Moj život je pesma. Ne hvalim se dragi čitaoče jer mene, baš kao ni tebe, Milošević nije mazio a Tramp me tretira isto kao i tebe Vučić. Nešto drugo je u pitanju. Od kada sam se oženio, a tome će uskoro pune četiri decenije, u našoj kući se uvek čuje muzika. Ponekad svira moja zakonska drugarica, a mnogo češće njeni đaci. Klavirski zvuci dopiru iz prstiju mališana svih uzrasta, od kojih ogromnu većinu čine oni kineskog porekla.
Bio je 15. mart. Jezdio sam internet talasima od N1, preko Al Džazire do Insajdera. Stotine hiljada pristojnih ljudi, u besprekornoj organizaciji studenata, ispunili su ulice Beograda. Satima sam uživao sve do momenta kada je tokom odavanja počasti nevinim žrtvama novosadske tragedije neko odlučio da sve to pokvari. Svetleći skup mladosti i slobode pokušali su da uvaljaju u blatnjavu kaljugu „ćacilenda“, ali im nije pošlo za rukom. Studenti su skinuli redarske prsluke i zamolili istomišljenike da se raziđu. Uprkos srpskom inatu, ljudi su ih poslušali i tako uskratili zadovoljstvo vrhovnom poglavaru šatora, blata i čekića. Najmasovniji skup u istoriji Srbije završen je dostojanstveno, baš kao što je počeo i trajao satima. Gorak ukus ostavila je očajnička odluka gore pomenutog nepomenika da upotrebi zvučno oružje protiv svog naroda i to za vreme petnaestominutne tišine.
Izlazim da pokupim Amazon pošiljku, a ispred kuće šeta kosooki gospodin mojih godina. Ljubazno se javlja i izvinjava zbog cigarete u ruci.
„Loše navike iz mladosti!“, kaže pre nego što se predstavio. „Ja sam Majkl Zhao, inače moj unuk uzima časove klavira kod vaše supruge.“
Pružam ruku i započinjem neobavezan razgovor o vremenu i lepoti klasične muzike, ali moj sagovornik je osetio šta me zaista muči.
„Divan skup danas u Beogradu, šteta što su ga tim oružjem pokvarili!“
Ubrzo saznajem da drug Zhao još uvek predaje istoriju na fakultetu te da u slobodno vreme proučava karakteristike nekonvencionalno-sofisticiranog oružja za razbijanje demonstracija. Iz prve ruke sam dobio informacije koje sam želeo da znam ali nisam imao koga da pitam. Ugasio je cigaretu i počeo predavanje ispred garažnih vrata mog doma.
Oružje, poznato i kao “zvučni ili sonarni top” (Long Range Acoustic Device), koristi se za kontrolu masa i razbijanje demonstracija emitovanjem snažnih zvučnih talasa koji mogu izazvati nelagodnost ili dezorijentisanost kod ljudi. Prva upotreba zvučnog oružja protiv demonstranata dogodila se u septembru 2009. godine, tokom samita G20 u Pitsburgu. Policija je koristila uređaj kako bi rasterala demonstrante, što je izazvalo kontroverze zbog mogućih zdravstvenih posledica. Tokom protesta u Tbilisiju 2011. godine, vlasti su koristile zvučno oružje za razbijanje demonstracija. Ovaj potez je izazvao kritike međunarodne zajednice usled prekomerne upotrebe sile. Tokom rata u Ukrajini, zabeležena je upotreba istog oružja, iako detalji o konkretnim incidentima nisu široko dostupni. Posle ubistva Majkla Brauna, u Fergusonu, država Misuri, izbili su protesti protiv policijske brutalnosti. LRAD upotrebljen kako bi se kontrolisala masa i uspostavio red. I tokom protesta protiv izgradnje naftovoda u Severnoj Dakoti, poznatih kao protesti na Stending Roku, policija je iz magacina izvadila sonarni top da rastera demonstrante. Ove metode su izazvale osudu organizacija za ljudska prava zbog prekomerne upotrebe sile i kršenja prava na mirno okupljanje. Upotreba LRAD-a protiv demonstranata pokrenula je debatu o etičnosti i potencijalnim zdravstvenim rizicima povezanim sa ovim uređajem. Iako je prvobitno osmišljen kao sredstvo vojne prinude, njegova primena u civilnim situacijama dovela je do pravnih sporova i zahteva za strožijom regulacijom njegove upotrebe te je u većini zemalja zabranjen.
U međuvremenu, unuk je završio čas, ali deda nije planirao da se zaustavi, pa sam ih pozvao da uđu u kuću. Skuvao sam čaj iako niko od nas nije bio prehlađen.
„Impresivno! Otkud interes za ovu tematiku?“, bio sam radoznao.
„Ja sam preživeo Tjenanmen! Od tada pomno pratim sve što je vezano za studentske proteste u svetu i upotrebu sile na njima!“
Nenadani gost sada je imao punu pažnju nekadašnjeg novinara čija strast za istinom nikada nije prestala. Sipao sam još čaja i izneo Jafa keks kupljen u radnji „Kod Jusufa“. Nije trebalo da postavljam pitanje jer Majkl je nastavio tamo gde je stao.
Tokom 1980-ih Kina je prolazila kroz ekonomske reforme pod vođstvom Deng Sjaopinga. Iako su u početku donele ekonomski rast, reforme su izazvale inflaciju, nezaposlenost i produbile socijalne razlike. Mnogi su smatrali da je politički sistem ostao rigidno autoritaran, dok su obični građani nosili teret ekonomske nesigurnosti. Dodatni faktor nezadovoljstva bila je smrt Hu Jaobanga u aprilu 1989. Hu, bivši generalni sekretar Komunističke partije Kine, bio je poznat po liberalnijem pristupu reformama i zagovaranju političkih promena. Njegova smrt postala je katalizator za masovne studentske proteste, jer su mnogi u njemu videli simbol demokratskih težnji.
„U to vreme radio sam kao asistent na katedri za istoriju Univerziteta u Pekingu. Odmah sam se priključio mojim studentima!“, pojasnio je Majkl Zhao.
Prvi protesti počeli su na trgu Tjenanmen, u aprilu 1989. i ubrzo okupili desetine hiljada studenata, radnika i građana. Demonstranti su zahtevali veće političke slobode, borbu protiv korupcije i dijalog s vlastima. Vlada je u početku pokazala određenu toleranciju, ali je situacija postajala sve napetija pošto su se demonstracije širile po celoj zemlji. U maju 1989, protesti su privukli preko milion ljudi. Studenti su organizovali štrajk glađu, a na trgu je podignuta statua „Boginje demokratije“ koja je bila inspirisana Kipom slobode. Istovremeno, unutar same Komunističke partije rasla je podela između onih normalnih koji su smatrali da se problem može rešiti pregovorima, i kineskih „ćacija“ koji su zagovarali silu. Krajem maja, kineska vlada je proglasila vanredno stanje i angažovala Narodnooslobodilačku armiju da uguši proteste. U noći između 3. i 4. juna, tenkovi i naoružani vojnici ušli su u Peking. Pucali su i tenkovima gazili nenaoružane demonstrante i prolaznike, a prema nezavisnim izvorima, ubijeno je preko hiljadu mladih ljudi. Kineska vlast nikada nije objavila tačan broj žrtava.
„Bilo je užasno!“, rekao je Majkl dok je nevešto skrivao suze. „Vojnici su koristili bojevu municiju, palili improvizovane barikade i pucali na ljude koji su pokušavali da pobegnu. Režim i danas odbija da prizna masakr i na internetu aktivno cenzuriše bilo kakvu diskusiju o tome!“
„Naši studenti su još dobro prošli!“, rekao sam neoromišljeno.
„Ne bih ja to poredio prijatelju“, nastavio je dobronamerno. „Srbija je mala zemlja u srcu Evrope. Ne sme svaka budala da gazi decu čak i ako želi. Kina je drugo. Imao sam sreće da mi je žena vrhunski hirurg pa smo se nekako dokopali Amerike, inače bi me pojeo mrak.“
Profesor Zhao inače priprema knjigu o studentskim protestima u svetu od 1968. do današnjih dana.
„Malo koga to zanima, ali objaviću je za svoju dušu i prijatelje!“, rekao je, neizdržavši da me upozna sa ključnim delovima knjige u nastajanju.
Studentski protesti širom sveta oduvek su odražavali političke, društvene i ekonomske tenzije u svojim državama. Posle legendarne 1968. godine, kada su se studenti pobunili u celom svetu, planeta je otkrila novo doba aktivizma, u kome su, uprkos nasilju i žestokim reakcijama vlasti, mladi ljudi postali pokretači promena. Jedan od najpoznatijih primera brutalnog gušenja studentskih protesta desio se 4. maja 1970. na Univerzitetu Kent Stejt u Ohaju. Studenti su protestovali protiv američke invazije na Kambodžu za vreme Vijetnamskog rata. Pripadnici Nacionalne garde otvorili su vatru na demonstrante i ubili četvoro studenata, ranivši devetoro. Samo deset dana kasnije, 14. maja, u sličnom incidentu na Džekson Stejt univerzitetu u Misisipiju, policija je ubila još dvoje studenata. Ove tragedije izazvale su masovne proteste širom SAD, ali su istovremeno pokazale do koje mere je američka vlada bila spremna da primeni silu protiv svojih građana. Posle masakra na Trgu Tlatelolko 1968. godine, gde je ubijeno nekoliko stotina ljudi, meksički studentski pokret nastavio je borbu. U junu 1971. u Meksiko Sitiju je izbio novi protest, poznat kao “Corpus Christi masakr”, kada je paravojna grupa povezana s državom ubila najmanje 120 ljudi. Ovaj događaj je dodatno učvrstio represivnu politiku meksičke vlade tokom 1970-ih. U julu 1999. studenti u Iranu pokrenuli su proteste protiv represije i zatvaranja liberalnih novina. Protesti su trajali šest dana i nasilno su ugušeni od strane snaga bezbednosti i paravojnih organizacija. Više od 70 studenata je nestalo, dok su stotine uhapšene i mučene. Jedan od najvećih studentskih pokreta poslednjih godina dogodio se u Hongkongu 2019. godine, kada su studenti i mladi ljudi predvodili demonstracije protiv kineskog uticaja na autonomni region. Protesti su često eskalirali u sukobe s policijom, koja je koristila suzavac, vodene topove i gumene metke. Iako zakon o izručenju nije usvojen, represija nad učesnicima protesta bila je brutalna, a mnogi su uhapšeni ili su morali da emigriraju.
„Najnoviji protesti u Srbiji razlikuju se od svih pomenutih samo po jednoj stvari, a to je umeće organizovanja. Zahvaljujući studentskoj mudrosti i podršci čitavog naroda, uspeli su da izbegnu tragičan epilog!“, rekao je profesor sa divljenjem u glasu.
Tada je zazvonio telefon i Majkl je tiho promucao, izvinjavajući se što se toliko zadržao, te obećao da odmah kreće kući. Pošto su bračni odnosi univerzalni na svim meridijanima, suvišno je dodati da je s druge strane bila gospođa Zhao.
U nastavku vikenda slušao sam reakcije učesnika i posmatrača najvećeg protesta u istoriji Srbije. Onaj protiv čije se kabadahijske vladavine narod i pobunio, poručio je studentima da se besramna akcija njegove policije nije dogodila te da „će im Đura oprostiti što ih je tukao!“ Što bi moja baba Mica rekla – „šumšule se za mišljenje ne pitaju, al’ ga same daju!“
Tada su iznenada, na vrata grunuli unučići, donoseći najlepšu zvučnu senzaciju za svakog dedu.
MORALGRAD 
Leave a comment