NA SLAVI KOD SLAVE

VAISTINU TRADICIONALNO

Sveti Nikola je i ovde u tuđini najpopularnija srpska slava. Čak 0,12 odsto stanovnika Arizone slavi, 0,06 procenata ide u goste. Svake godine, ista muka – kod koga otići a da se oni drugi ne naljute? Srećom, još negde oko Svetog Alimpija Stolpnika, stiže mi poruka od Slave berberina: ,Na slavu se ne zove ali pošto si ti stari neznobožac, podsećam te da sa gospođom dođeš kod nas za Svetog Nikolaja!” Devetnaestog sam izašao ranije s posla, kupio ponude, spremio se na vreme a onda još sat vremena čekao ženu da se  dotera.

,,Pa nećeš valjda u farmerkama na slavu ako boga znaš?”, beše prvo što mi je rekla.

,,Znam draga, ali idemo kod majstor Slave a ne kod patrijarha!”, branim se nevešto.

,,Radi kako hoćeš! Nikada ti nećeš razumeti našu tradiciju i običaje! Nego hajde kreći ne želim zbog tebe da kasnim!”, rekla je strogo ali pravično.

Dok vozim po najvećoj gužvi, trudim se da izbegnem dalju raspravu preispitujući svoj odnos prema tradiciji.

,,Hej Google, šta je to tredicija?”, izgovorim tiho dok me je supruga odmerila pogledom hladnijim od piva u,,Staroj Srbiji”.

Iz zvučnika je stigao odgovor: ,,Tradicija je skup običaja, verovanja, vrednosti,normi, rituala i kulturnih praksi koje se prenose s generacije na generaciju unutar zajednice, društva, naroda ili porodice. Tradicija predstavlja kolektivno sećanje,kulturno nasleđe i temeljni je element identiteta određene grupe ljudi.Ona je istovremeno i stabilan i dinamičan proces koji pomaže zajednicama da očuvaju kontinuitet s prošlošću, ali i da ih prilagode današnjem vremenu.”

Dok sam pokušavao da shvatim gde grešim, odgovor je već stigao:

,,Eto vidiš da sam bila u pravu!”, podsetila me je saobraćajna i životna saputnica.

Ispred Slavine kuće mnoštvo automobila, dok sam parkirao u susednoj ulici zamišljam slavsku trpezu jer još od jutros nisam jeo. Nasmejani domaćini nam otvaraju vrata i odvode pravo u veliku trpezariju. U čelu sofre sedeo je sveštenik Rata, pored njega doktor Bane, pa profesor Petar, Srpko automehaničar, Buda kamenorezac…

,,Svaka čast Slavo, ovde su i sveštenik, i doktor, i učitelj, još ti samo šef stanice fali pa da za istim stolom okupiš najumnije srpske glave u varoši!”, pohvalio sam domaćina.

Dok nas je Slava vodio u kuhinju, iz zvučnika je pevušio bricín zemljak iz Vojvodine: ,,Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku, jesen je kriva uvek me rasturi siva…” Utom se ispred nas ukazao ogroman sto prepun svekolikih delicija. Domaćin je ipak osetio potrebu da se zbog nečeg pravda:

,,Moju Stanu uhvatio neki grip pa nije stigla da spremi kao obično. Ove godine smo naručili hranu iz restorana… Ne brinite, sve je posno!”

Na šarenom stolu bilo je svega i svačega: suši iz restorana ,,Harumi”, frižoles (meksička varijanta prebranca) naručeno iz ,,Asadero Toro”, posna sarma od vinovog lista kupljena u arapskoj radnji ,,Ali Baba”, losos sa Aljaske… Ne volim da zanovetam ali iako je sve i posno i ukusno baš nijedno jelo nije srpsko. Majstor Slava kao da mi je čitao misli:

,,Ovde su domaći, sitní kolači, donela protinica!”

,,Bar nešto!”, prošaputao sam nespretno.

Punimo tanjire a muzička matrica ubrzava ritam: ,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša, malko ladne krmenadle i par sarmi svakom…” Odmah sam spazio dve prazne stolice pored Srpka mehinačara.

,,Ostavio nam Slava mesto. Nije baš u čelu ali rasporedu za slavskom sofrom, u sedište se ne gleda. Pozdravljamo prisutne i prelazimo na predjelo. Protu i profesora poznajem od ranije kao Slavine partnere za preferans dok ostale znam samo iz viđenja. Ispred sveštenika treperi plamen sveće a tu su i ostaci slavskog kolača i žita. Radni dan je, kasno popodne i vidi se da su gosti baš dobro ogladneli.

Jedni su stigli pravo s posla a drugi tog dana nisu ni doručkovali kako bi ostavili mesto za Nikoljdanske đakonije.

,,Domaćine, imaš li vasabi sos?”, oglasio se profesor. Ne ide mi suši ovako na suvo!”

,,Ja volim šparglu uz lososa ali je nisam video na švedskom stolu!”, dodao je doktor Bane.

Posmatram oca Ratomira koji je dostojanstveno oćutao ,,porudžbine” suseda s vrha sofre a onda je podigao čašu, domaćinima poželeo srećnu slavu a ostalim gostima prijatan ručak.

Po završetku zdravice javio se Srpko mehaničar koji je sedeo s moje leve strane.Primetio sam da ga nešto muči. Prebirao je po tanjiru a umesto hrane je forsirao rakiju. Pošto se neko vreme snebivao, skupio je hrabrost i obratio se svešteniku:

,,Ne zamjeri oče Rato, ja bi’ te nešto pi’to. Gledam ovu hranu na ovom stolu, pa sve nešta mislim kako to ništa nije naše. U nas u Krajini se za slavu sprema prase, sarma, pršut… Što ovi Srbijanci kuhaju ribu i, bože me oprosti, grah? Pa to kod nas samo sirot’nja tako…”

Navikao na svakojake nardone mudrosti svojih zemljaka, prota se blagonaklono nasmešio i pokušao da pomogne parohijanu.

,,Vidiš Srpko, naš božićni post ove godine počinje 28. novembra i traje do sve do Božića. Običaj nalaže da se u tom periodu hrana prilagodi postu pa ljudi jedu ribu umesto drugog mesa, izbegavaju jaja i mlečne proizvode…”

,,I u nas se posti al’ ne i za slavu, griota je!”

Iako mu ne beše lako, sveštenik se i dalje dobro držao. Otpio je malo vina i strpljivo objasnio mehaničaru:

,,Pravi post ima dve strane: telesnu i duhovnu i sastoji se kako u uzdržanju od mrsne hrane tako i od rđavih misli, želja i dela. To je vreme kada se više molimo, činimo dobročinstava i stremimo evanđelskim vrlinama. Stoga, Sveti Vasilije Veliki opominje: ‘Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanju od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela’“

,,E sad mi je lakše!”, odahnu Srpko. ,,Nikome ne činim zlo a za Svetog Varvaru koljem prase jer to naša porodična tradicija!”

,,Samo pazi da bude krtina!”, posavetovao ga je Buda kamenorezac.

Domaćin je sa strane posmatrao šta se dešava za slavskom trpezom, praznio je

pepeljare,dolivao piće gostima i donosio hleb koji je tog jutra pazario u obližnjoj, francuskoj pekari. Slavini roditelji nikada nisu slavili ali je baba Rada svake

godine, u ilegali obeležavala Svetog Nikolu. Spremila bi sve što običaj nalaže a onda, dok su sin i snjaja na poslu, zajedno sa unukom bi sekla kolač i vinom prelila žito. Na pitanje čemu tolika konspiracija odgovarala bi: ,,Neću da pravim probleme deci!” Nažalost, nije dočekala novo veme kada je religija postala pomodarstvo a obeležavanje krsne slave politički poželjno. Sa bakom je nestalo i obeležavanje Svetog Nikole a Slava se okrenuo društvu, devojkama i berberskom zanatu. Po dolasku u Ameriku, puno je radio, kućio se i najzad otvorio frizersku radnju koju su najviše posećivali Slavini zemljaci. Ubrzo je shvatio da gotovo sve njegove mušterije obeležavaju krsnu slavu ali u početku za to nije mario. Godine su prolazile a muškarcima sa Balkana pridružili su se i Rusi, Amerikanci,Indusi… pa se i broj mušterija značajno uvećao. Muški frizerski salon ,,Glory”(eng.slava) brzo je postao omiljeno mesto gde su se pored šišanja uvek mogli čuti vicevi, politički komentari a pre svega najnoviji abrovi. Jednog dana u radnju je ušao crnoputi muškarac koji je od početka komunicirao na iskvarenom srpskom jeziku. Slavu je kopkalo o kome se radi. ,,Za studenta iz nesvrstanih zemalja je mlad a za košarkaša previše nizak!?”, razmišljao je brica. Nova mušterija nije čekala da ga najstor bilo šta pita već se predstavio kako dolikuje.

,,Zovem se Karlton oženjen sa Srpkinja iz Zaječar, ima sin Aleksa i ćerka Lakiša. Mi slavi Sveta Petka!”

Pošto je berberin ostao bez reči, Karlton je objasnio da se prva poseta tazbini poklopila sa šurakovom krsnom slavom. Njemu se to mnogo dopalo pa su žena i on nastavili porodičnu tradiciju u Americi.

,,I moj Aleksa kad poraste bude slavi Sveta Petka!”, zaključio je s ponosom.

Iste večeri, arizonskí brica se dogovorio sa suprugom da će i oni početi da slave Svetog Nikolu. Od tada je prošlo desetak godina a Slava i Stana i dalje poštuju baba Radino porodično nasleđe.

Oko devet uveče, za sofrom je sedelo dvadesetak zvanica, švedski sto je i dalje bio pun a majstor Slava na visini zadatka. Rakija i vino su pomogli da se svečarska atmosfera  opusti pa su i gosti postali pričljivi i bučni. U neko doba Srpko je tražio da se puste krajiške narodne pesme, Buda je dremao u sedećem položaju dok je doktor Bane želeo da iskoristi prisustvo sveštenog lica da se dodatno obrazuje.

,,Imam problem da objasnim deci našu emigrantsku priču o dva Božića. Žena i ja obeležavamo ovaj naš koji ide posle Nove godine ali svi oko nas ga proslavljaju pre. Deca poštuju naš praznik ali traže poklone 25. decembra. Pomozite oče Rato ako boga znate!”, molio je Bane.

Prota Ratomir je voleo da popije ali je vremenom naučio da to čini lagano uz meze i priču. Odložio je viljušku i nož, otpio gutljaj vina, latio se brojanica i odgovorio doktoru.

,,Iskreno, da se ja pitam, kalendare bi trebalo uskladiti jer svi smo na kraju hrišćani.”

,,Razumem proto ali šta da radimo dok je ovakvo stanje pa proslavljamo dva Božića, dve Nove godine i jedan rođendan? Valja to deci objasniti a ni meni nije baš najjasnije”

,,Ja bih ti posavetovao da im poklone daruješ 25. decembra kako se ne bi razlikovali od ovdašnjih vršnjaka. Za naš Božić fokusiraj se više na duhovnu stranu praznika badnjak, sušeno voće, knjige…”

Tokom slavske večere, profesor Petar nije menjao piće. Forsirao je škotski viski kako bi doprineo međunarednom karakteru proslave. Delovao je nezainteresovano sve dok se nije povela rasprava o kalendarima.

,Ne bih da zvučim zlonamerno ali zar nije krajnje vreme da objasnimo ljudima da i naša crkva proslavlja Božić 25. decembra, Novu godinu 1. janura ali po Julijanskom kalendaru. Ovaj drugi, zvanični, po kome i mi Srbi proslavljamo rođendane i primamo platu zove se Gregorijanski. Prema tome i Sveti Nikola pada 6. decembra po Julijanskom kalendaru!”

,,Al’ ga ti zakomplikova profesore!”, pobunio se Srpko između dve krajiške gange koje gruvale iz zvučnika.

Kao i uvek kada se pomene razlika u kalendarima, prisutni su brzo promenili temu i počeli diskusiju o Vučiću i Trampu. Slava, koji je i dalje stajao po strani spustio mi je ruku na rame i tiho rekao.

,,Ovo sa kalendarima je zanimljiva tema, mogao bi o tome nešto da napišeš.”

,,Slavo druže, o tome filozoforam već godinama alí slaba vajda. Dosadio sam i bogu i narodu a ponajviše glavnom uredniku!”