Iako je prošlo nekoliko decenija, Kragujevčani još uvek prepričavaju taj događaj. U Staroj radničkoj Koloniji živeli su Raja i Trša, starosedeoci, vršnjaci i najbolji prijatelji. Istog su dana u školu krenuli, jednako su im tekli vojnički dani, prve su ljubavi zajedno bolovali i na ludi kamen iste godine stali. Kako to samo sudbina ume da izrežira, čak su i sinove dobili u razmaku od par meseci. Godine su prolazile a drugari se i dalje nisu razdvajali. Kada su pivski stomaci počeli da rastu a kosa da im se proređuje, rešili su da ožene sinove naslednike. Tih ranih osamdesetih godina prošlog veka, u vakumu između Tita i Slobe, živelo se prilično lepo. Svadbu je prvi pravio Raja, po starim srpskim običajima, pod šatorom u dvorištu svoje kuće. Mladoženja je najpre puškom skunuo jabuku sa drveta a snaja, koja je u brak stupila s “akontacijom”, sela je svekrvi u krilo. Svih trista duša pronašlo je mesto za svadbenom sofrom pa je i svečani ručak mogao da počne. Sve je išlo po redu: predjelo, čorba, kupus i dve vrste pečenja. Hrana je zalivana galonima vina, piva i rakije dok su omladinci pored “žutog i crnog soka” konzumirali i Egzotik. Negde oko dnevnika, nestalo je pečenja a gosti su tražili još. “Jedu k’o da im je poslednje!”, bunio se mladoženjin tata. U želji da spasi situaciju, domaćin svadbe Trša je raspalio roštilj i ispekao krmenadle iz zamrzivača. Goste je iznenadila promena mesnog repertoara ali se više nisu bunili. Mladenci su se povukli u svoje odaje a roditelji zadovoljno ispratili goste.
Od tog dana međutim, Trša nije propuštao priliku da prijatelju prebaci kako se obrukao jer nije bilo dovoljno pečenja: “Kada budem pravio svadbu, to će biti na nivou”, seirio se Rajin jaran, “što kažu naši stari – dok ne osta, ne bi dosta!”. Šest meseci kasnije dođe vreme da Trša ispuni obećanje. U dvorištu šator za 350 duša. Vino u buteljkama od 700 grama, pivo u limenkama, sokovi original a pečenja u izobilju. “Ima bre ‘rane i pića da ve sve podavim!”, hvalio se novopečeni svekar. Raja je imao dovoljno vremena da pripremi osvetu i drugaru vrati istom merom. Kao poklon mladencima, Raja je kupio tri živa praseta. Posle svadbenog hita “Idem kod svekrve, nosim joj darove, neka se i ona raduje” pevaljka je obavestila goste o poklonima koje su doneli najvažniji akteri veselja: “Kum je kupio mašinu za pranje veša. Opa, bravo kume! Stari svat trista maraka – pa i nije se pretrgao…” Raja je sačekao da se atmosfera zagreje a onda je pustio prasiće da prošetaju između stolova. Žene su vrištale, muzikanti pobacali instrumente a dever se od straha popeo na klupu. Pod šatorom je nastao haos. Gosti su paničili, prasići trčali naokolo, a Raja je sa osmehom na licu uživao u slatkoj osveti. U početku, Trša se ljutio ali je ubrzo shvatio da mu je prijatelj samo vratio milo za drago. Posle svega, ostali najbolji prijatelji, zajedno su ogovarali snajke i prijatelje, hvalili se unucima dok su njihove šaljive avanture ostale da žive u sećanjima Kolonaca.
KOD AMERA NEMA REPETE
Kroz istoriju, tradicionalne svadbe u Srbiji odlikovali su svakojaki običaji koji su se razlikovali u zavisnosti od vremenskog perioda i regiona u kojima su se održavale. U srednjem veku na primer, svadbe u Srbiji bile su organizovane kao skroman porodični događaj bez velike gužve. Posle venčanja svadbena povorka bi prošetala kroz selo a onda su članovi najuže porodice svečanost nastavljali u nevestinoj kući gde bi se posle svadbenog ručka polako razišli. U devetnaestom veku, ceremonija venčanja i sve što posle toga sledi, dobija novu ritualnu dimenziju. Sam čin venčanja obavlja se u crkvi posle čega sveštenik predvodi svatove na putu do mladoženjine kuće gde se uz hranu, piće, pesmu i igru proslavljalo do duboko u noć. U 20. veku, srpska svadba je još svečanija, a organizacija svadbenog veselja postaje važnija od same ceremonije venčanja. Brak se sklapa i u opštini i u crkvi a svečanost se potom nastavlja u ili u restoranu ili pod šatorom, gde se tokom svadbenog ručka i večere gosti vesele i lumpuju. “Igranka bez prestanka” neretko traje do rane zore. Tradicionalne svadbe po srpskim narodnim običajima predstavljaju deo bogate kulturne baštine i obeležavaju važan trenutak u životima mladenaca i njihovih porodica.
Svadbeni običaji razlikuju se širom Evrope a svaka zemlja ima svoja tradicionalna obeležja u skladu sa lokalnom kulturom i istorijom. U Nemačkoj, pre venčanja, prijatelji i porodica organizuju zabavu za mladence. Tom prilikom razbijaju se keramički predmeti kako bi se oterali zli duhovi i obezbedila sreća mladencima. Mlada i mladoženja zajedno preskaču drveni panj kao simbol prevazilaženja zajedničkih životnih prepreka. Na venčanju se služi tradicionalna hrana poput svinjske kolenice, krompira i piva. U Italiji, veče pre venčanja, mladoženja dolazi ispod mladinog prozora da je obraduje serenadom. Ovom činu prisustvuju prijatelji i članovi porodice. Gosti dobijaju kesice sa šećernim bademima kao simbol sreće, zdravlja, bogatstva, plodnosti i dugovečnosti. Mladenci idu pešice do crkve uz pratnju gostiju i muzičara. Mladoženja daruje mladi 13 zlatnih novčića, koji predstavljaju njegovu spremnost da obezbedi sreću i blagostanje porodici. Posle venčanja, gosti bacaju pirinač na mladence kako bi im poželeli sreću i uspeh. Na svadbenoj trpezi nalaze se povrće, testenine, pice i razni sirevi. Amerčke svadbe održavaju se najčešće u prostorima specijalizovanim za ovu namenu. Posle ceremonije venčanja koju obavlja neko od bliskih prijatelja ili rođaka koji su za tu priliku završili kurs preko interneta, počinje koktel. To je odlična prilika da se uz žestoka pića i predjelo gosti bliže upoznaju. Potom sledi svadbena večera tokom koje se razmenjuju zdravice. Za razliku od svadbenih veselja na Balkanu, svečani obrok u SAD obično sadrži glavno jelo i slatkiš a količina je strogo ograničena, tako da nema navraćanja. Mladenci zatim otvaraju plesni podijum uz melodiju uz koja ih je zbližila. Za dobro raspoloženje zadužen je DJ koji ispunjava muzičke želje mladenaca i njihovih gostiju. Svadbena žurka se po pravilu završava pre ponoći.
DESTINACIJSKO VENČANJE
Pored svadbe u Staroj radničkoj koloniji i drugim šumadijskim opštinama vaš reporter je pohodio mnoga američka venčanja kao i slična veselja u Italiji i Grčkoj. Iskustva su bila različita i svakako korisna u pripremi ovog teksta. Nedavno je međutim stigao poziv za destinacijsko venčanje na Azurnoj obali. Od tog dana promenila se percepcija svadbenog provoda u svesti autora ovih redova. Nekada je to bila ceremonije na koju se ide reda radi kako se domaćini ne bi naljutili, destinacijsko venčanje u Francuskoj međutim, predstavlja najepši provod u kome se uživa svim čulima. Pa krenimo redom.
Mala svadbena ekspedicija krenula je iz dve američke države. Mladina rodbina i prijatelji iz Arizone a mladoženjini gosti iz Ilinoisa. Mesto sastanka Pariz. Posle višednevne turističke avanture i bližeg upoznavanja prijatelja, usledio je put na jug Francuske u prelepi Kasis u blizini Marseja koji je određen za svadbenu destinaciju.
Francuska ruke širi i mi joj u zagrljaj hitamo. Ako se po sitnicama lepota putovanja poznaje nema razloga za brigu. Kao prvo, žena se spremila na vreme, namćorasti komšija koji retko i dobar dan kaže, srdačno nas je pozdravio i srećan put poželeo. Najzad, ljubazni taksista, istovario nas je na terminalu 4 aerodroma Sky Harbour u Feniksu. Čitava porodica na okupu, tri generacije, šest decenija ljubavi, sreće i životnih izazova. Zahvaljujući poletarcima zavaljenih u dečija kolica u avion ulazimo preko reda. Dva ipo sata kasnije s voljom i na vreme slećemo u Dalas. Jurnjava s klincima po aerodromu kako bi potrošili energiju pred interkontinentalni let. Deset sati u klaustrofobičnom avionskom prostoru izazov je i za nas matore. Poslednjih godina komfor u avionma postao je misaona imenica. Nekada je biznis klasa podrazumevala pravi luksuz: ogromne fotelje, hrane i pića u izobilju pa čak i mogućnost telefoniranja smrtnicima na zemlji. Od kada je avionski prevoz postao deo naše svakodnevice, “udobnost” vazduhoplova prilagodila se potrebama avio prevoznika. Avionska sedišta svakim danom su sve manja. Sada su u biznis klasi stolice normalne veličine dok se u ostatku aviona primenjuje “lego kocke varijanta”. Običan svet prinuđen je da se pati a često se dešava da malo guzatiji putnici moraju da plate dve karte. Za one koji su uspeli da pozadinu smeste u minijaturnu avionsku stolicu muke nastaju kada se komšije umore. Tada, naizgled fina dama ispred vas spušta sedište i ničim izazvana završi u vašem krilu. Za to vreme, korpulentni brka s leve strane nehajno širi svoje mesarske ruke pa se udobnost letenja realno može porediti sa transportom ovaca u Brizbejnu.
Kada se čovek unapred pripremi vazduhoplovno mučenje, desetak sati avio torture prođe relativno brzo. Sleteli smo na pistu aerodeoma Šarl Degol u Parizu a od aplauza ni traga ni pljeska. U srpskim avionima vlada nepisano pravilo da se na kraju leta tapšanjem oda priznanje majstoru u kokpitu. Naši saputnici međutim žure kako bi što pre napustili “udobnost” Boinga 787. Bezbedonosna provera na aerodromima se od 11. septembra 2001. godine nije puno promenila. Nema popuštanja ali srećom ni pooštravanja mera. Neiživljeni “požarnici” pokazuju nam ko je gazda. Pregled kofera i ličnog prtljaga, pretresanje, pipkanje, držanje predavanja u stilu: “Da ste me slušali ne bih morao da ponavljam!”
Na ulazu u Francusku dve kolone. Jedna za vlasnike pasoša Evropske Unije a druga za ostalu boraniju među koje spadaju i državljani SAD. Sat vremena u redu u kome je bilo najviše “Jugoslovena” tačnije turista koji govore našim jezikom. Uzdasi, kuknjava i uporni pokušaji da se probiju u prve redove. Pasošku kontrolu obavljaju mahom dame u različitim uniformama uz grb jedne od zemalja EU. Meni je naravno zapala Hrvatica.
Pariz, grad umetnosti, svetlosti i političke hrabrosti, poslednji put sam posetio u novembru 1989. godine kada se u komšiluku rušio Berlinski zid. Ovoga puta ništa nije padalo ali se fotelja predsednika Makrona ozbiljno klimala. Medijska histerija uplašila je moje američke saputnike koji su sa strepnjom krenuli put Francuske. Koliko su mediji objektivni moglo se videti na licu mesta. Gledajući CNN ili d’ izvinete Pink, čovek bi stekao utisak da u Francuskoj bukti građanski rat. U Parizu međutim, stanje redovno, živi se normalno a problemi su oni uobičajeni koji muče stanovnike svih velikih gradova. Samo uveče, na Jelisejskim poiljima, u najavljeno vreme i strogo propisanom trasom, protestanti nose transparente i uzvikuju parole protiv novog zakona o kasnijem penzionisanju. Đubretari rade svoj posao baš kao i vozači, taksisti, piloti i ostali. Na važnim strateškim mestima kao što su glavna železnička stanica, aerodormi i oko poznatiih turističkih lokacija šetaju vojnici naoražani automatskim puškama više kao vid treniranja preventivne strogoće.
VEČERA U NASTAVCIMA
Pravo s aerodroma, arizonska svadbena ekspedicija stiže u apartman na Trgu Republike koji smo rezervisali još u decembru prošle godine. Brojnim koferima odmah smo opkolili zgradu, kada je od nekud iskočila starija dama veštičje provenijencije. Strogim, urlajućim glasom poručila je da se u lift može uneti samo jedan kofer kako se isti ne bi pokvario. Društvo je prvo pomislilo da se gospođa šali ali ih je brzo razuverila kada je pri odlasku pokazala srednji prst. Zbunjeni Ameri nisu mogli da veruju da tako izgleda francusko gostoprimstvo. Srećom, tokom daljeg boravka uverili su se da je ova baba roga bila izuzetak i da su Francuzi mnogo ljubazniji. Apartman lepo izgleda. Doduše, koji orman više ne bi bio na odmet baš kao ni pribor za jelo. U kuhinji ni kašike ni viljuške što je krajnje neobično jer sam se nebrojeno puta uverio da Francuzi ne jedu prstima.
Mališani se prilagođavaju na vremensku razliku a ostatak ekipe odlazi u restoran Le Christinne. Večera u nastavcima – gastronomka serija od pet epizoda, fini svet bi rekao “repas de cinq plats”. Kao netipičan izdanak srpskog roda uvek sam voleo da probam nova jela. Sarmu poštujem, ajvaru skidam kapu, Karađorđevu šniclu rado jedem ali sam otvoren za svetske specijalitete kojima su njihovi tvorci posvetili puno pažnje, vremena i umeća. Svaka od pet mini porcija egzotičnih jela bila je malo remek-delo francuskog kulinarstva: mus od karfiola, artičoke u umaku od susama, bakalar u zelenom sosu, pačiiji file sa gelom od crvenog kupusa i na kraju mango u kombinaciji sa južnim voćem i rikota sirom. Već vidim prijatelje iz starog kraja kako se mršte i prevrću očima. Grešite dragi moji, ni seksu se niste radovali dok ga niste probali.
Za razliku od arizonskog “zavičaja”, u glavnom gradu Francuske noge su najpopularnije prevozno sredstvo. Posle celodnevnog pešačenja srcolika aplikacija na telefonu poručuje – petnaest hiljada koraka. Imajući u vidu fizičke aktivnosti ne čudi da uprkos fantastičnoj hrani Parižani većinom imaju vitku liniju. Kada velika grupa ljudi sa američkog zapada stigne u evropsku metropolu poređenja su neminovna. Jedni tvrde kako bi se bez razmišljanja preselili. Drugi opet mudro ćute svesni da izjava kako je u Americi bolje ne bi naišla na razumevanje. Za mladića koji se približava okruglom broju godina koji će uskoro predvoditi šestica, poseta Parizu je i zanimljiva i uzbudljiva sve dok postoji alternativa. Ipak mi je najdraže ono mesto koje se zove kuća, udobna i prostrana, automobil koji se kreće auto putevima uz minimalnu saobraćajnu gužvu i gde je pešačenje rekreacija a ne nužda. Turizam – da, selidba – definitivno ne!
U DRUŠTVU MORISONA, ŠOPENA I LUJA XIV
Narednog dana, najstariji deo ekspedicije uputio se prema dvadesetom arondismanu kako bi posetili večno počivalište mnogih slavnih ličnosti. Kada se dođe u neke godine logično je da Père Lachaise bude prvo na listi turističkih destinacija u Parizu. Groblje se prostire se na površini od oko 44 hektara. Otvoreno je 1804. godine, a ime je dobilo po ocu François d’Aix de Lachaise, poznatom kao Père Lachaise koji je bio ispovednik francuskog kralja Luja XIV. Na ovom mestu sahranjeno je preko 70 hiljada ljudi među kojima Šopen, Oskar Vajld, DŽim Morison, Edit Pijaf, Marsel Prust. Žorž Bize, Balzak, Molijer i mnogi drugi.
Sledeća destinacija – Montmartr. Pošto je praznični vikend tj. subota pre Uskrsa¸ gužva je neopisiva. Postoji neka posebna magija koju Montmartr u sebi nosi pa ni opšti haos u liku i telu hiljada turista nije mogao da pokvari divan utisak. Umetnička četvrt u severnom delu Pariza smeštena na brdu Montmartre sa koga se vidi čitav grad. Istorija ovog mesta seže sve do rimskog doba a u srednjem veku je bio poznat po vinogradarstvu i mlinovima u kojima su Parižani kupovali brašno. Do današnjih dana zadržao se samo Moulin de la Galette koji ima poseban kulturološki i istorijski značaj.
Tokom 19. veka, Montmartr je postao utočište umetnika i boema koji su se okupljali u bistroima, kabreima i svojim umetničkim kružocima. Ovaj kvart je bio jeftiniji za život i nudio je umetnicima više kreativne slobode. Moulin Rouge koji je otvoren 1889. godine takođe se nalazi u ovom delu grada. “Ceveni mlin” je bio i ostao jedna od najpoznatijih atrakcija francuske prestonice. Slikari su oduvek predstavljali zaštitni znak Montmartra a oni slavni poput Pikasa, Van Goga, Renoara, Klod Monea takođe su rado posećivali umetničku oazu osamnaestog arondismana dok je njegov najpoznatiji žitelj bio je Tuluz Lotrek.
Omiljena turistička destinacija u ovom delu Pariza svakako je bazilika Sacré-Cœur izgrađena krajem 19. veka na samom vrhu brda Montmartr. Crkva je prepoznatljiva po originalnoj rimsko-vizantijskoj arhitekturi a posvećena je Hristovom srcu. Osim religijskog značaja ova bazilika je poznata i po glamuroznim venčanjima baš kao i Musée de Montmartre, umetnički muzej sa impozantnim vrtom iz koga mladenci kao na dlanu mogu videti ceo Pariz. U današnje vreme potrošačkog kapitalizma, Montmartr je takođe poznat i po prodvnicama umetničkih radova, suvenira kao i slikarima koji vam mogu napraviti portret za desetak minuta. “Model” nije u obavezi ga kupi finalni proizvod dok je cena subjekt pregovaranja.
Prvi, pravi i tokom ovog boravka jedini turistički dan u Parizu bio je veoma produktivan zahvaljujući “svetskom čudu” zvanom Metro. Retko sam u životu koristio gradski prevoz. U Kragujevcu se pešice svuda stizalo a u Arizoni, zbog razbacanih urbanističkih rešenja iz kola se retko izlazi. Svaki boravak u Parizu nanovo me podseća na blagodeti podzemnih vozova. Brzina i lakoća sa kojom se Parižani kreću svojim gradom izaziva ljubomoru kod svakog dobronamernog turiste. Atmosfera u metrou vratila me je u mlade dane kada sam na Alijansi učio francuski jezik i književnost a u to vreme sam kao i sada voleo da svratim u kafanu. U Parizu postoji veliki broj boemskih kafea i restorana koji su jedinstveni po svojoj autentičnosti i francuskom šarmu.
Reč kafana je arapskog porekla, preuzeli su je Turci i narodi koji su trpeli njihovu vladavinu. Francuzi, kao kolonizatori mnogih arapskih zemalja, prvi su u zapadnoj Evropi počeli sa korišćenjem ovog termina u istom kontekstu kao i kod nas. Najpoznatiji pisci, slikari, pesnici i filozofi vreme su provodili baš na ovakvim mestima a atmosfera u francuskim bistroima i do danas je zadržala duh starog vremena. Od popularnih kafea izdvajam nekoliko koje sam i ovoga puta posetio i svojim američkim prijateljima preporučio.
Café de Flore – legendaran kafić u Saint-Germain-des-Prés-u, koji je inspirisao mnoge francuske intelektualace i umetnike. Tabla na zidu kaže da su ovde rado dolazili Simon De Buvuar, Pikaso i Trocki. U neposrednoj blizini je i restoran Les Deux Magots u kome su rujno vino pili Hemingvej, DŽojs i Sartr a najstariji restoran u Parizu je Le Procope osnovan 1686. godine i nalazi se u Latinskoj četvrti. Najpoznatiji gosti: Volter, Šopen, Napoleon, Igo, Balzac, Ruso a i vaš skromni reporter je često svraćao.
Narednog dana planirana je poseta poznatoj rezidenciji francuskih kraljeva. Vrlo brzo smo se uverili da celodnevni boravak u Versaju sa trogodišnjim mladićem i devojkom od godinu dana nije baš najbolja ideja. Naime, taksisti ne primaju mališane pošto nemaju posebna sedišta za decu pa je put od pedestak kilometara podrazumevao dupla dečija kolica, nekoliko metro stanica, prigradski voz, mnogo strpljenja a pre svega upornosti i ljubavi. Pored saobraćajnih nedaća ni vreme za posetu nismo najpametnije planirali. Versaj na Uskrs izgleda kao mravinjak poludelih turista kojima ništa nije sveto osim kamera i selfija.
Versaj je izgrađen u 17. veku za vreme vladavine francuskog kralja Luja XIV a vremenom je postao simbol moći i veličine francuske monarhije. Dvorac ima 2.300 soba, a bio je dom svih kraljeva do Francuske revolucije. Kada je Luj XIV prvi put posetio Versaj spavao je u maloj prostoriji koja se i danas zove Kraljevska soba. Jedan od najposećenijih delova Versaja je velika sala sa 357 ogledala koja je služila je za balove. Versaj okružuju monumentalni vrtovi sa skulpturama i fontanama od kojih je najveća visoka čak 50 metara. Legenda kaže da je Luj XIV jednom prilikom upao u fontanu pošto se zapričao sa dvorskim baštovanom. Tokom Francuske revolucije, Versaj je pretvoren u muzej, a pojedini delovi dvorca bili su oštećeni i opljačkani. Godine 1919. u Versaju je potpisan mirovni ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat.
Neko će pomisliti da je za normalnog čuveka, ova celodnevna avantura sasvim dovoljna turistička rekreacija ali… ! Dama koja me trpi već 37 godina, u dve reči me ubedila da posle svega posetimo i Ajfelovu kulu. Rečeno učinjeno. Takvi smo mi “omladinci” a gde su mladi tu je i turistički entuzijazam. Broj koraka tog dana je premašio 20 hiljada.
DVA PRIJATELJA
Poslednji dan boravka u Parizu rezervisan je za umetničko druženje sa prijateljem Majkom koji je odseo nedaleko od našeg apartmana. Hotel Astoral smešten je u uliciSaint-Denis poznatoj po velikom broju “lepotica noći” (i dana), “prodavačica ljubavi”, “šampionki najstarijeg zanata na svetu” ili kako ih već zovu loši novinari skloni otrcanim frazama. Poznajući Majka, pitam se da li je izbor lokacije hotela bio slučajan? Hotel Astoral dekorisan je po motivima starih francuskih filmova i fotografijama glumaca koji su tu odseli. Sobe gledaju na komšijsku zgradu na čijoj fasadi su naslikani Belmodo, Delon, Morikone i drugi. Zajedno odlazimo u kafe La Cave gde se održava književno veče na kome nastupa i moj prijatelj. U podrumu restorana, desetine pesnika iz celog sveta recituju svoju poeziju na engleskom jeziku. Voditeljka programa je Nina iz Čikaga, ekscentrična dama srpskog porekla koja odlično govori naš jezik. Moj omiljeni američki pesnik Majk Rajdel je veoma društven tip. Odmah se upoznao sa većinom učesnika programa i za kratko vreme stekao simpatije. Majkov nastup publika dobro prihvata. Nekoliko odličnih pesama a za kraj priča o dvojici prijatelja koji su iz Amerike došli u Francusku zbog venčanja. Sin jednog od njih u Parizu je zaprosio ćerku onog drugog pa su na putu za Kasis, gde će se svadba obaviti, svratili na veče poezije u kafeu La Cave. Čitanje pesama završeno je iza ponoći. Noćna šetnja Parizom po dosta smoljavom vremenu. Prolazimo delom grada po imenu Barbès–Rochechouar koji je poznat po “drumskim lopovima”i kriminalu svih vrsta. Majk je primetio nelagodnost na mom licu: “Ne brini”, reče. “neće nam lopovi ništa. Zar ne vidiš da izgledamo isto kao oni!”
Narednog jutra, pakovanje kofera koje liftom transportujemo – jedan po jedan a onda u punom sastavu stižemo na železničku stanicu Gare de Lyon. “Na parove razbroj s’”, ekipa je u punom sastavu. Brzim vozom TGV železnice iz Pariza krećemo za Marsej.
Vožnja TGV železnicom od Pariza do Marseja trajala je malo više od tri sata. Maksimalna brzina kojom se voz kreće dostiže 320 km na sat tako da se relacija od 775 km gotovo i ne oseti. Ovo je prva linija brze železnice u Francuskoj uspostavljena još 1981. godine. Od tada, Parižani, “vlakom prema jugu” putuju na more dok se “južnjaci” u suprotnom smeru voze kako bi obišli turističke destinacije u prestonici i pazarili garderobu. Iako na ovoj liniji svakoga dana saobraća 25 vozova teško je pronaći slobodno mesto pa je rezervacija neophodna. Pogled kroz prozor otkriva divne pejzaže unutrašnjosti Francuske koji podsećaju na Šumadiju. Odmah mi je sinulo da čim Aleksandar Vučić svojeručno bude izgradio brzu prugu Beograd – Kragujevac i mi ćemo biti u mogućnosti da uživamo na isti način.
Na železničkoj stanici u Marseju vri kao u košnici. Pronalazimo uniformisane vozače koji nas čekaju ispred crnih kombija. Uprkos velikom broju kofera uspevamo da se smestimo. Probijanje korz popodnevnu saobraćajnu gužvu pruža priliku da neplanirano upoznamo Marsej koji, na prvi pogled, jako podseća na italijanske luke što je zbog blizine granice i razumljivo.
VEČNI DOM KRALJA ALEKSANDRA
Marsej je jedan od najstarijih gradova u Evropi, osnovali su ga stari Grci oko 600. godine pre nove ere kao trgovački centar pod nazivom Massalia. Tokom vekova, pustošile su ga mnoge svetske sile, od Rimljana, Vandala i Ostrogota do Saracena. Marsej je bio centar otpora u vreme Francuske revolucije ali i kasnije tokom Drugog svetskog rata. Od turističkih znamenitosti izdvajaju se stara luka Vieux-Port koja je baza različitim pomorskim vozilima od drevnih ribarskih čamaca do najluksuznijih brodova i jahti. U neposrednoj blizini luke nalazi se i arhaična četvrt Le Panier, sa uskim ulicama, istorijskim građevinama i kulturnim spomenicima. Treba pomenuti i čuvenu baziliku Notre-Dame de la Garde, koja dominira centrom grada, Muzej Evrope i Mediterana (MuCEM) i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću. Monarh Kraljevine Jugoslavije ubijen je 9. oktobra 1934. godine tokom državne posete Francuskoj. Atentat je izvršen dok se kralj, u otvorenom automobilu, vozio centrom Marseja. Vlado Georgiev Černozemski, bugarski revolucionar i član makedonske organizacije VMRO, iskočio je iz gomile i ispalio više hitaca u našeg kralja i francuskog ministra inostranih poslova Luisa Bartua. Obojica su preminuli od zadobijenih rana dok je atentator je ubijen na licu mesta. U Marseju je 1938. godine podignut spomenik u čast Aleksandra I Karađorđevića. Na njemu su prikazane figure četiri žene na čijim poprsjima su portreti srpskog kralja i ministra Bartua dok je preko čitavog obeležja ispisana reč – Mir. Spomenik se nalazi u šestom arondismanu u blizini trga Kastelan.
Napuštajući centar Marseja dočekuju nas mediteranski pejzaži okruženi morskom obalom, vinogradima, maslinjacima i mirisnim poljima lavande. Uskim ulicama ulazimo u Kasis simpatično mesto koje je udaljeno samo dvadesetak kilometara od Marseja. To je šarmantan gradić od osam hiljada stanovnika. Zanimljiva arhitektura, autentična kaldrma iz nekih starih vremena, malene ribarske kuće i peskovite plaže čine ga jednom od omiljenih destinacija za Francuze koji žele da godišnji odmor provedu u miru. Meštani se uglavnom bave turizmom, ribolovom i drugim pomorskim aktivnostima. Gradić ima bogatu istorju koja seže unazad do rimskog doba kada je bio poznat po imenu Carsicis Portus. Tokom srednjeg veka grad je bio pod kontrolom monaha opatije Sent Viktor iz Marseja. Krajem 19. veka Kasis je postao poznat po proizvodnji kvalitetnih sorti belog vina a 1936. godine dobio je etiketu zaštićenog geografskog porekla (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC). Najpoznatija vina iz ovog kraja su Domaine du Bagnol i Clos Sainte Magdeleine.
ORKANSKI VISOVI
Stižemo na odredište u zamak Domaine de Canaille smešten na padinama Cap Canaille jedne od najviših litica u Evropi. Imanje se prostire na površini od 60 hektara. Prvi utisak je fascinantan. Gledamo jedni druge s nevericom. Niko od članova svadbene ekspedicije ranije nije bio u prilici da odsedne u ovako luksuznom prostoru. Po prvi put u životu, osećam se kao bogati Američki turista. Iako su samo dve trećine ovog utiska tačne ispunjen sam srećom i beskrajnim zadovoljstvom koje dele i moji saputnici. Zgrada ima petnaest velikih soba, ogromnu trpezariju, nekoliko salona i terasu koja gleda na azurno more.
Pošto smo se smestili, došao je red na prvu zajedničku večeru koju nam je pripremio “šef” Jérémie. Prijatna atmosfera, dobro društvo i hrana koja izaziva eksploziju svih čula.
Narednog jutra silazimo do centra varoši Kasis gde smo obišli staru marinu i Château de Cassis zamak iz 11. veka koji se uzdiže iznad grada i pruža veličanstven pogled na luku. Iznajmljenim brodićem krećemo u razgledanje okoline. Ovaj region je poznat i po jedinstvenim krečnjačkim uvalama a od 2012. godine ima status nacionalnog parka – Parque nacional de Calanques. Posle ručka, vraćamo se u bazu gde uskoro počinje generalna proba ceremonije venčanja.
Velika terasa, ukrašena starinskim fenjerima i lampicama, zrači toplinom koja upotpunjava romantičnu atmosferu. Mladenci i gosti u “civilnim odelima” uvežbavaju svaki pokret do najsitnijih detalja kako bi narednog dana, svadba protekla u najboljem redu. Tokom probe nekoliko kapi kiše izazivaju strepnju i strah kod glavnih protagonista svečanosti. Trudimo se da ih ohrabrimo. Neki kao iz rukava sipaju izmišljenu meteorološku prognozu po kojoj će, na dan venčanja, biti lepo i sunčano vreme.
“Kiša donosi sreću!”, oglasio se Dilan, dok su prisutni odmeravali najzgodniji predmet koji bi bacili u njegovom pravcu.
Pozitivna energija i dobre vibracije pomogli su mladencima da se Dilanovo “bajanje” ne ostvari. Na dan venčanja vreme je bilo idealno. Sunčano, vedro, ni toplo, ni hladno baš onako kako treba. Od ranog jutra, svi su bili na svojim radnim zadacima. Muškarci su od ranog jutra vodili računa da u alkoholnoj ponudi za taj dan ništa ne manjka dok su dame, svoju pažnju posvetile opuštanju i duhovnom miru upražnjavajući jogu i meditaciju. Pošto su njihove ružnije polovine sa degustacijom krenule od sabajle, duševni mir će im tokom dana svakako biti potreban. Poslednje pripreme pred ceremoniju venčanja. Svi su na svojim mestima: frizer, šminker, barmen zadužen za koktele a očekuje se i dolazak fotografa. Običaj kaže da roditelji prvi vide mladu koja je spremna za svečani čin. Pošto od ćerke primaju simboličan poklon u znak zahvalnosti za sve što su kao roditelji učinili, mama i tata nevešto skrivaju suze.
Na rubu monumentalne litice prostire se još jedna terasa zamka Domaine de Canaille gde će se obaviti ceremonija venčanja. Stolice su pažljivo raspoređene, kumovi i gosti na svojim mestima dok se mladoženja preznojava od uzbuđenja. Uz zvuke Mendelsonovog marša, majka i otac laganim korakom uvode ćerku na svadbenu pozornicu. Mladin tata strogim pogledom poručuje budućem zetu: “Nemoj da se šališ glavom jer mi potičemo iz Karađorđevog kraja!”. Posle kraćeg oklevanja, zbog dramskog efekta, reditelji predaju ćerku mladoženji. Devojka koja je za ovu priliku položila matičarski ispit čita romantičan svadbeni esej. To je najbolja drugarica mladenaca koja proglašava brak sklopljenim. Poljupci, aplauzi, dramatična muzika i fotograf koji kamerom beleži svaki pokret.
Narednih sat vremena, najpopularniji lik je gospodin barmen koji bez greške mućka desetak vrsta različitih koktela. Priprema ih fantastičnom brzinom i bez ičije pomoći. Aperitivi veoma brzo stvoraju veselo raspoloženje i opuštenu atmosferu.
Svečana večera na centralnoj terasi naše rezidencije. Plamen sveća se viori na vetru dok vredni konobari Pjer i Sofi iznose đakonije. Na svadbenom meniju, kao predjelo: makaruns sa Brie sirom, krem brule od pečuraka te punjeni burata sir u aragula sosu. Glavno jelo: govedina kuvana 10 sati na tihoj vatri uz krompir i njoke po starom receptu iz ovog kraja. Naravno tu je i svadbena torta, poklon vlasnika zamka.
Mladenci otvaraju plesni podijum uz zvuke “La vie en Rose”. Zdravice, govori, majlepše želje a onda žurka do ponoći.
Tih dana, u našem zamku bila je aktuelna priča koju sam od ranije znao a boga mi i doživeo: bio jednom jedan otac koji je imao tri ćerke. Živeo je u Srbiji gde je tradicija da svadbu plaća mladoženjina porodica. Odlučio je da se preseli u Ameriku gde je običaj potpuno obrnut pa se od mladinog oca očekuje da odreši kesu. Vaš reporter je svadbom u Kasicu okončao roditeljsku misiju. Sve tri ćerke udate, svadbe na opšte veselje obavljene, plesovi odigrani i govori održani. Sada mi ostaje da ženim i udajem unučiće a o finansiranju neka drugi misle.
NA MLADIMA SVET OSTAJE
Godišnji odmor u Francuskoj proširio mi je vidike i otvorio neke nove prozore u svet pa sam pod stare dane puno toga naučio. Najpre, spoznao sam tajne i lepotu destinacijskog venčanja tokom koga je svima lepo jer svi učesnici u provodu ravnopravno uživaju. Nema nabavke hrane i pića, nema klanja stoke i pečenja mesa niti brige da se kum, stari svat ili vojvoda slučajno ne naljute. Bio sam u prilici da vreme provedem sa meni najbližima ali i sa grupom pmaetnih i lepo vaspitanih mladih ljudi koji umeju dobro da se zezaju uz puno poštovanje prema starijima. Shvatio sam da je moguće voditi smislene razgovore a ne pomenuti politiku. Moguće je i polemisati bez svađe i uvreda. Osmeh uz “dobro jutro, dobar dan” nije obavezan ali je prijatan i besplatan. Čini mi se da postoji generacija koja nas može izvesti na pravi put. Mladi, koji će oružje zameniti znanjem a političare veštačkom inteligencijom. Uverili smo se da ChatGpt uspešno ispisuje dosadna birokratska pisma ili molbe za prijem u starčki dom ali ako ga zamolite da sroči dobru pesmu, priču ili roman to mu baš ne ide od ruke. Postoje obrazovani, mladi ljudi koji će tehnologijom zameniti “seljačine iz prvih redova” naše svakodnevice a kreativnu energiju usmeriti prema važnim stvarima koje život znače. Oni imaju potencijal, želju, znanje i sposobnost da promene pokvareni svet oko nas, naše je samo da im u tome pomognemo.
MORALGRAD 
Leave a comment