biblija anonimnih alkoholičara sveta. Otvaram knjigu… 

ANONIMNI ALKOHOLIČARI

Organizaciju Anonimni alkoholičari osnovali su William Griffith Wilson (Bill W.) i Dr. Robert Holbrook Smith (dr. Bob) 1935. Godine. Četiri godine kasnije objavili su svoj osnovni udžbenik poznat kao Velika knjiga koja i danas predstavlja primarni tekst grupe.

William Griffith Wilson, kasnije poznat samo kao „Bill W.“, rođen je 1895. u Vermontu. Brak njegovih roditelja bio je pun trzavica, a 1905. otac Gilman Wilson je napustio porodicu. Wilson je stekao srednjoškolsko obrazovanje, proživeo tragičnu smrt svoje prve ljubavi, boravio u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata i oženio se Lois Burnham.

Posle rata, Bill W. je počeo brokersku karijeru na Wall Street-u. Posle  pada Berze 1929. godine odao se alkoholu. Kako je vreme prolazilo pio je sve više. U njujorškoj bolnici Charles B. Towns lečio  ga je dr. William D. Silkworth, koji je Wilsonu pomogao da shvati alkoholizam kao bolest, a ne samo kao poremećaj uma, koncept koji će se kasnije uklopiti u AA doktrinu. 

Prema Wilsonovom svedočenju, tokom procesa trežnjenja u bolnici, jedne noći je iskusio snažnu duhovnu spoznaju Boga koju će kasnije nazvati svojim „Ognjenim  bleskom“. Posle susreta sa višom silom, Wilson je uspeo da ostane trezan tokom dužeg vremenskog perioda.

Bill W. i dr. Bob osnovali su organizaciju Anonimni alkoholičari. Cilj grupe AA je da se posle lečenja prihvati drugačiji životni stil u kome nema potrebe za alkoholom. Bill W. i dr. Bob su radili u gradskoj bolnici Akron gde su sa uspehom primenjivali novu metodu. Posle kraćeg vremena, Bill W. se vraća u Njujork gde osniva novu grupu. 1939. godine postojale su tri AA grupe u Akronu, Klivlendu i Njujorku.

Iako su živeli odvojeno, dr. Bob i Bill W. ostali su u bliskom kontaktu i počeli sa pisanjem knjige „Anonimni alkoholičari“, takozvana „Velika knjiga“.  Kada je objavljena u aprilu 1939. „Velika knjiga“ je imala 400 stranica. U njoj je poseban akcent stavljen na Dvanaest koraka oporavka uz  kontinuiranu istoriju oporavljenih članova. Knjiga, kao i sve veći broj pristalica izazivaju medijsku pažnju širom Amerike. Tokom narednih godina, dr. Bob je usmerio pažnju prema kliničkom liječenju. Broj oporavljenih pacijenata svakim danom se povećavao pa je do 1950.  broj lečenih alkoholičara dostigao sto hiljada. 

Organizacija Anonimnih alkoholičara danas broji preko dva miliona članova. Prisutna je u 180 zemalja. U svetu je aktivno 120 hiljada AA grupa dok je „Velika knjiga“ prevedena na preko sto jezika.

***

Zatvaram knjigu i ulazim u takozvani Centar za trežnjenje (Detox center). Iako nemam alkohola u krvi ovo mi je prva stanica jer “na drugoj strani obale” u pansionskom delu trenutno nema mesta. Ulazim u sobu. Izgleda pristojno. Dva kreveta, mali TV na zidu. Osim otvorene police za stvari – nema ormana. Kasnije sam saznao da se time sprečava sakrivanje nedozvoljenih “supstanci”. Srećem ljude, klimaju glavom, upoznajem teren sve do prvog sastanka koji počinje neizbežnim: “Zdravo svima, ja sam Dejan, alkoholičar!”, “Zdravo Dejane!”, uzvraćaju kolege. Koliko sam samo puta ismevao ovakve skupove. Nadmeno, drsko bez ikakvog povoda i razloga. Utisci sa prvog sastanka – pomešani. Ljudi su iskreni, otvoreni, ljuti na sebe i uplašeneni da neće uspeti da se izleče. Pošto je većina pacijenata u ovom delu ustanove samo zbog tržnjenja pravila nisu preterano stroga. Vreme se provodi u sobi uz televizor ili u druženju u zajednjičkim prostorijama. Počeo sam da čitam “Neispričane priče” Rajka Grlića. 

Drugog dana boravka išao sam u šetnju, na meditaciju i upoznao nekolicinu “saboraca”, kao i deo osoblja “Rečnog izvora”. Za sada sve ide po planu ali nije ni čudo jer sam tek stigao. Nedelja je dan za veliko spremanje koje smo brzo obavili pa je na red došlo da se naruči pica. Bože koliko malo ljudima treba da budu srećni. Čitavog dana samo o tome pričaju a onda iščekivanje da im se ista tj. pica donese ili raznese.

Na pamet mi pada članak koji sam u novinama davno pročitao. U ispovestima ljudi koji su pohodili usamljene krajeve gde bi u grupi istomišljenika praktikovali različite spiritualne tehnike a pre svega meditacije i tihovanje. Kažu da su svi oni bez izuzetka prolazili kroz velika duhovna iskušenja i unutrašnje bitke sa samima sobom. Takav unutrašnji sukob najveći je izazov i ovakvog tipa lečenja.

Ponedeljak je, Dan veterana SAD, državni praznik a ja prelazim u pansionski deo ustanove. Plašim se pomalo promene ali se ne dam. Ovde je mnogo više ljudi, oko četrdeset ako sam dobro prebrojao. Gužva, galama, haotična atmosfera ali mnogo bolji smeštaj. Ovde nema zezanja, obaveze od ranog jutra do kasne večeri uz to i lična zaduženja. Unutrašnja borba ali ne zbog alkohola već zbog osećaja skučenosti i izazova koji treba proći do povratka kući a onda i do kraja života. Kalendar tek od danas počinje da broji dane. Lako ćemo za kalendar, prvo nam o satima i minutima valja misliti. Prve dve noći cimer mi je bio Gregorije a onda je došao Džemo najbolji drugar tokom boravka u Rečnom izvoru. 

Prva individualna terapija preko skajpa. Jako prijatna mlada dama. Pričali smo o mnogim temama, od mog detinjstva do današnjih dana. Dopao mi se njen način rada, na kraju seanse radosno pitam: 

– Dakle sa vama ću se viđati jednom nedeljno?“. 

– Ne, kaže terapeutkinja, ovo je bilo samo za potrebe zdravstvenog osiguranja da odredimo koliko vremena ćete provesti u ustanovi!, zaključi značajno i prekide vezu.

Počinju svakodnevni sastanci. Pacijenti dele najintimnija osećanja, priče, doživljaje. Sušinu svake ispovesti uvek čine muka i čemer zavisnosti. Najviše je mladih ljudi u rasponu između 20 i 35 godina starosti, većina su povratnici. Branko, simpatični mladić iz Tusona, star 22 godine počeo je da pije u jedanaestoj i da se drogira u petnaestoj. Moj prvi utisak da svi ovi mladi ljudi puni života i energije ne zrače preteranom motivacijom da sa ovim zlom prestanu. Aktivno učestvuju u razgovorima, neki od njih pažljivo prate predavanja ali sam stekao utisak da će se izlaskom u spoljni svet suočiti sa prevelikim izazovima koje zavisnost nosi. Želeo bih da grešim ali plašim se da će se mnogi od njih uskoro ovde vratiti dok će neki nažalost, zauvek otići.   

Na ovim sastancima gde delim iskustva, muke i dileme, čovek puno toga sazna i brzo shvati koliko je u stvari srećan a da toga često nije svestan. Problem sa predavanjima i grupnom terapijom nastaje kada se dođe do „Velike knjige“, 12 koraka u lečenju zavisnosti gde najvažniju ulogu ima tzv. „Viša Sila“. Tu za mene počinje potpuna zbrka sa obiljem nelogičnosti. Prema tvrđenju jednog od osnivača pokreta Anonimnih alkoholičara i koautora „Velike knjige“ William W, svi koji su uspešno okončali program i ostali trezni godinama posle tooga, učinili su to uz pomoć „više sile“. Većina je pronašla Boga koji im je pomogao da se reše droge i alkohola. U prošlosti, dok su sami pokušavali da se reše zavisnosti, predavali bi se iskušenjima i vraćali na stari put. Naivno, postavljam pitanje: zašto je Bog na samom početku dozvolio da postanu zavisnici? Zašto je dozvolio da vode mizeran život? I najzad, zašto im nije oprostio sumnjičavost i duhovni skepticizam? Pa zar nije ljudski i hrišćanski praštati? 

Tokom celog dana nas prozivaju. Da neko slučano ne fali. Oprosti mi „viša silo“ ali ovo je kao u zatvoru.

SAN (letnje noći) – 1 

Sneža i ja mladi i lepi, imamo malu decu. Svi zajedno odlazimo u hotel u kome se održava veliki skup, nešto kao prijem ili svadba. Kupio sam flašu skupog žestokog pića. Kada smo stigli, otvaram flašu sipam sebi i pitam Snežu da li bi želela da proba. 

– A lečenje od zavisnosti? Brojanje dana bez alkohola?“, kaže. 

– Ja totalno zaboravio!“, odgovaram i odmah odlažem čašu na ivičnjaku pored automobila. 

Kasnije, Sneža sa decom odlazi kući. Na rastanku mi poručuje da požurim, da ne pijem i da me čekaju. Nekoliko puta krećem prema parkingu gde još uvek stoji puna čaša ali odolevam izazovu. Pored moje, stoji još jedna puna čaša. „Mora da je neki kolega“, razmišljam uz osmeh. Prosipam čaše, sedam u kola i odlazim kući.

***

Od ranog jutra me je boleo vrat. Posle doručka saznajem da mi je jedina besplatna masaža dokom lečenja zakazana za danas. Baš imam sreće.

Prisustvovao sam prvom AA sastanku. Oko 6:15 uveče, malim autobusom su nas pokupili ispred zgrade i odvezli u Casa Grande. Sastanku je prisustvovalo oko tridesetak ljudi. Sve onako po redu, mantre, molitve i kolektivno grljenje na kraju. Iskrene priče, različite sudbine. Posle sat vremena, svako svojoj kući a ja i kolege – pravac Arizona City.   

Kada bilo ko od pacijenata završi boravak u Rečnom izvoru održava se oproštajni krug kada im svi požele sreću i blagosiljaju novčić koji tog dana dobiju. Prva ovakva svečanost od kada sam ovde bila je ona u Danijelovu čast. Kada sam ga upoznao, delovao je kao malo dete na ivici debiliteta. Kažu da po dolasku na lečenje nije mogao da govori danima. Mozak uništen metenfedeminom mada ni priroda nije preterano darežljiva bila kada je o inteligenciji reč. Dani su prolazili, Danijel je ćutao i posmatrao situaciju a onda je iznenada progovorio. Od toga trenutka pa do kraja više nije ućutao. Pet puta dnevno me je pitao kako se izgovara moje ime a onda se isto toliko preslišavao. Da bih popunio ove isprazne razgovore rekao sam mu da sam rođen u gradu u kome se nekada proizvodio Yugo a danas Fiat. Njegovoj sreći nije bilo kraja. 

Naredne večeri otišao je i Jova profesionalni trener konja. Pre par godina umrla mu je žena sa kojom je u braku proveo 32 godine. Uvek sam, ćuti, često plače. Prišao sam mu par puta a razgovor je uvek isto tekao: „Žena i ja smo proveli divne godine. Od prvog dana sam je beskrajno voleo. Posle je došlo venčanje, divna je to svadba bila, u nju sam bio zaljubljen do poslednjeg dana kada je rak od mene zauvek uzeo. Bez nje mi život ne znači ništa!“ Pozdravili smo se na rastanku i razmenili telefonske brojeve.

Prošlo je nedelju dana kako sam sam se preselio u pansionski deo. Cimer me pita kako mi se čini? Odgovaram: „Kao u katoličkoj školi bez batina ili u zatvoru iz koga može da se izađe. Vikend je pa sam imao priliku da se osvrnem na svoj boravak u Rečnom izvoru. 

Običan dan tokom lečenja izgleda otprilike ovako: buđenje u 7. Kafa, pisanje dnevnika, čitanje knjiga. Prvi jutarnji sastanak je u 9, drugi u 10 a onda rekreacija po najvećoj vrućini u 11. Ručak je u podne a onda „Valdov svet“, čas na kome detaljno proučavamo „Veliku knjigu“, bibliju zavisnika. Posle toga, grupna terapija sa baba Ginom (za prijatelje) „G-nice“ sve do večere u 4:30. Večernja nastava je od 6 – 8 a posle toga izlazak napolje. Šetam milju i po ujutru i isto toliko uveče. Društvo mi obično pravi Tara a ostali igraju odbojku na pesku, košarku i igru potkovica. Većina pacijenata je jako euforična. Kao da su u struju uključeni. Vuku stolice, galame, ustaju, sedaju… buka non-stop. Za nekog ko godinama boluje od mizofonije definitivno nije lako ali šta da se radi, valja nam izdržati. Živimo u svetu potisnutih osećanja, kada si u manjini prećuti svoju muku da ne bi ljutio većinu.

„VIŠA SILA“ – Mrs. Faith ili Baka Vera 

Od samog početka mi je bilo teško da se prebacim na koncept više sile bez koje, prema AA načelima, nema uspešnog lečenja. Kako bih sve to približio sebi i nastavio borbu protiv zavisnosti, umesto Boga kao svoju višu silu izabrao sam Mrs. Faith ili Baka Veru, stariju ženu nežnog pogleda sa toplim osmehom na licu. Okružena je lutkicama, lego kockama, kamionima, vojnicima i drugim dečijim igračkama. Oko nje su i kuće, životinje, automobili, fabrike, bolnice ali i dobrota, upornost, čvrst karakter, nada, izdržljivost… Pozdravljam gospođu  Veru i iznosim svoje strahove, dileme, radosti, tuge, uspehe, promašaje, ljubavi, razočarenja… Pomaže mi. Na kraju zašto bi Bog morao uvek biti mlad muškarac sa dugom kosom i bradom? Šta fali mojoj Baka Veri?

***

Cimer Džemo otvara dušu. Jako je kulturan, inteligentan, ima 39 godina a alkoholičar je postao u dvadesetoj. Ima ženu i troje dece ali brak se nažalaost neće održati. Sa suprugom se dogovorio da se sporazumno razvedu i taj proces se privodi kraju. Svestan je svoje odgovornosti, priznaje da je žena mnogo  žrtvovala ne bi li ostali zajedno ali za bračnu sreću potrebno je bar dvoje. Džemo je odlazio na lečenje više puta ali se alkoholu uvek vraćao. Pravio je pauze, jednom čak dve ipo godine nije pio. Osim strasti prema žestokim pićima i slabosti da se odupre poroku ni posao kojim se bavi nije mnogo pomogao. Kao električar, radio je mahom van grada. Preko dana bi se družio sa klijentima a uveče, u motelu sa flašom vodke. Živeo je u obrnutom smeru od odnosu na radničku klasu SAD. Tokom radne nedelje ašikovao bi u motelu mrtav pijan dok bi vikende, trezan provodio sa porodicom. Mnogo sam od Džeme naučio. Svi moji problemi i iskušenja u vezi zavisnosti kod njega su razrađeni i pre svega proživljeni do najsitnijih detalja.

Dosta spavam i gotovo svake noći sanjam. Zapamtim snove pa ih narednog jutra zapišem. Poslednji put sam bio u stanju da nešto slično radim pre više od 30 godina kada smo pohađali Silva metod.

SNOVI – 2

I – U školi sam. Odeljenje najgorih đaka kojima je Dejvid Leterman razredni. Tokom nastave svi ubacuju fazone. Profesor se zadovoljno smeška: „Biće od vas nešto, ja kad vam kažem“, zatvara dnevnik dok zvono oglašava kraj časa.

II – Dok Kata kupuje neke igračke koje se uključuju u TV ja vodim diskusiju o flašama rakije koje su skuplje od samog sadržaja. Ko o čemu alkoholičar o flašama. Pazarili smo uređaj i idemo kući. Kata je zadovoljna: „Biće to divan rođendan!“, kaže. 

III – Iz prodavnice se najednom nalazim kod Boke na poslu. Imaju neki važan sastanak. Posle plodne diskusije, Boka uzima reč i „rezimira“ u svom stilu.

Nastavljam sa snovima. U njima se retko pojavljuju Ada, Kata i Nena. Najčešće su tu Boka i deda u relativno normalnim, svakodnevnim situacijama. Gotovo uvek su mladi, u svojim 40-im godinama. Povremeno sanjam Snežu, u ranim tridesetim i uvek je dobra prema meni. Sinoć sam sanjao Gorana Ivanoviča i njegovu porodicu.

***

Nedelja je. Disciplina u ustanovi je opuštenija. Spavamo do osam. Malo li je? Na jutarnjem sastanku dele se zaduženja za narednu sedmicu. Zapalo mi čišćenje mikrotalasne i mašina za vodu, kafu i sokove.

Završio sam Grlićeve „Neispričane priče“ i Jergovićevu knjigu „Psi sa jezera“. Ponovo čitam roman Dejana Maka „Bergdorf“. Trebalo je da ponesem više knjiga. Srećom ovde ima dosta lake literature iz 90-ih. Pošto nemam stonu lampu, kada se smrkne, ne vidim sitna slova pa pronalazim ona sa krupnim koje su ranije štampali isključivo za stariju populaciju. I zvanično postajem jedan od njih tj. nas.

Počeo sam da govorim francuski, posle toliko godina, najzad sam progovorio. Moj drug Denis je u SAD došao iz Kvebeka. Ima jak francuski akcent koji je tako simpatičan. Bavi se programiranjem, radi od kuće i ispija crveno vino. Dnevna rutina počinje ranim jutrom u samopzluzi gde kupuje dve flaše vina koje zadovoljavaju dnevne potrebe. Prvu popije do podneva a dugu razvuče do kraja dana. Na pitanje zašto ne kupi više flaša da ne mora ranom zorom u kupovinu?, odgovara stoički kratko: „Ako imam više, popiću sve!“ Denis je jedini kolega stariji od mene. Lekar mu je rekao da ako nastavi sa alkoholom, jetra će izdržati najviše dve godine. Od ovog Francuza sam čuo dobru foru. Prijateljica mu je jednom prilikom rekla: „Denis, ako hoćeš da kažeš nešto značajno, prvo mi kaži da je važno!“ 

SNOVI – 3

I – Majstor Mile i ja vozimo kamion. Odnekuda su se stvorili školski drugovi Nikola Milićević – Džoni i Boban Micić – Papula. U kamion se može ući isključivo od pozadi iz dela u kome se prevozi roba. U neko doba, stopiraju nas neki pijanci sa flašom rakije u ruci. Na putu vidimo policijsku patrolu. Izbacujem stopere ali i majstor Mileta. Nastavljamo put uz čestititanje jedni drugima.

II – Iste noći sanjam da smo Bobi i ja otišli kod Ljupke i Miška u Rašku. Razlog posete je da preuzmemo nana Kaju i dovedemo je nazad kući. Nana odlično izgleda. Sve super funkcioniše do trenutka kada nam domićini ne dozvoljavaju da operemo veš.

***

Došao je drug Uča. Ima smešnu frizuru, veliku bradu i modricu ispod oka. 

Jednom nedeljno primamo infuziju. Nešto žuto nam „turaju u venu“, vitamini kažu. Bolje da im verujemo.

PRIČA 1 – VIKING

Teško je prevesti zanimanje BHT. To su lečeni zavisnici koji za platu sada brinu o nama. Meni se najpreciznijim čini pojam – vaspitač. I Munižaba je vaspitavao Peru Trtu pa mogu valjda i ovi mene. Jedan od njih je i Viking. Ogroman čovek duge kose vezane u rep i velikom bradom. Prilično je oštar, može se reći i agresivan. Stalno ponavlja „stisni zube i ne plači!“ 

Odrastao je normalnoj porodici. Otac, majka i dva brata od kojih jedan počeo da eksperimentiše sa lakim drogama. Roditelji i dobri braca, Vikingu nisu bili preterano zanimljivi pa je krenuo za nevaljalim, starijim burazerom. Pošto je bio mnogo krupniji, Viking je od samog početka mogao puno više da „potegne“. Marihuana, kokain, heroin – put na koji se lako kreće ali se teško sa njega vraća. Ubrzo počinje da diluje. Izgled, figura a pre svega karakter mu u tome pomažu. Kada je bežao od policije, skrivao se kod roditelja. Na samrti, otac ga je molio da se mane droge i da brine o majci i braći – nije ga poslušao. Posle očeve smrti postaje još nezajažljiviji. Majka ga moli, kumi, preklinje i na kraju traži zabranu prilaska: „Nisam mogla ni da sanjam da će mi rođeni sin tako nešto prirediti!“, rekla je kroz suze. Viking nastavlja po starom. Tokom narednih nekoliko godina dva puta se ženio damama sličnim sebi i oba puta razvodio. Kada se majka ozbiljno razbolela, bila joj je potrebna celodnevna nega. Zamolio je brata da o njoj brine dok se ne vrati sa lečenja. Prijavio se na rehabilitaciju u Rečni izvor. Posle dva meseca je izašao i naredne tri godine brinuo o majci. Koristio je „ušteđevinu“ iz dilerskih dana. Kada je majka umrla zaposlio se u Rečnom izvoru. Ne koristi drogu punih pet godina.

***

„Učiteljica“ Kasandra zadala nam je da napišemo pesmu, priči ili štagod na zadatu temu – Moje lečenje od alkoholizma.

Lečenje – nulti dan

Ja: Meni ne treba lečenje. Prekinuću sam!

Sila alkohola: U pravu si matori. Dođi ovde da ti čika da nešto. U flaši je, tečno i ukusno.

Lečenje – sedmi dan (napolju)

Ja: Bože dragi šta ću sa sobom po ovoj vrućini?

Sila pustinje: Prestani da kukaš. Razdrmaj se malo. Prošetaj. Bolje ćeš se osećati.

Lečenje – trideseti dan

Ja: Završio sam sa lečenjem. Pitam šta mi je sada činiti?

Viša sila: Ovo je tek početak prijatelju. Veruj u sebe. Pronađi sponzora. Postani čovek od reči.

SNOVI – 4

Brat Dragan iz Palanke stoji ispred naše kuće u Kragujevcu. Približavaju mu se dva žuta automobila. I jedan i drugi voze dame. Iz prvog izlazi mlada žena koja mog rođaka dobro ispalapuca, seda u kola i odlazi. Dragan u šoku, seda u drugi automobil i odlazi sa devojkom u njemu. Kasnije, u posetu nam dolaze i Draganovi roditelji. Gosti nisu besni ali posluženje sve onako po redu – domaćinski. Na kraju dana, u maloj sobi na spratu u kojoj je nekada bila naša kuhinja a danas je skladište, molim Boku da mi napravi nešto slatko. Pitam se da li su Damjanovići sve pojeli ili je ovo pak drugi san u kome nema hrane iz prethodnog.

***

Smena pacijenata u punom zamahu. Kako stoje stvari uskoro ću biti jedan od najstarijih po stažu. Cimer mi redovno donosi udobnu stolicu sa terase. Primetio je da saborca leđa bole. Kada mu se zahvalim, nehajno odmahne rukom i pred svima kaže – Respect!

G-nice ili Baba Gina, stara majka u ranim 70-im. Bivša hipi dama koja je naš grupni terapeut. Sve atribute koje (ne)poseduje u obrntoj su srazmeri u odnosu na posao kojim se bavi. Jako slabo čuje dok joj je glas toliko tih da su morali da joj nabave „karaoke mašinu“ da bi koristila mikrofon i pojačalo. Osim potpunog odsustva komunikacije veoma je izričita dok je sloboda mišljenja za nju apstraktna kategorija. Pokušava da uspostavi neobavezan razgovor ali joj ni to za sada nije pošlo za rukom.  

SNOVI – 5

Porodično uživamo u morskoj vodi. Primećujem da je samo naša porodica okupirala deo plaže sa kamenitim dnom. Voda bistra i topla, pejzaž za pamćenje, tišina… ali stene seku tabane. Molimo Snežu da odemo do peščanog dela ali ona odlučuje da pozove svoje đake koji su još uvek na obali. Đaci nam se pridružuju sa bolnim izrazom na licu.

***

Pomenuo sam roman Bergdorf (Izdisaj). Kada sam knjigu sa potpisom autora dobio od Slobine mame čitao sam je onako na preskok kada ugrabim malo slobodnog vremena. Roman sam čitao površno sa prekidima pa čak nisam siguran ni da li sam ga završio. Ne znam da li su se kocke složile pa sam i ja poput glavnog junaka priče otišao na mesto gde sam mogao da se posvetim sebi i svojim mislima. Oduševio me je stil, prefinjen književni jezik i precizno osmišljena kombinacija banalne stvarnosti sa fantazijom prenetom u ambijent imaginarnog mesta vešto sakrivenog na periferiji Sivog grada. Roman Dejana Maka je veliko umetničko delo koje u potpunosti zadovoljava stroge kriterijume koje glavni junak u knjizi postavlja. Kada junak piscu postavi teško ostvarljiv cilj a ovaj ga još i nadmaši tome se nema šta dodati. Iskreno se nadam da moj imenjak uveliko piše Bergholc (Izdisaj)  

SNOVI – 6

Cele noći se mučim sa kompjuterskim šiframa i lozinkama. U pauzama kompjuterskog mučenja pripremam večeru za baba Micu. Kuvam u kući dok baba sa Snežom razgovara u pomoćnoj zgradi. Podgrejavam neki kupus u nedogled. Kuvanje se pretvara u večernju moru bez kraja. Prohladan kupus sipam u tanjir dok sladoled delim na tri jednaka dela.

***

Počelo je kao zezanje a sada sve češće sa Denisom razgovaram na francuskom. 

Hodao sam 12 krugova što je prevodu 3 milje.

Polako menjam mišljenje o Vikingu. Uvek je srdačan i prijateljski raspoložen prema meni. Danas mi je čak doneo knjigu koju sam počeo da čitam prvog dana po dolasku u Rečni izvor. Reč je o dnevničkim beleškama lečenog zavisnika David-a Sedarisa „Theft By Finding“. Zanimljivo dnevno štivo. Struktura mi je mnogo pomogla pri pisanju ovih beležaka.

PRIČA 2 – TARA

Iznenada, Tara me je zamolila da pročitam pismo koje planira da pošalje mužu. Od samog početka piše o njegovim manama, ponašanju koje je izluđuje, da ona tako više ne može… A onda na kraju, iz poslednjih nekoliko redova vidi se da ga voli i da se radi samo o trenutnoj krizi. Posle smrti Tarinog oca, teško bolesna majka došla je da živi sa njima. Muž se u početku složio ali mu sada smeta. Nedostaje mi privatnost. Mali obrt nastaje kada tokom razgovora saznajem da majka ima 67 godina a muž 63. Još malo pa vršnjaci. Žive u Cottonwood u blizini Sedone. Savetujem je da napiše novo pismo u kome će objasniti suštinu problema a to je iznenadna, neprijatna situacija i nedostatak razumevanja. Trebalo bi da ga takođe podseti i na godine kao i realnu mogućnost da i njega bolest uskoro stigne, uz pitanje kako bi se on osećao u takvoj situaciji. 

***

Petak je 15. jun, mnogo događaja danas. Na početku, Brando, ćelavi „gansta“ iz Florensa. Četrdesetak godina a već je deda. Non-stop priča usta ne zatvara. Na jednom od sastanaka hvalio je program na sledeći način: „Ovde su svi tako fini. Prvi put se nalazim u novoj sredini gde nikoga nisam morao da prebijem!“ Nekoliko sati kasnije, na terasi je imao nervni napad. Vikao je skakao, pretio… Poručio svima kako su ništaci i idioti i kako će on sam da prestane da pije i da mu zato nisu potrebni bivši narkomani i izlapele babe. Sat vremena kasnije, našao se napolju, na vrućini… Nikoga nije bilo da ga pokupi. Otišao je pešice.

Ruža je moja psiho terapeutkinja. Tokom prvog susreta dala mi je domaći zadatak koji je imao dosta zajedničkih tačaka sa 12 koraka na putu izlečenja. Meni se taj koncept, koji ovde tretiraju kao „Sveto pismo“, ne dopada previše. Postoje mnoge pozitivne stvari ali religiozni deo i preterana isključivost odbijali su me od samog početka. Umesto da kritikujem i pričam o nedstatcima, odlučio sam napravim svoju verziju i korake koje ću lakše sprovesti u praksi. Ruža me je pažljivo saslušala i bila iskreno oduševljena. Posle dve nedelje boravka u ovoj ustanovi, prvi put se neko složio da 12 koraka jesu važan ali ne i jedini način da zavisnost pobedi. Čak mi je rekla da je bolje raditi na sebi i doći do programa koji meni lično više odgovara. Cilj je da se pobedi zavisnost a metod se uvek može prilagoditi. Ruža takođe misli da moj program „10 kora na doboš tori zavisnosti“ u sebi takođe sadrži važne aspekte kao što su duhovnost, disciplina, odgovornost.

1. Priznanje samom sebi da mi zavisnot od alkohola ne dozvoljava da vodim normalan život. Moja borba protiv zavisnosti pokazaće mojim najmilijima da zaslužujem njihovu ljubav i podršku.

2. Držanje datog obećanja – 

AA sastanci bar jednom nedeljno i Nikola kao sponzor

3. U zdravom telu, zdravi duh – 

Nastaviti sa šetnjama 2 milje na dan. Yoga i pravilan način ishrane.

4. Duhovnost – 

Zamoliti Snežu da bude moj duhovni savetnik. Zajedno ćemo istraživati različite religije i duhovne pravce. Predložiću da počnemo od manastira u Safordu jer to Sneži puno znači. 

Želeo bih da češće posećujem Bokin grob i da ga oplemenim sitnim detaljima.

5. Pomoć drugima. 

Apliciraću da radim kao volonter u Hospice of the valley 

6. Izvršavam svoje dnevne obaveze (plaćanje računa, posao, administracija) bez odlaganja i traženja pomoći za stvari koje sam mogu da uradim

7. Bez predrasuda obratiti pažnju na moje reakcije kada čujem mišljenje sa kojim se ne slažem. Osim verbalnih pažnju obratiti i na grimase. Takođe, planirati vikend putovanja i godišnje odmore sa Snežon i decom

8. Odgovornost – 

Pomoć porodici ličnim primerom, konkretno a ne obećanjima. 

Dnevni raspored aktivnosti pomogao bi mi da se lakše organizujem sa delatnostima koje se mogu predvideti. Pisanje i šetnja ujutru. Teretana, Yoga i čitanje u većernjim satima.

9. Kreativnost – 

Pisanje ovog dnevnika, nastavak i završetak romana, tekst za Kragujevačke novine… Osmisliti kreativne igre sa unucima.

10. Dan po dan, sat, minut i tren do narednog dana.

Pošto sam završio svojih 10 slojeva oporavka, Ruža mi je tražila kopiju baš kao i Tara, Uča i Džemo. Postajem „influencer“ među pijancima. Rad na ovom dnevniku naveo sam kao jedan koraka na putu itlečenja. Beleške sam shvatio ozbiljno jer želim da ostane trag ove moje nimalo prijatne avanture. Biće to moj lični podsetnik sa „Rečnog izvora“ koji će moći da pročitaju meni najbliži, dragi ljudi.

Pitao sam u čemu je problem sa Velikom knjigom? Izgleda da boluje od iste boljke kao i Biblija ili Američki Ustav. Knjiga napisana pre 90 godina ne može se koristiti kao udžbenik danas. Jednostavno ne komunicira sa „publikom“ i treba je osavremeniti.

SNOVI – 7

I – Neni se sudi jer je pretukla mladića zbog prekršaja u saobraćaju. U početku sve izgleda bezazleno čak se povremeno šalimo kako sa Nenom nema zezanja. Advokat je oprezan i kaže kako se na sudu nikada ne zna. Pre izricanja presude advokat nam kaže da će najverovatnije morati u zatvor ali će se potruditi da kazna bude što blaža. Posle mnogo neizvesnosti osuđena je na 8 godina zatvora ali je posle smanjena na dve. Svi smo u šoku što me je srećom i probudilo. 

II – U drugom snu, deda Dača ide kod lekara kako bi dobio američku penziju. U toku razgovora počinje da se pretvara da je lud. Ponaša se čudno. Doktoru je to simpatično i poručuje da je ukapirao motiv ali da će zažmuriti na jedno oko i odobriti penziju. Dok Nena, Sneža i ja sa simpatijama komentarišemo situaciju, deda je ljut. U baba Micinom stilu komentariše: „Ono malo, belo doktorče, jebo li ga otac…“ Kapiramo da je sve to smislio kako ne bi dobio penziju i imao razloga da se vrati u Srbiju.

PRIČA 3 – UČA

Profesor istorije u srednjoj školi. Pred kraj školske godine pozvao ga učenik na proslavu. Porodična žurka na meksički način. Puno pića, hrane i bučne muzike. Uča je imao tremu. Kako da se ponaša? Da nešto daleko bilo ne pogreši. Strah je bio opravdan jer je zajebao stvar za sve pare. Od samog početka je mešao tekilu i pivo a onda mu je ostala velika rupa u sećanju i modrica ispod oka. Ako mu je verovati ne seća se ničega. Ni zašto je izbila tuča ni ko ga je pretukao. Na poslu su brzo saznali i otpustili ga po kratkom postupku. Uča puno filozofira. Kritikuje predavače, terapeute i vaspitače a onda im se izvinjava. Srećom, prijatelj mu je našao novi posao pre odlaska na lečenje. Cela ova priča dosta je nelogična ali ako se njemu sviđa, nemam ništa protiv da je kao istinu prihvatim.

***

Telfonski razgovori su dva puta nedeljno između 4:30 i 8. Obavljaju se je u zagušljivoj kancelariji sa dosta lošim klima uređajem. Dva pacijenta i vaspitač u isto vreme. Razgovor počinje tako što što učiteljica ukuca broj da ne bi pozvao dilera ili nekoga da nas izvede iz ustanove, i traje 15 minuta. 

SNOVI – 8

Nalazim se u školi ali nisam siguran u kom svojstvu. Da li kao roditelj, nastavnik ili slučajni prolaznik? Susret sa školskom drugaricom Snežom Jošović. Čudan osmeh, ogromne oči, zastrašujući pogled. Kaže da je jedan od vodećih stručnjaka za ukrštanje živinskih vrsta a uska specijalnost su joj petlovi. Dok neobavezno ćaskamo, dolazi ekipa lokalne televizije da napravi prilog o njoj a ja sav srećan odlazim u Target da kupim novu vrstu „veggie burgers“ koje ne pronalazim.

***

Vikendi obično počinju u dobrom raspoloženju zbog viška vremena koje se može iskoristiti za čitanje i pisanje ali već nedeljom uveče, posle rekreacije, ne pada mi teško što se od narednog dana vraćamo na redovan raspored.

SNOVI – 9

I – Dolazim iz Amerike kući u Kragujevac. Guram veliki srebrni kofer i na maloj kapiji vidim Bobija koji je svratio da nešto donese. Obučen je kao gastarbajter – sako i pantalone karirani ali na različit način. Pozdravljamo se, kaže da žuri a ja ulazim u kuću. Boka i deda Dača mladi u svojim 40-im godinama. U dvorištu mnogo starih automobila. Odlazimo u centar grada da zamenimo pare. Otvaram novčanik a tamo, umesto dolara, neke nepoznate valute. Hvata me panika da sam zaboravio pare. Rez. U sledećoj sceni lutam sam po gradu.

II – Drugi san iste noći – Dogovorio sam se sa Bokom i drugom iz škole Sašom Varjačićem Zekom da idemo u Tempe u ZOO vrt i da usput svratimo negde na piće. Iznenada odlažemo provod za naredni dan. Sutradan, Boka i ja pešice idemo kod Zeke. Na terasi ogroman televizor na kome se prikazuje domaća serija. Tu je i nepoznati muškarac koji spava u ležaljci. Pogledam pažljivije i shvatim da je to moj otac Dača iz mladih dana. Kažem mu da se probudi kako bi mogli da jedemo kupus a onda svi zajedno u provod. Ljubazno me pita može li nešto drugo jer je kupus jeo juče. Idem da kupim nešto drugo. Prolazim kroz zgradu koja podseća na kinesku četvrt. Mnogo prodavnica sa  srpskom i kineskom hranom. Bezuspešno pokušavam da pronađem nešto što bi mu se dopalo. Vraćam se, a na terasi umesto mojih roditelja sede Jelena Misaljević i Pera Kilibarda.

***

Terapeutkinja Ruža odlučila da na posao dođe u nedelju u 9 sati uveče.  Pročitao sam joj konačnu verziju „10 kora na doboš torti“ ili u originalu „10 Layers of Recovery (cake)“. Bila je oduševljena. Pohvalila je kreativnost, originalnost ali pre svega spremnost da radim na sebi, iskrenost i priznavanje vlastitih grešaka. Volela bi da se upozna sa Snežom jer na osnovu mog ponašanja tokom lečenja i plana oporavka koji sam napravio, videla da je Snežana (pitala me za ime) stub koji me drži i u teškim i u srećnim vremenima. Ono što sam ja shvatio je da pozitivne promene u našem zajedničkom životu su ključ moga oporavka.

***

PRIČA 4 – INDIJANAC GEDŽA IZ PLEMENA MHA 

Nedelja se okončala s kišom. Tokom večernje šetnje osećam svežinu ali umesto prijatnog pustinjskog mirisa posle kiše oseća se aroma štale a čuju se i  krave. Na kraju dvorišta sedi Gedža. Puši cigaru i imitira lavež pasa koji mu iz daljine odgovaraju. Mesto na kome je sedeo, nalazi se na polovini staze za šetnju. Posle prvog kruga pitam ga da li je OK. Brinem što se osamio a boga mi i zato što laje. Kaže da je sve u redu. Pridružuje mi se u sledećem krugu. Dok šetamo kaže mi da je domorodac, strosedelac, Indijanac ili kako se to moderno kaže – Native American iz Severne Dakote i da voli da komunicira sa životinjama. Njegovo pleme – MHA Nation (Mandan – Hidatsa – Arikara) platilo je lečenje uz jedan jedini uslov da to bude baš u Arizona City. On se u zgradi oseća klaustrofobično. Poslednjih godina ne živi u rezervatu ali dosta vremena provodi u prirodi. Koliko izgled može da prevari svedoči i moj utisak o ovom mladiću. Pomalo liči na Sašu Milenića ali mnogo mlađi i lepši. Preplanulog lica, idealno građen,duga crna kosa… Delovao mi je kao surfer iz Kalifornije. Činjenicu da ga je teško razumeti povezivao sam sa teškim sintetičkim drogama iz rejv barova a Gedža jednostavno bolje poznaje svoj maternji jezik a engleski govori sa akcentom baš kao i ja. 

Na jednoj od vežbi Gedža se javio iznese svoj emotivni problem i potraži savet od grupe i moderatora. Ima samo 23 godine a njegova devojka 37. Kod nje živi od dana kada je napustio rezervat. Dama je profesorka na Univerzitetu S. Dakote. Kupuje mu automobile, garderobu, drogu… Dozvoljava mu da živi svoj život i da „švrlja okolo“. U fazonu – kad’ god doš’o, dobro doš’o, jer ona ga uvek strpljivo čeka. Podržala je njegovu odluku da se leči, misli da je pomogla i oko odluke da mu pleme finansira tretman. Obećala je da će prestati da ga snabdeva drogom kada se bude vratio. Prema vlastitom priznanju Gedža ne zna šta je to ljubav ali mu je draga njegova „sugar mama“. Potreban mu je savet da li da je ostavi i krene da traži pravu ljubav ili da ostane sa „donatorkom“ a ljubav će sama doći – ako je prava. Vrlo brzo krenula je polemika. Nekolicina iskrenih muškaraca govore mu da ostane sa MILF-arom dok ne naiđe nešto bolje. Jedan mudri starac (kažu da je iz Šumadije) rekao je: „Pravi posao je lakše naći kada čovek radi i prima platu!“ Hrišćani su pak bili suprotnog mišljenja tvrdeći da je ljubav važnija od požude.

***

Privodim kraju knjigu „Eyes of a Child“ by Richard North Patterson. Korektno napisan sudski triler. Pošto nemam stonu lampu, uveče slabo vidim  tako da čitam knjige sa krupnim slovima koje su tokom 90-ih smislili za starije čitaoce, pre svega penzionere koji u Americi imaju vremena za „luksuz“ zvani čitanje. Fora je što sada mogu da se hvalim kako sam za pet dana pročitao knjigu od 835 strana.

PRIČA 5 – SMRT TARINOG OCA

Tarin tata je operisan od tumora na mozgu ali operacija nije uspela. Nije želeo da se hiruški zahvat ponovi već je duboko svestan situacije odlučio da život završi kod kuće. Prvog dana, još dok je medicinska sestra objašnjavala detalje kućnog lečenja, maleni vrabac sleteo je na sto koji se nalazi u uglu terase. Ptica je neko vreme kljucala mrve gledajući prema dnevnoj sobi u kojoj je ležao otac. Posle večere, vrabac se preselio u kuhinju. Pokušali su da ga uhvate, isteraju ali nezvani gost je bukvalno nestao. Ujutru ga više nije bilo. Tog dana Tarin tata je imao veike bolove, glasno je uzdisao čekajući pomoć medicinskog osoblja. Ptica je sve vreme crvkutala sa terase. Tokom noći otac je umro a vrabac se nije pomerio sa stola. Kada su ga odvezli i ptica je zauvek nestala.

Tarina sestra je pitomac Američke armije u to vreme je bila stacionirana u Severnoj Dakoti (ponovo Dakota u priči!). Na dan kada je otac umro, ugledala je pticu u svom dvorištu. Poslala je fotografiju sestri u Arizonu – vrabac, isti kao onaj sa Tarine terase. 

U mitologiji starog Egipta, zadatak vrabaca bio je da dušu tek preminulog odnesu u raj.  

Istine radi, Tara defenitivno nije od onih koji se lože na religiju, magiju ili višu silu bilo koje vrste. Istu priču podelila je i sa grupom desetak dana kasnije. Nijedan detalj nije promenila.

***

Radnim danom terapija, potom sastanci i ostale aktivnosti (yoga, meditacija, rekreacija) počinju u 9 ujutru i sa kraćim pauzama teraju sve do 8 uveče. Entuzijastima iz grupe to kanda nije dovoljno pa su organizovali još jedan sastanak u 8:30. Nas nekolicina, mahom matorci, pauze koristimo za čitanje u sobi gde ugrabimo i po koji minut tišine. 

Primetio sam da se pacijenti plaše samoće. Zavisnik je kao dete a alkohol i droga su njegovi nestašluci. Kada ih neopaženo konzumira ponovo se upušta u vragoliju i tako sve dok ga ne uhvate. Onda obeća da više neće nikada i tako sve do sledeće prilike. Tu čak ni batine ne pomažu. Jedini lek je da „dete“ odraste a to se jako teško u ovakvim sredinama postiže. Treba postojati vlastita želja, volja i motivacija da se od klinca čovekom postane. 

Patnju mi je privukla prva, potencijalna švaleracija. Stojanka Olujić očuvana gospođa iz San Dijega, majka dvoje dece u ranim tinejdžerskim godinama naveliko flertuje sa mojim drugarom Brkom. Svaku pauzu koriste da se odvoje i na kaučima u igraonici zajednički proučavaju Veliku knjigu. Eto načina da se „Biblija anonimnih alkoholičara“ iskoriti u konkretne svrhe. Brka se još uvek femka i glumi poštenje.

PRIČA 6 – BRKA

Sanatorijum za lečenje od zavisnosti nije najbolje mesto za formiranje prvog utiska ali Brku sam odmah snimio: iskren, vredan i nadam se – uporan. Roditelji, sa kojima je do nedavo živeo u blizini naše crkve Sveti Sava, pripadaju srednjoj klasi. Otac zanatlija, majka je godinama radila u trgovinama a potom i kao službenica u manjoj firmi. Još kao srednjoškolac želeo je da se druži sa popularnim društvom. Zajedno su pili i pušili marihuanu. Pozivali su ga na žurke gde im se obično pridružili i „cool“ roditelji. Bio je nesrećan što i sam nema takvu porodicu što ga je teralo da pije još više. Po završetku srednje škole, popularni drugari odlaze na studije a Brka pronalazi posao u baru na Mill Aveniji. Viša se sa nekadašnjim prijateljima ali je on za njih samo bartender  kod koga mogu dobiti piće preko reda. Naučio je očev zanat i počeo da radi „u struci“. Dobar je u svom poslu, odlično zarađuje ali nastavlja sa alkoholom. Mlađi brat kog Brka voli iznad svega organizuje tzv. porodičnu intervenciju. Obećava da će prestati da pije ali je obećanje brzo prekršio. Pijanstva su naprotiv sve češća i ozbiljnija. Dešava mu se da potpuno izgubi moć rasuđivanja a potom i pamćenje. Policija ga hvata za volanom u pijanom stanju kada provodi noć u zatvoru. Za Novu godinu, završio je u nekom dvorištu i zakucao nepoznatim ljudima na vrata. Pospani domaćin sa bejzbol palicom u ruci shvatio je da se radi o pijancu od koga ne preti opasnost pa je umesto policije pozvao Brkine roditelje. 

Poslednja kofa koja je prepunila bazen „prosuta“ je pre mesec dana. Ujutru je otišao na posao posle toga u bar gde sećanje potuno prestaje. Narednog jutra, probudio se u kanalu pored puta. Voda je samo delimično ušla u kola pošto je kanal bio plitak. Ribolovci su odmah pozvali policiju kojoj nije uspeo da umakne. Sud mu je uslovio lečenje kako ga ne bi poslali u zatvor. Brka je beskrajno inteligentan čovek, dobre duše i velikog srca čvrsto rešen da se zla oslobodi. Voleo bih da u tome uspe.

Oko mene mnogo novih lica. Grupa dobija posve drugačiji profil. Jutros su mi merili krvni pritisak: 126/82, puls 67. Kao beba. Uobraziću se ako se ovako nastavi.

Koristim svaku pauzu ili za pisanje ili za čitanje u sobi pa mi važni abrovi često promaknu. Srećom tu je cimer da me o svemu informiše.

1. Uča je pogrešno protumačio komentar najvećeg namćora, mlađanog Joce Baksuza. Uneli su se jedan drugome u lice i uz nekoliko: „Jebi se kretenu!“, „I ti isto budalo!“ stvari su se brzo smirile. Sada mi je jasno zašto je Uča na lečenje došao sa šljivom na oku.  

2. Brka rekao Belom: „Jao pa ti si se konačno istuširao! Baš lepo od tebe što misliš na sve nas.“ Belo je to veoma ozbiljno shvatio. Naljutio se i napravio scenu pred svima. Brka je izgleda tek tada ukapirao da takva šala možr da povredi čoveka. Zagrlio je je Belog i pred svima se izvinio.

3. I naravno biser za kraj. Draganče, garavi momak hispano provenijencije danas je tiho i bez velike frke izbačen iz stacionara. Razlog? Pomalo nestašan, imao je seks sa pacijentkinjom različito spolnoga sustava.Niko ne zna o kojoj dami se radi ali cimer i ja sumnjamo na dve osobe. Ona je naravno negirala da je TO uradila voljno tako da su samo njega izbacili sa lečenja. Nejasno mi je kako su došli do ovajvog rešenja? Ako mu nije dala, trebalo bi da odgovara za silovanje. U protivnom, mogli su ili da prečute celu stvar ili da ih obadvoje izbace.

PRIČA 7 – ANDRA MANDOV

Kada se rodio, otac je već bio u zatvoru. Osuđen na 40 godina zatvora zbog oružane pljačke nekoliko banaka. Majka se kao zavisnik od droge bavila prostitucijom i sitnom krađama pa je i ona završila iza rešetaka. Andra je sa godinu dana ostao potpuno sam. Smeštaju ga u hraniteljsku porodicu. Do svoje treće godine promenio je više takvih familija kada su ga usvojili.

  Rastao je uz nove roditelje i starijeg „brata“ koji je bolovao od teškog mentalnog poremećaja. U početku je sve bilo dobro a onda je brat počeo da ga tuče i maltretira. Roditelji se baš nisu dobro snašli u novonastaloj situaciji a onda je otac počeo da ga bije i kažnjava. Drogu je prvi put uzeo u svojoj 12-oj godini i trudio se napravi što je moguće više sranja u i u svom i u životima ljudi koji su ga okruživali. Veoma simpatičan i duhovit mladić, ima 26 godina a od toga je 8 proveo u zatvoru. Dva puta je ovedozirao a jednom doživeo kliničku smrt. Sahranio veliki broj devojaka i prijatelja, mnogo vremena proveo na ulici kao brskućnik.

– Najviše bih voleo da budem svoj čovek, kaže mi dok gledamo TV, da radim nešto što volim i što mi ide od ruke.

– Jesi li razmišljao o stand-up komediji?, pitam ga iskreno.

Sinoć sam po prvi put ovde igrao šah. Vidim figure u jednoj kutiji ali ne i tablu. U uglu pred prozora, bezbroj različitih kutija sa svakojakim igrama. Na dnu gomile pronađem šah. Kutija nalik onoj koju su nekada davno, šverceri donosili iz Rumunije. Ređam ređam topove, pešake, konje… vidim da neki „ratnici“ fale pa reših spojim figure iz dve ganiture. Tako sam obavio pola posla, šah spreman ali od partnera ni traga. Par dana kasnije dolazi Aca Kosijaner. Fini mladić 26 godina. Navukao se na Fentanyl, nova droga koja uništava živote mladih ljudi i koju dileri stavljaju i u sve druge narkotike pošto izaziva neverovatnu zavisnost. Sintomi „skidanja“ su užasni. Pre sve ga insomnia. Aca nije spavao osam dana. Dosadašnji rekord, za koji se nada da neće oboriti, bio je 18 noči bez spavanja. 

SNOVI – 10

I – Dolaze nam gosti pa me Boka šalje u prodavnicu da kupim meso za ručak. U supermarketu gužva. Vidim da kao mesar radi Viking o kome sam ranije detaljno govorio. Pošto smo i snu drugari, Viking uzima veliki komad mesa, stalja ga na pleh od folije, dodaje luk, papriku i  paradajz, sve to pokriva i daje mi besplatno. Žurim kući, Boka stavlja ručak da se peče. Nekoliko sati kasnije zaključujemo da je me meso premasno i da ne može pred goste. Baba Mica je suprotnog mišljenja i tvrdi kako to nije ništa strašno i da gosti treba da se prilagode situaciji. Dok rasprava traje, u kuhinju ulazi Sneža i kaže da ne brinemo jer je ona naručila pečeno prase koje će uskoro doneti.

II – Nešto kao „šta sanjaš o saobraćaju?“. Najpre popravka automobila. Željkov školski drug Aleksa u mom snu je automehaničar. Dolazi sa svojim pomoćnikom da mi popravi dvosed. Odlazim pešice u grad i usput srećem deda Daču. Zajedno krećemo prema vašarištu. Ispred stare kuće majstori završavaju popravku. Iste noći, vraćam se u samoposlugu iz prethodnog sna. Žalim se šefu prodavnice na masno meso. U momentu kada planira da mi vrati novac, na scenu stupa Jelena Vladiković sa porodicom. Pošto nikome ne dozvoljava da dođe do reči, menadžer ne može da završi započetu radnju. Iznenada, Jelena ulazi u svoj SUV gde se nešto važno dogovara sa ostatkom porodice. Njen muž me moli da mu odvezem ženu i decu kući a on će da završi posao sa šefom supermarketa. Odvozim ih do Zastavinog solitera, prvi stan u prizemlju. Vraćam se u radnju, uzimam novoac a Jelenin muž mi nudi zamenu. Moj dvosed za njegov SUV. Prihvatam.

III – U bioskopu Šumadija prikazuje se ciklus domaćih filmova „Mala Pula“. Gledam raspored. Otkrvam film o kome sam ranije čitao. Glavnu ulogu igra Cvetković, tu je Laza Ristovski a i Gvero. Na repertoaru još jedan film u kome seksi scenu imaju Milena Dravić i Boris Komnenić. Prve večeri prikazuje se film o kome gotovo ništa ne znam. Spremam se da krenem u bioskop a Ada i Boka rešavaju da mi se pridruže. Krećemo kolima iz Vašarišta. Idemo ulicom pored bazena, dve trake u svakom pravcu. Boka vešto manevriše tokom vožnje. Iznenada, SUV iz prethodnog sna nam seče put. Moja majka uspeva da izbegne sudar. Stižemo u bioskop Šumadija u kome svi puše.

PRIČA 8 – KALE

Vaspitač Kale delovao je prilično prazno, bezlično i nezanimljivo ali površni utisak očigledno ume da prevari. 

Rodio se kao dete iz greha, začet iz neverstva majke narkomanke sa nekim tipom. Muž joj je dao 200 dolara za abortus i odmah podneo zahtev za razvod. Majka je ipak odlučila da ga rodi i odmah da na usvajanje. Do 12-te godine Kale je znao samo za roditelje koji su ga usvojili. Kada je saznao istinu, počelo je da ga kopka zašto je ostavljen. Baš nekako u to vreme počinju da ga maltretiraju u školi. Roditelji puno rade pa ga upisuju u društvo izviđača i druge školske sekcije. Bio je okružen drugarima, vaspitačima ali i iskušenjima. Bavio se fudbalom i vaterpoplom. Na jednom od izviđačkih kampova drugar mu je ponudio marihuanu i on je bez reči prihvatio. U godinama koje slede probao je sve droge koje postoje. U 18-oj počinje da se bavi trgovinom narkotika. Sve vreme dilerskog staža živeo je kod roditelja i koristio metenfedemin. Otac i majka su se pravili da ne vide đta se oko njih dešava. Da bi zadovoljio drugare Kale prelazi na heroin. To su godine kada dotiče i fizičko i moralno dno. Kada mu je umrla baba, iskoristio je trenutak kada su, od živih,bili prisutni samo on i pijani ujak. Skinuo je dijamantski prsten sa babine ruke i založio za 80 dolara. Roditelji su nabedili ujaka koji od tuge pojačao dozu i naredne godine umro od ciroze jetre. Tada je odlučio da život promeni iz korena. Priključio se američkoj vojsci i posle osnovne obuke otišao u Avganistan. Tokom armijskog staža drogu nije koristio  ali je alkohol uništavao. Uspešno okončava četvorogodišnji vojni rok i vraća se kući u Kaliforniju. Zapošljava se kao čuvar na jednom od najvećih imanja na Bell Air-u. Odlično je zarađivao, parkirao kola holivudskim zvezdama, družio se sa lepim ženama. Ali pošto sve što je lepo ima kraj, tokom KOVID epidemije ostaje bez posla i bez mnogo oklevanja vraća se drogi sada u dvostrukoj ulozi – prodavca i korisnika. U trenutcima slabosti i  iskrenosti priznaje roditeljima da je ukrao babin prsten. U znak pokajanja složio se da započne lečenje proti zavisnosti. 2021. godine dolazi na Rečni Izvor. Uspešno završava terapiju i godinu dana kasnije dobija posao vaspitača.

Svakim danom raste broj šahista. Igraju se zanimljive partije a Šumadinac je još uvek neporažen. Samo kažem.

Buka, haos, urlikanje. Na stolu iza mene svinjac. Ostaci rođendanske torte od prethodne večeri na stolu iza mene. Uča polako čisti i psuje. Pišem dnevnik i gledam svoja posla a najradije bih, onako pacifistički, bacio bombu na ove galmdžije ili što bi jedan šarmantni intelektualac rekao: „Idemo dalje!“

PRIČA 9 – PLAVOOKI ĐOLE

Bio mi je cimer prve dve noći u pansionskom delu ustanove. Za to vreme smo se sprijateljili pa mi je detaljno ispripovedao svoju životnu priču. Ispratio sam ga pun optimizma ali… 

Đole je oženjen gospođoma koja sa njim ima jedno a iz prethodnih veza još dvoje dece. Tokom KOVID zajebancije imala je spontani koji nije bio u vezi sa koronom pa je moj drugar odmah posumnjao da je u pitanju spontani pobačaj. Čuo je i da se supruga na poslu smuvala s kolegom ali za to nije imao dokaza. Počinje da pije, sve više i više a onda i da loče. Radi kao vodoinstalater pa u kamionu uvek drži frižider pun piva. Pio je kod kuće ali i tokom radnog vremena. Srećni što su sudopera, lavabo ili WC šolja konačno otpušeni, mušterije nisu obraćale pažnju na pivski zadah majstora.

Posle nekoliko meseci spavanja na kauču, žena ga izbacuje iz zajedničke kuće i i Đole prelazi kod roditelja. Žena nije gubila vreme, najpre se kolega useljava u kuću a onda svi zajedno odlaze na godišnji odmor. Kada je to čuo dara je prevršila meru a Đoletov pivski rezervoar nije izdržao. Završio je na lečenje gde je imao vremena tokom 40 dana dobro razmisli kako će i kuda dalje. Svaki slobodan trenutak koristio je da piše dnevnik u kome se obraćao svojoj ženi. Nešto u stilu „Ljubavna pisma i obećanja“.

Centar je napustio sa puno nade rešen da se svog poroka reši za sva vremena. Pozdravili smo se sa željom da se jednog dena vidimo na nekom mnogom lepšem mestu, definitivno ne ovde. Ni deset dana nije pročlo a plavooki Đole se vratio. Posle svađe sa, kako kaže, uskoro bivšom ženom, toliko se napio da je dobio grčeve, gušenje i jedva ostao živ.

SNOVI 11

Dolazim u Kragujevac na samo nekoliko dana tek toliko da vidim roditelje i izvadim ličnu kartu. Odlazim sa Bokom u Opštinu, na šalteru veoma ljubazan mladić. Potreban mi je formular, kaže, fotografije i uplata na žiro račun. Broj računa urezan je na drvenom pultu na koji sam naslonjen dok se posilno klanjam srpskoj birokratiji iza NJ.V. šaltera. Kako sve ne bi baš savršeno bilo žiro račun je urezan naopako okrenut je prema službeniku a ne prema klijentu. Ljubazni „šalter majstor“ čita mi brojeve na engleskom. Uz osmeh zahvalnosti krećemo u potragu za dokumentima. Narednih nekoliko sati majka i sin bezuspešno tragaju za knjižarom, fotografskom radnjom… Vrećamo se kući. Deda Dača se vratio s posla i sprema se za popdnevno dremanje i to u dnevnoj sobi na spratu prema ulici, krevet iza vrata gde sam spavao kao dete.

Malo kasnije, ponovo krećemo u potragu. Ovoga puta akcija daje rezultate jer smo kupili formular dok je fotograf ovekovečio moju lepotu. Kod nekadašnjeg Jugotona, iz kola vidimo Baka Manu koja prelazi ulicu u društvu još jedne dame. Javljamo se sirenom i mahanjem a ona nas zove na kaficu. Predajemo dokumenta u Opštini…

– Super, kažem umorno, hajdemo kući još mnogo stvari treba da završim.

– A kod prije na kafu?, razočarano pita Boka.

Ostalo mi je još nedelju dana boravka u Sunčanom izvoru. Planirao sam puno toga da napišem i bar još dve knjige da pročitam. Posle jutarnjeg sastanka užurbano se spremam za rekraciju kada začuh kucanje na vratima. Službenica Čajka me poziva u svoju kancelariju gde dobijam informaciju da zdravstveno osiguranje ne želi da mi plaća dalje lečenje pa ću kući odmah, danas, tačnije iz ovih stopa… Zovemo Snežu i pošto je pretumbala sve časove za taj dan došla je otpremila me je domu svom.

Na improvizovanom rastanku sa ostalim pacijentima pročitao sam i svoje oproštajno pismo zavisnosti:

„Zbogom čika Viski. Došao si pre tri godine u kratku posetu i odlučio da zauvek ostaneš. Izvini dragi striče ali ovde više nisi dobrodošao. 

Nije uvek bilo tako strašno i užasno. Ranije, došao bi ti preko vikenda ili tokom praznika obično u društvu mog dragog ujaka Vin(k)a. U redu je striče, priznaj da si uvek bio ljubomoran na ujaka. Razumem ali ne odobravam.

Kada mi je bilo najteže dolazio si sam, navodno da mi pomogneš a u stvari, baš si mi dobro sjebao život. Izvini čika Viski ali došlo je vreme da ideš. Dosta je bilo zavaravanja. Kada su dragi ljudi otišli iz mog života ubedio si me da ćeš mi pomoći i da će mi u tvom društvu biti lakše da ih prebolim. Zajebao si me varalice jedna i od života mi napravio pakao. 

Nema ljutnje striko ali vreme je da kreneš. Dolaze mi tetka Kafa i ujna Voda, samo što nisu stigle. Zbogom matori, daleko ti lepa kuća.

PS: Ako vidiš ujka Vin(k)a  poruči mi da ni on više nije dobrodošao

***                                                         priVID19

– ‘Ej Božo, otvaraj da ne razbijam. Imam nove gilje, greota je. Batine dobijaš u svakoj varijanti ali je za tebe bolje ako sam dobre volje.

Boža Gajić prfesionalni upravnik zgrada na više lokacija i okoreli kladioničar odmah je poslušao nervoznog posetioca.

– Nemoj Kure k’o boga te molim. Evo završavam veliki posao do kraja meseca vraćam sve sa kamatom. Imam neke dobre parfeme. „Žabari originale“ uzmi sedam, osam onako za tebe da lepo mirišeš. Za lovu ne brini. Ovog puta je sigurica.

Kure je pokupio sve parfeme i procedio kroz zube.

– Gazda ti je već dao do kraja meseca a ja svratio onako da te vidim. Zaželeo sam te se brate.

            Boža je rođen istog dana kada i Bil Gejts samo dvadesetak godina kasnije. Posle mnogo bezuspešnih pokušaja da se kao maturant ekonomske škole zaposli u struci, prihvatio je novokomponovani posao koji se zvanično zove – Profesionalni upravnik stambenog objekta. To mu je nešto kao „predsednik kućnog saveta“ ali za lovu. Nadzirao je nekoliko stambenih zgrada i kompleks luksuznih apartmana na prestižnoj lokaciji u gradu. Ovaj objekat u ulici Đida Šolakovića 619 u narodu je bio poznat kao Vila Đilasovka. Svaka jedinica imala je brat, bratu dvesta kvadrata uz zajednički bazen i garažu. Vlasnici, onkao, kao da su skupljani „s koca i konopca“.

U apartmanu 1A živeo je Puniša Malić koji je imao zanimljiv hobi da skuplja stanove po regionu. Toliko je voleo nekretnine da ih je smatrao najvećom svetinjom. Samo je on u celoj Srbiji slavio Svetog Agricija zaštitnika građevinara.

            Odmah do Puniše u apartman 1B uselila se Biljana Android ljubavnica Žike Buksne koji je pod svojom kontrolom držao nekoliko splavova na Adi.

            S druge strane, stambenu jedinicu 1B naseljavali su brat Stefan i sestra mu Milica. Deca lokalnog funkcionera pristigli su na studije iz jedne šumadijske varoši. Stefan je upisao ONO i DSZ dok je sestra Milica izabrala Fakultet kozmetičarskih nauka. Osim povremenih žurki, stanari 1B nisu bili na meti upravnika Bože.

            Najzad 2B koji je bio prazan. Priča se da je pomenuti apartman kupio uticajni političar za svog ljubavnika. Odavno su prošla ta vremena kada su državni službenici osuđivali LBGT populaciju. Legenda kaže da poslednjih godina baš oni i upravljaju državom. Ali ko će legendama verovati.

            Prfesionalni upravnik stambenih zgrada, Boža Gajić, otišao je u kafanu „Šekspir“ gde su odsedali njegovi školski drugari i lokalni dramski umetnici Neša i Lale. Izložio im je problem do najsitnijih detalja. Kockarski dug, trenutnu situaciju na terenu i zatražio pomoć. Pošto je potvrdio da je pomenuta stambena jedinica priključena na gasovod, Mata Jovanović Lale, najbolji reditelj koga je čaršija poslednjih nekoliko decenija iznedrila, ponudio je genijalno rešenje.

– Ne brini prijatelju, ovako ćemo…, rekao je Mata.

Onda je naručio još jedno pivo i ozbiljnim tonom izložio plan… Reč po reč, scenu po scenu…

– Jebote Lale, ovo je bolje nego kada si režirao Kunderu, oduševio se Neša.

– Stvarno matori, uzvratio je Boža, da smo u Americi ti bi čudo napravio. Vozili bi te u limuzini a ti bi iz frižidera nehajno vadio Jelen pivo – svetsko a naše.

            Profesionalni upravnik objekta Boža Gajić posetio je omiljenu mu stambenu jedinicu na lokaciji Đida Šolakovića 619. Kao i obično prisutni stanari zauzeti dinamikom društvenih mreža, nezainteresovano su ga pustili u svoje stanove. Nakon detaljne inspekcije, Boža je e kontaktirao Nešu i Laleta. Odluka je brzo doneta a strategija finalizovana. Na kraju, izabran je i datum početka akcije.

            Osvanuo je 11. mart 2020. dan kao stvoren za prevare. Neša glumac, u odelu službenika Srbijagasa pojavio se ispred vrata apartmana 1B.

– Dobar dan, gospođice. Dobili smo informaciju da u vašem stanu postoji  veliki problem. Naime, gas odnekle ističe. Tako nešto moglo bi izazvati katastrofu.

– Nema problema, odgovorila je Biljana Android, samo vi radite svoj posao. Možda će malo kasnije svratiti moj dečko ali ne dajte se uznemiriti.

Neša je autoritativno ušao u stan i odmah počeo nešto da piše u svoju beležnicu.

            Reditelj Lale od početka je bio spreman za akciju. Koristeći veze u medijima Mata se potrudio da javnost spremno dočeka vesti koje su sledile. Lokalna štampa i televizija uskoro će na sva zvona proglasiti vanrednu situaciju. U neko doba, Lale se pridružio zabrinutim stanarima u ulici Đida Šolakovića 619. Predstavio se kao novinar najtiražnijih novina u zemlji a onda je uz dobro osmišljena pitanja još više podigao tenziju ispitanika. Pola sata kasnije, atmosfera ispred zgrade poprimala je elemente panike. Sledeći doktrinu najboljih teoretičara filmske i pozorišne režije gospodin Mata je osetio trenutak kada je dramska situacija dostigla klimaks. Tihim glasom punim razumevanja obratio se žiteljima ove stambene jedinice.

– Potpuno razumem vašu zabrinutost. Situacija kao da polako izmiče kontroli. Dozvolite mi da odem kod neadležnog službenika Srbijagasa na lokaciji a onda ću vam preneti kako stavri stoje. Samo polako i bez panike mili moji.

            Pošto je tokom prethodnih poseta dobro ošacovao situaciju Boža je svojim saradnicima autoritativno izdavao uputstva:

– U apartmanu 1B keš stoji ispod dušeka a nakit u zamrzivaču. Ovi iz 2A su malo maštovitiji pet soma evra sakrili su u najlon kesi na dnu korpe za prljav veš. Nešo samo uzmi lovu i nemoj da njušiš ženske gaće kao prošli put.

            Akcija „spašavanja nevinog stanovništva“ u Vili omraženog imena bližila se kraju. Plen je uredno spakovan u velike kofere preko kojih je bila zalepljena crvena traka sa natpisom – Srbija gas – Danger! Ispod poruke stajala je mrtvačka glava. Sa gas maskama na licu spasioci su istrčali iz Vile Đilasovke. Stanari su se odmah okupili oko junaka svoje ulice. Heroji su skinuli maske i skafandere i veselo odmahivali oduševljenim obožavaocima.

– Bravo majstori, vikao je Puniša.

– Ja bih vam dala šta god zatražite, poručila je Biljana Android

– I ja, i ja…, klicao je nepoznati muškarac iz apartmana 2B.

Pošto se spontana euforija prisutnih malo smirila, Boža je udahnuo jako i progovorio polako:

– Dragi prijatelji, situacija je veoma ozbiljna. Obavešteni smo da je Srbijagas oformio krizni štab koji će rukovoditi budućim akcijama.

– Ali kada ćemo moći da se vratimo nazad?, brinula je Biljana Android.

– Moj dečko stiže za tri sata, šta ću mu reći?, negodovao je je nepoznati muškarac iz apartmana 2B.

Oglasio se Neša glumac u ulozi službenika Srbijagasa:

– Ja sam u stalnoj vezi sa kriznim štabom. Poslednji izveštaj kaže sledeće:

„Na osnovu najnovijih podataka koji su saopšteni na sednici Štaba za vanreddne situacije, krizni štab propisuje sledeće mere zaštite stanovništva:

1. Žitelji stambene jedinice na inkriminisanoj lokaciji mogu boraviti u zgradi pod uslovom da nose zaštitne maske na licu.

2. Za vreme boravka u apartmanu biće im uskraćena komunikacija sa ostatkom sveta. Izuzetak predstavljaju firme za dostavu hrane i kupovinu preko interneta.

3. Dve nedelje od početka karantina, stanarima će biti omogućeno primanje Fucker vakcine koja će ih trajno zaštiti od Gasvirusa 29.

4. Stanovnici Đilasove vile ni pod kojim uslovima ne smeju napustiti stambenu jedinicu o kojoj je reč.

– Ali molim vas, pobunio se gospodin Malić, to stvarno nema nikakve logike

– Vidi ti njega logičara, ukorio ga je je Mata, pa dobro prijatelju da li ti veruješ sebi ili struci, moronima ili nauci?

Narednih dana, stvari su polako dolazile na svoje mesto. Neša i Lale isplatili su recku u bifeu „Šekspir“ uz izdašnu akontaciju glede budućih troškova. Boža je vratio dug Kuretovom gazdi a epidemiološka situacija u Vili Đilas avanzovala je u pandemiju.

Krizni štab je proglasio vanrednu situaciju. Stanovnicima stambene jedinice u ulici Đida Šolakovića 619 potvrđene su mere intezivne zaštite.

Pošto su kofere prevezli na bezbednu lokaciju, priča je završena hapiendom. Kuretov gazda je dobio lovu, Boža je vratio dug, Neša i Lale su „podebljali recku“ u bifeu „Šekspir“ a stanari Đilasove vile oduševljeno su sa maskama na licu čekali dan potupne slobode. Kako sada stvari stoje… čekaće još duuuugo, dugo!



Mnogo godina kasnije:

„Hej Božo, slušaj me. Šaljem ti fakturu za ona blindirana vrata u ulici Đida Šolakovića 619. Piši ovako: petak 21. april 2028. Cena kako smo se dogovorili. Nego kaži mi majke ti, jel one budale još uvek sede zatvorene sa maskama na licu.“

---

KORONA GAMBIT

– KAKO ĆE DA NAS LOŽE, KADA SE SVE FIGURE SLOŽE? –

* * *

U centru Čestervila u ulici Semjuela Reševskog broj 64 tu odmah pored policijske stanice, nalazio „Šah klub Robert Fišer“ koji je pre mnogo godina osnovao lokalni časovničar Jozef Goldstajn Figurovski. Nekada davno, Amerika je imala svetskog prvaka u šahu, najvećeg genija ove igre po kome klub i danas nosi ime. Tih godina, meštani su rado svraćali da odigraju partiju šaha i uzgred razmene gradske abrove. Od tog vremena, mnogo je daminih gambita odigrano i topovskih završnica privedeno kraju. Sicilijanka je polako izlašla iz mode, Arlekinova odbrana nanovo stekla popularnost dok nostalgičari još uvek koriste jugoslovensku varijaciju Retijevog otvaranja. Klub i danas okuplja najupornije lokalne šahiste. Grupa mala ali odabrana, igrači sede u mračnoj prostoriji čiji se istočni zid naslanja na zapadno krilo zatvora na koji je lokalni šerif veoma ponosan.

Nezvanični „trunir pod maskama“ je u toku. Viktor je sve svoje figure usmerio prema Stenlijevoj maloj rokadi dok se partija između Levona i Arona približavala remi završnici. Za susednim stolom Džordž Mastilović koga su prijatelji od milja zvali – Džole uz kaficu je kibicovao dešavanja na šahovskoj tabli kada je gospodin Vladimir, ničim izazvan, otpočeo svoj monolog.

– U stara, dobra vremena, moj deda je organizovao balove pod maskama a sada ni partiju šaha ne možemo odigrati bez brnjice na nosu. Ludilo oko nas samo je poslednji čin predstave koja je decenijama pažljivo pripremana. Dragi moj Džole, na globalnoj šahovskoj tabli igra se KOVID završnica a poslednje poteze povlače veoma moćni igrači. Konačan rasplet odmotava se u tri faze, četiri ako protivnik ne preda partiju na vreme ili možda čak i pet, ukoliko odluče da čitavo čovečanstvo po kratkom postupku bude matirano.“

– Mudro zboriš Vladimire, reagovao je Džordž, ali hajde da ne smetamo šahistima.

– Hodanje linijom manjeg otpora nas je i dovelo u ovaj ambis beznađa. Ne želim da ćutim prijatelju. Tišina tu ne pomaže. Poslušaj bar jednom moju šahovsku analizu. Na kraju, ja sam jedini velemajstor u Čestervilu, mislim onaj pravi šahovski…

– Što jes, jes, uzvratio je sagovrnik, tebi ravnog u ovom gradu nema. U redu ali nemoj da galamiš, molim te.

– Ako je tako, krenimo sa prvim potezima koji nas očekuju u bliskoj  budućnsti. Posle otvaranja koje se već uveliko igra, u najskorije vreme, partija ulazi u novu fazu. Svetan sam da sve ovo što ti iskreno kao prijatelj govorim, mnogi će bez oklevanja  nazvati „teorijom zavere“. Živimo u vremenu kada se svako drugačije mišljenje smatra konspirativnim budalaštinama. Zaboravlja se da su nam tu apsolutnu istinu nametnuli mediji, vladari iz senke ali i zvaničnici, političari, novinari, analitičari… Najtužnije je što su im se pridružili i lekari, teledirigovani „naučnici“ i „intelektualci“ koji nas javno i bez trunke stida otvoreno lažu svakoga dana. Meni je oduvek bilo draže da aktiviram vlastiti organ za razmišljanje pa makar izmozgao i nešto pogrešno nego da se priključim dobrovoljnoj lobotomiji koja je omogućena polaznicima širom sveta. Za većinu ona je besplatana dok su se neki od globalnog ispiranja mozga baš dobro ovajdili. Ponekad naivno poželim da unapred saznam ili bar predvidim šta nas onako „đuture“, u budućnosti čeka. Pa evo… Partija šaha je davno počela, strategija genijalno smišljena i sada se precizno vodi prema unapred poznatoj završnici.

– Vladimire prijatelju, druže, brate…. Velemajstore…, oglasio se Džordž, odmori se malo života ti!

– Ne buniš se brate Džole kada te sa TV ekrana po kosi pomiluju sveznajući stručnjaci. Prija ti lagana mentalna masaža. Dobro prijatelju. Tvoja glava, tvoj problem. Kažeš da voliš šah. Lepo. Ali šah je igra misaona. Kako ćeš joj bez mozga pristupiti? Protivnik nije za potcenjivanje. Globalni velemajstori zla, bez greške povlače poteze. Sa druge strane table, običan puk, krdo, stado, plebs, ti i ja… polako gubimo viziju. Drže nas u stalnom šahu i strpljivo vrebaju pravi trenatuk da nam uvale MAT.

Gospodin Vladimir se vešto dokopao kiseonika i nastavio u istom tempu.

– Ako se samo malo odaljimo od šahovske ploče i pogledamo oko sebe  spoznaćemo neveselu KOVID stvarnost. Simultanka koju zagonetni virus igra sa zbunjenim svetom sve više poprima tragičan karakter. Uz dužno poštovanje žrtvama virusa zapitajmo se da li zbog korone treba dovesti u pitanje elementarna prava i slobode. Priča o KOVID-u samo je „maska za masku“ i nesuvisli razlog za manipulaciju. Obavezno nošenje brnjice nije ništa drugo do test kojim se želi ispitati izdržljivost širokih narodnih masa. Koliko se daleko može ići sa narušavanjem hedonizma na koji se čovečnstvo relativno brzo naviklo. Ograničavanje kretanja odmah je pokazalo da najveći deo svetske populacije ne haje puno. Ljudi su se bez problema adaptirali na novonastalu situaciju. Ispunjenjem osnovnih fizioloških potreba prosečan žitelj naše Planete ostvaruje trenutno zadovoljstvo kroz društvene mreže, pornografiju i video igre ne treudeći se da spozna suštinu i pravi smisao života.

– Tišina molim, pobunio se neko od šahista iz sale ali Vladimira to nije puno pogodilo. Nastavio je priču sa još više strasti.

– Proleće 2020. donelo je prvi talas histerije. Strah, psihoza, neuroza, depresija, neizdrž… Tokom leta, kočijaši popuštaju dizgine ali su najvažniji „galop“ pripremili za duge zimske noći i sumorne, nevesele dane. Mediji šire paniku, državni funkcioneri prete a gomila željna senzacija sve to poslušno guta i nadograđuje po vlastitom nahođenju: „Užas. Strašno. Tuga do neba. Umiru ljudi!“. Umirali su i ranije a umiraće nažalost i ubuduće… Ali dobro, logika je davno proterana sa ovih planetarnih prostora. Srećom, tu su globalni velemajstori svekolikih igara da poput anđela čuvara brinu nad našom sudbinom. Spas nam, gle čuda, stiže od najmoćnijih farmaceutskih  kompanija koje u rekordnom roku pronalaze  vakcinu čija je efiksnost već dostigla neverovatnih 90-95 procenata. Svako ko se iole razume u biologiju, hemiju a o virusologiji da i ne govorimo, odlično zna da je za tako nešto potrebno višegodišnje istraživanje. Magija i nauka su do skoro bile potpuno suprostavljene kategorije ali danas su nažalost, sva čuda moguća. Oni retki koji bi se usudili da nestašne misli usmere u nekom drugom pravcu i trapavo šapnu kako je cela priča oko vakcine ishitrena. Ili pak oni drugi, još bezobrazniji koji misle da je „čudotvorni serum“ ranije napravljen i samo čeka pravi trenutak da spase čovečanstvo… Takvi se „jeretici“ odmah stavljaju  na stub srama i ismevaju ih na svakom koraku. Prete im da ako ne prestanu sa glupostima… Ko zna šta bi moglo da ih snađe?

– Pa dobro, usprotivio se Džordž, eto na primer tebi ništa ne fali.

– U pravu si, ne fali mi ništa jer svoje mišljenje iznosim u malenom šah klubu usred ove vukojebine. Ako bih sve ovo postavio na You Tube skinuli bi istog dana. Toliko o slobodi govora moj Džole. Nego krenimo dalje jer vakcinacija nas iza ćoška vreba a naše je da je spremno sačekamo. Dakle, u samom početku, spasonosna vakcina biće nam prezentovana kao svetlo na kraju tunela. Ona će omogućiti da odmah izađemo iz samonametnutog kućnog pritvora. Iz svih aparata za domaćinstvo prepadaće nas lekari potvrđujući fantastiča svojstva i efikasnost čudotvornog seruma. Državni organi obećavaju da će besplatne vakcine biti dovoljno za sve građane! Kada se stado po poljani razigra i radost zaiskri u volovskim očima, vesela družina neizbežno će postaviti pitanje – ko je prvi u redu za pelcovanje? Bez reči ćemo zavrnuti rukave spremni da se uključimo u akciju svekolikog spasenja.

– Dobro, vakcinisanje pa šta?. uzjogunio se gospodin Mastilović. Zar to nije konačno rešenje problema?

– Kada vakcina postane dostupna svima, počinje druga faza. Masovnu medijsku propagandu predvodiće predsednici, lekari, lideri velikih korporacija, „influenseri“, glumci, sportisti, pevači… Složno će nam u glas poručiti da će posle primanja vakcine sve opet biti kao u dobra stara vremena a blagodeti, koje su nam nakratko bile uskraćene, nanovo će se na velika vrata vratiti u našu svakodnevicu. Ova faza je izuzetno važna jer ako najava spasenja nudi nadu, vakcinacija sama po sebi donosi nešto konkrektno, vidljivo i opipljivo.  Veselje se širi na sve strane a „sloboda“ je opet tu… na dohvat ruke.

– I šta onda?, pitao je Džordž.

– Velike kompanije, srednja preduzeća, mali privrednici… Svi oni koji su trpeli štetu tokom pandemije bez reči će podržati vakcinaciju jer im je to jedina šansa da ponovo rade i stvaraju profit. Najglasniji će biti FIFA, NFL, NBA, UEFA, potom bioskopi, organizatori koncerata, restorani, muzeji, kockarnice, kladionice… Biće to pritisak kakav do sada još nije viđen. Svakoga sata bombardovaće nas pričama o povratku u normalan život koji nam svima tako puno nedostaje. Ubrzo će sve one divne stvari u kojima smo nekada uživali nanovo biti svima dostupne. Hedonizam se na velika vrata vraća u naše živote. Deca ponovo idu u školu, studenti na univerzitete, plaže i parkovi raširenih ruku primaju zaboravljene posetioce. Stanovništvo se kreće, ljudi putuju, brodovi plove, avioni lete, samo u se gradskim autobusima još uvek teško diše. Redovno tuširanje nažalost nije u nadležnosti „pandemijske policije“. Mrska prošlost se briše a svetla budućnost je pred nama. Pripadnici strogo kontrolisanog pučanstva veselo nude svoje nadlaktice. Ako treba i u guzu, nema problema, najvažnije je da mi TO primimo dobrovoljno. Vakcina će nam vratiti žurke, utakmice, ludovanja po splavovima, koncerte, druženje po kafićima i tržnim centrima. Samo retki će se pelcovanju usprotiviti. Razmisli o ovome iz perspektive prosečnog komšije Milutina sa trećeg sprata, nekoga ko ništa ne vidi ali i ne želi da čuje istinu. To su idealne mete.  Milutin, njegova porodica ali i susedi iz zgrade prvi će zauzeti mesto u redu za vakcinaciju. Čekanje za ulje, šećer i WC papir su šarena laža u poređenju sa redovima koji će se formirati ispred ambulanti gde će nam ubrizgavati čudotvorni serum. Po obavljenom poslu, reporteri spremno čekaju kako bi snimili prve srećnike koji su se dokopali magičnog leka. Radost, sreća, entuzijazam, optimizam… Nažalost, istina je posve drugačija jer sve na ovom svetu ima svoju cenu pa tako i pristajanje na vešto režirani vodvilj ludila koji se u nastavcima izvodi u globalnom teatru apsurda.

– Dokle si ti stigao velemajstore moj. Vladimire druže, filozofe, brate… Hajde da odigramo jednu partiju.

– Biće dana za megdana dragi Džole. Igraćemo mi i šah, i domine a ako treba i „Ne ljuti se čoveče“… Vreme za spasenje nam ističe. Zato prijatelju vratimo se na početak naše priče uz podsećanje da se ovde ne radi o lečenju zaraženih bolesnika ili žrtvama pandemije velikih razmera. Reč je o globalnom testu poslušnosti. Posle vakcinisanja izdavaće će se potvrda koja nas uvodi u treću fazu a to je – provera.

– Provera čega?, iznenadio se Džole.

– U trećem talasu suočavamo se sa procesom dokazavinja da smo vakcinu zaista primili. Neće to biti kao ranije kada smo mogli da slažemo doktora kako smo primili vakcinu protiv gripa ili tetanusa. U ovom slučaju svako vakcinisanje biće registrovano u međunarodnoj bazi podataka. To je jedini način da se spreče sitne prevare kojima smo svi skloni. Naravno, ljudi to ne čine iz zle namere već iz čiste lenjosti. Najbolji način da se drug Milutin motiviše jeste da ubrizgavanje „spasnosnog leka“ postane obavezno, zakonom propisano i naravno – kažnjivo. U trećoj fazi najbolje se vidi genijalnost tvoraca ovog  plana. Dokazujući da je primio vakcinu, građanin dobija dvostruku nagradu. Prvo, istog momenta moći će da se vrati starim životnim navikama ali će steći i privilegiju da skine do tog trenutka neprikosnoveni vid zaštite – masku. Tada dolazi do velikog preokreta i neočekivane zamene uloga. Primanjem vakcine prestaće potreba za nošenjem maske ali će zato oni koji ne žele vakcinu morati da pokriju lice.

– Bolje bolje daska nego maska, bolje palma nego čalma…, našalio se vragolasto Džordž.

– Baš tako sapatniče. Ranije su maske predstavljale simbol građanske lojalnosti pa ih je većina stanovništva poslušno nosila. Kada vakcinisanje počne, maske će postati znak neposlušnosti i po kazni će ih nositi samo nestašna manjina „buntovnika“. Maska poslušnog postaje maskom probuđenog, uzjogunjenog i kažnjenog.

– Šta će biti sa pobunjenicima Vladimire?, radoznalo se oglasio Džordž.

– Moći će oni da hodaju ulicom bez maske sve dok ne požele da nešto kupe, prisustvuju javnom skupu ili posete institucije sistema. Da odu u supemarket na primer. Pripadnici „pokreta otpora“ šetaće naokolo zajedno sa vakcinisanima ali kada dođu na kasu sačekaće ih iznenađenje. „Pokažite imunitetsku kartu molim!“, obratiće im se strogo kasirka. Pošto grešnik nije vakcinisan neće imati šta da pokaže a kada odluči da masku stavi tek na kasi, gomila će burno negodovati i smatrati ga nemoralnim prevarantom opasnim po okolinu. Ovo stanje neće biti privremeno, naprotiv trajaće sve dok se i poslednji pobunjenici ne pripitome.

– Duboko si zabrazdio Vladimire, prekorio ga je prijatelj, nego pusti me molim te da se psihički pripremim za partiju koja me uskoro čeka, zamolio je Džordž.

– Šta se pripremamš toliko. Protivnik u prvom kolu ti je neki pandur a oni su poznati kao dobri šahisti, našalio se Vladimir i nastavio. Slušaj me pažljivo jer bi mogao nešto pametno da naučiš. Zamisli sledeću situaciju. Tim za koji navijaš plasirao se u sledeće kolo međunarodnog takmičenja. Publika ponovo prisustvuje mečevima. Ti vakcinu naravno još uvek nisi primio. Da bi ušao na stadion uz kartu ćeš morati da pokažeš potvrdu o vakcinisanju ili da staviš masku. Pošto zauzmeš mesto na tribini nonšalantno skidaš brnjicu nadajući se da to nikome neće smetati. Uz malo sreće, posle nekoliko mrkih pogleda „komšije“ će pažnju preusmeriti na utakmicu pa ćete ostaviti na miru. Pred kraj prvog poluvremena međutim poželećeš da se olakšaš i posetitiš prostoriju u koju i car ide peške. Prostrana „ćenifa“, higijena na nivou od „baba sere“ ni traga. Završiš posao a na izlazu – prc! Rampa, prepreka, kontrolni punkt – elektronska verifikacija – SKENIRAJTE BAR KOD ILI POZOVITE POMOĆ. Klikneš crveno dugme i eto policajca pod punom ratnom opremom. Ako nemaš masku (a skinuo si je) plaćatićeš kaznu i dobijaš prvu opomenu. Posle treće… neka ti je ….. ko(vid) god u pomoći.

Džordž je odsutno odmahnuo rukom pažljivo proveravajući dešavanja na  Instagramu. Kuce, mace, recepti i ostale važne teme. Iznenada, nepoznati muškarac se pridružio kibicovanju partije između Levona i Arona koja se otegla kao letnji dan od podne. Klimnuo je glavom u znak pozdrava i nastavio da prati prilično dosadnu šahovsku završnicu.

Vladimir nije obraćao pažnju na pridošlicu već je nastavio svoj nadahnuti monolog.

– Dolazimo do najvažnijeg elementa treće faze a to je proces verifikacije koji se obavlja uz pomoć digitalne tehnologije i koji će hteli mi to ili ne bukvalno promeniti sve. Stvara se „Vrli novovi svet“ koga bi se Haksli postideo. Primarni cilj je da medicinska provera autentičnosti bude laka za razumevanje, jednostavna za upotrebu i komplikovana za falsifikovanje? Napraviti lažnu ličnu kartu u današnje vreme nije veliki problem. Telefonske aplikacije prilično su ranjive, elektronske narukvice takođe. Najsigurniji način da se osigura potpuna verodostojnost informacija jeste uvođenje jedinstvenog broja koji će biti registrovan u međunarodnoj bazi podataka kojoj će u svako doba moći da prisupe državni organi i policije diljem sveta.

– Znao sam, usprotivio se Džordž, samo sam ćekao kada ćeš pomenuti – čipovanje!

– Dobro prijatelju i ja sam očekivao da ćeš baš na ovom mestu reagovati. Razmišljaš u sebi, evo još jedne budale koja nam prodaje teoriju zavere. Ali dragi moj Džole, mitovi postoje da bi se argumentima pobili u protivnom se moraju nazvati istinom. Zato te molim da na trenutak zaboraviš vesti iz svekolikih Dnevnika širom sveta i da uključiš taj majušni aparat za razmišljanje. Imamo ga, jebi ga, pa zašto ga ponekad ne iskoristiti… ne košta ništa. „Greota je da se baci!“

Zagonetni muškarac koji im se nedavno pridružio, iz džepa izvadio žvaku, hitrim pokretom je ubacio u usta i krenuo da je lomi ogromnim usnim čeljustima. Ispod oka je merkao Vladimira i pažljivo slušao.

– Postavi sebi pitanje, nastavio je „predavač“, koji bi nam globalni sistem omogućio najbolju kontrolu ličnih informacija. Čak i oni manje vični tehnoligiji složiće se da bi sićušna SIM kartica ugrađena u telo svakog stanovnika naše planete, precizno ažurirala informacije koristeći  barkod simbolizujući „nevidljivo mastilo današnjice“. Nisam ginekolog ali uvek mogu da pogledam, nisam ni inženjer ali imam mozak. Ovaj novi, savršeni sistem pompezno će biti predstavljen pre početka globalne vakcinacije i nosiće nautralno ime. Nešto poput: Vax Trax, Safe Trac, Smart Mark ili čak Medsecure. Implementacijom ovog sistema „kreatori“ dostižu biblijski nivo „vrhovnog pečata“ iz „Otkrovenja“.

– Opa, da li to postajemo religiozni gospodine Vladimire?, podsmehnuo se Mastilović.

Robert i Džordž su počeli svoju partiju: E5, E6 a onda SB3, SB6… To Vladimiru ni malo nije smetalo da nastavi svoju teoriju:

– Pošto je reč o međunarodnom programu najveći broj zemalja biće primoran da uprkos razlikama prihvati ovaj sisitem. Avionski saobraćaj predstavlja najbolji primer svekolikog jedinstva. Na prvi pogled, moglo bi delovati kao diskriminacija ako se na osnovu potvrde o vakcini nekome zabrani ulazak u zemlju. Pre korone, pitanje ljudskih prava privlačilo je pažnju javnosti. U novim uslovima međutim čak i takvo licemerje polako nestaje. Motiv je zajednički a nepopularna sredstva ciljem su se oduvek opravdavala. Dakle, ako nemate „pečat“ predstavljate potencijalnu opasnost za celokupnu međunarodnu zajednicu pa vas zato nigde neće pustiti. Ako vam se objašnjenje ne sviđa uzmite vakcinisanog advokata. On će vam sigurno pomoći!

– Vladimire, partija je počela. „Pritisni“ pauzu prijatelju, vapio je Džordž.

Vladimir je otpio gutljaj kafe i nastavio.

– Da li je cela ova priča samo verbalna masturbacija vremešnog šahiste? Ne znam, možda, ali bi lepo bilo dobiti odgovore na bar neka  pitanja.

Prvo: Zašto su moćnici po hitnom postupku propisali obaveznu vakcinaciju širom sveta bez detaljnog ispitivanja, preciznog testiranja i praćenja vakcine?

Drugo: Već nekoliko decenija najveće farnaceutske kompanije nisu uspele da pronađu vakcinu protiv raka ili SIDE o kojima znaju gotovo sve ali su je preko noći pronašli za virus o kome ne znaju gotovo ništa?

Treće: Da li je KOVID19, poput maski, karantina, potpune transformacije svetskog zdravstvenog i ekonomskog sistema možda samo zagrevanje za neki novi cirkus, virus, izmišljenu pandemiju ili mentalnu onaniju? Stidljivo se već pominje novi – KOVID 21. Imajući u vidu kako se devetnaestica dobro primila kod pučanstva ovako bi mogli da teramo sve do 100.

I najzad – da li je baš svaka sumnja u zvaničnu verziju uvek i samo – teorija zavere? Ako nam kažu kako predsednik radi za dobrobit svih nas, odmahnemo rukom i uz ciničnu grimasu nastavimo sa pripremanjem zimnice. Ne verujemo ali to ne smatramo konspiracijom. Sa malih, srednjih  i velikih ekrana poručuju nam kako bogati pomažu siromašnima, siti gladnima a političari narodu. Kako država izdašno plaća lečenje bolesne dece dok se odlučno suprostavlja kriminalu, kako je Tramp mudar, Bajden oštrouman a Željko Mitrović pošten… Deluje blesavo ali ništa od toga ne zovemo teorijom zavere!

EPILOG: Posle završene partije prvog kola šahovskog turnira u Čestervilu koju je Džordž predao u 36-om potezu, Robert je odveo Vladimira na piće kod „Klare pivare“ od kada se njemu, pomenutom Vladimiru, gubi svaki trag. Poštovani čitaoci, ukoliko raspolažete informacijom koja bi pomogla lociranju nestale osobe obratite se na adresu Pfizer.prc ili Microsoft.jeb.

---

KOVID TRILOGIJA – “DALEKO OD ISTINE” – 19 PUT

JUNE 8, 2020 / MORALVILLE / EDIT

Priča prva – Hasan

Svake srede tačno u šest uveče, kod osme vodenice na reci Orontes sastajali su se Hasan momče i Amira devojka. Njeni roditelji su od samog početka branili vezu koja se zasnivala na čistoj i istinskoj ljubavi. Nevinost njihove zaljubljenosti bila je zagarantovana samom činjencom da su se satajali jednom nedeljno i to na javnom mestu. Hasan je bio vredan i pošten čovek. Živeo je skromno u gradu Hama u Siirji. Preko dana je kao električar radio na lokalnim gradilištima a uveče bi privatno popravljao aparate za domaćinstvo. Sve to nažalost nije bilo dovoljno da dobije blagoslov Amirinih roditelja. Mladin otac je po lokalnim običajima tražio da mladoženja odreši kesu. Nesuđeni tast je bio neumoljiv, ako želi da se oženi njegovom ćerkom, Hasan će morati da plati pet miliona sirijskih funti i ni pijastru manje. Cena je bila previše visoka a on tih para nije imao. Ako bi čekao da ih pošteno u Siriji zaradi u najboljoj varijanti oženio bi se kao pedesotogodišnjak. Pokušavajući da dođe do dodatnih prihoda, raspitivao se okolo o mogućnostima da dobije bolji posao i više zaradi. Uskoro, prijatelj iz detinjstva Karam upoznao ga je sa tajanstvenim muškarcem koji je govorio arpaski jezik sa jakim evropskim akcentom. Ponuđeno im je da sa izbegličkim konvojem otputuju u Evropu. Hasanu nije bilo lako da donese odluku. Imao je dve velike strasti: bezgraničnu ljubav prema Amiri ali i onu prema video igri “NBA 2020”. Iako nije bila sreda, Hasan je otišao do osme vodenice na reci Orontes da malo dođe sebi i pribere razbacane misli. Nemo je sedeo, pušio i gledao u noć. Satima je mozgao, vagao, sve opcije do detalja analizirao i najzad odlučio. Putovaće u Evropu pa nek bude šta bude. Po povratku kući, onako rasterećen i srećan odlučio je da još malo trenira za veliki događaj koji ga je uskoro očekivao. Naime, takmičenje majstora video igre “NBA 2020” bližilo se kraju a Hasan se plasirao u završnu fazu.“Samo da stignemo do početka turnira. Ne smem da propustim veliko finale takmičenja “NBA 2020″. Pripremao sam se godinama a i nagrada nije mala.” razmišljao je Hasan dok je pakovao ranac. Onda je zapalio cigaretu i još jednom odigrao svoju omiljenu video igru. Na ekranu se pojavila informacija – Siri H11 aktivan.Plan je bio da preko Mediterana stignu u Grčku gde bi ih čekao siguran posao. U slučaju da dođe do bilo kakvih problema put bi se nastavio a sledeća destinacija bila bi Italija. Ako bi i ova varijanta zaškripala, tada bi ih preko Makedonije, Srbije, Hrvatske, Mađarske i Austrije prebacili u Nemačku. Stara izreka patetično kaže da ljubav nema cenu baš kao što ne poznaje ni granice. Dok je Amira ostala da željno čeka svog dilbera, Hasan i Karam zajedno su krenuli na put bez povratka.Dugo pripremana avantura je počela. Narandžasti, gumeni čamac pretvoren u improvizovani brodić primao je putnike koji su navirali sa svih strana. Prilikom ulaska Hasan je pokušao da propusti ženu sa detetom u naručju, stampedo ga je međutim povukao pa je zajedno sa nekolicinom sapatnika završio u moru. Mlađi putnici su uspeli da se nanvo dočepaju palube ali su slabi i nemoćni ostali da čekaju neku drugu priliku.

Narednog jutra konvoj je stigao u Grčku. Karam i Hasan su se odmah javili Jorgosu koji je bio zadužen da im pronađe posao. Pošto je uzeo svoj deo plena, Jorgos ih je ostavio u iznajmljenoj sobi iz koje su ih sledećeg dana izbacili pošto nisu imali više para. Narednih desetak dana patili su se po grčkim primorskim selima gde su naišli na novog “spasioca” koji je obećao da će ih prebaciti u Srbiju. Zauzvrat su morali da daruju vlastitu čast i sistem vrednosti u koji su do tada verovali. Noći su provodili sa nekakvim čudnim turistima koji su voleli mlade muškarce ali nisu bili u stanju da ih sami upoznaju, šarmiraju i zaved. Lakše je bilo platiti migrante. Posle nekoliko meseci i na desetine neprospavanih noći u društvu zadriglih homoseksualaca Hasan i Karam su kamionom preko Makedonije stigli u Srbiju.Ubrzo su smešteni u prihvatni centar za migrante u Obrenovcu. U prvo vreme zbog vanrednog stanja i pandemije nisu napuštali centar ali im to nije puno smetalo. Bilo je dovoljno da ih više niko neće podvoditi i seksualno zlostavljati.Kada je pred izbore, život počeo da se vraća u normalu, odlučili su da odu do Beograda i upoznaju grad o kome su još kao deca puno slušali.U petak 29. maja 2020. Crvena Zvezda je posrtala prvak Srbije u fudbalu. Titula prvaka proslavljala se po celom gradu. Razuzdani, besni i pijani navijači rušili su sve pred sobom a onda su naleteli na mlade Sirijce. “Brate, migranti, udriiii!”U ponedeljak 1. juna izdata je umrlica za Hasana i Karima – uzrok smrti KOVID-19Priča druga – AjzejaTe subote Ajzeja Smit je imao samo jednu želju – da odnese baba Telmi lek i da se posle dužeg vremena uz večeru na tenane ispričaju. Tog jutra probudio se malo ranije da bi uz doručak odigrao nekoliko partija video igre “NBA 2020”. Kako bi izbegao grešku iz prošlosti, Ajzeja je navio je sat. Naime mnogo puta bi se toliko zaneo igrajući video igrice da bi čitav dan prošao a da on to i ne primeti. Iz poslednje utakmice izašao je kao pobednik. Sreća je titrala na Ajzejinom licu. Pre nego što je ugasio moćnu video aparaturu kada se na TV ekranu pojavilo obaveštenje – Jaza K34 neaktivan.Žurno je strčao niz stepenice, udobno se smestio u Dodž Čardžer, pustio muziku i krenuo prema odredištu. Prva stanica – benzinska pumpa. Natočio je gorivo i dok je čekao u redu da kupi mentol cigarete marke Njuport, pažnju mu je privukla žena koja je držala mališana za ruku. Kada je na njih došao red, žena je prvo platila benzin a onda na tezgu stavila mleko, slatkiše i rolnu toalet papira. Nije imala dovoljno novca. Kasirka je oštro odbrusila da nešto od namirnica mora vratiti. Ajzeja je samo klimnuo glavom dajući prodavačici na znanje da će on platiti račun. Pomogao je ženi da spakuje stvari, pomilovao dečaka po kosi i napustio radnju. Na prakingu, dok je prilazio kolima mimoišao se sa muškarcem obrijane glave i duge brade koji ga je prezrivo pogledao i kroz zube procedio: “Crnčugo odvratna!” Sa knedlom u grlu i suzom u oku, seo je u kola i odvezao se do apoteke. Pred očima mu se još uvek odmotavao tužni film sa nejasnim krajem. Raspojasani rasista potpuno mu je uništio dan. Hrabrio je sebe pokušavajući da potisne nagomilane emocije. U redu ispred njega, nekoliko starijih osoba poređanih kao apotekarske flašice, pažljivo su poštovali propisanu distancu od dva metra. Dok je proveraovao poruke na telefonu, Ajzeja je uočio vremešnog gospodina koji mu se polako približavao kuckajući štapom po betonskom podu. Mladić je bez razmišljanja ustupio mesto starom gospodinu a pošto je uzeo lek za svoju baku odveo ga je do kola. Kada je hteo da ga uvede u vozilo čikica se uzjogunio uz komentar: “Misliš li da sam ja lud? Hoćeš da me pokradeš eto šta je. Svi ste vi isti!” Poželeo je da mu odgovori ali se ubrzo predomislio. Vozeći pustim ulicama rodnog grada Ajzeja je setno gledao u daljinu i uz duboki uzdah zaključio: “Danas mi očigledno ništa ne ide od ruke! Bolje da se nisam ni probudio.”

Najzad je svratio i kod školskog druga Kita Brajanta. Dok je je privodio kraju diplomski rad na temu “Uloga mikročipova u svekolikoj modernizaciji čovečanstva” Kitov kompjuter je iznenada zanemeo. Svi pokušaji reanimacije nisu urodili plodom pa je pomoć potražio od najboljeg drugara Ajzeje koji je među prijateljima oduvek važio za genija kada je elektronika bila u pitanju. Kvar očigledno nije bio jednostavan jer je i “geniju” trebalo bar dva sata da računar dovede u normalno stanje. Kit Brajant je sa oduševljenjem otvorio bocu konjaka “Henesi” i preko interneta naručio pileća krilca. Uz osmeh pun zahvalnosti poručio je prijatelju:– Red je da se proslavi. Imamo jela i pića za celu noć!Kada je Ajzeja odbio ponudu jer je planirao da subotu veče provede sa baba Telmom drugu iz detinjstva nije baš bilo pravo. Pre nego što je napustio Kitov stan, Ajzeja je poslao poruku baki: “Na putu sam, stižem za pola sata!” i dobio odgovor: “Večera spremna! Požuri da se ne ohladi.”Gospođa Telma je pripremila sve ono što je njen unuk najviše voleo: džambolaja sa pohovanom piletinom, proja, salata od paradajza i krastavaca i za kraj lubenica da zasladi napaćenu dušu.Kada se parkirao ispred babine zgrade iza Ajzejinog Čardžera iznenada se preprečio policijski automobil. Čim je izašao iz vozila policajci su ga opkolili sa svih strana. Ajzeja je u jednoj ruci držao kesu sa lekovima a u drugoj fen za kosu koji je baka tražila jer se njen nedavno pokvario. Posle kratkog upozorenja policajci su odmah zapucali. Osmanaest hitaca završilo je u telu nenaoružanog mladića koji nije stigao kod bake na večeru. Umesto za trpezarijskim stolom, baba Telma je svog unuka videla najpre na TV ekranu a kasnije i u mrtvačnici tokom identifikacije.Prema zvaničnoj verziji: “Tokom interakcije sa policijom Ajzeja Smit je potegao predmet “pištolikog oblika” koji je policajcima ličio na revolver…” Nekoliko sati kasnije, fen za kosu je i dalje visio na braniku Ajzejinog automobila. Zbog KOVID-19 pandemije mediji su veoma stidljivo izveštavali o ovom tragičnom događaju. Koju nedelja kasnije izdata je umrlica u kojoj je kao uzrok smrti navedeno da je preminuo od posledica koronavirusa.Priča treća – Nidža PećinaU lokalnim rokerskim krugovima Nikola Nikolić zvani Nidža Pećina važio je za vrhunskog pevača i solidnog gitaristu. Živeo je na Zvezdari u ulici Rifata Burdževića. Godinama je pevao rok, džez i bluz po beogradskim lokalima. Od kada je “Farma” pobedila “Vudstok” a “Parovi” rasturili “Monterej džez festival” muzičari su morali da se “snalaze” na različite načine. Posle višegodišnjeg lutanja, Nidža je odlučio da krene posve drugim putem. Pevao je po kafićima za svoju dušu i sitnu lovu a preživljavao zahvaljujući svom književnom talentu. Pisao je kratke priče, kolumne i romane. Za kratko vreme Pećina je od Nika Kejva postao neka vrsta beogradskog Čarlsa Bukovskog mada je njemu više prijalo poređenje sa Preletom. Nikola je vredno pisao i inspiraciju vazda pronalazio u romanima savremenih autora, alkoholu kao i poeziji Džonija Štulića i Leonarda Koena. Dok je pisao kolumnu za jedan od brojnih balkanskih internet portala, u kafanu “Pavle Korčagin” na Zvezdari ušao je bubnjar Bane Surla. Naručio mu je dupli vinjak i saopštio važnu vest.– Ovi idioti uveli vanredno stanje!– Zašto pobogu?– Zbog virusa!Posle nekoliko “aperitiva” Nidža Pećina je krenuo kući. Nije mu dugo trebalo da zaboravi na vanredno stanje pa se narodna milicija odmah potrudila da ga na to podseti. Iza prvog ćoška sačekala ga je patrola. Nikola je uhapšen zbog kršenja uredbe o zabrani kretanja tokom vanrednog stanja. Nije mogao da veruje: “Pa zar sam ja najveći problem u ovoj zemlji? Ne hapsite kriminalce, lopove i ubice ali vam je baš Nikola Nikolić noćas zapao za oko!”

U zatvoru, Pećina se pribrao, ponašao se uljudno poštujući stroga pravila novonastale situacije. Dežurni policajac mu je dozvolio da zapali cigaretu. Nikola je izvadio paklicu ponudio pandura ali i cimera Nebojšu koji je bez oklevanja izdeklamovao svoju zatvorsku priču.– Bio sam na utakmicu da tapkarim karte. Loše sam proš’o zbog ovu koronu. Niko više neče fudbal da gleda. Vratim se kuči u malu, lečka ranije neg što je trebalo i uvatim moju Žaklinu na gomilu s njenog brata od strica Roberta. Doš’o čovek iz Beč pa mu pripalo milo. Sve sam ih izubijo i nije mi žao. Sramota bre. I ja sam spav’o sa sestru al’ s medicinsku ne s ovu običnu.Nikola je pomogao Nebojši da popuni neke birokratske formulare kada su u ćeliju nagrnuli navijači Zvezde. Trojica mladića pridružili su se Nikoli i njegovom cimeru. Navijači su siktali, psovali i bez oklevanja krenuli da biju Nebojšu. Nidža Pećina nije dozvolio da mu siledžije povrede garavog prijatelja. Vikao je iz sveg glasa dozivao stražare, vrištao razdvajujući batinaše od nesrećnog Nebojše.– Ubili ste dvojicu migranata, zar vam to nije dovoljno zlikovci?, vikao je policajac dok ih je nemilosrdno tukao pendrekom.Po izlasku iz zatvora, Nikola je otišao kući gde se odmah prihvatio omiljene video igre “NBA 2020”. Pod takmičarskim imenom NickCave C19, Nidža Pećina se plasirao u finale Svetske lige koja je zakazana za narednu nedelju. Nikola je potom skoknuo do oficijelne stranice takmičenja “NBA 2020”. Na sajtu je saznao da su njegovi najveći rivali Siri H11 i Jaza K34 tragično stradali istog dana na različitim geografskim lokacijama ovog poludelog sveta.EPILOG – GODINU DANA KASNIJEPobednik Svetske lige i zvanični velemajstor video igre “NBA 2020”. Nikola Nikolić zvani Nidža Pećina svirao je neke drage pesme Nika Kejva i gledao vesti koje su se 24 sata vrtele na TV prijemnicima širom opustošene planete:– Poštovani gledaoci gledate Dnevnik a ovo su najvažnije vesti dana: U Americi ne prestaju borbe zavađenih strana. Građanski rat svakim danom postaje sve intenzivniji a jedinice Vojske SAD preuzimaju kontrolu na ulicama, u nadleštvima kao i u medeijima… Žestoki sukobi migranata sa nemačkom policijom proširili su se i na ostale zemlje zapadne Evrope. Opšti haos i dalje vlada na ulicama najvećih evropskih metropola. Broj žrtava iz časa u čas raste a situacija se potpuno otela kontroli… Privreda Srbije je i u ovom kvartalu zabeležila rekordan rast koji je multipliciran u odnosu na isti period prošle godine… Vreme danas – i sunčano i oblačno sa obilnim padavinama iz vedrog neba… Zdravstveni bilten – obavezna vakcinacija protiv virusa KOVID-19 odvija se prema planu a naučnici uveliko rade na suzbijanju najnovije epidemije virusa ZAJEB-20 koji nam je ovog proleća stigao iz Rusije.

Daleko od istine – Branimir Štulić

Kako si glup

Kako si ohol, dragi moj

Sudiš o mojim osjećajima.

Kako si ružan

U svojoj nezrelosti, dragi moj

Izvještaćen Bijesan Neshvaćen.

Na tvome licu prazno je… Veliko ništa

I da živiš tisuću godina

Nećeš uspjeti.

Hej, daleko od istine

Daleko od istine

Daleko si ti od istine.

---

ZARAŽENA ISTINA

Ljudi se prijatelja sete samo kada nastupe teška vremena. Jedni, da pozajme pare do prvog ili kesicu praška za pecivo do petnaestog. Drugi, oni pravi i retki, trude se da  nanovo uspostave privremeno pokidane veze. Razmenjujući misli i osećanja trude se da jedni drugima olakšaju besmisao koji ih već dugo okružuje.

„Draže mi je da izgrdim prijatelja zbog naučne nesuglasice nego da poput političara naširoko mlatim praznu slamu. Polemika sa dragom osobom  donosi lepotu i osećaj zadovoljstva. „Prazna slama“ proizvodi prašinu koja guši razum i zaklanja pravu istinu!“ Tako je svojevremno govorio i pisao doktor Kornelije Virušević priznati profesor koji je tokom duge karijere radio kao predavač na mnogim medicinskim fakultetima širom sveta. Njegova epistolarna delatnost dobro je poznata nekadašnjim posetiocima foruma, portala i društvenih mreža. U vreme ratova na Balkanu polemisao je sa svima. Želeo je da svoja dobronamerna razmišljanja podeli sa neistomišljenicima naivno se nadajući da će takvim pristupom promeniti svet. Posle mnogo napora i mukotrpnih pokušaja profesor se okanio ćoravog posla. Ostavio je Sizifa da sam nastavi sa guranjem kamena jer energija običnog smrtnika ipak poznaje granice.

Od kada je svetom zavladala neka čudna bolest i svi misleći ljudi pohitali u svoje mišije rupe, profesor Kornelije kao usamljeni jahač globalne apokalipse krenuo je u vlastitu avanturu spašavanja lekarske časti. Kao dugogodišnji stručnjak za infektivne bolesti smatrao je svojom dužnošću da se oglasi i iznese stručni stav o pandemiji koja je uzdrmala čitav svet. Njegovo mišljenje se po mnogo čemu suštinski razlikovalo od onog zvaničnog. Virtuelne iskre zdravog razuma počele su polako da se šire zamagljenim horizontima besmisla. Mentalne vakcine mudrosti presopro leče virusom zagađenu istinu. U otvorenom pismu javnosti koje je objavio mali broj strogo kontrolisanih medija profesor Virušević je napisao sledeće:

Poštovani pravdoljupci i istinoholičari, vi kojima su činjenice uvek bile i saveznik i neprijatelj ali pre svega izazov. Vi koji ste se čitavog života borili sa vetrenjačama laži i licemerja. Vi kojima je upornost uvek bila jača strana a tvrdoglavost vrlina. Vi koje nisu mogli ućutkati ni diktatori,  snajperi, ratni profiteri a boga mi ni bombarderi. Gde ste se sakrili humanisti? Izađite iz udobnih kancelarija u koje su vas tako lepo ušuškali moćnici. Zar ne vidite šta nam se dešava. Istina više nikome nije potrebna a nauka je postala sastavni deo propagande. Po kratkom postupku ukinuli su pamet, logiku i sposobnost ljudske vrste da misli svojom glavom. Dobili smo virus koga se svi boje ali o kome se ništa ne zna. Hrabri revolucionari kupuju maske, neustrašivi političari stavljaju rukavice a običan svet sedi u karantinu ćuti, jede kiflice, pije pivo i gleda TV. Ovo je idealan izgovor da se opravdaju blagodeti hedonizma: hrana i piće kao zamena za fizičke aktivnosti a intelektualna apstinencija kao posledica straha i panike. Praktično rešenje i za pastire koji su sve ovo smisli ali i za stado koje ne mora puno da se muči… Ni fizički a još manje mentalno. Iznenada i bez najave, stvarnost je poništila sve zakone logike i iz čistog mira nam se desilo ovo ludilo.

Bezuspešno tragam za smislenom teorijom koja bi mi bespomoćnost olakšala ali uzalud mi trud. Setite se intelektualci kada ste davno u fakultetskim restoranima naprednim idejama menjali svet. Šta mislite da su vam tada rekli da će se nešto ovako dogoditi? Jednog prolećnog dana, čitav svet se poput autobusa firme Krstić zaustavlja na neodređeno vreme ali nam neki Pavle Vujisić ne dozvoljava da iz njega izađemo. Miško i dalje vozi zavezanih očiju. Pevci pevaju, rasisti se po običaju kurče a ceh na kraju uvek plaćaju debeli lovac, seljak koji je pošao da obiđe sina u vojsku i mladenci koji su svadbu zakazali… i najebali.

Navodno, zadesila nas je bolest čiji simptomi podsećaju na većinu postojećih oboljenja. To je virus za koji ne postoji lek, vakcina ali ni logično naučno objašnjenje. Broj obolelih svakoga dana vrtoglavo raste a bolnice su prazne. Otkazuju se ranije zakazane operacije a hirurzi šetaju sa rukama u džepovima. Medicinski radnici se proglašavaju herojima ali im se u isto vreme smanjuje plata. Sasvim logično jer nema dovoljno pacijenata!? Uvodi se novi izraz koji nekim čudom postaje lako prevodiv na sve jezike sveta –  Socijalno distanciranje. Bukvalan prevod na naš jezik glasio bi „društveno razdvajanje“ – meni se čini da ovaj termin mnogo bolje objašnjava šta se iza brega valja.  Od Rimskog prava do današnjih dana uče nas da je čovek nevin dok se ne dokaže krivica. Dokazivanje postojanja nečega je uvek na onom ko tvrdi da to nešto postoji. Jedino u slučaju COVID-19 dokazi se očekuju od svakoga ko u smrtonosne posledice pandemije ogromnih razmera i potrebe da se zaustavi čitav svet – ne veruje.

Vratimo se malo u prošlost. Davna i nikad prežaljena 2019. Februar, mart mesec… Sezona gripa. Ništa neobično, ljudi kijaju, kašlju, neki se čak i lekaru obrate. Oni stariji, bolesniji i na viruse manje otporni imaju više problema od mladih i zdravih. Sve se odvija kao i uvek krajem zime i početkom proleća. Da li je iko slutio da će se naredne godine sve iz korena promeniti. Kada neko krene u pljačku on prvo stavi masku i navuče rukavice. Baš takvi ljudi početkom 2020. su nam tumačili apsolutnu „istinu“.

Nikada nisam bio religiozan. Oduvek su me plašili ljudi koji su spremni da bez razmišljanja usvoje dogmu koja je vekovima profilisana kako bi zadovoljila detnijaste potrebe narodnih masa. Priča o stvaranju sveta, zagrobnom životu… Bajke koje tako lepoo zvuče ali malo istine u sebi nose. Onda prođe neko vreme, mi porastemo, pročitamo silne knjige, slušamo muziku, gledamo filmove i logično se okrenemo nauci i multidsciplinarnom poimanju sveta. Od tog trenutka kada se čovek nesvesno „učlani u klub slobodnomislećih“ kada postane intelektualcem tada se u stvari kreira istinski moralni problem.

Dogme intelektualizma mnogo su rigidnije od religijskih, kulturoloških pa čak i ideoloških. Kao što veliki Srbin ne sme osuditi zločine u Srebrenici, istinski „Rvat“ one u Jasenovcu, pravi Amerikanac zverstva u Vijetnamu a bilo koji hrišćanski sveštenik bludne radnje sa maloletnom pastvom svojom, tako ni gospodin intelektualac ne sme da naruši stroga pravila svoje „kaste“. Darvin je smislio priču o majmunu koji je postao naš „oče naš“.  Na Mesec smo se spustili samo jednom kada je televizija jedva postojala, razvukli smo kablove po svemiru ne bi li sve to snimili. Pokazali smo da možemo, znamo i umemo i više ne planiramo da se oko toga zezamo. Naročito ne danas kada je tehnologija na tako visokom nivou. Pa zašto bi sada istraživali Mesec kada je 1963. sve otkriveno. Svaka politička mimikrija koja je poslednjih pedeset godina morala postati apsolutnom istinom dobila je medijsko-naučnu podršku i glorifikaciju. Političari smisle prevaru, mediji prenesu a korumpirani naučnici potvrde. To je formula koja već decenijama radi besprekorno a tim koji dobija nikada ne treba menjati. Moj problem je u tome što s vremenom, svi nauci bliski intelektualci postaju veoma slični konzervativno-džiberskim hordama diljem sveta. Ironično je da intelktualci preziru političare, osuđuju medije i slepo veruju naučnicima koji sa pomenutima u istu „tikvu duvaju“. Pobuniš li se slučajno protiv ovog savršenog sistema vaskolikog licemerja ispadaš iz igre. Postaješ seljačina, glupavi pobornik teorija zavere, sramota ljudskog, prosvećenog roda.

Borimo se sa vetrenjačama pokušavajući da istinu ljudima razjasnimo jer ona je samo jedna. Mi smo nažalost u manjini jer „lutke od krvi bez trunke ideje“ uvek pronađu načina da istinu od sveta nanovo sakriju. Možete ih nazvati bilo kojim imenom, možete ih ignorisati, prezirati ali ih nažalost nikada nećete pobediti. A koga ne možeš da pobediš ti mu se u karantinu pridruži.

Pošto sam u prethodnom pasusu sigurno izgubio i najvernije sledbenike u ovoj utopijskoj potrazi za pravdom, za sam kraj bih želeo da najupornijim čitaocima poklonim dva vica. Ne znam koliko su smešni ali su do bola poučni.

Vic prvi – Mujo, Suljo i Fata na sudu.

– Gospodine sudija, počinje Fata svoje svedočenje, posle sastanka mjesne zajednice Mujo mi je rekao sledeće: „Ja ću tebe Fato taslačiti i u sokovima tvojim uživati. Htjela ti ili ne htjela daćeš mi onaj dio svoga tjela.“ Mjsec dana kasnije tako se i desilo. Krenula ja da pazarim bakaluk kad na po puta eto ga Mujo. Pozva me sebi u stan da mi pokaže „multi praktik“ što je svojoj Sadeti kupio. Ja ko velim pošten je ćoek domaćin kad oćeš vraga. Sve je onako kao u pretnji uradio. I taslačenje a i u sokovima mojim uživanje. Da nevolja bude veća, našao se tu i Suljo pa i on navali ko lud na brašno. Eto gospodine sudija tako se sve desilo. Silovanje u najvavi čija sam ja eto žrtva bila.

– Gospodine Mujo, šta imate reći u svoju odbranu?

– Eto gospodine sudija, sve je tačno osim da sam ja Fati pretio i bilo kakvog belaja najavio. Prije mjesec dana, samo sam nagovestio što bi se u budućnosti eventualno moglo desit. To što je budućnost ranije stigla nije moja krivica. Ne kajem se što sam komšinicu Fatu upozorio a još manje što nam se kasnije u postelji sve to lijepo desilo. Nego zašto ne ispitate i Sulja koji je isto taslačio?

– Nemoj ti mene, oglasi se Suljo, ja sam u svemu tome kolateralna šteta.

Drugi vic nije lokalni već više globalnog karaktera. Elem.

Postoji zvaničan dokument koji je krajem 2012. godine pod nazivom „Saopštenje 17-12051“ objavio nemački Bundestag. Sadrži uputstva kako država treba da postupi u slučaju prirodne katasrofe i epidemije velikih razmera. Posle kraćeg osvrta na poplave, do detalja je razrađen scenario velike pandemije virusa pod radnim naslovom „Modi SARS korona COV“. Dokument daje analizu mogućih dešavanja u slučaju pandemije i neodoljivo podseća na dobro napisani scenario dešavanja s proleća 2020. „Pretpostavka“ je da će virus u februaru stići iz jugoistočne Azije a posle kratkog vremena proširiće se na Evropu i Severnu Ameriku… A onda jednostvano nestaje vremenska distanca pošto sve ono što je napisano 2012. dešava se u stvarnosti 2020. (Na ovom mestu zamislite unapred snimljen smeh pošto je reč o crnom humoru)

Drugi deo „ozbiljnog vica“ dešava se 18. oktobra 2019. u Njujorku kada je održan „Događaj (Event) 201“ u organizaciji Univerzitetskog centra za zdravstvenu zaštitu Džon Hopkins u saradnji sa fondacijom Bila i Melinde Gejts i drugih institucija poput vodećih banaka, avio kompanija i zvaničnih predstavnika vodećih država sveta. U pitanju je bio globalni panel stručnjaka koji je imao za cilj da hipotetički predstavi i simulira pandemiju. Ideja učesnika bila je da vide jesu li nacionalne vlade, zdravstvene ustanove i privatni sektor u stanju da odgovore na hipotetičku pandemiju sa katastrofalnim posledicama. Prema zamišljenom scenariju milioni ljudi širom sveta umiru od posledica virusa. U kratkom vremenskom roku u svim zemljama sveta broj zaraženih vrtoglavo raste. Virus su nazvali CAPS (Coronavirus Associated Pulmonary Syndrome) koji se, prema njihovom scenariju, prvo javio kod svinja koje su bolest prenele farmerima. Simptomi su slični upali pluća. Predviđeno je uvođenje karantina, nošenje maski i rukavica uz pooštravanje svih mera bezbednosti.

Pet meseci kasnije, 11. marta 2020. Svetska zdravstvena organizacija proglasila je globalnu pandemiju COVID19 korona virusa ali ovoga puta „odistinski“. Iznete pretpostavke ostvarile su se u praksi. Tvorci dokumenta u Nemačkom Parlamentu i organizatori Događaja 201 su poput gospodina Muje sve dobro predvideli. Svetsko stanovništvo kao i  drugarica Fata sve ovo i dalje stoički podnosi a jedino je Suljo opet ispao  kolateralna šteta.

Tekst je završen 9. maja 2020. kada je pandemija COVID 19 i dalje bila u punom jeku. Pošto se „teorijama zavere“ bave samo budale, redove koji slede pročitali su samo moji najbliži jer nisam želeo da zbog iskrenosti izgubim poznanike i prijatelje. Kada ludilo prođe svi ovi iz karantina u horu će zaključiti – ZNALI SMO MI TO OD PRVOG DANA. Meni će tada biti mrsko da se sa njima raspravljam.

---

BEZ PANIKE MOLIM, BIĆE KORONE ZA SVE

Od kada je sveta i veka, ljudi su se rađali, živeli i na kraju umirali. Rađanje bi po pravilu usledilo pošto bi se neko drugi bez naše saglasnosti poigrao u krevetu ili na nekom nestašnijem mestu. Što se umiranja tiče tu je situacija kud i kamo složenija. Učili su nas da se na onaj svet selimo kada dođe naš red jer je sudbina tako htela. Sve češće međutim, neke druge čike i tete (a koji nisu naši roditelji) ludo se zabavljaju igrajući jednu mnogo perverzniju igru. Seks sa zdravim razumom postaje sve popularnija aktivnost a umesto beba na svet dolaze ratovi, terorizam, zemljotresi i, da izvinete, „virusi“. Mesto rođenja: Vijetnam, SFRJ, Svetski trgovniski centar u Njujorku, Haiti, Indonezija… Kina, Italija i na kraju ceo svet. Šta je potrebno za novokomponovane seksualne radnje? Genitalije – NE. Razne igračke i pomagala – JOK BRE! Neophodni „organi“ za svekoliki globalni jebarnik postali su televizija, internet i društvene mreže. Tu sve radi kao podmazano tako da vijagra i slična stimulativina sredstva više nikome nisu potrebni. Ima farmaceutska industrija preča posla od proizvodnje plavih pilila za zanemoćale čikice.

Mart je po mnogo čemu jedinstven mesec. Priroda se budi, ptice pevaju, mladi se po prvi put zaljubljuju… oh kako to danas patetično zvuči! Ko još u ovo vreme razmišlja o ovakvim glupostima. Mart pamtimo po drugim, važnijim stvarima. Na primer, u Srbiji ponestaje zimnice, kiselog kupusa je ostalo još za dva, tri podvarka. Nemci koji su planirali posetu Garmišpartenkirhenu upravo zaključiše da ušteđevinu treba ostaviti za „ne daj bože situacije“. Amerikanci kukaju iz glasa jer dolazi vreme da se državi plati harač. Poreska stopa u Americi je jedna od najnižih u svetu ali ko još mari za to – kukanje svakim danom postaje sve popularniji sport. Niko nije srećan, svi su nešto nervozni kao da su počeli da im rastu umnjaci baš u trenutku kada ih nadraženi hemoroidi podsećaju na jučerašnji jelovnik.

„Ovako se više ne može!“ reče glava porodice dok je marljivo čistio ptičiji izmet sa šoferšajbne novog Mercedesa.

„Teška vremena“ zahtevaju odlučne mere te nam valja doneti i radikalne odluke. Pesnik je rekao da su „uloge već davno podeljene i da svak ide svojim putem“. Dobro, ali kakve sve to veze ima sa ovim ludilom koje nas u poslednje vreme okružuje? U želji da čitaocu objasni svekoliku složenost globalne stuacije, autor se preko Fejsbuka o svemu detaljno informisao. Dobijene informacije proverio kod urednika Informera a kada je sve to i Kurir zvanično potvrdio nestala je i najmanja sumnja da je rekonstrukcija koja sledi ništa drugo do apsolutna istina. Ako ne verujete, uključite TV pa tamo bar nikada ne lažu.

Dobri ljudi širom sveta, s pravom se pitaju kako je došlo  do ove pandemije romantičnog imena COVID-19? E pa dragi prijatelji, verovali vi meni ili ne, sve se baš ovako dogodilo:

Krajem prošle godine, Sinjor Francisko Tores automehaničar iz Gvadalahare kao i svakog petka posetio je lokanu kasapnicu. Kupio je domaće tortilje, salsu, pola kila pileće džigerice i na kraju od vlasnika radnje zatražio svoje omiljeno pivo: „Gajbu Korone molim!“ Kasapin Arturo prvo se malo zbunio, suvo nakašljao i stidljivim glasom  odgovorio: „Izvini brate nestalo je!“ Francisku nije bilo pravo ali je kao savesni građanin odlučio da od komarca (koji prenosi viruse) ne pravi magarca (koji u gluposti veruje) kupio je pivo Tekate i pohitao domu svom. Pripremio je džigericu, popio pivo i sa suprugom Gabrijelom odgledao najnoviju epizodu omiljene serije „Divlja ruža“. Nedelju dana kasnije, firma u kojoj je Francisko radio, prema ranije sklopljenom ugovoru, poslala je svoje najbolje mehaničare u Kinu. Tako se signor Tores obreo u pitoresknom kineskom gradu Vuhan. Nekoliko dana kasnije, mesar Arturo je zatvorio radnju. U izveštaju komunalne inspekcije stoji da pileća džigerica koju je prethodne sedmice prodavao sadrži misteriozni virus od koga pomalo boli grlo, kašljucne se po neki put a onda se od istog virusa po kratkom postupku selimo u večana lovišta. „Zajebana vremena!“ uzdahnuo je mesar otvarajući pivo Korona, „sreća da nisam jeo onu džigericu. Pitam se šta li je sa sinjor Franciskom, on je tih dana jedini pazario?“

Tako zvuči šaljiva varijanta priče o početku pandemije COVID 19. Nije lako poverovati u ovako nešto zar ne? Ako ćemo pošteno ni zvanična verzija događaja ne zvuči  baš mnogo logično. Ljudi halapljivo gutaju sve ono što su im medijski kuvari pripremili i preko različitih ekrana servirali. Porodice se nehajno okupljaju oko inetrnet ognjišta, vragolasto razmenjuju karantinske pošalice. Kolekivno šiju zaštitne maske i kritikuju buntovnike koji su se usudili da prekrše mudro ustanovljena pravila. Svekrva od snaje sakriva poslednju rolnu toalet papira dok otac konfiskuje video igre od raspojasanog sina jedinca. Panika se širi na sve strane izbezumljeno po kući blejimo!

Događaji iz prošlosti teško se mogu promeniti a još teže objasniti. Kako stojimo kada je reč o budućnosti? Može li se ona ikako predvideti? Neće biti lako ali vredi pokušati:

Iz karantina u Kini javnosti se obratio prvi pacijent zaražen Koronom, gospodin Francisko Tores: „Poštovani ljubitelji piva i ostalih gaziranih pića, hteo bih sa lica mesta da vas uverim da razloga za paniku nema. Ovde u Vuhanu, Korone ima u izobilju zato nemojte stvarati zalihe, molim vas! Malo kuburimo sa Badvajzerom i Hajnekenom ali sa Koronom nema zime“ U nastavku svog nadahnutog izlaganja gospodin Tores je ukratko podsetio na nevesele događaje minulih dana i na osnovu vlastitog iskustva predvideo šta nas  u bliskoj budućnosti čeka:

Najpre je sve bilo onako „okruglo pa na ćoše“. Pojavio se kao neki virus, nešto poput gripa ali bez kijavice. Nije strašno ali se valja pripaziti. Sledeća faza. Virus i nije tako bezazlen, dosuše ne izaziva kijavicu ali od njega ipak može da se rikne. Posle nekoliko nedelja sledi još ozbiljnije upozorenje da ukoliko osetite simptome ostanete kod kuće. Ako ćemo pošteno dramatična manifestacija novonastale bolesti ni po čemu nije posebna jer u ovo doba godine većina ljudi  kašlje, kija uz dobro poznati osećaj polomljenosti kao kad se mali Đokica poigra sa drugarima u koprivama. Polako ali sigurno panika počinje da obuzima stanovništvo. Da potvrdi ozbiljnost situacije tu je, a ko bi drugi nego Tom Henks. Posle svega što je u filmovima preživeo deluje logično da od svih holivudskih zvezda baš on dobije koronu. Spasao je Tom Henks i Redova Rajana iz ruku mrskog neprijatelja, i Vilsona sa pustog ostrva a boga mi i svekoliko čovečanstvo dešifrujući Davinčijev kod. Uz panični komentar:  „Ako se i Forest Gamp razboleo više niko nije bezbedan“ počinje opšta invazija na lokalne samoposluge. Ljudi mahnito kupuju osnovne životne namirnica. Hleb, brašno, šećer? Lekove? Ne, ne. Esencijalni proizvod bez koga se nikako ne može je toalet papir.

Ako se umreti mora neka to bude u proleće Jer smrt sa čistom guzom mnogo manje boleće!

Pošto su se radni ljudi i građani opskrbili dupebrisom stvaraju se uslovi za narednu fazu – karantin. U zavisnosti od mentaliteta ljudi i žovijalnog talenta vlasti shvatanje ove reči dobija najrazličitija tumačenja. U Britaniji su odlučili da prirodi prepuste ulogu sudije – pa ko pretekne, Rusima ne može niko ništa tako da se i Korona uplašila zime i neustrašivog tovariš Volođe. Amerikanci razmišljaju po sistemu „OK, virus, karantin… a koliko sam ja tu dobar?“ Kongres brzo donosi zakon o jednokratnoj pomoći građanima SAD. Svi će dobiti po hiljadarku kako bi lakše zaboravili gubitak posla, zdravstvenog osiguranja i ličnog penzionog fonda koji padom berze svakim danom sve više isparava. Japanci nemaju puno vremena da razmišljaju o glupostima, treba neko na ovom svetu i da radi. Najzad u zemlji veseljaka na brdovitom Balkanu – sva čuda su moguća. Srbija će kao i uvek preuzeti inicijativu. Najpre policijski čas sa Krigerom u glavnoj ulozi koji po sablasno pustom Beogradu juri vremešne ilegalce Prleta i Tihog. Druga faza, hvatanje i štrojenje penzionera da bi se sve kao i uvek okončalo na Sajmištu. Neka se pripremi Banjica.

U medijima se dozirano puštaju snimci ljudi sa maskama koji leže u bolnicama i fiskulturnim salama. Pošto na licu imaju maske veoma ih je teško prepoznati. Ko su ti ljudi? Valjalo bi pitati predsednika, glavnog urednika, reditelja… U sledećem prilogu mnoštvo zatvorenih mrtvačkih sanduka uz komentar: Tuga! Panika se nstavlja. Broj zaraženih vrtoglavo raste, toalet papira više nema, a u modu se vraćaju namirnice iz nekih ranijih vremena: brašno, ulje, testenine… Stvaraju se zalihe svega i svačega. Paralelno sa sirotinjom rajom zavodi se red i na globalnom svetskom tržištu. Krajnje je vreme da se poigramo krize. Naime, svakih dvadesetak godina dolazi do opšteg restartovanja svetskog ekonomskog sistema a to se manifestuje na različite načine. Ne tako davno, 1999. godine kada smo kolektivno ušetali u novi milenijum mediji su nam obećali propast sveta. Dve godine kasnije u septembru američka verzija istog ali sa mnogo više glamura i specijalnih efekata. Usledila je ekonomska kriza, ratovi… Sve drugo je propalo ali se izopačeni svet narednih godina još uvek solidno držao. A onda su gospodari naših sudbina zaključili da je došlo vreme za novo zavođenje reda i poretka. Paralelno sa pojavom virusa, cene akcija većine kompanija vrtoglavo padaju. Najmoćniji scenaristi naučno-fantastičnih priča za male pare bezdušno kupuju sve što je preko noći obezvređeno. Broj bogataša se smanjuje ali im bogatstvo svakim danom postaje sve veće. Na kraju, moćnici će ugasiti svetlo i za sobom povući vodu a prema tvrdnjama vodoinstalatera Dobrivoja, kada se pusti voda u kanalizaciju prvo odlazi ono najvažnije – toalet papir naravno!

Ludilo se nastavlja a pandemija ulazi u završnu fazu. Mediji javlaju kako je broj umrlih dostigao magičnu brojku od dve stotine hiljada. Niko od nas ne poznaje nekoga koga je COVID 19 ubio ali nam je jasno predočeno da se čovečanstvo nalazi na ivici propasti. U 2020. godini srčane bolesti, razni karcinomi pa čak i saobraćajne nesreće sa fatalnim ishodom poslani su na prinudni odmor. Svaki smrtni slučaj u svetu postao je posledica korona virusa. Sve je stalo samo glupost raste.

Pošto smo kao čovečanstvo doživeli kolektivni vrhunac usledilo je lagano opuštanje. Svetska populacija okreće se tradicionalnim vrednostima. Svi sede kod kuće, živi, zdravi i debeli. Odrasli ne rade, deca ne idu u školu, penzioneri pričaju uzbudljive priče kako je to nekada i njihovo vreme bilo. Opšta radost vrca na sve strane. Ali sve što je lepo ima kraj (samo je laži večan sjaj). Pošto širenje zaraze prestane, karantini se postepeno ukidaju. Predsednici se obraćaju svojim biračima. Pandemija je bila veoma teška, složena i dramatična ali je mudra politika demokratski izabranog rukavodstva uspela da nas izvede na pravi put. Nošenje maski i pranje ruku i dalje ostaju na snazi ali pučanstvo može na izađe na ulicu, da udahne vazduh, prošeta se do kluba penzionera, do škole a neki će čak da odu i na posao. Narodne mase zadovljno kliču. Bilo je užasno! Pomenulo se ne povratilo se.

Uskoro, naučnici pronalaze i vakcinu pa nam u cilju preventive ne gine obavezno, kolektivno špricanje. Pedeset dolara po vakcini puta sve što mrda i gmiže po planeti Zemlji jednako solidna zarada za vredne pregaoce svetske farmaceutske industrije.

Celo čudo za trista i kusur dana. Pametni će se smejati vlastitoj naivnosti a većina će nam i dalje vrteti postapokaliptične priče o leševima na ulici i pečenjarama koje su služile kao krematorijumi.

U novu godinu ulazimo iskusniji, pametniji, jači… doduše malo bleđi, puno deblji i siromašniji. Pred nama su neizvesni dani obnove i izgradnje. Valja nam stisnuti kaiš jer sada stvarno dolaze teška vremena. Ako je za utehu, ostale su zalihe toalet papira. Nezaposlenost, inflacija, recesija… sve se to mnogo lakše podnosi ako nam je dupe čisto.

Tekst je nastao 29. marta 2020. kada je pandemija COVID 19 bila u punom jeku. Pošto se „teorijama zavere“ bave samo budale, redove koji slede pročitali su samo moji najbliži jer nisam želeo da zbog iskrenosti izgubim poznanike i prijatelje. Kada ludilo prođe svi ovi iz karantina u horu će zaključiti – ZNALI SMO MI TO OD PRVOG DANA. Meni će tada biti mrsko da se sa njima raspravljam.