Baš kao što se po rezultatima izbora budućnost zemlje poznaje tako i kvalitet putovanja često određuje lepotu godišnjeg odmora. Svako ko je bar jednom leteo na relaciji SAD – Srbija zna da prvi dan boravka u rodnom kraju uvek prolazi u nameštanju negnječenih kostiju i ispravljanju uvijenih mišića. Udobnost današnjih aviona jednaka je komforu kokošinjca u klanici živine u Podunavcima. Ovoga puta međutim, stvari su išle na ruku namćoru koji je sredinom novembra u zavičaju proveo desetak dana. Nedavno uvedena direktna linija Air Serbia, Čikago – Beograd po svemu je privlačnija od do sada jedine kojom se preko Njujorka putovalo do Amerike i nazad.
Najpre usluga. Namrgođene službenice iz Njujorka zamenile su nasmejane koleginice iz Čikaga. Organizacija na aerodromu odlična, predaja prtljaga bezbolna i ono najvažnije – u avionu nigde žive duše. U polupraznom “zrakoplovu” s likom Mihajla Pupina, stidljivi putnici ležerno su se raskomotili na dva sedišta a oni malo bezobrazniji zauzeli su ceo srdnji red što u prevodu na jezik putnika namernika znači – desetočasovno spavanje kao u hotelskoj sobi. Ne postoji pošten pojedinac sa kupljenom avionskom kartom koji nije na trenutak zastao i zahvalio predsediku Vučiću na omogućenom komforu.
Sletanje na beogradski aerodrom, ovoga puta bez aplauza koji je do skoro bio neizbežan kada je reč o putnicima iz Srbije. Novi evropski trendovi nalažu i moderniji način ponašanja mada ruku na srce, posle ovakvog putovanja čoveku dođe ne samo da tapše već i da zaigra, zapeva i da na narednim izborima (PRO) glas-a za najbolju opciju.
Radovi na aerodromu ni posle pet godina nisu završeni ali sve je lepše i novije. Omiljena informacija odštampana na komadu papira uredno je zalepljena na istom mestu. Još od prošle posete na jednom od zidova u holu surčinskog aerodroma stoji sledeće upozorenje:
“Obaveštavaju se putnici da je zbog renoviranja ovo poslednji toalet koji možete koristiti do napuštanje aerodromske zgrade!” Kratko, jasno i informativno pa ‘ajd sad’ bato nemoj da svratiš čak i ako ti nije hitno.
Pasoška kontrola. Policajci i carinici u predizbornom raspoloženju. Ljubazni nasmejani i po potrebi “duhoviti”. I tako, mic po mic, posle pet godina ponovo gazim po “rodnoj grudi”. Ostaje još samo poslednja deonica puta od današnje do nekadašnje srpske prestonice.
Stižem u Kragujevac. Prepoznatljiv miris pozne jeseni, pečenih kestenova, detinjstva… Vreme idealno za nekog ko u arizonskoj pustinji retko kada ima prilike da obuče i jaknu a o kaputu i da ne govorimo. Ali ne lezi vraže, čim je zimska garderoba iz kofera izvađena spremna da se prošeta kragujevčkim ulicama krenulo je “novembarsko leto” i pokvarilo planove baksuza iz Arizone.
Dolazak u rodni grad u kome me po prvi put ne čeka majka i tokom koga ne boravim u kući u kojoj sam odrastao nosi u sebi posebnu emotivnu snagu. Sećanja naviru, sentimenti luduju a otac, ćerka i prijatelji trude se da ih zaustave i usmere na prvu stranu.
Susreti sa dragim ljudima počinju tamo gde smo se zaustavili pre 24 godine – u “Staroj Srbiji” sa kolegama iz “Kragujevačkih novina”. Od te davne i prilično “trusne” 1999. godine, novine su promenile ime, kafana vlasnika a većina novinara otišla u penziju. Ono što je ostalo isto jeste dobrota, srdačnost i profesionalizam članova redakcije kojima nijedna vlast nije uspela da oduzme slobodu mišljenja i objektivnost izveštavanja.
Odlazim do đačkog trga, spomenik članovima grupe Smak i neizbežna fotografija sa Točkom. Drugarica koja radi u najstarijoj gimnaziji na Balkanu pokazuje mi unutršanjost renovirane zgrade uz napomenu da škola ove godina proslavlja 190 godina postojanja. Matematika u glavi radi punom parom i podseća na tužnu istinu da sam tokom obeleđavanja 150-te godišnjice bio u vojsci. Odbijam da završim bolnu jednačinu prolaznosti vremena. Pošto mi prirodne nauke nikada nisu išle od ruke svesno ignorišem aritmetiku i odlazim do obližnje bašte na kafu. “Pijem da zaboravim” godine koje su tako brzo i burno prohujale uz ratove, inflaciju, emigrantske selidbe ali mnoge divne trnutke zbog kojih je valjalo boriti i ludom svetu prilagođavati. Kada sam od muke odlučio da kafu zamenim sokom od breskve a potom i onim od jagode, pored spomenika Vuka Karadžića spazio sam čoveka u kasnim tridesetim. Farmerke, sako, sprtske cipele i pogled očajnika. Bio je u svom svetu i nije obraćajućao pažnju na okolinu. Gimnazijalci su okolne klupe delili sa penzionerima. Poneseni svojim mukama, temama i dilemama nisu primećivali nepoznatog čoveka. Približio se bašti kafića u kome sam eksirao još jedan gusti sok i nastavio razgovor sa samim sobom:
– 256 pravougaonika i 184 kvadrata od pozorišta do spomenika! – pogledao je uvis plašeći se da ne pokvari svoj račun.
Posmatrao sam ga sa pomešanim osećajem radoznalosti i tuge. Trudio sam se da ne zurim upadljivo ali me je zainteresovao njegov ritual.
– Dolazi svakoga dana u isto vreme – objasnila je konobarica – uvek nešto broji i šapuće ali nikoga ne dira. Kada završi odlazi svojim putem.
Pitam je zna li se ko je gospodin.
– Magistar nekih prirodnih nauka… Mislim da je matematičar – odgovorila je devojka – pre bolesti je radio u nekom institutu… Nažalaost nije jedini, sve je više takvih nesrećnika. Tuga gospodine šta da vam kažem!
Nepoznati brojač pločica se okrenuo i nastavio da placem “diriguje” po vazduhu.
– 342 fuge poprečno i 202 uspravno – šaputo je i nastavio svoju misiju.
Skrenuo sam na trenutak pogled sa neshavćenog matematičara kada mi je pažnju privukao nabildovani muškarac približnih godina kao i brojač sa trga. Bahato je pomerio stolicu, smestio se a onda iz sveg glasa poručio neku specijalnu kafu.
– Donećeš mi kapućino ali da ne bude makijato nego više kao late sa mlakim mlekom, braon keksićem i metalnom kašičicom u beloj šolji – naredio je konobarici.
Na trgu, bivši naučnik je brinuo svoju brigu. Pošto je obrisao fleku sa pločice nastavio je sa brojanjem. Blago pogrbljen i fokusiran na zadatak koji je samom sebi poverio došao je nadomak bašte kafića.
– Hej ludak, oglasio se nabildovani ljubitelj kofeina, beži odavde da te ne vidim. Pun grad budala ne može čovek kafu na miru da popije.
– Prekinuli ste me – odgovorio je mirno “brojač” – juče sam prebacio hiljadu a danas sam stigao do 894 uspravnih i 677 poprečnih.
– Kada se sabere to je preko hiljadu – pokušao sam da pomognem.
Moje razumevanje nije delio rmpalija za susednim stolom.
– Sa’ću da te izlomim, mater ti retardiranu… – skočio je preko betonske ograde.
– Stani Nemanja – oglasio se mladić istog izgleda kao i siledžija iz kafića – nemoj da prljamo ulice, sačuvaj snagu za opoziciju.
Naučnik, magistar prirorodnih nauka i brojač pločica nemo ih je pogledao i sa tugom i sažaljenjem u pogledu blago im se nasmejao. Psovke i nasilje im je odmah oprostio a onda, kao da se ništa nije dogodilo, okrenuo se i nastavio nemoguću misiju prebrojavanja kamenih ploča. Nabildovani mladići su nastavili da gustiraju svoje specijalne kafe i dogovarali stranačke aktivnosti koje su ih očekivale narednih dana.
Hodajući stazom uspomena posetio sam i restoran u kome sam upoznao ljubav svog života. U to vreme kafana je nosila prozaično ime “Korana” i izgledala relativno skromno i normalno. Sledeći savet mudrog prijatelja iz detinjstva prvi ljubavni sastanak zakazivao sam baš u “Korani” gde nije bilo puno poznatog sveta pa sam u miru mogao da iskažem svoje udvaračko-zavodničke talente. Tako je bilo i tog 3. februara 1987. godine. Prijatno veče predstavljalo je “početak jednog predivnog prijateljstva” što bi rekao Hemfri Bogart u filmu “Kazablanka”. Mnogo godina kasnije žena mi se poverila: “Kada smo se našli u “Korani” pomislila sam – bože kakav je ovo đilkoš kada me je ovde doveo!” Danas, na istom mestu se nalazi restoran “Guilietta” sa gipsanim kipovima iz rimskog doba i kristalnim lusterima. Čini mi se da je današnjim mladićima je mnogo lakše da impresioniraju dame posetom kafani romaničnog imena i drevng enterijera ili su ta vremena davno prošla?
Šetnja Velikim parkom i sećanje na dane kada sam bežao iz škole i na klupama pored bista narodnih heroja čitao novine i časopise. Možda su baš ovi đački nestašluci odredili moju budućnost i novinarsku sudbinu. Dok ponovo prelistavam tanke i sadržajem oskudne magazine, prilazi mi prijatelj koji predaje na Likovnoj akademiji. Saznajem da FILUM ni posle dve decenije nije dobio svoju zgradu ali da mladi umetnici zbog toga ne haju, da marljivo rade i razvijaju svoj talenat.
– Ma nije sve nitako crno – dodaje prijatelj – i penzioneri nam redovno dolaze. Poziranje za akt plaća se 200 dinara po satu a skiciranje starog ljudskog tela je veliki izazov za svakog slikara. Ako si zainteresovan javi se!
Na samom kraju boravka u rodnom gradu otvoren je Trg Vojvode Putnika. Sve ono što nisu uradili proteklih meseci, radnici koji govore neki čudnim stranim jezicima, završili su za nekoliko dana. “Mramor, kamen i željezo” ukrašeni raznobojnim fontanama. Prikladam umetnički program, glumci, muzičari, hor “Liceum, gradonačelnik… Među ošišanim mladićima koji obezbeđuju skup prepoznajem nabildovane siledžije iz kafića. Pogledom šaraju po okupljenoj masi i traže bivšeg naučnika koji prebrojava pločice. Nije ga bilo.
MORALGRAD 
Leave a comment