NOVOGODIŠNJA BAJKA

Priče, bajke i lgende o Deda Mrazu, Santa Klausu ili Papa Noelu datiraju iz  davnih prošlih vremena, preciznije još od IV veka. Mnogi književnici su pisali o bradatom deki koji koji za samo jednu noć uspe da poklonima obraduje mališane širom sveta jer dobrica u crvenom kaputu ne haje puno za pol, rasu i nacionalnu pripadnost. Za njega je svako dete podjednako važno, vredno i čovečanstvu dragoceno. 

Jedan lenji novinar dobio je redkcijski zadatak da za novogodišnje izdanje svog magazina napiše članak o najpopuarnijem bradonji na planeti. Suprotno narodnoj poslovici da sve što se mora nije teško, muku je mučio kako da započne svoju priču. Skuvao je kafu, izneo grickalice a na kraju je inspiraciju potražio i u duploj dozi napitka proizvedenog u Rubinu. Od svega toga nažalost nije bilo velike koristi. Nervoza je rasla dok su ideje nestajale u tmini pretpraznične noći. Iz očaja je uključio televizor gde mu se sa svih kanala obraćao lično predsednik države. Novinar je pažljivo slušao mudre reči vođe nacije a onda mu je sinulo kako da počne svoju kolumnu. Zavrnuo je rukave na džemperu ukrašenom novogodišnjom jelkom i irvasima i počeo da kuca: 

Deda Mraz je sedeo za pisaćim stolom i čitao pisma sa novogodišnjim željama mališana širom sveta kada je gospođa Klaus unela kafu i domaću rakiju sa Severnoog pola. Spustila je poslužavnik i saopštila mužu da ga traži jedan gospodin. 

– Ko bi to mogao biti?, prokomentarisao je deda preko okruglih naočara, nadam se da nisu urgencije u vezi poklona! A i taj gospodin je baš sada morao da dođe kad’ smo planirali da zajedno popijemo kaficu. Dobro, pusti ga neka uđe, nema nam druge. 

Par minuta kasnije, na vratima se pojavio visok muškarac, uredno začešljane kose sa napućenim ustima kao da ih je botoksima pumpao. “Boze me oprosti, ovaj izgleda kao stareta!”, pomislio je domaćin.

– Dobro veče gospodine Klaus, ja sam Alan Vulf predsednik jedne male ali hrabre zemlie koja ne sme da stane. 

– Dobrodošli gospodine Vulf, kako mogu da vam pomognem? 

– Za početak mi naspite čašu vina, nešto su mi se usta osušila.

Pošto je nezvanom gostu ispunio prvu želju, Deda Mraz je radoznalo čekao da sazna pravi razlog posete.

– Vidite kod nas se Božić proslavlja 7. januara a poklone donosi vaš pravoslavni kolega gospodin Bata, Alan je napravio kratku pauzu, otpio gutljaj vina i detaljno objasnio svoj problem.

Naime, predsednik Vulf ima sina koji kao i sva deca voli poklone. Roditelji su mu uvek ispunjavali svaku želju pa je vremenom postao razmažen i nestrpljiv te ne može da sačeka 7. januar.

– Najpre sam mislio da svratite 25. decembra a onda mi pade na pamet da to i nije baš najbolja ideja pošto bi moji simpatizeri mogli pogrešno da protumače. Zato, donesite poklone mom nasledniku 31. decembra a ja ću vas bogato nagraditi!

Dok je slušao drugu želju svog gosta, gospodin Mraz je aktivirao magični,  inreplanetarni kompjuter i jednim klikom saznao sve o predsedniku Alanu Vulfu. Čarobna baza podataka koju su vilenjaci godinama stvarali, oslikavala je pridošlicu prilično tamnim tonovima. U mladosti je bio dosta  nestašan, tukao se po fudbalskim stadionima ali ga uprkos tome vođe navijača nikada nisu volele. Završio je fakultet ali mu se nije svideo  način života običnog sveta. Nije voleo da svakoga dana ide na posao i da tamo sluša predpostavljene. Alan se kratko premišljao i na kraju pronašao idealnu profesiju za sebe. Odlučio je da uđe u politiku gde se zadržao sve do današnjih dana. Na čelo države došao je pre desetak godina i ne planira da se lako odrekne vlasti. Laže, krade i šuruje s kriminalcima. Cenzuriše medije i vara na izborima. O deci i nemoćnima brine samo kada treba da se dodvori glasačima… Deda Mraz je prestao sa čitanjem Alanove biografije. “Ovaj čovek se oduvek nalazio na mojoj listi nestašnih dečaka!”, zaključio je.

– Rado bih vam pomogao predsedniče ali to nije moj reon. Ne bih voleo da se gospodin Božić Bata naljuti. Nego, čini mi se da vi i Novu godinu proslavljate po nekom drugom kalendaru, oklevao je deka.

– U pravu ste, naša crkva poštuje stari kalendar, složio se Alan.

– I moja žena koristi stari kalendar da prekrije police u špajzu, nadovezao se Sanata Klaus.

– Niste me razumeli gospodine Mraz, mislio sam na Julijanski kalendar, pojasnio je predsednik. 

Na ovom mestu autor novogodišnje bajke se našao u dilemi kojim putem  ići dalje. Posle solidnog zapleta, priču je valjalo privesti kraju. Logičan rasplet podrazumevao je hepiend. Deda Mraz bi se složio da predsednikovom sinu donese novogodišnji poklon uz uslov da Alan Vulf  kao običan gradjanin provede bar jedan dan među svojim zemljacima. Tada bi i sam uvideo nepravdu sa kojom se stanovnici njegove zemlje svakodnevno sreću. Predsednik bi se tada raznežio i preko noći promenio politiku. Već od Nove godine u malenoj, hrabroj zemlji koja ne sme da stane, zavladala bi demokratija, jedinstvo, pravda i ljubav među ljudima. Bio bi to idealan završetak priče koja bi se sigurno dopala čitaocima a i urednik magazina bi bio zadovoljan.

Tok kreativnih misli autora novogodišnje bajke prekinuo je voditelj sa TV  ekrana koji je čitao vesti iz sveta. Novinar je tako saznao da su zbog negativnog stava prema izraelskoj agresiji u Gazi do sada smenjeni brojni novinari CNN-a i NBC-a kao i rektori poznatih američkih univerziteta. U Evropi, skupovi podrške palestinskom narodu su zabranjeni za razliku od onih koji veličaju agresora. Posle trećeg daška inspiracije prispelog kako iz Rubinove flaše tako i sa TV ekrana, novinar je “fabulu radnje” ipak razvio u drugom smeru.

Deda Mraz je poručio predsedniku da će uz odobrenje Božić Bate učiniti sve kako bi što pre obradovao malenog Vulfa. Na rastanku, Alan je popio još jednu čašu vina i predsedničkim sankama napustio Severni pol. “Težak čovek”, pomislio je bradati gospodin, “dosadan je kao tesne gaće!” 

Santa Klaus je pročitao još nekoliko dečijih pisama i shvatio da je došlo vreme za večeru. Pošto ga je za koji dan čekao put oko sveta gde će u svakoj kući morati da pojede kolač i popije čašu mleka koje zahvalni mališani za njega ostavljaju ispod jelke, gospodin Mraz je držao dijetu kako bi spremno dočekao nastupajuće radne zadatke. Gospođa Klaus je pripremila zelenu salatu i barenu šargarepu, umesto vina servirala mineralnu vodu a onda su uključili televizor i zajedno seli za sto. Još ni prvi zalogaj nije sažvakao kada se iz magične TV kutije oglasio se Milomir Srećković koji je tih dana prešao na javni servis Severnog pola. Svojim elokventnim i britkim glasom saopštio je važnu vest. 

– Dobro veče Glagoljica! Odlukom Saveta bezbednosti ujedinjenih nacija ove godine će biti ukinuti i Božić i Nova godina. Otkazuje se kićenje jelki, dodela poklona i priprema ruske salate. O detaljima ove uredbe biće više reči u nastavku emisije.

I zaista, ma koliko to neverovatno zvučalo Milomir je za promenu govorio istinu. Tokom pomenute sednice UN, delegacija Izraela je iznela argumente da proslava Božića i Nove godine u sebi nose elemente antisemitizma. Kao prvo, Jevreji proslavljaju Hanuku a ne Božić dok se Nova godina zove Roš Hašana i obeležava se 16. septembra. Drugo, Deda Mraz diskriminiše decu Izraela što je kažnjivo u mnogim demokratskim zemljama sveta. Uz podršku starijeg brata SAD koji je svojim siledžijskim metodama “ubedio” ostale članice da podrže predlog Izraela, odluka je prihvaćena većinom glasova.

– Koji je baksuz ovaj Alan Vulf čim sam ga upoznao ostadoh bez posla! Draga donesi mi da drmnem jednu domaću da se povratim od šoka, nervirao se Deda Mraz i sklonio tanjir sa barenim šargarepama.

Osvanuo je 31. decembar. U naselju Belvil u prestonici zemlje koja ne sme da stane, u garsonjeri od 30 kvadrata gde živi predsednik Alan Vulf, vladala je konspirativno-praznična atmosfera. Pošto je Nova godina ukinuta, predsednik je preko poslovnih partnera na crno nabavio kostim Deda Mraza, obukao ga preko Armani odela i zakucao na vrata svoga doma.

– Ko je?, začuo se ženski glas.

– Ja sam gospodin Hanuka!, odgovorio je maskirani muškarac.

-Lozinka?

– Narod trepti kao da režim gori!

– Sprema se oluja!

Vrata stana su se otvorila, predsednik je oduševljeno povikao “Ho-ho-ho!” i krenuo u susret sinu. Mališan se uplašio, rasplakao, sakrio se ispod stola i zavapio:

– Mama, spasi me ovog zlog čike!