STROGO KONTROLISANI SNOVI

U različitim životnim dobima čovek sanja raznolike stvari.
Tinejdžeri, recimo, sanjaju o seksu i slobodi vlastitog libida koja im nekako izmiče kroz prozor učionice ili spavaće sobe. Muškarci u tridesetim sanjaju o automobilima, motorima, brzinama – a najčešće o prsatoj komšinici sa trećeg sprata.
Neki sanjaju o oružju, o moći, o samopotvrđivanju. Oni ređi i „mekši“ sanjaju o umetnosti, o književnosti ili muzici koja bi, samo da je malo glasnija, mogla da spase svet od raznih pošasti. Kasnije, bližeći se pedesetim, snovi postaju praktični: posao, veća plata, deca, krediti… Snovi tada više ne podsećaju na metafizičke oblake, već na Excel tabele sa vremenskim rokovima, kamatama i dividendama. Kada pređu šezdesetu, većina prestaje da sanja i počinje da filozofira, raspravljajući se sa nevidljivim sagovornicima – o smislu života, o politici, o Bogu i o smrti.

Na toj klackalici između sna i jave otkrio sam knjigu Stivena La Berža: Putovanje kroz svet lucidnih snova. Ova naučna studija uči nas tehnikama koje pomažu da pred spavanje jednostavno „naručimo“ snove koje ćemo „živeti“ tokom naredne noći. Pomisao da spavajući postanem autor sopstvene stvarnosti bila je previše zavodljiva da bih je ignorisao. Na kraju, trećinu života provodimo zatvorenih očiju, pa nije zgoreg iskoristiti makar deo tog vremena.

Razmišljam: „Ako stvarnost ne mogu promeniti na javi, pokušaću u snovima! A pošto su oni koji upravljaju planetom nedodirljivi, pokušaću s mudrim ljudima koji su pokušavali da taj ludi svet objasne!“

Zaspao sam čvrsto rešen da u san pozovem Dostojevskog i Kamija da mi odgovore – zašto je ovaj svet toliko apsurdan? Pripremio sam i druga pitanja: Da li je čovek biće koje traži istinu ili samo izgovor? Može li se doboti oprost bez pokajanja? Ima li slobode bez odgovornosti? Može li se zlo iskoreniti, ili se može držati pod kontrolom?

Uveče sam se preslišavao, zamišljajući odgovore ljudi koji su prošli kroz pakao svojih epoha, ali nisu izgubili nadu. U krevet odlazim ranije i ponavljam u sebi: „Ovo je tvoj san. Bićeš svestan svakog trenutka, svojih pitanja i njihovih odgovora.“

Zamišljao sam svetlost studija, tišinu pred snimanje, natpise s njihovim imenima, snimatelja koji nije oduševljen izborom gostiju i urednika koji grize nokte, plašeći se reakcije „nadležnih“. Sedim za stolom, a oni su tu, prekoputa – zamišljeni, u odeći svog doba i s mudrošću koja seže kroz vekove. Sve je spremno.

Otvaram oči. Svetla u studiju se pale. Pult, mikrofon, u ruci pitanja. Pogledam u monitor – šok, neverica, tiha jeza i groznica. Umesto Fjodora i Alberta, ulaze Donald i Aleksandar. U istom trenutku shvatam da ne sanjam onako kako sam planirao, već onako kako mi je suđeno. Crvena lampica iznad kamere svetli – znak da smo u programu. Kamera klizi prema meni iako se nisam oporavio od šoka.

„Dragi gledaoci,“ kažem promuklo, „došlo je do male promene u programu, pa ćemo, umesto s proslavljenim književnicima iz prošlosti, razgovarati sa našim savremenicima. Gosti u studiju su predsednici SAD i Srbije – Donald Tramp i Aleksandar Vučić!“

Tramp je sedeo zavaljen, s rukama prekrštenim na stomaku, lice boje šargarepe, pogled samozadovoljan i dominantan. Delovao je kao neko ko spašava svet dok u slobodno vreme pronalazi lek protiv raka. Vučić, s druge strane, nervozan, skrušen i oznojen – kao đak koji je došao da polaže ispit kod sopstvenog idola.

„Gospodo, kad ste već tu, da počnemo,“ rekoh. „Gospodine Tramp, kako vidite današnje srpsko-američke odnose?“

Donald podiže oči prema reflektorima, počeša se po narandžastom čuperku i s osmehom od uva do uva reče:
„Srbija… da, čuo sam za tu zemlju! Gde ono beše? Evropa, jel’ tako? Sjajna zemlja, divni ljudi, svi to kažu! Moj prijatelj Rod Blagojević, znate ga, on je odatle. Ja sam ga pomilovao, sjajan momak, predivna frizura – mada ne tako dobra kao moja. Verujte mi, niko nema bolju kosu od mene.“

Vučić mu se nakloni kao pred Šešeljem:
„Dragi Donalde, čast mi je razgovarati sa vama. Srbija i SAD imaju tradicionalno dobre odnose i nadam se da će vaša administracija razumeti našu situaciju i pomoći da se ukinu sankcije energetskoj kompaniji NIS.“

Tramp ga pogleda iznenađeno:
„Sankcije? Vi niste uveli sankcije Rusima? Ne može bez toga, prijatelju! Mora se znati neki red, majku mu! Nema sankcija – nema razgovora! Kažu da me je Putin nasankao oko Ukrajine. Mali čovek, ali otrovan! To su lažne vesti, svi pokušavaju da me prevare. Nema šanse.“

Vučić se smeška, crven kao bulka:
„Trudimo se, ali su nam mogućnosti ograničene… Vladimir Vladimirovič drži ruku na slavini za gas, a narod očekuje grejanje… Moramo da balansiramo…“

Tramp ga prekida, s podignutim kažiprstom:
„Čekaj, čekaj… ti si onaj što je pokušao da uđe u Mar-a-Lago maskiran, jel’ tako? Hteo si selfi sa Melanijom, a obezbeđenje te zamalo nije deportovalo! Svi su mi pričali o tebi! Bio si predmet zajebancije danima. Ha-ha-ha!“

Vučić se smeje, ali mu oči beže ka podu i pune suzama:
„Ne, ne, gospodine Tramp. Ljudi izmišljaju svašta. To su neistine.“

„Lažne vesti, ha?“ kaže Tramp, nasmejan.

Spašavam situaciju sledećim pitanjem:
„Gospodo, Amerika ima problem s ilegalnim migrantima, a Srbija s nedostatkom radne snage. Da li ste razmišljali o razmeni stanovništva? Da stručnjaci iz Srbije rade u SAD, a deo vaše radne snage dođe u Srbiju – da gradi autoputeve, EXPO i fabrike?“

Tramp se ispravi i počne da gestikulira žustro:
„Sjajna ideja! Ali, ne treba razmena! Poklanjam vam ih! Uzmite sve, besplatno! Biće to najbolja donacija ikad. Rade dan i noć, ne žale se, ne jedu mnogo, ali rmbaju  fantastično! Verujte mi, to će biti genijalno!“

Vučić oduševljeno klima glavom:
„Vaša velikodušnost je fascinantna! Srbija će prihvatiti te ljude raširenih ruku. Dobiće platu od trista evra, državljanstvo i pravo glasa!“

Tramp ga gleda kao trgovac koji ne veruje da je neko stvarno kupio njegov proizvod:
„Tri stotine evra? To je sjajno! Nisi ti mutav – znaš biznis! Ti si moj čovek! Ne možeš se porediti sa mnom, ali imaš potencijal!“

Vučić se nakloni:
„Trudim se da učim od najboljih.“

Tramp raširi ruke:
„Naravno, to sam ja.“

Pokušavam da promenim ton, ali su obojica već u zanosu.
„Dobro,“ pitam, „i jedan i drugi ste na vlasti po drugi put. Šta planirate po isteku mandata?“

Tramp se nasmeja zadovoljno:
„Posle drugog mandata sledi treći! Produžićemo! Zašto da ne? Amerika me voli, ja sam najbolji predsednik u istoriji! Niko nije imao bolju ekonomiju, niko! Svi to kažu. Ako narod hoće treći mandat – daću im! Možda i četvrti. Verujte mi, biće sjajno!“

Vučić, rumen i zadihan, kima glavom:
„To je sjajna ideja! Narod me moli da ostanem jer se borim i nikada se ne predajem. Ako narod hoće – i ja ću ostati.“

„Zar ti ne viču – Vučiću odlazi?”, radoznao je Donald.

„A ne, tako se kod nas izražava ljubav!”, slaga Alek i ne trepnu.

Tramp ga tapše po ramenu:
„Mudro zboriš, Aleksandre. Imaš duh pobednika. Ali ako te narod ipak najuri dođi u Ameriku. Govoriš engleski a i hvališ se da si radio u londonskoj gvožđari.“ 

Vučić klimne, vidno počastvovan.

U tom trenutku kamera se gasi, a njih dvojica nastavljaju razgovor – jedan se hvali, drugi zahvaljuje. Zidovi nestaju, a scena se seli u luksuzan restoran.
Sede jedan naspram drugog. Tramp priča o zlatnim liftovima, Vučić o autoputevima.
Donald se hvali dogradnjom u Beloj kući, Aleksandar brzinom pruge.
I obojica, u nekom trenutku, izgovaraju istu rečenicu: „Niko, niko kao ja!“

Tramp jede hamburger sa sirom i slaninom, a Vučić preko puta uzdiše nad tanjirom punjenih lignji koje mu stalno beže s viljuške, kao da ne žele da budu deo te priče. „Niko ne sprema lignje kao moja mama“, pomisli. Obojica piju Zero Kolu.

Donald, punim ustima, jedva izgovara:
„Vidiš, ovo je prava hrana. Hamburger je simbol slobode. Svi ga vole, ali niko ga ne jede bolje od mene.“ 

Vučić brzo potvrđuje:
„I mi u Srbiji volimo američku hranu. To je dokaz prijateljstva naših naroda.“
„Tako je,“ uzvraća Tramp, brišući ruke o stolnjak, „vi ste mali narod, ali sa potencijalom. Ja volim male narode – laki su za održavanje.“

Vučić se nasmeja neodređeno, kao čovek koji nije načisto da li mu se rugaju ili ga hvale. U tom trenutku pogled im skreće ka uglu restorana gde sede dvojica muškaraca.
Jedan je mršav, s retkom kosom i dugom bradom, a drugi s cigaretom u ustima.
Tramp primeti da sam se zagledao.
„Ko su ovi?“ pita poluglasno. „Onaj čupavi izgleda kao da je izašao iz zatvora, a ovaj drugi purnja kao fabrika čelika u Pensilvaniji.“

Vučić se nagne konspirativno:
„Možda su novinari. Ja sam se navikao na njih. Snimaju, provociraju. Uvek nešto zapitkuju.“

Nakašljem se i tiho objasnim:
„To su pisci – Fjodor Mihajlovič Dostojevski i Alber Kami.“ 

Tramp se zamisli, prežvaće zalogaj:
„Nisu mi poznati. Jesu li s televizije?“
„Ne,“ rekoh, „oni su iz prošlosti. Jedan je pisao o krivici i iskupljenju, a drugi o apsurdu i slobodi.“
„Zanimljivo,“ kaže Tramp. „Sloboda i krivica – to zvuči kao moja izborna kampanja! Dovedi ih da im objasnim kako funkcioniše prava demokratija.“

Vučić maše Suzani:
„Pozovi gospodu. Predsednik Tramp želi da razgovara s njima.“

Dostojevski i Kami prilaze stolu. Tramp ustaje, pruža ruku samouverenim stiskom čoveka koji ne zna kad treba stati.
„Ja sam Donald Tramp, najbolji predsednik u istoriji, svi to kažu. A vi ste… čupavi i pušač?“

Kami mu hladno uzvrati osmeh:
„Ja sam pušač koji misli da je svet besmislen, a vi ste živi dokaz da sam bio u pravu.“

Dostojevski ga pogleda sažaljivo i reče:
„Misliti da ste najbolji u bilo čemu – najveća je kazna. Čovek koji ne oseća sram ne može upravljati ni sobom a kamoli narodom, jer greh upravlja njime.“

Tišina. Tramp zastane, pošto ne razume, uporno ponavlja:
„Kazna? Greh? Ne, ne, to su komplikovane reči. U mojoj kampanji koristimo samo uvrede. Ljudi to vole. Prostota pobeđuje sve. Verujte mi.“

Kami otpuhne dim i slegne ramenima:
„Apsurd je kad čovek jede hamburger i priča o duhovnosti.“

Tramp podiže obrve, pa se osmehne onako detinjasto, uvređeno:
„Okej, okej… dosta filozofiranja. Ja volim praktične ljude. Oni pišu knjige, ja pišem istoriju. Ogromnu, sjajnu istoriju. To je razlika.“

Kami ga pogleda i kaže gotovo nežno:
„Tačno je, vi zaista pišete istoriju absurda”“

Dostojevski mrzovoljno konstatuje:
„Vidim da ni u ovom veku čovek nije naučio da razlikuje veličinu od oholosti. A to je početak svakog zla.“

Pogledali su se i otišli – tiho, odlučno i bez pozdrava. Iznenada, svetla se gase.
Restoran nestaje. Hrana, piće, duvanski dim… sve se pretvara u maglu.

„Ej novinar, dosta je bilo spavanja, idi da radiš nešto korisno!”, brecnu se Tramp, „a ti Aco Srbine, da čujem kako stoje stvari s rušenjem Generalštaba?”

Budim se – znojav, zbunjen i sâm. Na stolu pored kreveta beležnica s pitanjima koja sam pripremao za pisce. Na dnu stranice neko je dopisao:
„Vidimo se sledeće noći – ako naučiš da biraš društvo.
Pozdrav, Fjodor i Albert.“