“BOLJE MOZAK SAKRIVATI, PA ĆUTATI I PLIVATI”

Politička korektnost i kultura “buđenja”

Nevladina organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava obeležavala je okruglu godišnjicu postojanja. Tokom dogovora oko proslave jubileja, vodio se sledeći razgovor.

“Poštovane kolege, pred vama je predlog dnevnog reda za svečanu sednicu kao i spisak govornika. Pre usvajanja, voleo bih da čujem vaše mišljenje,” rekao je predsednik NVO.

“Letimičnim pogledom na listu gostiju zaključila sam da su svi, bez izuzetka – belci pri tome 52 odsto muškarci! Od kada smo mi to postali rasno i rodno neodgovorni?” oglasila se Gabrijela.

“Slažem se s koleginicom. Još bih dodao da je glumac zadužen za zabavni deo programa, pre dvanaest godina ispričao homofobni vic,” dodao je Aleks, referent za LGBT pitanja.

“Hvala na sugestijama. Vratićemo se na listu gostiju, ali prvo da se dogovorimo oko jelovnika. Mislio sam da za predjelo serviramo ‘Karpačo od tune’, glavno jelo ‘Medaljoni s pečurkama’, a za desert torta u obliku srca s imenom naše organizacije.”

“Nedopustivo!” viknula je Gabrijela. “A šta ćemo s veganima? Mi se borimo za ljudska prava, a za životinje nas baš briga!”

“Zašto je torta u obliku srca?” začudio se Aleks. “To bi moglo da povredi osećanja onih koji su nedavno prekinuli ljubavnu vezu! Nadam se da će bar biti bez glutena!”

“Aman, ljudi!” ljutnuo se predsednik. “Hapse nam ekološke aktiviste, maltretiraju onog sindikalca iz Kragujevca, a vi ovde raspravljate o glupostima! Sastanak je završen!”

Narednog dana, na vanrednoj sednici, izabran je novi predsednik ove NVO.

TOTALNI OPOZIV

Politička korektnost, termin koji je prvobitno uveden s ciljem promovisanja poštovanja, inkluzivnosti i tolerancije prema svim društvenim grupama, vremenom je evoluirao u kontroverznu, polarizujuću pojavu koja je mnogima zagorčala život. U početku, bilo je to novo, efikasno oružje u borbi protiv diskriminatornog jezika i ponašanja. Ovaj pristup imao je pozitivne rezultate jer je manjinskim grupama omogućio zaštitu i pravo na aktivno učešće u javnom životu.

Ono što je počelo kao plemenita borba protiv rasizma, seksizma, homofobije i drugih oblika diskriminacije, vremenom sve više poprima oblik dogme koja ograničava slobodu govora i izražavanja. U poslednjih nekoliko godina, svedoci smo širenja takozvane “woke” kulture. Izraz “woke” (koji bi se mogao prevesti kao “probuđenost”, ili, u nedostatku preciznijeg termina, “osetljivost na društvenu nepravdu”) potiče iz afroameričkog žargona, gde je prvobitno označavao svest o rasnoj nejednakosti. Biti “probuđen” značilo je biti svestan društvenih problema i aktivno se boriti protiv njih. Vremenom, ovaj izraz je proširio svoje značenje pa pored rasizma, obuhvata širu lepezu društvenih pitanja, uključujući rodnu ravnopravnost, prava LGBT zajednice, ekološku pravdu… Ali, bilo je i suviše lepo da bi dugo trjalao. U svojoj najekstremnijoj formi, “woke” kultura postala je dogmatska i represivna, kažnjavajući sve one koji ne ispunjavaju njene stroge standarde političke korektnosti, čak i ako su sporni postupci ili izjave izrečeni pre mnogo godina.

Jedan od radikalnih primera “kulture buđenja” u SAD predstavlja uklanjanje spomenika liderima Konfederacije koji su se tokom Američkog građanskog rata borili za očuvanje ropstva. Prvi na meti bio je general Robert E. Li, čiju su bistu skinuli u nekoliko gradova. Ni spomenici Kristofera Kolumba nisu pošteđeni. Kritičari smatraju da je baš on zaslužan za početak kolonizacije, eksploataciju i masakr nad Indijancima. Tokom protesta 2020. godine, Kolumbovi spomenici su uklonjeni u Baltimoru, Bostonu i San Francisku. U ovom talasu “pozitivnog vandalizma” nije se izvukao ni Tomas Džeferson, jedan od osnivača SAD i autor Deklaracije nezavisnosti. Džeferson je, kao i većina bogatih Amerikanaca tog vremena, bio robovlasnik, što je poništilo sve njegove zasluge. U oktobru 2021. godine, gradski savet Njujorka doneo je odluku da se iz gradske kuće ukloni Džefersonova bista.

Od samog početka ovog nepotrebnog kulturološkog rata, na nišanu “pravomislećih” našla se – komedija. Gotovo svaka šala posmatrana je kroz prizmu političke korektnosti. Probuđeni pojedinci odmah su se uključili u proganjanje komičara, a humor je preko noći počeo da vređa tanana osećanja senzitivne publike. Komičari, koji su do skoro imali slobodu da ismejavaju društvene norme i tabue, postali  su predmet kritike i zbog viceva ispričanih pre više decenija, kada su kulturni i društveni standardi bili drugačiji. Ovaj fenomen “lova” na davno izrečene stavove javnih ličnosti postao je uobičajen, pa se arhivski materijal koristi kao nepobitni dokaz za diskreditaciju poznatih glumaca, pevača, književnika… Glumac Kevin Hart je 2018. godine izabran da vodi ceremoniju dodele Oskara, ali se zbog pritiska javnosti ubrzo sam povukao. Naime, isplivali su stari tvitovi iz 2009. i 2010. godine, u kojima je ismejavao pripadnike LGBT populacije. To bi bilo isto kao da vas policija zaustavi zbog brze vožnje, iako ste poštovali ograničenje, samo zato što je pre deset godina na tom mestu stajao drugi znak. Ovaj trend nažalost se nije zaustavio na komediji, čitava umetnost koja je oduvek bila simbol slobodnog izražavanja i kritike, sada se suočava sa sličnim pritiscima. “Prohujalo s vihorom”, filmski klasik iz 1939. godine povučen je sa platforme HBO Max pošto su se pojavile kritike da film romantizuje ropstvo i prikazuje rasističke stereotipe. Dž. K. Rouling, autorka serijala o Hariju Poteru, postala je predmet zgražavanja dežurnih cenzora kada je iznela lični stav o transrodnim pravima koje su mnogi smatrali “transfobičnim” (eto nama novog izraza!). Reakcije su bile toliko snažne da su mnogi pozivali na bojkot njenih književnih dela

(PRE)BRZI GONZALES I NAPADNI PE-PE

Čak ni crtani filmovi nisu pošteđeni ovih tendencija, pa se retroaktivno preispituju i prepravljaju sadržaji kako bi odgovarali savremenim standardima političke korektnosti. U filmu “Dambo” postoji scena s grupom gavrana koja vređa rasni identitet Afroamerikanaca. U “Mazi i Lunji” dve sijamske mačke po imenu Si i Am prikazane su s azijskim stereotipima, što se danas smatra uvredljivim. “Popaj” ima nekoliko epizoda iz perioda Drugog svetskog rata koje na neprihvatljiv način prikazuju Nemce i Japance. “Brzi Gonzales” bio je predmet kontroverze zbog prikaza meksičkih stereotipa. Iako je lik popularan u Latinskoj Americi, u SAD-u je kritikovan zbog načina na koji su prikazani ostali likovi lenjih i sporih Meksikanaca. “Pepe Le Tvor” je romantičan, ali uporan tvor koji neumorno proganja mačku Penelopu koja ne deli njegova osećanja. Pepe ne prihvata odbijanje već nastavlja da je juri. U modernom kontekstu, ovo ponašanje se tumači kao prikaz seksualnog uznemiravanja, što je dovelo do kritika da crtani film šalje problematičnu poruku o nasilnom nametanju naklonosti. 

U Srbiji, politička korektnost je takođe pronašla svoje mesto, ali često u kontekstu specifičnom za balkansku kulturu i društvo. Na primer, promena upotrebe termina “Romi” umesto “Cigani” bila je značajan korak ka većem poštovanju i inkluziji romske zajednice. Za jedne, ova lingvistička intervencija bila je neophodna, dok drugi smatraju da bi pripadnici ove manjine više voleli da su prioriteti malo drugačije postavljeni. Težak život u nehigijenskim naseljima bez vode i struje mnogo je veća briga za romsku populaciju od toga kojim će ih imenom zvati. Pojedina umetnička dela takođe su bila posmatrana kroz prizmu političke korektnosti. Roman “Luzitanija” Dejana Atanackovića, koji je osvojio NIN-ovu nagradu, kritikovan je zbog načina na koji su žene prikazane u romanu. Feministički kritičari ukazali su na nedopustive stereotipe o ženama, uz zaključak da i književnost treba prilagoditi savremenim standardima političke korektnosti. Na meti su se našli muzačari iz susedne zemlje kada je pokrenuta peticija kojom bi se, zbog tuče tokom koncerta u Nišu, bosanskom rep duetu Jasmin Fazlić i Amar Hodžić zabranio ulazak u Srbiju. Poznati su i slučajevi bojkota Bake Praseta, glumca Branislava Lečića, kao i pekara iz Borče kod Beograda. Naime, ispred pekare “Roma” meštani su protestovali jer je radnik Đuraj Mon na Fejsbuku objavio fotografiju na kojoj pokazuje dvoglavog orla. Na Balkanu je, izgleda, sve, pa i politička korektnost, povezana s nacionalizmom, srećom Aleksandar Vulin nikada ne spava i sve uredno beleži..

“Kultura buđenja” je preko noći postala moderna inkvizicija i neka vrsta religije kako za vernike, tako i za ateiste. Problem je što, za razliku od crkve, politička korektnost ne priznaje otkup grehova; ko jednom pogreši, sudbina mu je trajno zapečaćena. Isključeno je drugačije mišljenje, ukinuta je rasprava, jer ako se ne slažemo s novim pravilima, čeka nas digitalna giljotina. Za kratko vreme, gotovo neosetno, autocenzura je postala nužno zlo koje su mnogi umetnici i stvaraoci morali da prihvate, jer su u strahu od “kulture izopštavanja” (cancel culture) izabrali put kompromisa. U ovom novom poretku, sloboda mišljenja i slobodnog izražavanja ustupile su mesto slepom poštovanju pravila koja su ustanovile neke nove “liberalne” snage. U vremenu savremene tehnologije i interneta potpuno smo se odrekli staromodnih vrednosti kao što su kreativnost, duhovitost i kritičnost, jer je “woke policija” uvek budna.

Radikalna desnica je poznata po svojim ekstremnim stavovima; netolerantna je bila i takva ostala. Liberalne snage, međutim, krenule su čudnom stramputicom. Od progresivnih ideja, otvorenosti za drugačije mišljenje i demokratske širokogrudosti, levica se sve više pretvara u svoju suprotnost. Nekadašnji slobodomisleći reformatori, u ime tolerancije, guše svako odstupanje od normi koje su sami uspostavili.

Na samom kraju, šala jednog od najvećih britanskih komičara, Rikija Džervejsa, koji je na svojoj koži osetio gnev “probuđenih” cenzora političke korektnosti: “Hoda čovek ulicom i vidi oglasnu tablu na kojoj piše: ‘Časovi gitare – prijavite se što pre!’ Prolaznik se zaustavi, pogleda tablu, namršti se i pomisli: ‘Šta, zar oni misle da svi žele svirati gitaru? Ovo je uvredljivo za nas koji ne volimo muziku!’”