Skotsdejl je grad u kome su utočište pronašli najbogatiji žitelji Arizone. Vlasnici ogromnih kuća su lekari, zlatari, inženjeri i politčki fukcioneri. Iako se graniči s Feniksom, stanovnici Skotsdejla su ponosni na svoj poštanski broj i s prezirom gledaju na „sirotinju” iz susedstva. „Pustinjski mir” je jedno u nizu naselja s kontrolisanim pristupom. Na ulazu je rampa i naoružani čuvar, pa putnik namernik bez poziva nije rado viđen gost. „Dalje nećeš moći!”, vikao je predsednik kućnog saveta kada bi kod ulaza zatekao slučajnog prolaznika.
U zajedničkoj prostoriji ovog naselja, u toku je sastanak kućnog saveta. Posle plodotvorne diskusije, došlo je vreme da se sumiraju zaključci i donesu odluke. Predsednik, buckasti gospodin u ranim sedamtesetim, s tregerima koju su delimično pokrivali majicu s natpisom „Napravimo Ameriku ponovo moćnom” i pištoljem koji je nehajno visio na pozamašnom desnom boku, uzeo je reč u cilju rezimiranja:
„Većinom glasova, kućni savet donosi odluku po kojoj je vlasnik stambene jedinice 1988 u ulici „Staze razumevanja” dužan da komšiji iz broja 1948 nadoknadi štetu i finansira obnovu zajedničkog zida koji je srušen tokom nedavne oluje. Ukoliko to ne učini u roku od sedam dana, kućni savet će preuzeti troškove popravke i pomeriti među, za dva metra u dubinu dvorišta odgovornog lica. Sastanak je završen!”
Sitne ljudske mane ni bogatašima nisu strane ali u ulici „Staze razumevanja”, situacija je svakim danom postajala ozbiljnija. Počev od brojeva na kućama. U vili 1988 živela je porodica penzionisanog botaničara Amrira Gazavija, sledeća kuća, zlatara Arona Švarca, bila je označena brojem 1948, da bi se odmah potom nastavio logičan niz 1990, 1992… Kada se lokalni poštar pobunio zbog pomenute nedoslednosti odmah su mu zapretili premeštajem i nazvali ga antisemitom. Prema urbanističkom planu, dvorišta su pregađena zidovima visokim dva metra kako bi stanari, hteli to ili ne, gledali svoja posla. Žitelji su poslušno sledili stroga pravila koje su nametnuli najimućniji među njima, svi osim Gazavija i Švarca.
Amir se prvi doselio, mirno živeo penzionerske dane sa ženom i psom Jaserom sve do onog momenta kada je Englez Čarls Atli kuću prodao zlataru Aronu. Od tada, ograda od kamenih blokova pretvorila se u zid nevolje i plača. Novopridošli komšija je odmah istakao izraelsku zastavu koju je postavio tako da se viori tačno iznad dnevne sobe porodice Gazavi. Sledećeg jutra, komšije su primetile da je Amir, naoružan merdevinama. majstorisao po krovu. Već oko podneva zalepršao je barjak sa palestinskim obeležjima.
Pošto je zlatarsku radnju prepisao sinu, gospodin Švarc se, pod stare dane, zainteresovao za kompjutere i veštačku inteligenciju. Završio je razne internet kurseve i solidno baratao računarima. Amir s druge strane, uživao je u cveću, travi i drveću i od dvorišta napravio pravu oazu u arizonskoj pustinji. Čak je i psa naučio da poštuje porodični vrt, pa se Jaser nikada nije uneredio u gazdinoj bašti. Kada je prvi put zavirio s onu stranu zida, zlatar je pobesneo od ljubomore. Sačekao je da komšija ode na godišnji odmor, seo je za računar i hakovao sistem za navodnavanje. Kad se vratio iz zavičaja, profesor Gazavi je imao šta i da vidi. Njegov botaničarski ponos je podsećao na rodni kraj. Smežurane biljke, uvelo cveće, osušeni limun, jedino su palme nekako preživele. Jaser ga je tužno gledao izvinjavajući se što nije sačuvao gazdine rukotvorine. Odmah je preko Amazona naručio dron i još doplatio da mu stigne istog dana. Posle ubrzanog kursa na Jutjubu, naučio je da „pilotira” ovom čudesnom spravicom. Sačekao je subotu, kada je Aron s porodicom pohodio sinagogu, aktivirao je dron i uništio komšijinu fontanu u obliku manore.
Sledećeg dana čula se galama iz stambene jedinice 1948. Radovi behu u punom jeku, majstori su obnovljali fontanu a tehničari montirali ogroman video bim usmeren prema kući porodice Gazavi. Kad je pao mrak, najpre su se čuli uspaljeni govori Bibija Netjanahua a potom i snimci nedel koje bi svaki normalan sud proglasio genocidom. Aron je međutim bio ponosan na „uradak” svojih zemljaka u Gazi. Buka je uznemirila Jasera koji je iz zaleta preskočio zid i očas posla pocepao platno na velikom ekranu. Uklonio je tako sliku ali ne i ton pa je iz zvučnika i dalje treštalo „Hava nagila ve-nismeha”. Aronu je izvadio elektrošoker, popularni tejzer, i onesposobio komšijskog psa. Par sati kasnije, Jaser se pojavio ispred ulaznih vrata svog gazde ogrnut i kariranu, crno-belu kefiju.
Prvih nekoliko meseci, sitne pakosti varirale su na imaginarnoj skali bezumlja, od simpatičnih i nerazumnih do rizičnih i opasnih ali su ostajale tajna dveju porodica sa suprostavljenih strana zida razdora. Onda je komšijsko ludilo eskarliralo…
Najpre je zlatar prijavio profesora za zlostavljanje kućnog ljubimca pa mu je Društvo za zaštitu životinja zakucalo na vrata. Onda je Amir tužio Arona da ne izmiruje dugove prema državi te su poreznici danima pretresali finansijsku dokumentaciju u zlatari. Gospodin Švarc je potom poslao anonimno pismo svim ekološkim organizacijama da njegov komšija koristi previše vode pri zalivanju obnovljenog vrta a Gazavi je uzvratio dopisom opštini kako je u susednom dvorištu bespravno izgrađena fontana. Tako su u svoje ilegalne akcije umešali različite institucije sistema, ali ne i kućni savet plašeći se da ih ovi ne izbace iz „Pustinjskog mira”. Ratne operacije trajale su od oktobra 2023. godine i nije im se nazirao kraj sve do nedavno.
Svakog 4. jula, Amerika slavi Dan nezavisnosti. Bio je to praznik koji je porodica Gazavi tradicionalno proslavljala u punom sastavu. Posetili bi ih sin i snaha koji su živeli u Minesoti i ono najvažnije – doveli bi im unuka petogodišnjeg Ramija. Deda Amir se temeljno pripremio za doček svog omiljenog gosta. Igračke je birao pažljivo, a snabdeo se i sladoledom, kolačima uz obaveznu alvu i kadaif. Rami se igrao napolju i jedva čekao da padne mrak kada je deda za njega pripremio posebno iznenađenje – vatromet!
S druge strane zida, već oko podneva, počele su pripreme. Aron je uredio dvorište, poređao stolove i stolice i raspalio roštilj malo ranije za svaki slučaj. „Ako ništa drugo bar će duže pušiti onom zlotvoru!”. Mast je obgorevala šireći dim neprijatnog mirisa a domaćin sedeo za računarom i marljivo pripremao praznični program. Oko četiri, stigao je sin i šestogodišnji unuk Avi. Iako je bilo 45 stepeni u hladu, Švarcovi su nosili tamne sakoe i crne „kipote”, tradicionalne kapice koje se nose na vrh glave. Otac i sin su se dinstali na suncu dok se dečak igrao oko dedine fontane.
Gospođa Gazavi je pripremila bogatu trpezu. Za predjelo: baba gamuš i dolmu, onda pečeno jagnje koje je domaćin pazario u radnji „Kod Jusufa”, tabuleh salata i vruć somun. Za kraj baklava i čaj. I u komšijskoj kuhinji je bilo živo. Na jelovniku supa s maca knedlama, košer govedina sa već raspaljenog roštilja, kugel kao prilog i tradicionalni pleteni hleb – hala. Od slatkiša babka kolači i lubenica. Žene su postavljale sto, muškarci diskutovali o politici a klinci u dvorištu, neplanirano su otpočeli mirovnu misiju. Upoznali su se preko ograde, brzo sprijateljili i dogovorili da se nađu na ulici.
Mazili su Jasera i igrali Ramijevim novim igračkama pošto je deda Aron retko drešio svoju zlatarsku kesu. Dečaci su se potom razišli uz dogovor da posle večere zajedno gledaju vatromet. Tokom prazničnog obeda u pozadini je gruvao televizor odvrnut taman toliko da za stolom niko nije mogao čuti sagovornika. Kod Gazavija se „slušala” Al Džazira a kod porodice Švarc kanal Kešet 12. S prvim sutonom, počela je opšta pucnjava u komšiluku, pa su dede i unuci izašli u dvorište. Amir je postavio pirotehničke rakete i od unuka ponosno zatražio dozvolu za njihovo lansiranje.
„Jesi li spreman?”
„Kao Patrolne šapice pred misiju!”, odgovorio je unuk.
Krenula je kanonada: bela, zelena, crvena… pa opet ispočetka. S prvom raketom, iznad zida je virila dečija glavica. Avi je uzeo dedine merdevine i popeo se kako bi imao bolji pogled. Vatromet u susednom dvorištu bližio se kraju, a kada je i poslednja raketa zaparala vazduh, Aron je na laptopu aktivirao svoj šou. Virtualni vatromet koji je projektovao na tamnom arizonskom nebu. Plavo bele linije najpre su tvorile proširenu mapu Izraela, Davidovu zvezdu i na kraju zastavu svoje zemlje upletenu s barjakom SAD. Amir nije mogao da veruje očima. Kada je spustio pogled uočio je Ramija kako stoji na merdevinama i u društvu novog drugara, zadivljeno prati predstavu. Ne potraja dugo, a dede počeše još jednu žestoku svađu u kojoj su se bez razmišljanja priključili i njihovi sinovi. Izvirivali su iznad zida kao voajeri u gradskom parku. Klinci su ih prvo ignorisali, onda jedan drugom nešto šapnuli i otrčali svako svojoj kući. Nekoliko minuta kasnije, čula se nesnosna buka. Avi i Rami su, iz sve snage, varjačama lupali po šerpama koje su ukrali babama. Iznenađeni reakcijom mališana, matorci su istog momenta zaćutali, ušli u kuću i do kraja večeri se nisu oglašavali.
Narednih nekoliko dana, komšije su se trudile da gledaju svoja posla. Jednog jutra, dok su izlazili iz garaže, dedama se omaklo, pa su jedan drugom poželeli dobro jutro. Ali, kako je mudro govorila Amirova tašta „nije kome je rečeno već kome je suđeno!”. Krajem meseca, počela je sezona monsuna. Kiša, vetar a onda i velika oluja. Nevreme je protutnjalo brzo i efikasno. U naselju je padalo drveće, oštećeni su auomobili, poplavljeni sutereni, a u ulici „Staza razumevanja”, između stambenih jedinica 1988 i 1948, srušio se zid. Pošto je dogovor komšija bio nemoguć, obratili su se kućnom savetu.
I tako, idući unazad, dođosmo do početka naše priče.
Kada je sastanak završen i odluka stupila na snagu, Aron je odmah uložio žalbu tražeći da se dom porodice Gazavi sruši jer je njihov pas zapišavao zid zbog čega je isti postao porozan.
„Odlična ideja!”, omaklo se predsdniku kučnog saveta. „Na tom mestu bi mogli da podignemo teretanu sa jednim lepim restoranom.”
MORALGRAD 
Leave a comment