Bila je subota, rano jutro kada su mušterije otkrile da je Slavina berbernica zatvorena. Pored table s radnim vremenom stajala je krataka, dvojezična poruka: „Ove subote, zbog bračnih obaveza, neću raditi!“ Ne, ne, nije to što si pomislio, nestašni čitaoče – arizonski brica je jedan pošten Srbin sa stalnim boravkom u SAD koji intimu drži u svoja četiri zida. Ovde se zapravo radi o turizmu.
Dakle, poslednji put, Slava je svoju Stanu vodio na letovanje 2012. i to preko njenog sindikata dok je radila u Petru Drapšinu. Posle toga, nekoliko puta su posetili manifestaciju „Dani ludaje“ u Kikindi, gde se bira najveća bundeva, a otkako su došli u Arizonu – na letovanje su zaboravili. Ovog vikenda rešili su da posete severni deo svog novog, pustinjskog „zavičaja“.
Pošto je popio kafu, spakovao stvari u gepek i kresnuo bjuika da se unutra rashladi, Slava je nervozno šetao hodnikom čekajući svoju životnu sapatnicu.
„Samo još pet minuta!“, poručila je Stana iz kupatila.
„Aman ženo, idemo u planinu, ko će tamo da te zagleda? Tvojih pet minuta traju k’o dva Trampova mandata!“
Čim su seli u auto, brica je namestio retrovizor, spoljna ogledala i nagazio prema autoputu. Žena je pažljivo ukucala destinaciju u aplikaciju mobilnog, ali Slava u GPS ne veruje.
„Neće meni neka ženska iz telefona da priča gde da skrenem. Najbolji navigacioni sistem je – mudra, muška glava, a još ako se nađe i mapa…“
„Ali Slavo, ova ‘ženska’ zna gde je Flagstaf. Prošli put si krenuo prema Nogalesu kad smo hteli na sever.“
„Nije to bila greška, nego… alternativni pravac.“
Ubacio je CD sa jugonostalgičnim hitovima svog detinjstva. Uz Duška Lokina, Ivicu Šerfezija i Ambasadore stigli su do Ašforka, gde su se uključili na čuveni Route 66.
„Ovim putem su ti, draga moja, na motorima jezdili Piter Fonda i Denis Hoper u filmu ‘Goli u sedlu’!“ uzdahnuo je setno.
„Nemoj da si pristrasan, ovuda su vozile i Telma i Luiz!“, odbrusila je Stana kratko.
Posle sat i po vožnje svratili su na doručak u hotel „Monte Vista“, poznat po mističnim događajima i nadnaravnim pojavama. Ušli su u restoran u kome ih je zapahnula aroma slanine, kafe i Divljeg zapada. Sve je bilo autentično, uključujući osoblje od koga bi se svako normalno dete uplašilo. Seli su za sto nedaleko od ulaza, odakle su imali direktan pogled prema recepciji, gde je dremao starac Bili od stotinu leta.
Prišla im je konobarica kojoj je samo metla falila – raščupana kosa, crna šminka i tetovaža zlog duha s unutrašnje strane podlaktice.
„Dobro jutro, izvolite!“
Stana je naručila pecivo s belom kafom, a Slava kompletan omlet i ekstra porciju slanine, ili kako je na jelovniku stajalo:
„Jedno ‘Jutarnje priviđenje u vampirskom belom ogrtaču’ i ‘Šerifov poslednji pokušaj’“, rezimirala je porudžbinu konobarica.
„Mislio sam da naručujemo doručak, ne horor-vestern, al’ daj šta daš dok ne promene žanr i donesu suši!“
Dok je Slava po treći put sipao kafu, učinilo mu se da su liftboj i nosač kofera nestali kroz zapadni zid hotela, na kome nije bilo ni vrata ni prozora.
„Pazite da vas ne poseti duh žene u belom,“ dobacila je kelnerica. „Ponekad se pojavi posle treće kafe.“
Onda im je u poverenju odala tajnu, da za stolom u uglu sedi čovek duge sede kose i bledog lica koji svakoga dana ušeta u restoran, popije flašu crvenog vina i kada treba da plati, jednostavno nestane. proveravali su nadzorne kamere ali o starcu ni traga ni glasa sve do narednog dana. I tako već godinama.
„Ovo mesto me podseća na tazbinu – nikad nisi sam i uvek moraš da im platiš piće.“
„Kažu da je jednom gost prijavio da mu je stolica plesala po sobi,“ dodala je Stana.
„A kad meni mušterije kradu novine, kažete da Slava preteruje!“
Posle doručka nastavili su do Sanset Krater-a, vulkana čiji reljef podseća na pejzaž sa Meseca.
„Vidiš, Slavo, ovde su trenirali Armstrong i ostali kosmonauti pre nego što su poleteli na Mesec,“ reče Stana.
„Znači, oni su probali da hodaju po Mesecu… u Arizoni?“
„Pa da, teren je sličan.“
„Onda ja mogu da tvrdim da sam bio u Egiptu, jer sam u Kikindi hod’o po pesku.“
„Ti si beznadežan slučaj.“
„Ako su oni bili na Mesecu, ja sam učestvovao u Kosovskom boju!“
Uveče su posetili opservatoriju Lovel. Kustos im je objasnio da je baš tu otkriven Pluton.
„Znači, mali Perica iz Flagstafa pogled’o u teleskop, kad ono – nova planeta. To ti je kao kad u kafani pogodiš dobru domaću rakiju – čista sreća.“
Kad je čuo da Pluton više nije planeta, Slava je slegnuo ramenima: „I moj kum je otišao u penziju al’ ga i dalje zovemo Tika poštar.“
Prenoćili su u malom motelu bez čudesa i neobjašnjivih događaja. Posle doručka su se spakovali i dok se Stana spremala, Slava je nestrpljivo cupkao pored prozora:
„Ako se ne spremiš za pet minuta, stići ćemo u Bizbi kad se završi treća rudarska smena.“
„Nema više rudnika, Slavo.“
„Zato i krećemo ranije – da vidimo šta je ostalo.“
Kako su se spuštali prema jugu, pejzaž se menjao: borove su zamenile stene iza kojih se prostirala pustinja a na kraju brda oko Bizbija. Ulaz u grad je podsećao na stare razglednice – fasade od cigle, ulice koje vijugaju uzbrdo i ruševine na mestu nekadašnjeg rudnika bakra.
Prvo su posetili Srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Stefana Nemanje. Dočekao ih je stariji gospodin u crnoj mantiji.
„Oče Radovane“, obratio se berberin ljubazno, „još kao klincu su mi govorili da je moj pradeda, po kom sam dobio ime, radio kao rudar u Americi. Živo me zanima da li je to bilo ovde u Bizbiju.“
„Imamo knjigu donatora od 1877. godine, pa ako je pradeda bio verujući čovek…“
„Ali crkva je osnovana tek 1956. godine?“, proveravala je Stana svoje znanje.
„Među rudarima je uvek bio neko od božijih slugu ili sveštenički sin pa su službe održavali po kućama. Evo ovde imam jednog Slavoljuba, prezime Števin?“, rekao je otac Radovan listajući staru knjigu.
„To je on! Moj imenjak i daleki predak bio je svirac… tamburaš. Kažu da je pevao u rudniku kad bi im bilo teško. Pradeda je brodom daleko stigao, a ja se i avionom jedva dovuk’o do Feniksa.“
Kupili su nekoliko suvenira, zapalili sveće za pokojnog deda Slavu i za zdravlje njegovih potomaka a onda produžili prema centru grada.. Pošto je rudnik zatvoren krajem 1970-ih, grad su za kratko vreme naselili boemi i umetnici a desetak godina kasnije i pripadnici LGBT populacije koji su u to vreme bili trn u oku drugih Amerikanaca. Stana je poželela da obiđu umetničke galerije koje su načičkane jedna do druge.
Prva na redu bila je „55 Main Gallery“. Zidovi puni slika, nakita, komada metala savijenih u oblike koje Slava ne bi mogao opisati ni kad bi ga stavili na poligraf.
„Vidi ovo, Stano… neko je savio kašiku i zalepio je za drvenu dasku. I to je kažeš umetnost?“
„To je konceptualizam, Slavo.“
„I ja sam konceptualno hteo da sredim garažu al’ nikako da stignem. Koliko bi samo tu ‘umetničkih dela’ moglo da se nađe!?“
Sledeća stanica, galerija Artemizia. Zidovi puni grafita, Vorhol, Kusama, a negde u uglu čuveni „Banksijev pacov“.
„Znaš šta, ovo bi se onom Šumadincu svidelo. Ma onaj ćelavi što je bio novinar, pa sad bankar. On se kao razume u te moderne kerefeke. Ja kad vidim ovu spodobu na zidu, prvo pomislim da pozovem pacolovce.“
Među eksponatima i skulptura od školjki, bicikla i teniskog reketa.
„Je l’ i ovo umetnost ili je neko zaboravio stvari?“ pita Slava mladu umetnicu s ljubičastom kosom.
„To je putovanje duše.“
„Hmm, vidim ja nešto mi poznato!“
Pošto je ženi ispunio umetničku želju, berberin je jedva dočekao da obiđe rudnik Lavender Pit. Posle razgledanja površinskog kopa, dobili su žute kabanice i kacige, a onda se malim rudarskim vozom spustili niz tunel. Vodič, vremešni čovek sa rukama kao u mornara Popaja, pričao je mirno, kao da broji minute do kraja smene.
„Ovde su ljudi radili po 12 sati dnevno, duboko ispod zemlje. Nije bilo klime, nije bilo mobilnih… samo znoj, prašina i bakar.“
Slava ga prekide:
„Pa šta su radili kad im dojadi?“
„Radili još više da ih ne otpuste.“
„I moj pradeda je ovde kopao, kažu da je uz to svirao tamburu i pevao.“
Vodič se nasmeja i pokaza rukom na malu nišu u zidu:
„Možda je baš ovdje stajao, gdje je vazduh bio malo topliji. Znam da su neki znali i zapevati, da im lakše prođe smena.“
Vodič nastavi:
„Rudnik je radio skoro sto godina, a zatvorili su ga 1975. kad je pala cena bakra. Danas, kada pričamo turistima kako se nekada živelo, mnogi misle da preuveličavamo.“
Slava odmahne rukom:
„Ma ja ti verujem, druže. Znam šta znači kad te drže 12 sati pod lampom – kod mene u berbernici kad naiđe dan za penzionere, brijem i šišam dok mi ruke ne otpadnu.“
U sumrak, svratili su u restoran. Slava naručio „Desert Winds Beans“ a dobio pasulj s kokosovim mlekom.
„Je l’ ovo pasulj ili parfem?“
„Veganski fusion,“ kaže konobar.
„Čekaj prijatelju, jeo sam pasulj sa suvim rebrima, sa kobasicom, pa i onaj d’izvineš ‘klot’… al’ s kokosom još nisam!“
Stana je prebirala po salati s rukolom i crvenela zbog ponašanja svog muža:
„Hajde prestani da gunđaš. Čovek treba probati i nešto novo.“
„Kad god sam probao, grdno sam se zajebao!.“
Pošto su završili ovu kobajagi večeru, krenuli su nazad kroz pustinju. Nebo je bilo tamno, samo se po koji kaktus nazirao na mesečini. Slava je ćutao nekoliko minuta, više nije izdržao:
„Znaš, Stano… ovo za šetanje po Mesecu nisam baš siguran, al’ sam danas bio pod zemljom, video gde je pradeda radio, obišao umetnički grad… i preživeo pasulj s kokosom. Malo li je?“
Stana se nasmejala:
„Orden ti ne gine! Da li od Trampa ili Vučića, videćemo!“
„Ma kakav orden…“ odmahnuo je rukom, „to su priče za berbernicu, i to onako… da se malo dosoli i da ispadne ko’ da sam ja otvorio rudnik.“
Auto je jurio prema Feniksu, a sa zadnjeg sedišta pevao je Leo Martin. Slava je dodao gas i poljubio ženu:
„Eto, i bez mora, imali smo lepo mini letovanje… Sledeće godine, ostaćemo nedelju dana. Kad je Slava bio stipsa?“
MORALGRAD 
Leave a comment