SANJIVO PROROČANSTVO

Uhvatio sam sebe da stalno nešto skupljam, čuvam i povijam, kao da ću živeti dvesta godina. Još od ulaska u treći milenijum, neprestano sam tragao za načinima da sačuvam sve što mi je važno. Najpre sam muziku sa MP3-a rezao na diskove, filmove sa VHS-a na DVD, a čim sam garažu napunio papirnim knjigama, počeo sam da gradim elektronsku biblioteku. Postao sam arhivar sopstvene prošlosti. A onda, negde na početku ove decenije, stvari su krenule nizbrdo.

Bilo je to lenjo, zimsko popodne, tek što smo završili s ruskom salatom i podvarkom, kada su nas zatvorili u kuće. Od februara 2020. „u narod“ smo mogli samo s posebnim ausvajsom. Jedni su pali u depresiju, drugi navalili na brašno, ulje i toalet papir. A ja? Ja sam se setio svojih kolekcija. Otvorim fioku s diskovima, ali oni se ubuđali. Proverim fleš-drajv s knjigama, neki PDF-ovi nestali, drugi ne mogu da se otvore. Sve ima svoj rok trajanja, čak i elektronski zapisi.

„Tako ti i treba kad samo nešto skupljaš, kao da ćeš u grob da nosiš! Arhivar, ljubi ga žena,“ očita mi lekciju bračna družbenica i pohita da nas snabde zalihama sapuna i deterdženta.

Pošto na ulicu nisam smeo, a kolekcije misteriozno nestale, dosada me je uzela pod svoje. Počeo sam da se bavim parapsihologijom. Da čitalac ne pomisli kako sam skrenuo s uma, pojasniću: kada vam na maloj sceni životnog igrokaza predstave „smešno-opasni“ virus, a na globalnom ekranu objasne da će sedenje u kući s maskom postati nova normalnost, ne preostaje vam ništa drugo nego da pokušate predvidite kraj takvoj mahnitosti.

Tih dana, od muke, postao sam vidovit.

Odmah mi se javilo da nam sledi medijsko i svako drugo jednoumlje. Iz centra će lansirati sulude teorije zavere kako bi svako promišljanje bilo proglašeno ludilom. U priču će ubaciti ravnozemljaše, guštere i razne spodobe. Ko se usudi da postavi logično pitanje o tome zašto je ceo svet stao zbog jačeg gripa ili da li je spas u vakcinama nastalim za nekoliko meseci – biće proglašen budalom i antivakserom, čak i ako do tada nije propustio nijednu vakcinu u životu. Predvideo sam da će celo čudo potrajati nekoliko meseci, a onda nestati bez traga. Posle toga trošićemo zalihe hrane i higijenskih sredstava jer će nas dočekati ekonomska kriza. Stručnjaci će nam objašnjavati kako je inflacija posledica „neproduktivnosti tokom pandemije“, dok su mešetari na berzi kupovali jeftine akcije čekajući bolje dane za prodaju.

Od tada, svakog januara pažljivo čitam predviđanja raznih „stručnjaka“ – novinara, analitičara, političara, istoričara… I evo nas, početak je 2025. godine. Ako je verovati njihovim rečima, očekuje nas rast tenzija između SAD-a, Kine i Rusije. Evropska unija suočiće se sa energetskom krizom, migracijama i političkim podelama. Sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku eskaliraće, dok će veštačka inteligencija masovno ukidati radna mesta. Ekstremni vremenski uslovi guraće svet na ivicu ekološke katastrofe.

Počinjem da tonem u san.

Nalazim se na neobičnom mestu. Ravnica bez kraja, nebo tmurno, zemlja crvenkasta. Osećam nelagodu i nesigurnost, a opet mi se čini kao da sam tu već bio. Osvrnem se i shvatim da nisam sam. Preda mnom stoje dvojica ljudi. Jedan, visok, s dugim brkovima i šajkačom na glavi, zavija duvan i odmerava me pogledom mudraca. Drugi, u tamnom ogrtaču i s trorogim šeširom, drži pero u ruci. Lice mu je skriveno dugom sedom bradom.

„Znaš li ti, brate, gde si?“ reče deda sa šajkačom. Glas mu je bio odlučan, jasan. „Došao si među proroke. Ja sam Mitar iz Kremne, a ovaj ođe je Mišo ili Nostro što nam dođe iz Francuske.“

„Nostradamus?“ promucah.

„Tačno,“ reče drugi s blagim osmehom. „Poslušaj nas dobro. Ono što ćemo ti reći nećeš lako razumeti, ali moraš zapamtiti.“

Njihovi glasovi preklapali su se i šuštali kao tokovi dve reke koje su se ulivale u treću. Prostor oko nas počeo je da se menja, oblikujući se prema njihovim rečima, kao da je i sam pejzaž slušao i prilagođavao se njihovim mislima. Gledao sam ih pravo u oči, ne želeći da prekinem tok mudrosti koji je kipteo iz njih.

„Dôće vrijeme,“ započe Mitar, glasom koji je zvučao kao da dolazi iz davnina, „kad će naš narod gledati u jednog čo’eka ko u boga. I taj će biti naš vođa. Opasno će ime nostiti al’ kratko da se lakše pamti. U glavu neće biti mlogo čitav, al’ svetina za to neć na vrijeme saznati. Učio je taj kako da vlada narodom, al’ nije naučio kako da ga sasluša. Jahaće mu na grbači sve dok se mladost ne probudi. Tada će ga i njegovi izdati, a ljudi će gledati kako pada, ko snop žita na letinu.“

„A šta će biti s imanjem na jugu zemlje?”, nadovezao se Mišel de Nostradamus.

Mitar Tarabić uzdahnu jako i nastavi besedu ovako:

„Na našijem južnim granicama živi taj narod što raste k’o iz zemlje, ko trava na livadi poslje velikoga dažda, a tako su lukavi, te će na našu mrziju i neslogu odgovoriti svojom pameću. Oni će paziti jedni druge, ko da su svi braća rođena. Mi, jopet, od svoje manite pameti mislićemo da sve znamo i umijemo, dok će ljudi toga naroda vjerovati samo u sebe. Mlogo ljeta potrajaće taj belaj, ali niko ništa učinjeti ne more, jerbo će s tijem narodom valja razgraničiti. Tek ćemo ondak u slozi živjeti – oni tamo, mi i vođe i tamo.“

Ostao sam bez reči. Mudraci se sažališe i izvorskom me vodom ponudiše. Mitar me najpre pogleda značajno, a onda nastavi:

„Nećeš ti to odmah razumeti, al’ kad dođe vrijeme, sjetićeš se. Srbija će se probuditi iz tog sna, al’ neće odmah biti bolje. Biće gore pre nego što bude bolje.“

Dok su njegove reči odjekivale ravnicom, prostor oko nas se opet menjao. Video sam ljude na ulicama, glasne i gnevne. Tu je i grupa mladih ljudi koji nose knjige, parole i dostojanstveno protestuju.

Red je došao na Nostradamusa koji je u mom snu zadužen za spoljnu politiku. On podiže glavu, pogleda me ozbiljno i tiho prozbori:

„Čudni starac sa kosom boje narandže zavladaće najmoćnijom zemljom sveta. Al’ u njegovog vakata neće biti mira i progresa. Starčeva će reč deliti narod na dvoje. Jedni će ga slediti slepo, a drugi ga proklinjati.“

Iza bradatog proroka, kao na filmskom platnu, ređale su se neke druge slike. Masa ljudi, s crvenim kapama na glavi, trobojnim zastavama u rukama i oružjem za pojasom. Nasuprot njima su mlađi, nekako svileniji i svi do jednog zagledani u telefone. Mirno šetaju, nose transparente i proveravaju status na Instagramu. Nostradamus nastavi:

„Senilni vođa srećom, neće doneti rat vašem svetu jer rat uvek dolazi s istoka. Zapamti to dobro!“

Posle reklama na horizontu se pojavila neka druga ravnica. Spaljeno žito, sela i gradovi sravnjeni sa zemljom… Ljudi beže, tuga, čemer, jad… Mitar se nadoveza:

„To ti je, brate, Ukrajina. Tu je udario brat na brata, al’ kraj neće skoro doć. Vojevanje će možda utihnut samo da napravi mjesta za novu buru.“

„A Gaza?“ prošaputah, osećajući neku jezu. Nostradamus spusti glavu i tužno prozbori.

„Još će više da gori i stradati kao nikad pre. Tamo je umrla pravda i ljudskost a pre svega bog. Na mestima gde maslina treba da donese plod, zemlja guta seme mira, a vetrovi nose pesak pomirenja u daljine. Rat je u njihovim životima ko senka koja ih prati, tiha i neumorna. Oni su ko reka što nikada ne prestaje da teče, iako svaka kap nosi krv, stradanje i smrt. Njihove molitve dižu se do neba, ali u njima su samo jecaji rata. Zemlja pod nogama je navodno sveta, ali u rukama čvrsto drže mač koji sa svetinjama ništa zajedničko nema.“

Na pomen stradanja velikog broja nevinih ljudi, prostor oko nas ispunilo je crnilo. Ravnicom se spusti potpuni mrak. U tom trenutku osetih kako mi se koža ježi od pitanja koje sam odavno želeo da postavim, ali nisam imao hrabrosti.

Provučem prste kroz svoju gustu kosu – u snu je sve moguće – i oprezno ih upitah:

„Recite mi, dobri ljudi, hoćemo li barem biti zdravi?“

Po prvi put sam osetio napetost kod svojih sagovornika. Proroci se najpre pogledaše kao da vagaju odgovor na moje pitanje. Mitar zapali zavijeni komad cigar duvana, porazmisli malo pa reče.

„Dôće, brate, vrijeme kad će ljudi sami sebi bolest donjeti. Neće to bit nakô ko kuga što je bila, ni ko boleštine starinske, nego nešta novo, što se očima ne vidi al’ oseća se u duši. Ljudi će ‘odati zemljom ko senke s krpama na licu, bežaće jedan od drugog ko od vuka. Ta bolest im neće doći od prirode, nego onih što misle da mogu bogovima biti. Čovjek neće više razlikovati prijatelja od neprijatelja. Tako će se širiti strah, a strah je bolest gora od svake. Ljudi će se zatvarati u domove svoje, al’ ni tamo neće naći mira, jer bolest će umjesto u telo, u glavu da im uđe.”

„Opet!?”, rekoh kroz plač.

„Jašta jopet!”, odgovori Mitar.

Probudio sam se naglo, prestravljen zvukom sirene koja je odjekivala poput dalekog alarma iz nekog zaboravljenog sveta. Magloviti pogled usmerio sam prema prozoru. Staklo je bilo razbijeno, a vetar je nanosio sitan prah sa ulice, siv i gust, poput pepela. Na podu su ležale novine – iscepane, prašnjave. Datum je bio jasno istaknut: „21. april 1964. – Početak nove ere.“ Ustao sam nesigurno, protrljao oči i pokušao da se saberem. Rukom pređoh preko radnog stola – bio je prazan. Ni traga mojim beleškama, niti jednog teksta koje sam marljivo sakupljao svih ovih godina. Fioka sa arhiviranom prošlošću bila je prazna, tiha kao grob. Obuzela me panika dok se na ekranu kompjutera pojavilo upozorenje: „Podaci nisu dostupni. Sistem se resetuje.“ Prozor se tresao a zavesa, nošena naletima vetra, srušila je porcelanske figure s obližnje police. Provirim napolje i zateknem ljude kako hodaju ulicama u tišini, s maskama na licima. Sa stambenih zgrada blještali su natpisi: „Pamti prošlost. Gledaj budućnost.“ Ali, nijedan datum na tim ekranima nije imao smisla. Dani su se menjali bez ikakve logike – jedne sekunde bila je 1941., zatim 1992., potom 1999., pa 2045. godina. Svet se kovitlao u vremenskim ciklusima koje nisam razumeo. Instinktivno pogledam u ogledalo. Umesto starog lica koje sam navikao da gledam, tamo je stajao mlad čovek – tršav, crnokos, sa očima koje nisam prepoznavao. „Pa to nisam ja,“ prošaputah, „već verzija nekog Krstića koga uopšte ne poznajem.“ Delija u ogledalu nasmeja mi se u lice, a ja, pokušavajući da pronađem smisao u tom haosu, pomislih: „Proroci nisu govorili o budućnosti sveta, već o meni. Sve što sam znao i beležio – nikada se nije dogodilo. Ili možda jeste, ali ne u ovoj stvarnosti.“

Sirena je iznenada utihnula, a na ulici je zavladao mir. Ljudi su stali kao ukopani i podigli glave prema nebu. Pogledao sam i ja – kroz tamne oblake nakratko nas je obasjalo sunce. Zrak svetlosti bio je kratak, prolazan, ali snažan. A onda nas je progutala tamna praznina, tiha i neizmerna. Svet, zajedno sa svim svojim pričama, nestao je u trenu.