Godinama je američkoj javnosti ponavljano da je Iran egzistencijalna pretnja, sve dok strah nije postao osnovno političko oruđe. Krajem februara 2026. godine, krenula je vojna operacija „Epic Fury“. Čim se rat rasplamsao, narativ se iznenada promenio, a isti akteri koji aktivno podržavaju genocid u Gazi odjednom tvrde kako Teheran bombarduju da bi pomogli iranskom narodu. Ratovi su se nekada vodili zbog interesa. Danas se sve češće vode u ime žrtve.
U IME BOGA A PROTIV RAZUMA
A šta je prethodilo „Epskom naletu”? Krajem prošle godine, od 3. do 7. decembra, u Jerusalimu je održan skup koji na prvi pogled nije imao veze sa vojnim operacijama. „Friends of Zion Ambassadors Summit“ okupio je više od hiljadu evangelističkih pastora i najviše političke i bezbednosne predstavnike Izraela i SAD. Među njima su bili premijer Benjamin Netanjahu, ministar spoljnih poslova Gideon Sar i načelnik Generalštaba Ejal Zamir, dok je američku stranu predvodio ambasador Majk Hakabi, koji je sebe opisao ne samo kao diplomatu, već i kao „ambasadora Božjeg carstva“. Skupu su prisustvovali i brojni uticajni predstavnici američkog protestantizma, kao i političko-vojne figure poput Pita Hegseta, čije je imenovanje na čelo Pentagona dodatno učvrstilo vezu između ovog ideološkog okvira i same strukture državne sile.
Samit je organizovan u saradnji sa izraelskim Ministarstvom spoljnih poslova i predstavljao je spoj politike i teološke mobilizacije. Kroz posete vojnim lokacijama i susrete sa žrtvama sukoba, učesnici su dodatno naglasili uverenje o posebnoj ulozi Izraela. Završnica skupa sadržala je i dodelu sertifikata kojima se potvrđuje lojalnost Izraelu i obaveza njegovog promovisanja u lokalnim zajednicama. Poruke sa ovog skupa ukazuju da povratak i okupljanje Jevreja na „Svetoj zemlji” predstavlja preduslov za drugi dolazak Isusa Hrista. Neminovnost rata protiv Irana je tako proistekla iz dugotrajnog procesa u kome su religijske ideje, politički interesi i vojna moć postepeno spojeni u jedinstven operativni okvir.
I dok je raketni vatromet nad Bliskim istokom bio u punom jeku, direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma i veteran sa dugogodišnjim ratnim iskustvom, Džozef Kent, podneo je ostavku. U obrazloženju, Kent je naveo da Iran ne predstavlja neposrednu pretnju SAD i da je sukob pokrenut pod pritiskom Izraela i njegovog uticajnog lobija. Upozorio je i na obrazac koji se ponavlja: kampanje prepune dezinformacija, proizvodnja panike i obećanja o brzoj pobedi, nalik onima koji su prethodili ratu u Iraku. Kao neko ko je i sam učestvovao u vojnim operacijama u kojima je izgubio suprugu, Kent je zaključio da ne može podržati slanje novih generacija u sukob koji, po proceni službe na čijem je čelu, nema jasnu bezbednosnu logiku niti opravdava gubitak ljudskih života.
Reakcija Donalda Trampa bila je gotovo instinktivna i lična. Umesto odgovora na iznete činjenice, pokušao je da diskredituje samog Kenta, navodeći da mu se „nikada nije posebno dopadao“ i da njegov odlazak ne predstavlja gubitak za administraciju. U istom tonu, sugerisao je da je Kent na funkciju postavljen iz sažaljenja, a ne zbog kompetencije, uz opasku da se nakon smrti supruge „brže-bolje ponovo oženio“.
Upravo tu se otvara prostor za ono što Džozef Kent indirektno sugeriše: rat protiv Irana nije rezultat jedinstvene bezbednosne procene, već složenog spleta političkih pritisaka, ideoloških uverenja i religijskih interesnih mreža koje deluju paralelno sa formalnim institucijama. Kada se takav okvir spoji sa religijskim narativima koji sukob tumače kao deo „više misije“, granica između vojne operacije i ideološkog projekta postaje sve tanja.
NOVI „NOVI SVETSKI POREDAK“
Dobrodošli u „najnoviiji” svetski poredak – doba tehnološki naprednog varvarstva, u kome za one najjače odavno ne postoje pravila. Logika je jednostavna: odbijete li da se povinujete – bićete zasuti raketama i bombama. Ovo ludilo gledamo svakodnevno u Iranu, južnom Libanu, Siriji i u Gazi. Međunarodne institucije poput Ujedinjenih nacija su obesmišljene i pretvorene u jadne ostatke nekog drugog vremena.
Za nekoliko sedmica, samo u Libanu raseljeno je više od milion ljudi – petina stanovništva zemlje koja već nosi najveći teret izbeglica. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu već dugo lobira da Amerika uđe u rat sa Iranom. Prethodne administracije su to odbijale, velikim delom zbog snažnog protivljenja unutar Pentagona, koji Iran nije smatrao egzistencijalnom pretnjom niti je predviđao pozitivan ishod za SAD i njihove saveznike. Ali Donald Tramp, ohrabren savetima vatrenih cionista, zeta Džareda Kušnera i golf partnera Stiva Vitkofa, prihvatio je to bez problema. Javno obrazloženje rata protiv Irana stalno se menja. Da li je to zaustavljanje nuklearnog programa Irana? Ili promena režima? Možda pokušaj da se zaustavi takozvani državni terorizam Irana? Dosije pokojnog agenta Mosada o pedofilskim aktivnostima najmoćnijih ljudi sveta više niko i ne pominje.
Krajnji cilj Vašingtona i Tel Aviva mnogo je ambiciozniji. Naime, Izrael pokušava da razbije Iran na etničke i verske enklave. Persijanci u Iranu čine otprilike 61% stanovništva, dok različite manjinske grupe preostalih 39%. Ove etničke manjine uključuju Azerbejdžance, Kurde, Lure, Arape i Turkmene, zajedno sa verskim manjinama kao što su suniti, hrišćani, zoroastrijanci i Jevreji. Razbijanje Irana na suprotstavljene etničke i verske enklave ostavilo bi izraelsku državu kao dominantnu silu u regionu. To bi omogućilo stranim državama da kontrolišu iranske rezerve gasa – druge po veličini u svetu i rezerve nafte, koje čine 12% svetskih zaliha.
Ratovi protiv Palestinaca, Libana i sada Irana opravdavaju se uništenjem šest miliona Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Pažljivim hroničarima ipak nije promaklo da gotovo svi stručnjaci za Holokaust odbijaju da povuku očiglednu istorijsku paralelu i osude genocid u Gazi. Najednom su prestali da istražuju mračnu stranu ljudske prirode i nastavili da uzdižu Jevreje kao večne žrtve, oslobađajući tako etnonacionalnu državu Izrael od ratnih zločina, kolonijalnog naseljavanja, aparthejda i genocida. Ekskluzivna „svojina“ sećanja na Holokaust i nedostatak želje da se zaštite palestinske žrtve, definitivno je urušio njihov naučni autoritet i moralni integritet. Muzej Holokausta u Los Anđelesu, na primer, obrisao je nedavno objavu na društvenim mrežama koja je glasila: „’Nikad više’ ne može značiti samo ‘nikad više’ za Jevreje“.
U delu „Rasprava o kolonijalizmu“, Eme Sezer piše da je Hitler delovao izuzetno okrutno samo zato što je „ponizio belog čoveka primenjujući na Evropu kolonijalne metode koje su dotad bile rezervisane za Arape u Alžiru, crnce u Africi, Aboridžine u Tasmaniji…”. Kada tome dodamo nuklearne bombe po civilnim ciljevima u Hirošimi i Nagasakiju, nameće se utisak da je nešto trulo u zapadnoj civilizaciji koja je kroz istoriju, uprkos svakodnevnim moralnim lekcijama, olako dozvoljavala selektivni genocid. Naknadne lažne žalopojke i muzeji slaba su uteha za nevine žrtve.
NEVESELE PARALELE
Izrael je danas oličenje etnonacionalne države o kakvoj krajnja desnica vekovima sanja. To je država koja odbacuje politički i kulturni pluralizam, kao i pravne, diplomatske i etičke norme. On je predmet divljenja hrišćanskih cionista, ali i evropskih neofašista, jer je odbacio humanitarno pravo i koristi neselektivnu smrtonosnu silu da očisti svoje društvo od onih koji su proglašeni za „ljudske zagađivače“. „Holokaust je postao njihov moralni kapital. Jevrejska patnja se prikazuje kao neizreciva, ali ipak prikladna za javno objavljivanje”, piše istoričar Čarls Majer u delu „Istorija, Holokaust i nemački nacionalni identitet“. On se pita: „Pod kojim okolnostima privatna bol može istovremeno biti i javna tuga? Ako se genocid potvrdi kao javni bol, zar ne moramo priznati i druge posebne tuge?” Svaki zločin koji izraelska država počini u ime svog opstanka i prava na postojanje opravdava se u ime te jedinstvenosti. Ne postoje granice, a crno-beli svet menja oblik u zavisnosti od toga koga Izrael trenutno napada. Osporiti takvu žeđ za krvlju znači biti označen kao antisemit. Ova pojednostavljena formula ne služi samo interesima Izraela, već i interesima kolonijalnih sila koje su sprovodile sopstvene genocide, koje takođe nastoje da prikriju. Sakralizacija nacističkog Holokausta nudi bizaran quid pro quo savremenog trenutka. Naoružavanje i finansiranje države Izrael, blokiranje rezolucija i sankcija UN koje bi osudile njene zločine i demonizovanje Palestinaca i njihovih pristalica postaje dokaz iskupljenja i podrške Jevrejima. Zauzvrat, Izrael amnestira Zapad odgovornosti za ravnodušnost tokom stradanja Jevreja u Holokaustu i oslobađa Nemačku krivice za njegovo izvršenje.
Za Ameriku rat protiv Irana donosi konkretnu ekonomsku korist. Odgovaraju im više cene sirove nafte jer američke kompanije ostvaruju veliku dobit, dok Evropa i Azija trpe nestašice i rast cena. Vojna industrija doživljava procvat. Prodajom oružja saveznicima u Zalivu, Amerikanci povećavaju „namensku” proizvodnju. Nacionalna valuta jača jer se naftom trguje u dolarima, pa opšti haos povećava globalnu potražnju za američkom novčanom jedinicom. U isto vreme, slabljenje Irana otežava tendenciju trgovine van petrodolarskog sistema. Sve to uglavnom pogoduje velikim korporacijama i određenim granama industrije, ali ne i običnim građanima. Cene i na američkim pumpama rastu, troškovi života takođe, rizikuju se životi američkih vojnika, a postoji i konstantna opasnost od širenja sukoba.
Zato se postavlja logično pitanje: ko zapravo pokreće ovaj rat i zašto? Jer, ruku na srce, sve to očigledno nije samo pitanje iranskog nuklearnog programa ili „spašavanja iranskog naroda“.
Države koje pokušavaju da održe nezavisne centralne banke ili se udaljavaju od dolarskog sistema najčešće postaju meta. Irak je imao državnu centralnu banku pod Sadamom; nakon invazije 2003. godine ona je prestrukturirana uz učešće SAD i MMF-a. Libija – Gadafi je pokušavao da uvede valutu zasnovanu na zlatu i udalji se od zapadnih banaka; nakon NATO intervencije 2011. centralna banka je preusmerena. Avganistan – državna banka pre 2001, a nakon invazije reformisana uz pomoć SAD i MMF-a. Iran ispunjava sve te uslove: ima potpuno državnu centralnu banku, trguje naftom u juanima i vrši robnu razmenu zlata sa Kinom i Rusijom kako bi zaobišao dolar.
Sve ovo predstavlja direktan izazov petrodolarskom sistemu koji održava dominaciju američke valute. Čak je i iranski ajatolah Hamenei upozoravao na globalnu bankarsku mrežu sa cionističkim vezama.
Zapad više ikome ne može držati lekcije o ljudskim pravima ili navodnim vrlinama zapadne civilizacije. Obmana da Amerika kao nacija promoviše demokratiju je završena; i upravo tu se zatvara krug. Od verskih skupova i političkih odluka, preko vojnih struktura, do konkretnih operacija na terenu. Ono što je počelo kao religijska ideja, završava se ubijanjem i proterivanjem civila. Kada vera postane deo vojne doktrine, ratni zločin više nije izuzetak — već očekivan ishod.
MORALGRAD 
Postavi komentar