SREĆA

NARODNA PRIČA IZ BAŠMEBRIGISTANA

Pokraj širokog stepskog puta koji zovu velikim drumom konačilo je stado ovaca. Čuvala su ga dva čobanina. Jedan, osmdesetogodišnji starac, bezub, drhtavog lica, ležao je potrbuške kraj samog puta nalaktivši se na prašnjavo lišće bokvice. Drugi, mladić sa gustim, crvenim obrvama i ćosav, obučen u sargiju od koje se šiju jeftine vreće ležao je poleđuške podmetnuvši ruke pod glavu i gledao gore put neba gde se iznad samog njegovog lica protezao mlečni put i dremuckale zvezde. Čobani nisu bili sami, na jedan hvat od njih u polumraku koji je prekrivao put, crneo se osedlan konj a pored njega, naslonjen na sedlo, stajao je muškarac u velikim čizmama i kratkom gunju. Po njegovom stasu, uspravnom i krutom, po ponašanju, po ophođenju sa čobanima i sa konjem, videlo se da je to ozbiljan, trezven čovek koji zna svoju vrednost. Čak i u pomračini zapažali su se na njemu tragovi vojničkog držanja i onaj dostojanstveno-ponizni izraz kakav se stiče od čestog dodira sa gospodom i sa vlastima. Ovce su spavale! Na sivoj podlozi svitanja koja je već počela da osvaja istočni deo neba, ponegde su se nazirale siluete budnih ovaca. One su stajale i opustivši glave mislile o nečemu. Njihove misli, duge i trome izazvane predstavama jedino o širokoj stepi i nebu, o danima i noćima verovatno su zbunjivale i mučile njih same do vrtoglavice i one stojeći sada kao ukopane nisu zapažale ni prisustvo stranog čoveka niti uznemirenost pasa.”

Kerovi su reagovali na larmu koju su pravili seoski građevinari. Mršavi volovi  vukli su ogroman valjak a lokalni težaci od vlasti unapređeni u dunđere lenjo su hodali pored “mehanizacije”. Hodili su prema imanju vrhovnog gubernijskog sudije Aleksandra Kurjakova. Pastiri su pogledom ispratili prolaznike a onda iznenada, kroz šupljine koje su propuštale previše vazduha i remetile vokalnu egzekuciju, vremešni čobanin je zapevao iz sveg glasa:

“Selo naše ti si milo, zna se šta je u teb’ bilo

Majka plače sina čeka da se vrati iz daleka.

Nek’ se barjak naški vije, ljuta borba sad se bije

Svi ko jedan brat za brata uz Aleksandra komandanta!”

“Deduška”, oglasi se mlađi pastir. “Koga si to opevao? Sašenku Gologuzina što krade kokoške po selu ili sudiju Aleksandra Vojislalvoviča Kurjakova što mu sirotinja pravi put do novog letnjikovca? Rasprodao je svu očevinu pa sebi daču pored vode napravio!”

Starac poteže iz flaše koja je stajala pored njega, odmeri ostatak vodke i obrati se mlađem kolegi.

“Nikolaj Ljutičevski, maljčik moj, godinama smo se sudili i tukli s komšijama. Jednog sina mi zbog međe ubiše a drugi iz sela glavom bez obzira pobeže. Velika je muka  rodno gnezdo Klimoglavova zadesila. A onda, kada nam lađe potonuše sve, duševni sudija  Aleksandar Vojislalvovič presudi u našu korist pa je imanje sada samo moje! Mnogo je vlastelin Kurjakov za mene učinio!”

“Tebi je njivu poklonio a svoje imanje na doboš prodao! Nije baš neki domaćin taj  duševni sudija!”, dodao je mlađi čobanin.

Muškarac u crnim čizmama polako se približavao pastirima. Iz bisaga sa konjevih sapi pažljivo je izvadio veliku glavu šećera i pružio je Vladimiru Klimoglavovu. Starac je iznenđeno otvorio usta, brk mu se od sreće smešio a oči sijale od zadovoljstva.

“Ovo ti šalje naš dobrotvor, sudija Aleksandar Kurjakov da ti zahvali za abere hvalospeva koje o njemu po selu širiš i kao podsetnik da u nedelju biramo načelnika mesne kancelarije. Računamo da ćete ti i tvoji seljani kuglicu ubaciti u pravu kutiju!, rekao je Arsenije Poslušnikov poslini u seoskoj žandarmeriji.

Težak je život Vladimir Klimoglavov iza sebe ostavio dok njegovom kraju ozbiljno približavao. Vlasti poslušan i moćnicima privržen, lično nezadovoljstvo oduvek bi usmeravao prema slabima i sebi jednakim seoskim mužicima. Tukao je ženu i decu, ratovao s komšijama ali je velmože ponizno slušao i kao porodične svece poštovao. Za života je malo toga stekao ali ga čudna sreća i samozadovoljstvo nikada nisu napustili. Ostao je bez igde ikoga ali želja da drugima učini zlo večno je u njemu tinjala. Više mu je značila ova glava šećera koju mu je darovao sudija Kurjakov nego sva pravda ovoga sveta.

“Lepo je brinuti o sigurnim glasačima a šta ste pripremili nama neposlušnima? Čime ćete nas kupiti Arsenije Poslušnikove?, oglasio se mladi pastir.

Još od onih dana kada protiv Napoleona ratovalo, generacije Ljutičevskih su  živele po okolnim selima na jugu Bašmebrigistana. Nikolajev deda Boris, pre nego što je izučio za sveštenika, i sam je u mladosti čuvao ovce sa baćuškom Vladimirom. Kasnije je i otac Sergej dečačke dane proveo na poljani sa ovcama i starcem Klimoglavovim. U neko doba, članovi porodice su se udružili i otvorili prvi dućan koji je do danas ostao jedini u selu. Sveštenik je unuka učio da čita i piše dok je račun vežbao sa ocem u radnji. Nikolaj bi jutra provodio s ovcama i starim Vladimirom a posle ručka se selio u dućan gde je pomagao ocu i učio zanat. Na prvi pogled bili su samostalni i od sopstvenog rada zavisni mada su kraj sa krajem jedva sastavljali. U zemlji Bašmebrigistan različitost i nezavisnost nikome se nikada nisu isplatili. Odvajkada je lasno bilo udariti na kuma, oca, brata, na suseda, stranca i nekrsta ali na vlast – nikada! Porodica Ljutičevski delila je svakodnevicu sa seljanima, pomagala sirotinju i bližnje ali se vlasteli i moćnima nikada klanjala nije. Kako su hladni vetrovi duvali stepom tako su se i prema deda Borisu odnosili. Bivao je i neprijatelj i svetac,  ponekad bi ga slavili a još češće vređali i po selu ganjali. Dućan im nisu dirali jer drugih u čitavoj guberniji bilo nije te su u njemu bakaluk pazarili i seljak i učitelj i sluškinja velikog gubernatora.

Pošto je predao starcu poklon, posilni je pored imena Vladimira Klimoglavova upisao: “primio glavu šećera – siguran glas” a u susednoj koloni porodicu Ljutičevski “ocenio” – i dalje odbijaju saradnju. Arsenije Poslušnikov je onda savio papir, vratio ga u bisage i okrenuo prema mladom pastiru.

“Ne brini maljčik, daruje naša gubernija i vas buntovnike. Ovo je rešenje za porez. Potpiši i odnesi ocu! Mrzi me da šipčim do sela! Konj mi je umoran a i ja sam ogladneo.”

Mladić potpisa rešenje, lenjo ga stavi u nedra, osmotri ovce na livadi i zahvali se službeniku žandarmerije. Za tili čas posilni Poslušnikov je skočio na konja udario ga po vratu i galopom odjurio prema selu. 

“Ne valja ti posao mladi prijatelju. Moć vlasti nije samo u snazi već i u strahu koji izaziva kod svojih podanika. Kada narod prestane da se boji, vlastelini gube moć pa se zato trude da nas u strahu beskrajno drže”.

“Svaka vam je na mestu kao da slušam Lava Nikoljeviča ali ne zaboravite deduška,  kad narod prestane da govori, vlast prestaje da sluša a tada počinje tiranija!”

Sporim, staračkim pokretima Vladimir je izvadio lulu, polako je napunio duvanom i pripalio kresivom. Dugačka drvena muštikla kakvu su Turci čibukom zvali pušila se na sve strane pa su i ovnu predvodniku, od oporog dima, na momenat  zasuzile oči. Dok je pušio, Vladimir je podigao pogled spazivši kako nevidljivo sunce pokriveno skramom od oblaka izvire polako iza obližnje planine.

“Vreme je da se kreće golubčik veliki me posao danas čeka!”

“Šta ste namerili časni starče? Koje vas brige more baćuška?

“U svetom domu mome, od boga blagoslovenome, prvo ću se pobrinuti za ovu glavu šećera. Poješću nekoliko mrvica a ostatak čuvati na sigurnom mestu. Posle ću još jednom dukate prebrojati a onda mi se za novo suđenje valja pripremiti. Tužiću Stjepana Dorokina koji me je nazvao “matorom škrticom koja uzalud troši vazduh poštenim ljudima”!

“O mili deduška moj, čemu sve to dorogoj? Osamdeset vam je leta, kod kuće ni kučeta ni mačeta… Za kada čuvate šećer i dukate? Zasladite se i zadovoljite dušu a ne staračku taštinu. Kupite sebi nešto ili podajte zlatnike sirotinji… sve je bolje nego da ih po sudovima arčite!”. Savetovao ga je mladić iskreno.  

Tada je obližnjim drumom prošla Zoja Dolgorukova čistačica gubernijskog suda. Čobani su je pozdravili a Zoja se vaistinu začudila i nevešto upitala:

“Zar ste vi još uvek živi Vladimire Klimoglavove?”

Starčevo lice se po prvi put ovog leta zajapurilo a mržnja sevala iz malenih očiju:

“I tebe ću na sud bestidnice!”, zagrmeo je stari pastir.

Zbunjena žena je ubrzala korak hitajući prema selu. Nikolaj je ustao sa trave i prikupio svoje stado dok je stari čobanin spakovao flašu s vodkom, lulu i glavu šećera koju je kradomice liznuo.

A kada sunce obećavajući dugu neizdrživu žegu poče da prži zemlju, sve živo što se noću micalo i puštalo glasove, utonu u polusan. Starac i mladić sa svojim toljagama stajali su na suprotnim krajevima stada. Bez pokreta kao fakiri u molitvi i svako od njih dvojice živeo je svojim sopstvenim životom. Ovce su takođe mislile. 

U tekstu su koriščeni citati iz priče “Sreća” A. P. Čehova