Priče iz Arizone: Tumbstone – POSLEDNJI PUCANJ VAJATA ERPA

U lepome gradu, gradu Tumbstonu, gde reka Santa Kruz zbog suše ne teče, ostala je samo jedna uspomena, predstava u centru, skoro svako svako veče. U pozorišnoj rekonstrukciji istorijskog dvoboja ko OK Koarala, ulogu Vajata Erpa dve decenije je igrao Džejms Rasel. Kad su ga godine stigle, glas i snaga izdali stvari su se promenile. Ima tome pet-šest godina, kada ga je reditelj pozvao da posle predstave popiju piće. Znao je da se nešto sprema jer je taj mladi, istetovirani klipan “nosio zmiju u džepu” i nikada u kafani nije platio turu. Od tada, neustrašivi šerif igrao je glavnog negativca – bandita Klantona. Džejms više nije bio isti čovek…  šarmer i zajebant, omiljeni lik starosedelaca i turista. Sedeo je nemo u uglu garderobe, lice ispijeno, pogled izgubljen… 

U Tumbstonu, sunce prži od ranog jutra a tokom dana asfalt počinje da se topi. Drvene kuće pucketaju na vrućini, a senke se skrivaju ispod krovova. Grad izgleda kao filmska kulisa. Glavna ulica, sa salunima i izbledelim reklamama za Kolt revolvere, svakog dana postaje pozornica. Na njenom kraju, ispred makete šerifove kancelarije i replike zatvora, nalazi se improvizovana scena za turiste. Svakog dana, tačno u podne, odigrava se dvoboj kod OK Korala. Posetioci na drvenim tribinama čekaju predstavu, pucnjavu i pobedu dobrih momaka nad onim drugim. 

Pre svakog izlaska na scenu, Džejms okrene srebrni prsten na malom prstu leve ruke. To je stara navika, ritual protiv uroka.  Taj prsten je dobio od Meri, poklon od žene koju je ludo voleo i zbog svoje tvrdoglavosti – izgubio. Zajedno su glumili u svom gradu i gostovali po celoj Arizoni. Meri je bila vatrena, duhovita, pametna. Njen pogled ispunjen nadom i energijom pozivao ga je da se probudi iz provincijske letargije, da skupi hrabrost i da zajedno krenu u avanturu i neizvesnost. Molila ga je ali “glavni šerif” nije poslušao. Napustila je Tumbston i posle višegodišnjeg lutanja, stigla u Holivud. Nije postala zvezda, ali se pojavljivala u mnogim filmovima ali u pozadini, u scenama koje pamte samo oni koji pažljivo prate svaku scenu. Više se nisu videli.

Posle predstave, Džejms je sedeo ispred saluna. Gledao je prema  rečnom koritu Santa Kruza, koje je već godinama suvo. Ostao je trag da je nekada ovde tekla reka, nekoliko barica i zelenkasti mulj na pustinjskom pesku. “Ova reka podseća na moj život. Ostalo je samo korito ali vode više nema.”

Iznenada mu je prišao čovek u šarenoj košulji. Izgledao je kao turista, ali hodao je sigurno, kao neko ko tačno zna gde je krenuo.

“Dobro ste odigrali onaj pad i polagano umiranje tokom dvoboja. Mnogo bolje nego mnogi profesionalni glumci koje sam angažovao!” rekao je.

Džejms ga je pogledao. 

“Znači ti mu dođeš kao neki filmadžija! Ako častiš viski, možda padnem još jednom.”

Stranac se predstavio: Rodžer, producent. Snimao je niskobudžetne  vesterne. Tražio je glumca za ulogu bivšeg odmetnika, sada starca koji ne priča mnogo ali pogledom puno kazuje. Posle trećeg pića, Džekms je postao pričljiviji. Pripovedao je lagano o glumi, o ljubavi i o šansama koje je u životu prpustio. Govorili su mu da treba da ide u Feniks, Los Anđeles… Ali je ostao. Alkohol. Ovaj grad. Jedna improvizovana pozornica – tako je izgledao njegov život.

“Kako si me našao?” pitao je reda radi. 

Rodžer je otpio malo kafe i pažljivo zagledao sagovornika.

“Preporučila me majka. Meri Buš.”, dodao je s blagim osmehom na licu.

Nastupila je tišina. Džejms se nakašljao i pažljivo odmerio mladića. Poznate crte lica, energija, strast prema umetnosti… Prepoznao je sve ono što ga je privlačilo kod jedine žene koju je zaista voleo. Ništa nije rekao, samo je črvsto stegao prsten i nekoliko puta ga okrenuo oko prsta. Plašio se da pričom ne pokvari ovaj trenutak. Naručio je piće i rekao mu da ostavi scenario i broj telefona a on će mu se uskoro javiti.

“Samo da vas podsetim da snimanje počinje kroz mesec dana!”, rekao je Rodžer dok je nazdravljao lokalnom kauboju. Potom je pokupio svoje stvari i startovao Teslu i napustio Tumbston.

Odmah je pozvao reditelja iz Tumbstona i obavestio ga da će uzeti nekoliko slobodnih dana, na šta je priučeni šalabajzer odgovorio:

“Velika stvar, mogu da angažujem bilo kog pijanca da padne tokom dvoboja!”

Džejms je progutao knedlu, oćutao uvredu i prekinuo vezu. “Videćeš ti magarče nevaspitani koga nazivaš nesposobnim pijancem!” Iz saluna odlazi do isušene reke, gledao u prljavi pesak i razmišljao o svom promašenom životu. “Ta uloga u filmu, ma koliko mala bila, bolja je od ovog valjanja u prašini bez ijedne izgovorene reči!” Popušio je nekoliko cigareta i krenuo kući. Na ulazu, iz oštećenog poštaskog sandučeta virila je pošiljka u žutom omotu. Izvadio je paket i spazio pismo. Brzo je pocepao koverat i na finom papiru prepoznao rukopis.

“Najdraži šerife, mili moj Vajate,

Rodžera si upoznao. Video si koliko toga vam je zajedničko. Puno sam mu oričala o tebi, koliko si dobar glumac i čovek. Prihvati ulogu i dođi što pre!

Tvoja M.”

Džejms je otvorio veliki, žuti koverat u kome se nalazio scenario za film “Prašina i tišina”.  U sobi je bilo zagušljivo, iako su prozori bili otvoreni. Ni dašak vetra, samo prašina. Seo je za sto, složio pismo i scenario jedno pored drugog. Analizirao je svaku krivinu slova M, nervozno ubodene tačke i čuveno Y koje ga je od detinjstva podsećalo na praćku. Skuvao je kafu, zapalio, i za pola sata pročitao scenario. Prošetao je po stanu, zatvorio prozore, uključio klimu a onda je još jednom prošao kroz najzanimljije scene svog prvog filma. Poslao je Rodžeru pristanak a ovaj mu odmah uzvratio adresom motela u Jumi gde će odsesti tokom snimanja. 

Nedelju dana kasnije, iz ostave je uzeo prašnjavi kofer, isti onaj s kojim je pre mnogo godina išao na turneje po Arizoni. Tada je i Meri putovala s njim. Još uvek je mirisao na nju. Okrenuo je prsten nekoliko puta, i spakovao najnužnije stvari. Kad je izlazio iz kuće, pogledao je još jednom prema Santa Kruzu. Reka nije tekla, ali je i dalje bila reka. Možda je i on još uvek ona “glumčina” kako su mu nekada govorili? Na autobuskoj stanici, trudio se da izbene poglede sugrađana, želeo je da Tumbston ostavi iza sebe. Čekao je prevoz ali i nešto drugo, mnogo značajnije… novi početak? Iste večeri, u motelu je upoznao reditelja i odmah osetio nepoverenje koje je mladi umetnik osećao prema amateru iz kaubojskog grada. A onda je stigao i glavni producent. Džefri je naručio večeru i druženje se nastavilo do ponoći.

Prvi dan snimanja. Obukao je kostim i čekao svoj red. Nije imao puno teksta. Tumačio je lik koji je odavno sve rekao. 

“Kamera?”; “Ide!”; “Ton?”; “Ide!”; “Akcija!” 

Snimali su scenu u kojoj njegov lik sedi u tišini dok sin koga nikad nije upoznao silazi s konja i prilazi neznancu. Nemo su se pogledali. Džejms je najpre pustio suzu i čvrsto zagrlio mladića. 

“Kat! Prodato! Odlično!”, viknuo je reditelj.

Uveče, sedeli su ispred motela. Glimac iz Tumbstona je pio burbon a producent pivo.

“Nadao sam da ćeš doći ali sam strahovao da ćeš odbiti ulogu”, rekao je Rodžer.

“Kolebao sam se ali nisam mogao da ti kažem – ne!”, odgovori Džejms.

Tišina.

“Kad sam bio mali”, reče mladić, “majka mi je pričala o tebi. Uvek s nekom zadrškom. Volela te je više nego što je htela da prizna. Ja sam te samo zamišljao. Sada više ne moram.”

Džejms podiže čašu.

“Za uloge koje nismo odigrali.”

“Za novi početak! Živeli!”

Utom se pojavio reditelj. Stao je ispred veterana, blago se poklonio i pružio mu ruku.

“Gospodine Rasel, to što ste danas uradili… Nisam mogao da verujem da ćutanje može da bude glasnije od najdužeg monologa.

Džejms ga je pogledao.

“Ni ja nisam znao. Do danas.” 

Ponovo su ostali sami. Rodžer je doneo flašu viskija iz motelske sobe.

“Još nisam siguran da li si mi ti otac.

“Ne znam ni ja sinko ali to sad više nije ni važno.

“Kako nije?”

Džejms je pogledao prema zvezdanom nebu bez oblaka. I tiho prozborio:

“Važno je da smo sada u istom kadru.”

Snimanje je završeno, kamere spakovane, kostimi odneti na hemijsko čišćenje. Veći deo ekipe je otišao. Ostalo je samo nekoliko ljudi iz tehnike, producent, sporedni glumac i jedan film koji čekao montažu i neku svoju publiku. Džejms je sedeo ispod nadstrešnice i čekao je snimatelja da ga odbaci do Tumbstona. Sada je, kao “zvezda”, imao obezbeđen prevoz.

U tom momentu, na parkingu se zaustavio tamnoplavi auto. Izašla je žena s kaubojskim šeširom i naočarima za sunce. Hodala je sporo, ali uspravno. Stala je ispred Džejmsa. Skinula naočare i dugo ga gledala. 

“Pa ti si stvarno došao!”, rekla je.

“Kad si me pozvala, konačno sam shvatio da ne želim ostati namćor do kraja života!”.

Seli su jedno kraj drugog i neko vreme ćutali.

“Videla sam ga kako te gleda”, rekla je. “Isto kao ti mene, one večeri posle poslednje zajedničke predstave. Ali Rodžer nije tvoj!”

Džejms ne reče ništa. Gledao je pravo u oči, bile su iste kao nekada, zelene, nemirne, vaterne…

“Njegov otac je jedan producent iz Čikaga. Nije ga priznao, nikada ga čak  nije ni video. A ja sam kreirala lik oca i uvek pričala o tebi. Govorila mu da je njegov tata bio pravedan, malo tvrdoglav, ali uvek svoj. Naučio je da hoda kao ti. Da ćuti kao ti.

Džejms je klimnuo.

“Znači, odrastao je verujući u legendu?”

“Ne, verovao je istinu!”, ispravila ga je.

Džejms pogleda u daljinu. U nebo. U senku stabla.

“Hvala ti!”, reče tiho.

“Na čemu?”

“Što si me učinila ocem, a da to nisam znao. I što si mi dala da to osetim pre nego što odem.”

Meri mu stavi ruku na rame.

“Nisi ti još gotov!. Nisi više ni Klanton, ni Vajat Erp. Bio si i ostaćeš – moj Džejms Rasel!”

Nebo je menjalo boju. Od sive u narandžastu, a onda u zlatnu. Vetar slab još uvek nespreman da uzburka dan.Džejms i Meri su sedeli na drvenoj klupi ispred motela. Ispred njih, prazna flaša i pepeo cigareta oko piksle na sredini stola. Nebo je postajalo svetlije. U tom trenutku, dok se sunce dizalo nad pustinjom, njihove ruke su se srele na sredini klupe, prsti se isprepletali, kao dve senke koje su se prepoznale posle dugog lutanja. I tako su ostali.