(NE)POŽELJNI ILEGALACI

„Ka severu krenuh radit’,
životni je brodolom.
Između Seute i Gibraltara,
slomljen sam jer nemam dom.”

Dok traje najveća deportacija imigranata u istoriji SAD, jedni likuju, drugi se krste i levom i desnom, dok treći polako pakuju kofere da se sami prijave, kako se „drugovi milicajci ne bi mučili da dolaze po njih”. Liberalni Amerikanci se još uvek iščuđavaju, a normalni konzervativci polako dolaze sebi. Pre izbora mislili su da se Deda Donald samo šalio, a sada kosu na glavi čupaju svesni svoje naivnosti. Postoje i oni treći, koji ne vide dalje od svog nosa, a jedan od njih živi preko puta mene.

Komšija Džastin je nedavno otpustio Meksikanca koji mu je godinama šišao travu i potkresivao drveće, pa je od predsedničkih izbora postao sam svoj baštovan. Svake druge subote pravi buku kao da kolje svinju, a dvorište mu sada izgleda kao golf teren u Gazi.

„Kod tebe, komšija, još uvek dolaze Meksikanci bez vize!”, reče mi u prolazu.
„Mene, Džastine, nisu učili da ljudima prebrojavam krvna zrnca, a da im tražim dokumenta – nisam nadležan!”
„Puno rizikuješ s tim imigrantima!”, bio je uporan.
„Ne zaboravi, komšija, da sam i ja imigrant. Treba li da ti pokažem ‘putovnicu’?”
„Ti si drugo… “, reče pomirljivo.
„Misliš, ja sam belac!?”, nisam izdržao.

Komšija ništa nije odgovorio, već je zgrabio ašov i pohitao u baštu u kojoj je posadio povrće kako ne bi zavisio od meksičkih farmera.

Analizirajući novonastalu imigrantsku situaciju, liberalno orijentisani komičar Trevor Noa pokušao je, u svom stilu, da ponudi rešenje. On se, naime, slaže sa proterivanjem stranaca iz Amerike, ali pod jednim uslovom – ako se sa jelovnika američkih restorana ukloni i etnička hrana. Ako se ukinu meksička, kineska, indijska, italijanska, francuska, afrička i mediteranska kuhinja, Amerikancima bi ostao samo – krompir, i to bez začina. „Pa neka onda jedni druge hrane tim splačinama bez ukusa, boje i mirisa!”, zaključuje Noa.

S KOLENA NA KOLENO

Prvi američki imigranti bili su preci baš ovih domoljubno nadahnutih rasista. Askurđeli u sedmom i kurajberi u četrnaestom kolenu bili su okoreli kriminalci pristigli iz zapadne Evrope, koji su brzo proterali starosedeoce. Početkom 16. veka, prvi su stigli Španci, a stotinak godina kasnije Englezi, Nemci i Skandinavci. Za razliku od današnjih domaćina, njih su tadašnji starosedeoci prihvatili raširenih ruku. Pružali su im pomoć, pomagali da sagrade naselja i gostili ih ćurkama, koje su postale simbol zahvalnosti nezahvalnih pridošlica. Oni su domorodcima doneli „vatrenu vodu” i „demokratiju”, a od njih ukrali naftu, zlato i na kraju celu zemlju. Potomci prve generacije imigranata danas sladostrasno proteruju svekolike došljake, braneći navodno čistotu Amerike.

U knjizi „Invazija Amerike: Indijanci, kolonijalizam i opravdanje porobljavanja” detaljno su prikazana iskustva američkih Indijanaca tokom kolonizacije u 17. i 18. veku. Autor Frensis Dženings istražuje kako su različita plemena starosedelaca reagovala na dolazak Evropljana, na koji način su se borili da očuvaju svoju zemlju i kulturne vrednosti i kako su trgovinski odnosi sa kolonistima promenili dinamiku moći.

U jednoj od istinitih priča, upoznajemo porodicu Dojl, koja napušta Irsku u vreme kada je u toj zemlji vladala velika nemaština, a stanovništvo bilo na ivici gladi. Dojlovi su dugo plovili do Amerike, iscrpljeni i nesigurni, nadajući se boljem životu. Stigli su u Oklahomu, gde su ih dočekali članovi plemena Osaž, prihvatili ih i pomogli da se skuće i na indijanskoj zemlji stvore dom. Učili su ih preživljavanju, kako da love, uzgajaju biljke, poštuju prirodu i žive u harmoniji sa zemljom.

Imanje koje su Dojlovi dobili na poklon nije se razlikovalo od poseda njihovih komšija. Ubrzo, međutim, u dvorištu su pronašli naftu koja je preko noći promenila sve. Počeli su eksploataciju, proširili imanje, investirali u nove tehnologije i zaradili veliki novac.

„Prava moć”, zaključuje Dženings, „ne leži u osvajanju, već u uvažavanju onih koji nas okružuju, onih koji su bili tu pre nas. Samo u tom međusobnom poštovanju može nastati istinski prosperitet, koji neće biti zasnovan samo na onome što uzimamo, nego i na tome što dajemo.”

Da bi se opisao položaj imigranata u Tramp-Maskovoj Americi, nije potrebna literatura – dovoljno je prošetati do prve prodavnice građevinskog materijala, gde se skupljaju fizički radnici iz Južne i Centralne Amerike.

Pošto se u kući vremenom nakupilo mnoštvo nepotrebnih stvari, po ženinom nalogu sredio sam garažu. Kao rezultat, stvorila se gomila krša i loma koga se valjalo ratosiljati. Kako bih izbegao išijas i druge simptome trećeg doba, skoknuo sam do stovarišta i pokupio jednog „ilegalca”.

Zove se Francisko, ne govori engleski, ali se u brojeve i valute odlično razume. „Taman da provežbam španski!”, obradovao sam se. I tako, reč po reč, razgovoru nikad kraja…

Pre desetak godina, Francisko je ilegalno prešao meksičku granicu i ubrzo dobio privremenu radnu dozvolu. Za razliku od Amerikanaca, fizičkog posla se nije plašio, pa je čistio ulice, radio na gradilištima, sakupljao sekundarne sirovine, šišao travu i ulepšavao američka dvorišta. Uredno je plaćao porez, znajući da je to jedini način da postane sastavni deo društva u kome živi. Radio je od jutra do mraka da bi uštedeo novac i mogao da dovede porodicu iz Meksika. Deceniju kasnije, još uvek nije skupio dovoljno.

Tri dana po ustoličenju „narandžastog kralja” i „viteza motorne testere”, pripadnici ICE-a (Imigrantska policija) zakucali su na vrata iznajmljenog stana u siromašnom naselju u Feniksu. Francisko je, srećom, tada radio na pražnjenju septičke jame u drugom kraju grada, a radni zadatak ga je sve više podsećao na atmosferu koja odnedavno vlada u obećanoj zemlji Americi. Sada se krije od onih koji primaju platu od njegovog, krvavo zarađenog dolara.

„Razmišljam da se vratim u Meksiko i od ušteđevine otvorim kiosk brze hrane. Tamo ću plaćati reket kartelu, ali oni će me bar štititi!”

UVREĐENA „STARA DAMA”

Iako poznata po liberalnim zakonima kada je reč o strancima, u Evropi je u više navrata sprovođeno organizovano proterivnje imigranata.

Evropa je kroz svoju istoriju bila i izvor i destinacija raznih  migracija. Kolonijalna prošlost Evrope ostavila je dubok trag u percepciji prema „gostujućim radnicima”. Tokom 20. veka, posleratni ekonomski oporavak mnogih evropskih zemalja stvorio je potrebu za radnom snagom što je otvorilo vrata imigrantima iz bivših kolonija, pre svega sa Bliskog istoka, Indije, Alžira, Maroka… Pad komunizma u Istočnoj Evropi  početkom 1990-ih, stvorio je nove migracijske tokove u Evropi. U tom periodu, izbeglice i migranti sa Balkana postali su novi došljaci, suočeni s negativnim prijemom domaćina koji su ih doživljavali kao nosioce etničkih sukoba i političke  nestabilnosti.

Tokom 1950-ih i 1960-ih, Francuska je donela stroge zakone o imigraciji, a vlasti su počele da sprovode politiku proterivanja imigranata koji nisu imali odgovarajuće papire ili koji su smatrani viškom radne snage. Ova praksa je postala još izraženija u periodima kada je ekonomija bila u opadanju, kao tokom recesija. Kanije, predsednik Nikola Sarkozi je 2010. godine pokrenuo kampanju za proterivanje romskih migranata. Vlasti su izvršile masovne deportacije Roma koji su došli iz Rumunije i Bugarske što je izazvalo debate o ljudskim pravima i poštovanju prava manjina.

Krajem prošlog veka, Nemačka je sprovodila selektivne deportacije. Iako je, posle Drugog svetskog rata, bila poznata po  liberalnoj politici prema gastarbajterima, ekonomskim migrantima iz Turske i drugih zemalja, posle ujedinjenja 1990. godine zemlja je počela da sprovodi strože zakone o imigraciji.

Tokom 2000-ih, Španija i Italija, postale su glavna destinacija za migrante, posebno iz Latinske Amerike, Afrike i drugih delova Evrope i suočile se sa velikim izazovima kada je reč o nezakonitim migrantima. Tokom perioda ekonomske nestabilnosti, italijanska i španska vlada sprovodile su politiku “čistki” i proterivanja ilegalnih migranata. 

U Velikoj Britaniji, politika prema imigrantima bila je bolna tačka konzervativaca. Posle referenduma o Brexitu 2016. godine, došlo je do ozbiljnog povećanja pritiska na i organizovanih deportacija, naročito prema imigranata iz istočne Evrope. 

Poslednjih godina, Evropu je zapljusnuo izbeglički talas sa Bliskog istoka i Severne Afrike što je probudilo animozitet domaćeg stanovništva prema imigrantima. Konzervativne političke snage podstiču strah od „islamizacije” ili „ugrožavanja nacionalnog identiteta” zbog dolaska stranaca. Gubitak kulturnog integriteta postao je politička platforma koja se oslanja na strahu od nepoznatog tako da imigranti – bili oni legalni ili ilegalni – postaju kolektivni „neprijatelj” čije zajednice starosedeoci doživljavaju kao opasnost za stabilnost društva.

Države poput Mađarske, Poljske i Italije postale su epicentri oštrog protivljenja migrantskoj politici EU, dok su krajnje desničarske stranke doživele uspon na talasu anti – imigrantskih stavova.

Balkan se i po ovom pitanju razlikuje od ostatka sveta. U našim krajevima stranci su dobrodošli jer dok oni rade na građevinama, švercuju robu i voze autobuse gradskog saobraćaja, lojalna omladina može da ispija „produženi sa sojinim mlekom i metalnom kašičicom”. Na Kineze, Vijetnamce, Nepalce i ostale gledamo sa simpatijama naročito kada ih slušamo kako nevešto izgovaraju srpske psovke i podižu tri prsta. Srbima međutim, najviše smetaju došljaci – Srbi! Novosađane „ugrožavaju” srpski dođoši pristigli iz Bosne i Hrvatske, Kragujevčane „Kosovari” a Beograđane svi ostali koji nisu iz „kruga dvojke”. Kao neko ko je odrastao u Staroj radničkoj Koloniji, sećam se razgovora svojih komšija: 

„Da li je on rođeni Kolonac?”; 

„Ma jok bre, taj ti je došao čak sa Pivare!”; 

„Pa vidim da mi deluje sumnjivo!”

U prilog rečenom i podatak da je nadimak najpopularnijeg kragujevačkog fudbalera svih vremena, bio i ostao – Sava Maršićanac.

Ja sam duh što gradom luta,

Moj život je zabranjen.

Vlast mi kaže: „Nema puta,”

Jer zakonski sam prevaren.

Gos’n crnac – ilegalac,

Peruanac – ilegalac,

Afrikanac – ilegalac,

Marihuana – ilegalna.

Stihovi Manu Chao: „Clandestino” – „Ilegalac” (prepev sa španskog D. Krstić)