POGREŠNA PORUDŽBINA

Kafić „Dilema“ je bio pun. Stajali smo u redu za kafu, obojica pomalo umorni, u godinama koje se više nisu trudile da se sakriju, ni od drugih, a ni od nas samih. Primetio sam da je čovek ispred mene odsutno premeštao novčiće u ruci, kao da mu je njihov redosled važniji od same porudžbine. Kada je shvatio da je došao na red, trgao se. Kafedžija Luka je čekao, drugi su čekali, a ja sam ćutao. Posle kratke pauze rekao je:

„Čaj s mlekom.“

Čekao sam da Luka napravi svežu kafu i gledao u daljinu. Par minuta kasnije, zaključujem da su ostala samo dva slobodna mesta, jedno tačno naspram čoveka s novčićima. Klimnuo sam glavom, on je uzvratio. Ćutali smo neko vreme, zaokupljeni vlastitim mislima, sve dok nismo shvatili da su nam zamenili porudžbine. On je dobio moju kafu, ja njegov čaj.

„Ništa strašno“, rekao je.

Nasmejali smo se.

„Izgleda da je onaj ‘odozgo’ odlučio da se malo našali“, dodao je.

„Ako taj gore uopšte postoji“, odgovorio sam bez razmišljanja.

Pogledao me je iznenađeno, ali dobronamerno. Na stolu je stajala tanka, pohabana knjiga bez korica. Nije to bila Biblija, bar ne ona kakvu sam navikao da viđam, mada je na nju podsećala. Više je ličila na staru svesku iz koje je ispalo previše listova. Pokušao sam da ne gledam u knjigu, ali nisam uspeo.

„To nije Biblija“, rekao je, kao da mi čita misli. „To su samo njeni delovi sa kojima se slažem.“

Napravio je kratku pauzu, kao da razmišlja da li da nastavi, a onda je mirnim glasom dodao:

„Ne volim knjige koje nude apsolutnu istinu. Verujem samo u ono na šta ukazuju. Mnoge stvari ne stanu u knjige, a ni u definicije.“

Takvu smirenost viđao sam ranije u filmovima, i to kod monaha. Predstavio se. Rekao je da se zove Piter, da je vernik, ali da ne pripada nijednoj crkvi ili zvaničnoj religiji. U načinu na koji je sedeo nije bilo ničeg ceremonijalnog. Nije tražio pažnju, niti je pokazivao želju da nametne svoje verovanje. Šolju je držao mirno, a pogled mu se povremeno otimao, bežeći nizbrdo prema centralnoj ulici. Činilo se da misli nisu stizale da isprate sve šta se napolju dešava. Kafa i čaj između nas, naizgled samo greška u porudžbini, a u stvari povod za ozbiljan razgovor. Posle kratke tišine, pitao sam ga nešto što me je od oduvek zanimalo.

„Kako uopšte izgleda verovati u Boga, a ne pripadati nijednoj crkvi?“

Piter se nije iznenadio. Kao da je pitanje već mnogo puta čuo, a danas je sve vreme lebdelo između nas, čekajući da bude izgovoreno.

„Izgleda kao osećaj slobode“, rekao je. „Bez pritiska da se uklopim u tuđa pravila. Nema rasporeda, nema publike, a ponajmanje potrebe da se složim sa onima koji propovedaju dogmu ili da ličim na ove druge koji samo klimaju glavom.“

Zadržao je pogled na šolji, kao da proverava da li je još topla.

„Ponekad uđem u crkvu“, nastavio je. „Ne zato što moram, nego zbog tišine. Tamo se lakše čuje ono što inače potiskujemo. Ali ne mislim da je Bog vezan za zidove, obrede ili hijerarhiju. Ako postoji, onda je prisutan i van toga.“

Napravio je kratku pauzu.

„U praksi, čovek treba da radi koliko može, da greši koliko mora, ali da se ne skriva iza pravila kad pogreši. Poželjno je više slušati, a manje govoriti. Ne moramo imati sve odgovore da bismo verovali.“

Složio sam se gotovo instinktivno. Taj neobični osećaj verske slobode zvučao je tačno onako kako sam ga i ja razumeo, samo ga nisam s drugima delio.

„Znaš šta mi tu jako smeta?“, rekao sam. „Kod mene u zavičaju, na tom našem brdovitom Balkanu, vera se ne bira. Ona se dodeljuje.“

Piter me je gledao pažljivo, nije treptao.

„Ako se rodiš u Srbiji, ti si automatski Srbin pravoslavac. U Hrvatskoj si Hrvat katolik. Kao da ti uz izvod iz matične knjige rođenih uruče i versku pripadnost.“

Zastao sam na trenutak, tražeći pravi ton.

„Beba se rodi, pa se odmah i krsti. Podrazumeva se. I eto, dete koje još ne zna ni da govori postaje vernik tačno određene denominacije. Niko se ne pita, a šta ako to dete, kad odraste, poželi da bude budista? Ili da ode u neku protestantsku crkvu? Ili da ne veruje uopšte?“

Piter se blago nasmešio, ne ironično, više setno.

„Bio sam u pravoslavnoj crkvi u Finiksu“, rekao je. „I u manastiru u Safordu. Lepo mesto. Freske su me zadržale duže nego što sam planirao.“

Kao da je namerno krenuo okolo, pre nego što se vrati na suštinu.

„Znaš“, nastavio je, „meni je ta tradicija bliska. Ikone, tišina, miris tamjana. Ali to je kultura. Vera je nešto drugo.“

Okrenuo je šolju u rukama, polako.

„Slažem se s tobom“, rekao je. „Vera bi trebalo da bude odluka. Ne etiketa. Ne nasledstvo ili nešto što ti se upiše pre nego što si sposoban da odlučiš.“

Podigao je pogled.

„Ali nemoj misliti da je to samo balkanski problem. U većem delu sveta ljudi se rađaju u veri kao što se rađaju u jeziku. Ovde u Americi postoji izraz: ‘Odrastao sam u pravoslavnoj, katoličkoj, protestantskoj porodici.’ To bar sugeriše mogućnost izbora kada dete poraste.“

Mudro rečeno – vera kao maternji jezik. Nešto što usvojiš pre nego što razumeš značenje reči. A mogućnost izbora je dobra čak i kada je na lingvistici zasnovana.

Piter je ćutao nekoliko sekundi, a onda me je iznenada pogledao direktno.

„A ti?“ pitao je.

Pitanje me je zateklo. Shvatio sam da je lakše raspravljati o globalnim pojavama, društvenim normama i religijskim zajednicama. Sada sam morao da govorim o sebi. Shvatio sam da mi nedostaje reči i da nemam spreman odgovor. Rekoh da ne volim jednoumlje, rigidnost, a ponajmanje trenutak u kojem lepo osmišljene priče počnu da važe kao pravilo ponašanja. Tu pre svega mislim na hrišćanske denominacije, na sisteme u kojima se ljudima nameću pravila, na sveštenike čija je uloga obesmišljena i monetizovana. Bog ostaje sveden na simbol, dok vera nekako sklizne u drugi plan.

„Hrišćanska priča o nastanku sveta mi je naivna i nelogična“, rekao sam. „Ali je lepa. I uglavnom zasnovana na dobroti i pozitivnim moralnim vrednostima. Kao bajka koja ne pokušava da objasni sve, već da čoveka učini boljim.“

Podelio sam s Piterom utisak da ljudi koji zaista veruju retko govore o religiji bez povoda. O tome pričaju kada ih neko pita, a možda ni tada. Ne drže predavanja i ne pokušavaju da ubede druge da misle isto kao oni.

Piter je ćutao dok nisam završio, a onda je blago klimnuo, kao da upravo sluša nešto neočekivano, ali ne i strano.

„Pa dobro“, rekao je, „veruješ li ti onda ili ne?“

Nasmešio sam se kiselo, pogledao sagovornika pravo u oči i pokušao da objasnim:

„Ne verujem u Isusa Hrista, niti u druge bogove“, rekao sam. „Ali poštujem pravo svakoga da sebe smatra hrišćaninom, muslimanom, budistom… Ono što me ljuti jeste potcenjivanje ljudske inteligencije – kad se priča o postanku sveta svede na predškolski nivo, a najveće moralne dileme objasne višom silom.“

„Znači ateista?“ pitao je.

„Naprotiv, prijatelju“, rekao sam. „Od naivnih vernika u dogmatske bajke mnogo više me nerviraju sveznajući ateisti.“

Piterovo lice se ozarilo. Otpio je gutljaj čaja i radoznalo čekao objašnjenje.

Objasnio sam da vernici koje poznajem često ne kriju sopstvenu zbunjenost. Veruju u ono što im se prenosi, ali priznaju da mnogo toga nisu razumeli. Za razliku od njih, samouvereni ateisti govore o nauci kao o zatvorenoj priči, sa konačnim odgovorima i bez prostora za sumnju i dodatna pitanja. Rekao sam da mi smeta ta nova vrsta jednoumlja, u kojoj se od teorije pravi apsolutna istina. U kojoj je sve „odavno objašnjeno“, a svaka sumnja dočekana kao neznanje, zloba ili teorija zavere.

Piter se nasmejao, a ja sam nastavio.

„Zamisli“, dodao sam, „novinara, glumca ili profesora matematike koji s potpunom sigurnošću barataju činjenicama starim milijardama godina. I ne daj Bože da ih pitaš kako to znaju. Jer tada više nisi sagovornik, nego problem.“

Zastao sam, pa dodao tiše:

„Meni to više liči na slepo verovanje nego na nauku.“

Piter me je saslušao i bez žurbe uzvratio. Nije branio veru, niti je osporavao ono što sam rekao. Delovalo je kao da mu je važnije da razume nego da se složi.

„Znaš, i vera i nauka počinju isto. Pitanjem! Problem nastaje onda kada ljudi počnu da se ponašaju kao da su stigli do kraja, do konačnog odgovora.“

„Tvojim rečnikom kazano – neznanje nije greh, ali apsolutna istina jeste!“, dodao sam.

Gledao je u praznu šolju, tražeći naučno objašnjenje nastajanja taloga.

„U veri me najviše plaši trenutak kada prestane sumnja, a u nauci kada nestane pitanja. U oba slučaja, razgovor se završava.“

Nisam želeo da mu protivrečim. U tom trenutku mi je bilo važnije što razgovor teče mirno, bez želje da se završi pobedom jedne strane. Piter je ustao, obukao jaknu i uzeo svoju pohabanu knjigu. Zadržao se trenutak, kao da razmišlja da li još nešto treba da kaže.

„Možda je najveći problem“, rekao je, „što ljudi previše brzo traže sigurnost u pravilima, u objašnjenjima i tuđim odgovorima.“

Zatim me je pogledao, kratko, i nastavio.

„Ako niko od nas nije birao gde će se roditi, u koju će ga veru ‘upisati’ i šta će mu prvo objasniti, onda je jasno koliko su naši prvi pogledi na svet oblikovani okolnostima, a ne ličnim uvidom. Reči koje prve čujemo, strahovi koje rano naučimo i pravila koja usvojimo dolaze pre nego što naučimo da postavljamo pitanja. Zato mnoga uverenja nosimo kao nešto nasleđeno, a ne izabrano.“

Nisam odgovorio, pokušavajući da proniknem u dubinu njegovih reči. Prijao mi je ovakav razgovor. Sagovornik je pružio ruku i predložio:

„Hajde da nastavimo drugi put“, rekao je. „Očigledno nismo završili.“

Razmenili smo brojeve, uz onaj kratki, pomalo nespretan osmeh ljudi koji su iznenada shvatili da su našli sagovornika za temu koja im je važna, ali o kojoj se nerado govori. Dok je odlazio, gustirao sam kafu i razmišljao:

„Možda je ovo početak jednog neobičnog, intelektualnog prijateljstva dvojice namćora, koji se ne slažu oko mnogo čega osim onog najvažnijeg – da pitanja vrede više od gotovih odgovora.“

A to mi je, za prvi susret, bilo sasvim dovoljno.