ŽIVETI SLOBODNO

“Novinarstvo je u dubokoj komi a svima je teško da se s tim pomire. Čini se da još uvek postoji nada pa još uvek odbijamo da se “aparati” isključe. Pošteni novinari, svakoga dana, odlažu sahranu svoje profesije. Nije to lak posao jer zvanični mediji prećutkuju, izmišljaju i lažu. Oni drugi pokušavaju da rade profesionalno ali se stalno nešto pravdaju. Objasniti prevarantu  istinu uzaludna je rabota baš kao i slepcu dočarati lepotu Van Gogove umetnosti. Ono malo objektivnosti teško pronalazi put do publike pa većina medijskih korisnika konzumira ono što im je  skuvano u režimskim kuhinjama jer sažvakane informacije mnogo se lakše gutaju.” 

  Teške misli vrzmale su se Petrovim vijugama dok je na redkcijskom sastanku slušao raspravu urednika sa šefom deska. Dobio je zadatak da prati proteste protiv nasilja. Stariji kolega koji decenijama piše o politici zbog reume ne može da hoda i drži korak sa nezadovoljnim građanima. Izgleda da na mladima šetnja ostaje. Po tradiciji, starije kolege su posle redakcijskog otišle u kafanu a Petar je uzeo lap top pod mišku i odšetao do kafe knjižare “Roman”. Iz slušalica su se čuli stihovi:

Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo

Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira

Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira

E, tog još nije bilo, ludama je milo, a ostale je stid

  Prolaze dani, marširaju sati, lete minuti. Očajnički je zlostavljao organe za razmišljanje. Bezuspešno tražio rešenje komplikovanog zapleta koji je sam, poput dramaturške omče, sebi oko vrata namakao. Pokušavao je da se koncentriše. Kontao je, dumao, razmišljao ali ne vredi.  Tvrdoglavost ovde ne pomaže. Razvijao je fabulu, analiziro radnju, brusio glavne likove, uništavao sporedne… Mazohistički je uživao u perverznim strahotama književnog rata u svojoj glavi. Nemoćan da bilo šta promeni, osetio je kako se pažnja seli na drugu stranu, prema velikom muralu koji ima magičnu moć. Istog momenta, Skot Fitdžerald se vragolasto smeškao sa slike i strogim pogledom ga merkao ispod oka. Spustio je čašu, povukao dim iz velike, rezbarene lule i odmerenim glasom tiho prozborio: 

– Mani se ćoravog posla prijatelju! Batali to pisanje i popij piće s ljudima! U ovom društvu čak bi mogao i mrvicu talenta da fasuješ. Onako uzgred, u prolazu, kao kada dobiješ kijavicu ili, daleko bilo, zakačiš neku od onih nestašnih boleština. 

  Na istočnom zidu Petrovog omiljenog kafića i dalje se vrteo likovni kaleidoskop poznatih likova. Portreti velikih književnika nadmeno su  prkosili sa zida. Potiču iz različitih zemalja, pripadaju drugim literarnim epohama ali ih to ni malo ne brine. Kafanska atmosfera, piće na stolu, cigareta u ruci… Boemska ležernost u magličastom pogledu. 

Iz Petrovih slušalica dopirao glas pesnika:

Crne hronike i harmonike, sitan rock & roll

Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze, ne, ne

S tamne strane globusa bolje se vidi da najbolji odlaze

Pločnici Toronta, oči boje fronta, lozinka svih nas

  U gomili sličnih, kofeinom opijenih i lepotom pisane reči očaranih zgubidana, video je kloniranu verziju samoga sebe. Sa kafom u ruci i slušalicama u ušima, uvek u raskoraku između sjajnih romana koje su čitali i vlastitih remek-dela u pokušaju. “Možda je pisanje preveliki izazov za mene?”, dvoumio se, “a možda sam vrednosnu lestvicu previsoko sebi postavio?” 

  Gužva u knjižari postajala je sve veća. Pored neostvarenih pisaca, bili su tu i neki normalni ljudi koji umetnost konzumiraju svim raspoloživim čulima. Šetali su neobavezno, odmeravali likovne eksponate po zidovima, opijali se eteričnim mirisom knjiga i uživali u ukusu dekadentnih, kremastih čarolija. Na prvi pogled, gledali su svoja posla, a onda bi iz čistog mira, kradomice, svoje prćaste i kukaste nosiće potajno gurali u tuđe šolje, tanjire, knjige i živote. Tetovažama izrezbarena tinejdžerka, žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, dok je mlada žena, čudesne latinoameričke lepote, dojila bebu. Brižna majka pažljivo je zaklanjala veliku, anatomski savršenu „flašicu” sa smeđom “cuclom” na vrhu,  kojom ju je priroda nesebično darovala. Prestao je da bulji u prirodne lepote satkane od ženskih brda i dolina i usmerio pogled prema policama krcatim raznim publikacijama. Bilo je tu svega, od kuvara i ručnih radova do najnovijih monografija i enciklopedija. Obožavao je ovo mesto, pitao se da li je to knjižara u kojoj se puši espreso ili kafić pretrpan knjigama? “Najviše volim da prelistavam crnu kafu i srkućem istorijske romane!”, našalio se u sebi. Ponekad bi mu, na trenutak, zafalila atmosfera klasične birtije, one u kojoj je Remark gustirao kalvados a Tin Ujević vino. Mada, ako je verovati Fitdžeraldu, u ovako učenom ambijentu može i zrno talenta da se ukrade. 

Dok je razmišljao o sopstvenom daru, talenat umetnika čiji glas je dopirao iz slušalica nikada se nije dovodio u pitanje.

Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi

Šetači-preletači, slaba potpora

Nije to glava-pismo, ili jesmo ili nismo

Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora

  Otac mu je pričao o lepim danima njegove mladosti. Urbana gerila gradskih šmekera okupirala bi plato između „Centrotekstila” i “Hotela Kragujevac”. Mesto konstantno, vreme postojano – sedam, nula, nula. Preko puta, ispred ulaza u “Zlatnu ružu”, nepoverljivo bi ih merkala ekipa BBC-a (Beloševac, Bresnica, Cerovac). Pacifističkim metodama umerene ljubaznosti, uspešno su negovali tolerantnu politiku miroljubive koegzistencije. Pošto bi na korzou ošacovali situaciju, kolektivno su pohodili institucije sistema koje su imale neprocenjivi društveni značaj za širu socijalnu zajednicu. Do pola jedanaest ostajali bi u “Balkanu”, a potom pravac “Zelengora”, koja je tih dana svoje kafanske dveri držala otvorenim sve do ponoći!  “Eh, kad se samo setim”, govorio je ćale, “kako smo se provodili u vreme Tita, socijalizma, samoupravljanja i marksizma. Zimske čarolije na padinama Zlatibora, Kopaonika i Jahorine. A čim gora zazeleni “žrtve komunizma” pohodile bi toplije krajeve. Jadran i Egej za sirotinju, dok su se oni boljestojeći „disidenti” patili po gudurama Azurne obale i mučili muku u hladnim vodama Mediterana. Tokom devedesetih zavladalo je kolektivno pijanstvo. U kafanama boemi su prepustili mesto švercerima, dilerima i drugim bitangama, a razum se stidljivo povlačio pred najezdom opšteg primitivizma. Bežeći od zla koje je vrebalo na svakom koraku, normalan svet je preko noći promenio navike. Kafanske sedeljke ustupile su mesto pitomim, kućnim druženjima. Domaćice su pripremale neke nove gurmanluke. Tokom sankcija svakodnevni jelovnik jedne srpske porodice krasili su  specijaliteti: UNPROFOR gibanica, Lord Ovenova šnicla od soje, Kutijerovi uštipci bez jaja, Embargo torta sa ukusom proje. Vinska karta – boli glava: sofisticirana verzija špiritusa ukrašena etiketom Rubinovog vinjaka, domaća vodka i najgora šećeruša iz pazarskog kraja. Na žurkama je bila zabranjena upotreba demonske sprave u narodu poznate pod imenom – televizor. Medijska propagnada, Dnevnik i njegovi dodaci vešto su ignorisani.

Petar se vratio u stvarnost. Pisci na zidovima su se ućutali a on je umesto da piše nastavio borbu sa raskupusanim mislima. Generacija njegovih roditelja pristojno je živela hodajući stazom druga Tita a onda su se sapleli o Slobinu ljubav oličenu u rečenici “volim i ja vas!”. Vreme sankcija, ratova bobmbardovanja. Petar nije želeo ni pristojno životarenje ni horor devedesetih. Hteo je samo normalan život koji je,  danas i ovde u Srbiji, prokleto daleko. Kada je shvatio da mu ni maštanje ne ide od ruke, opet se vratio pisanju. Završio je kraći članak o mobilnim telefonima u Energetici i nastavio rad na romanu. Bio je toliko zadubljen u svoj rad da nije čuo Markesa koji mu je sa zida dobacio.

– Nećeš se ti od pisanja ‘leba najest’!

Subota, dan protesta. Zajedno sa roditeljima, Petar se pridružio šetačima. Na Đačkom trgu mnogo sveta. Mladi, stari, deca u kolicima, bake sa štapovima. Pored spomenika je stajao njegov školski drug inače najbolji student na lokalnom univerzitetu ali i Sima Brzina konobar u lokalnom kafiću. Tu je i prva komšinica, profesorka u gimnaziji i deda Stanoje od koga majka redovno kupuje sir i kajmak. Svi oni žele onaj isti normalan život. Nisu to ni lešinari ni hijene već ljudi siti laži i prevara. Pored bine su i “najveći neprijatelji srpskog naroda kako u zemlji tako i u dijaspori” – glumci! Teško je poveravati da iole zdrav um može okriviti glumce za bilo šta. To su ljudi koji nam prenose snagu umetnosti i daruju zrno lepote u društvenom paklu u kome životarimo. Jadan je režim kome su glumci najveći problem.

Po završetku protesta požurio je u svoj omiljeni lokal. Pisci sa zidova i dalje su ga strogo odmeravali ali nije mario. Želeo je iskuje novinarsko gvožđe dok je u mislima još uvek bilo vruće. Tekst za sledeći broj novina počeo je citatom:

Živeti slobodno, svetom se oriti

Okićen perom sokola, za urok protiv okova

Živeti slobodno, pesmom pokoriti

Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje