Letnje priče iz Arizone: Tuson – PUMPANJE U A-117

Na krajnjem jugu Arizone, Mount Lemon i Santa Katalina formirali su prirodni zid koji podseća na davna vremena kada su se ljudi slobodno kretali, voleli se i zajedno živeli. Bilo je mirno sve do onog dana kada je neki „Gringo” odlučio da lenjirom iscrta granicu. Sa severne strane planinskog lanca nalazi se Tuson, a sa južne „ilegalci” kojima su „legalisti”, ne tako davno, na silu oteli ovu teritoriju. U najvećoj varoši američkog dela sonorske pustinje, leto nije samo godišnje doba, već i “mučilište” za đake i studente. Nadležni su se dosetili da školsku godinu započinju krajem jula kada temperatura ne silazi ispod 40 stepeni u hladu, a narod ko narod, svi bi u hladovinu. 

Podne je, vreo vazduh se lepi za kožu, ulice su puste a senke na trotoaru kratke poput istrošenog strpljenja žitelja Tusona. U sred pustinje, Kampus Državnog Univerziteta Arizone iznikao kao oaza znanja, slobodnog mišljenja i tolerancije ali tu je sve manje onih koji su žedni istine. Studenti hodaju sporo i nezainteresovano. Na zidovima su parole: “Sloboda Palestincima u Gazi”, “Zaustavite genocid”, “Ćutanje je odobravanje!”. Između dva predavanja, na požutelom travnjaku ispred biblioteke, dvadestak studenata demonstrira. Tokom protesta akademskih građanana protiv nezapamćenih ratnih zločina, vladala je kamerna atmosfera koja je svojom mlakošću odudarala od vrele pustinjske klime.

Bane, student iz Srbije, u Ameriku je stigao prošlog meseca i danas mu je prvi dan stručnog usavršavanja. Sedeo je na niskom kamenom zidu pored staze koja je vodila prema biblioteci, zaklonjen kržljavim borom čije su iglice nemoćno pokušavale da naprave hlad. Držao je plastičnu flašu u ruci. Voda se na vrelini toliko zagrejala da ni za obloge ne bi valjala. Povremeno bi otpio malo, više iz potrebe da nešto radi, nego da ugasi žeđ. Posmatrao je studente oko sebe. Prolazili su sporo, beživotno, kao navijene mehaničke lutke. Plakati na zidovima, parole na majicama… Sve je to podsećalo na tragediju koja se dešavala daleko od ovog fakulteta, daleko od Tusona a najdalje od svesti prosečnog Amerikanca. Čitav protest delovao je kilavo, onako, više reda radi nego da bi se otkrila istina. Pokušao je da oseti pripadnost, da poveruje u sistem vrednosti ovih mladih ljudi koji su se, bar deklarativno, protivili nasilju. Išao je s kolegama prema amfiteatru A-117. Ogromna učionica na kraju hola, mračna i dobro rashlađena. Profesor Majkl Grinberg je stajao ispred table i mentalno se priprema za prvo predavanje brucošima. Oniži muškarac u kasnim pedesetim. Nosio je sivi sako, retka kosa mu je padala preko kragne a perut po reverima. Umor je sve više potiskivao profesorova zgurena ramena. Na tabli, ispisanim rukopisom natrukovana je Aristotelova misao:

„Gde zakon ne vlada, nema ni ustava. Zakon bi trebalo da bude krajnja vlast, a svi vladari, pa i oni najviši, samo njegovi izvršioci. Jer ako je pravda jednakost, onda svi treba da budu podložni istim pravilima.”

Studenti su zauzeli mesta, jedni su gledali u telefone a drugi analizirali kolege oko sebe. Bane se smestio pored crnopute lepotice i dvojice mladića za koje nije mogao odgonetnuti da li su arapskog ili latino američkog porekla. Prijatelji iz zavičaja su već predvideli kako će u početku mozgati o rasi, etničkoj i nacionalnoj pripadnosti ljudi s kojima se sreće. Vrlo brzo, prestaće da im broji krvna zrnca jer u Americi zajedno žive ljudi iz čitavog sveta pa je takvo prebrojavanje zaludna rabota. Bar dok Tramp i ovi njegovi to ne promene. A kako su krenuli…

Profesor je popio malo vode, zatvorio plastičnu flašu i kada je graja malo utihnula, poželeo je dobrodošlicu.

„Poštovane kolege, dragi moji budući filozofi, predlažem da ne gubimo vreme oko predstavljanja, već da odmah pređemo na stvar. Ko bi želeo da prokomentariše citat koji imamo na tabli?”, pitao je šarajući pogledom po sali. 

Nekoliko studenata je odmah iznelo opšte fraze da je zakon temelj društva, da se pravda osvaja postepeno, da ništa nije apsolutno. Profesor nije komentarisao. Slušao je pažljivo, klimao glavom i hrabrio ih da iznesu svoje mišljenje. Kratko podšišani mladić sa „frcoklom” na vrh glave, u majici s ćiriličnim natpisom i dijagonalnom torbicom, podigao je ruku iz drugog reda.

„Izvolite kolega!”

Bane je oklevao nekoliko trenutaka a onda je odgovorio pitanjem.

“Profesore, jeste li bili na demonstracijama ovde ispred fakulteta?”

U učionici je nastao muk. Kao po komandi, svi su najpre ošacovali mladića s akcentom, na čijoj majici je pisalo – Pumpaj! 

Grinberg je polako spustio flašicu s vodom i nehajno se oslonio na zid pored table. 

„Od mene i mojih kolega se očekuje da ostanemo neutralni. Naša uloga je da podučavamo, a ne da se svrstavamo. Ako bi svako od nas javno iznosio političko mišljenje, prestali bi da budemo profesori i postali deo propagande.”

Odmah je skočio Banteov „komšija”, druga klupa do vrata. Nije tražio reč već povikao iz sveg glasa.

„Za propagandu su već zaduženi režimski i, a boga mi, i ostali mediji. Ako i vi kao intelektualci ćutite, šta možemo očekivati od neobrazovanog Amerikanca koji se informiše preko Fejsbuka?”

Iako se slagao sa kolegom, Bane nije voleo kada ga prekidaju pa je nastavio tamo gde je stao:

„Aristotel kaže: ‘Građanin je onaj koji učestvuje u donošenju odluka i u izvršavanju vlasti.’ Ako ćutite profesore, niste građanin već samo posmatrač. Akademska distanca postaje saučesništvo u onom trenutku kada vlast preraste u autokratiju a vi ostanete neutralni!” 

Tada se čuo ženski glas s druge strane amfiteatra:

“Tako je! Ćutanje nije opravdanje, bilo da se radi o genocidu u Gazi ili o fašizaciji Amerike.”

Profesor nije želeo da kaže nešto zbog čega bi zažalio. Dobra plata, odlične beneficije, dodatna sredstva za naučne projekte… A opet, teško je baciti pod noge sve ono što je godinama učio o humanizmu, civilizaciji, moralu…

„To je dosta snažna ali banalizovana interpretacija Aristotela.”

Iz poslednjeg reda javila se tršava devojka, išarana plavo-belim obeležjima Izraela:

„A šta ćemo sa 7. oktobrom 2023? Šta su oni nama uradili? Da li je to pravda? Da li treba da ćutimo i čekamo da teroristi ponovo napadnu?

„Zlo ne prestaje ako ga umnožimo. Oko za oko oslepiće i agresora i žrtvu pa i onda kada zamene uloge.”, odgovorio je žustro Bane.

U krajnje desnom uglu amfiteatra, sedela je grupa mladića. Oni se do tog trenutka nisu izjašnjavali. Buckasti rmpalija nosio je trobojni duks s obeležjima američke zastave. Na leđima slika poluatomatske puške i natpis: „AK 15 for Trump”.

„Lako je tebi stranac da pametuješ. Nisi ti ovde bio kad su naši ljudi ginuli 11. septembra. Na kraju, ako ti se ne sviđa, vrati se tamo odakle si došao.”

„A i ako nećeš tu smo mi, ‘Trampova garda’, da ti pomognemo!”, dobacio je neugledni žuća koji se jedva video od svog drugara, ljubitelja dobrog zalogaja i poluautomatskog oružja.

Profesor je još uvek vagao da li je diskusija otišla predaleko. Odlučio je da ih pusti još malo. 

Tada je skočio tamnokosi delija s brkovima „a la Pančo Vila”, čija majica je sugerisala jasnu poruku: „Na otetoj zemlji svi su ilegalci!”. Nije želeo da se raspravlja s kolegama već se direktno obratio profesoru Grinbergu:

„Ako ste neutralni po pitanju genocida u Gazi, kako vam ne smeta kada vaš predsednik zatvara migrante u kaveze?” 

Profesor se je i dalje ćutao a onda je usledio žestok udar s desna. Skočio je raspojasani plavušan s MAGA kačketom:

„Svi ste vi stranci isti. Došli ste u našu zemlju da nam držite lekcije. Iskoristite sve beneficije a onda popunite naša radna mesta. Ne zanima nas mišljenje Meksikanaca, Arapa i vas čija slova ne razumemo. Odakle je uopšte ovaj bundžija?”

„To se zove ćirilica, MAGA filozofe!”, odbrusio je Bane.

Profesor je pokušavao da kontroliše situaciju:

„Molim vas kolege, sloboda govora važi za sve u ovoj sali.”

„Važi i za nas kada kažemo da nam je dosta ovih što mrze Ameriku!”

Bane je ignorisao glavonju s desnog krila i gledao profesora pravo u oči:

„Platon kaže: ‘U demokratiji svako može da živi kako hoće. Sloboda se uzdiže kao vrhovno dobro, ali kada sloboda postane preterana, ljudi odbacuju disciplinu, ne poštuju zakon, a država klizi ka tiraniji.’“

„Eto! I Platon kaže da red mora da se zna!”, smejali su se MAGA studenti.

Mladić sa Balkana se nije zbunio, nastavio je da citira pametnijeg od sebe:

„Platon još kaže ‘da demokratija daje glas i onima koji nemaju ni znanje ni odgovornost. Tako vlast dolazi u ruke onih koji ne umeju da je nose.‘”

Nastala je tišina koju je Grinberg iskoristio da prekine polemiku i predstavi gradivo za prvi semestar. „Primirje” međutim, ne potraja dugo jer se oglasila devojka bez ikakvih obeležja, obučena u farmerke, belu košulju i s raspuštenom crnom kosom.

„Izvinite, profesore, ali nije red da u sred debate o antičkoj filozofiji prekidamo govornika. Kolega ‘Ćirilica’ nije završio.”

Profesor je progutao knedlu i zamolio Baneta da nastavi. Student iz Srbije je polako ustao, osmotrio mlade ljude oko sebe i odmerenim glasom otvorio dušu:

„Nemam nameru da vas učim ali ni da vam se dopadnem po svaku cenu. Došao sam u Ameriku da vidim kako je živeti u slobodnoj zemlji u kojoj funkcioniše demokratija. A zatekao sam strah kod ljudi koji imaju sve, osim petlje da kažu istinu. Pitate zašto se mešam? Zato što je tišina isto što i saučesništvo. Ako gledaš svoja posla ne razlikuješ se puno od neistomišljenika i ujedno pomažeš svojim tlačiteljima. Dobro mi je poznat osećaj kad moraš da spuštaš glavu da bi preživeo. Znam kako peče suzavac i kako boli udarac pendreka, i tišinu koja se ne bira, nego ti se naređuje. Kažete: ‘Vrati se kući.’ Gde? Tamo gde vlast maše palicom, a narod se pravi da batinu ne vidi? Tamo daleko, odakle sam došao, i tamo su mnogi neutralni ali su studenti podigli glavu. Sloboda nije ni američka, ni palestinska, ni srpska. Sloboda ne poseduje pasoš, nema zastavu ali ima cenu. Vi ste se opredelili za tišinu a ja za borbu. Vama je sada možda lakše ali jednog dana, osetićete grižu savesti. Tu mislim na one koji je uopšte imaju!“

Profesor je iskoristio pauzu da završi predavanje dok su ostali ćutali. Jedni su gledali u pod, drugi u telefon a ostali požurili da što pre napuste amfiteatar. 

Napolju, sunce je i dalje pržilo a vrelina radila prekovremeno. Na izlasku iz kampusa, Bane je zastao i podigao pogled prema planinama: „U zemlji ‘slobodnih’, najteže je reći istinu,” pomislio je.

Iznenada, prišao mu je nepoznati muškarac s kačketom na glavi:

„A i ti jarane doš’o studirat filozofiju u Amer’ci! E jes’ ga ono  izabr’o, pravo!” 

„Kako si znao da smo naši?”

„U Muje se sve ćuje. Nego jebaji filozofiju, ‘ajmo na pivu.”