VRLI NOVI SVET

– BILO JEDNOM NA PLANETI ZEMLJI 

U poslednje vreme, u srpski medijski prostor niotkuda je uplovio jedan tajni agent. U knjizi “Estoril: ratni roman” i seriji “Beležnica profesora Miškovića” pojavljuje se američko-englesko-srpski obavešatajac Duško Popov. Iz ovih literarno-filmskih projekata saznajemo da je rođen 1912. godine u Titelu, tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Popov je odrastao u imućnoj porodici i studirao pravo na Univerzitetu u Beogradu  gde je postao poznat kao avanturista, ženskaroš i plejboj. Špijunsku karijeru počinje pre izbijanja Drugog svetskog rata. Koristio je svoj šarm da se približi ličnostima na visokim funkcijama i tako prikupljao važne obaveštajne informacije. Rat ga je zadesio tokom studija u Nemačkoj. Iskoristio je veze sa nacističkom inteligencijom kako bi se kao agent britanske obaveštajne službe MI6 infiltrirao u njihove redove. Popov je tokom rata stekao reputaciju hrabrog i veštog špijuna. Bio je uključen u razne operacije širom Evrope. Jedan od njegovih najpoznatijih poduhvata bila je operacija “Tricikl”, tokom koje je preneo ključne informacije o japanskom planu napada na Perl Harbor. Posle rata, Duško Popov je emigrirao u SAD, gde je nastavio da radi za CIA. Uprkos nemerljivom doprinosu obaveštajnim službama detalji iz njegovog života ostali nepoznati široj javnosti sve do pred kraj 20. veka. Prema nekim saznanjima Popov je poslužio kao inspiracija Liamu Flemingu za lik fiktivnog špijuna Džejmsa Bonda.

Dok se pisci i filmadžije bave srpskim agentom koji je špijunirao za najveće svetske sile, tabloidi ne propuštaju priliku da za sve nedaće od rata u Ukrajini do uzgajanja “šargarepe” u Jovanjici, optuže velike svetske sile. Amerikanci, Europejci i ostali moćnici, vele “ružičasti informeri”, odavno nam kroje kapu i upravljaju svetom. Istoričari opet tvrde kako je podela tog istog sveta počela u februaru 1945. godine na Krimu, u sovjetskom gradu Jalta. Sastanak je trajao nedelju dana a  glavnu reč su imali Ruzvelt, Čerčil i Staljin, Tom prilikom donete su važne odluke koje su presudno uticale na globalnu svetsku politiku tokom  narednih osamdeset godina. Pošto je umetnicima dozvoljeno da maštaju a režimskim novinarima da lažu, mi ćemo ovom prilikom, po sistemu “šta bi bilo kad’ bi bilo”, fiktivno prikazati mogući tok događaja u vreme samita moćnika održanog od 4. do 11. februara 1945. godine na Jalti… Ili nekom drugom mestu, đavo će ga znati?

Glavni junaci naše izmišljene priče su neki važni i veoma bogati ljudi. Njihova zamišljena imena su: Jakov Šprehfeler, Henrik Lubinger, gospođa Meri Vindzor i naravno neizbežni Duško Popov. Sastali su se u raskošnoj vili smeštenoj u londonskoj “mesnoj zajednici” Kesington.

H. Lubinger: ‘De si Duško ženski dušmanine? Kako je u našem lepom SSSR-u? Šta radi drug Koba?

D. Popov: Sve sam uradio prema vašim uputstvima. Devojke, piće, krupijei, knjige… Sve im stoji na raspolaganju a njihovo je samo da se lepo provedu.

J. Šprehfeler: Kakve knjige crni Duško?

D. Popov: Gospodin Ruzvelt je nešto bolešljiv pa mu nije do bahanalija.

Meri Vindzor: A šta radi Čerčil ili kako ga mi zovemo “Pacov iz Blenema”?

D. Popov: Vinston samo pije viski i namćoriše.

H. Lubinger: Zanči Staljin se jedini provodi?

D. Popov: Skupio je neko veliko društvo pa zajedno ašikuju. Plašim se za one devojke.

Meri Vindzor: O bože kakve su to ženske osobe? Ja sam nevinost izgubila tek u tridesetoj.

H. Lubinger: I vidi se!

J. Šprehfeler: Dosta je bilo abrovisanja. Neka se oni zabavljaju a mi ćemo da pređemo na posao.

H. Lubinger: Duško ti napravi neko saopštenje za štampu, onako okruglo pa na ćoše i napiši kako su njih trojica sve to smislili. Pošalji ga posle  medijima neka se zanimaju malo.

J. Šprehfeler: E pa dragi moji, vreme je da podelimo svet. Henrik oko moje da čujem tvoj predlog.

H. Lubinger: Duško piši a ti Meri slušaj, nemoj da ti misli vrludaju. Ovako, Staljinu ćemo dati Istočnu Evropu, nekih desetak zemalja da ne nabrajam tu boraniju a mi ćemo naravno uzeti sve ostalo. Mislim da je tako najpoštenije.

D. Popov: A šta ćete sa ovim mojima? Ne dajte nas Staljinu molim vas!

J. Šprehfeler: Tito je veliki laf nećemo njega. U početku ćete malo flertovati s Rusima a onda će Broz da se kobajagi naljuti i odvoji od baćuške. Posle ćemo vam davati lovu da budete “nesvrstani”.

Meri Vindzor: Koliko mislite da ova podela traje?

H. Lubinger: Jedno pedesetak godina a onda ćemo iskrojiti novi kaput za naše globalno, planetarno čedo.

D. Popov: Šta planirate posle pola veka?

J. Šprehfeler: Uzećemo Rusima ovo što smo im dali a onda pravimo dil sa Kinezima.

Meri Vindzor: Odlična ideja.

H. Lubinger: Izvini Duško, tada ćemo i ove tvoje da dovedemo u red. Rasturićemo vas na proste činioce a umesto Tita dovešćemo sedam, osam ništaka koji će vam se krvi napiti.

D. Popov: Dobro gospodo, ako se mora, ljubi ga Zora!

J. Šprehfeler: Dobro, to bi bilo ukratko na globalnom nivou. Valja nam se fokusirati na detalje.

Meri Vindzor: Deus est in particularibus. (Suština je u detaljima)

H. Lubinger: Opa, gospođa se doima na latinskom.

Meri Vindzor: Futue te ipsum (psovka)

J. Šprehfeler: Molio bih da budete ozbiljni. Idemo dalje. Lubingere imaš reč.

H. Lubinger: Svi dobro znamo da je narod stoka i da nam je lako njime upravljati. Ipak, sada je tek 1945. godina pa ih je lako držati ih u toru. Vremenom, planiramo razvoj tehnologije. Potrudićemo se da svaka porodica po ceo dan bulji u jednu kutiju iz koje ćemo ih zasipati propagandom.

J. Šprehfeler: Bilo bi dobro da napravimo lažnu opziciju. Na “njihovim” medijima čuće se i suprotna mišljenja. Naravno posle ćemo ih napadati i provlačiti kroz blato. Proglasićemo ih neprijateljima naroda i izdajnicima. 

Meri Vindzor: Uz mito i korupciju naravno. Čovek je u stanju svašta da učini za zrno vlasti i šaku dolara.

H. Lubinger: Kada je o parama reč imam dobru ideju. U prvo vreme, nastavićemo sa štampanjem novca a posle ćemo ga polako ukidati.

J. Šprehfeler: Koncept novca je do sada naša najbolja prevara!

H. Lubinger: Bravo Jakove, svaka ti je ka’ u Sokrata! Mi ionako odlučujemo koje će zemlje biti bogate a kojima treba pomoći. 

Meri Vindzor: Ja novac ionako ne koristim, za mene je sve besplatno.

D. Popov (u sebi): Razmažena upišulja ništa u životu nije uradila osim što se rodila u pravo vreme na pravom mestu!

J. Šprehfeler: Važno je da se približimo naučnicima i intelktualcima jer  oni znaju da postavljaju nezgodna pitanja. Srećom njima je lagodan život važniji od ideala pa ih je lako potkupiti. Za malo keša, špricer i kavurmu, oni će opravdati i proizvodnju atomske bombe i eksperimantalne lekove i zagađivanje čovekove sredine.

H. Lubinger: Ovo sa lekovima ti je pametno, stado je posebno osetljivo kada je zdravlje u pitanju. Farmakološka industrija doneće nam mnogo para a priču o ekologiji tumačićemo kako nama odgovara. Svako ko i dalje postavlja suvišna pitanja biće proglašen za budalu ili teoretičara zavere a intelktualci su na njih posebno alergični.

J. Šprehfeler: A sada ono glavno. Politika zavadi pa vladaj! Valja nam ih okrenuti jedne protiv drugih. Seljake protiv radnika a ove protiv intelektualaca. U svakoj zemlji političare ćemo podeliti na leve i desne, ljubitelje sporta usitnićemo na pristalice različitih klubova, a zašto ne i muziku? Možda na folk i rok, klasiku i džez? Ali otom potom. 

Meri Vindzor: Šta ćemo kada se pobune.

H. Lubinger: Najvažnije je imati “mangupe u njihovim redovima” koji će raditi za nas i razvodnjavati svaku vrstu protesta. Nego Jakove, malopre si pomenuo Kineze. Šta ćemo s njima? Velika je to sila ne smemo se zezati.

J. Šprehfeler: Sačekaćemo dvadesetak godina a onda počinjemo investicije u kineska preduzeća. Nisu Kinezi gadljivi na lovu. Uložićemo naš kapital, pokrenuti proizvodnju i izvoziti robu u razvijene zemlje pre svega u Ameriku. Posle nekog vremena, da se Vlasi ne sete, napravićemo štos da Amerika kao pozajmljuje ogromna sredstva od Kine. U stvari američka država će se zaduživati kod nas, investitora i stvarnih vlasnika  “kineskog kapitala”. Tako ćemo izbeći plaćanje poreza u SAD.

Meri Vindzor: Kod nas se to zove pranje novca!

H. Lubinger: Baš tako pametnice moja.  

J. Šprehfeler: To bilo sve za danas. Mislim da smo zaslužili da se malo počastimo. Pa neće onaj jastog sam da se pojede.

Meri Vindzor: Ja nisam gladna a i nešto me boli glava.

H. Lubinger: Duško završi taj kobajagi zapisnik sa Jalte a posle svrati do gospođe Vindzor da je malo izmasiraš.

D. Popov (u sebi): Samo mi je još to falilo!

J. Šprehfeler: Potrudi se da izveštaj zvuči kao da je pravi. Ha, ha, ha!

U svom “izveštaju”, Duško Popov je zapisao sledeće:

“Na samitu održanom od 4. do 11. februara 1945.na Jalti sastali su se lideri “Velike trojke”: Franklin Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin. Tom prilkom donete su sledeće odluke:

1. Nakon poraza, Nemačka će biti podeljena na četiri zone pod vojnom upravom SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza. Isto važi i za Berlin.

2. Nemačka je obavezna da isplati ratnu štetu pobednicima. Sovjetskom Savezu će pripasti polovina sredstava za ratnu reparaciju dok će ostatak biti podeljen ostalim saveznicima. 

3. Staljin se obavezao da će Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana.

4. Odlučeno je da se izvši revizija granica Poljske. Garantovani su i slobodni izbori u oslobođenim državama Istočne Evrope.

5. Postignut je dogovor o osnivanju Ujedinjenih nacija, sa ciljem očuvanja mira i stabilnosti u svetu.”

Kada su se otreznili i oporavili, lideri slobodnog sveta Staljin, Ruzvelt i Čerčil saopštili su svetskoj javnosti “svoje” odluke! Duško Popov je po zadatku “partije” nastavio da masira gospođu Mari Vindzor a kao nagradu za svoj doprinos u kreiranju vrlog, novog sveta, 1953. godine postao je Džejms Bond.