Oznaka: putovanja

„Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.“

Kada sam pre dvadeset pet godina došao u SAD, Srbija je još uvek zauzimala visoko mesto i informativnoj ponudi američkih medija. Osećao sam se kao da su me spustili na neku drugu planetu.  „Прво, долазим из земље која је „резерват“ – опкољена је „федералним трупама“; друго, „оцрњен“ сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак ког би требало одстрелити; треће, припадам народу „обојених“ и оптужених за сва зла овог света; и, четврто, као „успутни доказ“ зашто ме треба стрељати, пушим и даље, мада је цео цивилизовани свет престао и прешао на кокаин. И не пушим ја што се мени пуши, него пушим да терам инат борцима против „куге дима“…“ 

Tih dana, CNN, FOX NEWS, CNBC… najpre su svodili račune glede bombardovanja a onda je došao red na 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suđenja u Hagu i atentat na Zorana Đinđića. Ovim tragičnim događajem počela je da opada „medijska popularnost“ zemlje u kojoj sam rođen pa su i novostečeni, američki prijatelji prestali da mi dosađuju.  S druge strane, kad god bih posetio zavičaj, zemljaci bi me odmah pitali: „A šta tamo u Americi kažu za nas?“ Diplomatski sam objašnjavao da je dobro što više nismo u centru pažnju te da su naše mesto u amerikim medijima zauzeli neki drugi nesrećni narodi. 

U TUNELU USRED MRAKA… 

Ovih dana međutim, stvari su se drastično promenile. O Srbiji se pišu hvalospevi, snimaju spotovi dok analitičari ističu naše studente kao jedino svetlo na kraju kanalizacionog ćorsokaka u koji je upao savremeni svet. Prijatelji me ponovo zovu da im pojasnim taj duhovni preporod na ulicama srpskih gradova a ja, s ponosom mogu da kažem kako sam rođen u Kragujevcu, u Šumadiji u gradu u kome je osnovan prvi Teatar, prva Gimnazija i gde je donet prvi Ustav. Podsećam ih da je baš u Kragujevcu proizveden automobil koji je u SAD nekada izazvao veću medijsku pažnju nego danas Tesla. Jugo je igrao „glavnu, sporednu ulogu“ u mnogim holivudskim hitovima i postao predmet urbane legende po kojoj, ako kupite Kadilak, „limuzinu“ proizvedenu u Šumadiji dobijate na poklon! Bolje informisani Amerikanci, čuli su i za kragujevačku „Krvavu bajku“ a oni drugi za poluatomatkske puške proizvedene Namenskoj. I sve tako redom, četvrtak za sredom, stigosmo i do subote 15. februara 2025. godine. Američka državna televizija, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepreglednu kolonu koja se Lepeničkim bulevarom, levo i desno izlila u beskraj. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka“ u režiji Donalda Trampa i Ilona Maska, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijama ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i poštene inteligencije. Parada satire s najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. U mom gradu, iste večeri, paralelno su održane dodele Oskara i Nobelove nagrade kao i moderna Sretenjska ustavna  skupština. Dobitnici svih nagrada su studenti a rezultat – osvajanje slobode i buđenje zemlje u kojoj će se, u najskorije vreme, konačno poštovati Ustav. Iskoristio sam svojih pet minuta pa sam se Amerima  ishvalio za sve pare a onda smirio doživljaj i pokušao da sebi objasnim – šta se to u zavičaju dešava i otkud to svetlo koje sa Balkana obasjava tamu koja vlada u ostataku sveta?

Pre pola godine sam posetio Srbiju u kojoj je vladala apatija, ravnodušnost, beznađe… Na pitanje „kako ste“, najpozitivniji odgovor sam dobio od jednog taksiste: „Ako je za utehu, živi se bolje je nego 1993. godine. Zajeban smo narod prijatelju, razjedinjeni, zavidni, sitničavi… Onaj zlojeb nam baci kosku a mi se za nju uhvatimo k’o moj Džeki posle posne dijete. Zavadi pa vladaj! Nije Vučić kriv, mi smo…“, zajkjučio je i naplatio vožnju do Lepeničkog bulevara.

„Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.

Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.“

Neće biti bolje sve dok te silne podele ne prevaziđemo. A onda, sto osamdeset dana kasnije, na tom istom bulevaru, mladi ljudi iz čitave Srbije održali su lekciju svojim precima da se i bez podela može živeti.

FILIGRANSKI PLOČNICI

Na veličanstvenom skupu koji je na Sretenje održan u Kragujevcu, dominirale su srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Iz prikrajka se pojavio i jedan od mojih  omiljenih kragujevačkih pesnika koji je s ponosom mahao zastavom SFRJ, sa sve petokrakom, i ništa mu se nije dogodilo. Studenti su nosili i pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta“ a da to ateistima nije smetalo. Jedan pored drugog šetali je mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini“ i devojka s crvenom zvezdom na zimskoj kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z“, jedni su nosili skupe jakne iz inostranstva, drugi vetrovke sa buvljaka. Sa  istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Čuli su se različiti akcenti, od niških „pumpadžija“ do novosadskih stručnjaka za „šumadijski reljef“. Posle venčanja, mlada i mladoženja svratili da podrže studente. Inače. u petnaestočasovnoj blokadi bila je zastupljena i rodna ravnopravnost, muškarci i žene – otprilike pola, pola. „Pomirili“ su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani“!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Vlasnici pasa su poveli svoje ljubimce da osete osvajanje slobode tešeći one  čije su mačke ostale kod kuće ili na blokadu otrčale same. Sa mosta se čulo „Vostani Serbie“ i „Ovo je zemlja za nas“  a ispred Ureda se igralo kolo. Prasići su se okretali na ražnju ali je bilo hrane i za vegetarijance. Majke i bake su spremale i posno i mrsno, šta god je studentima po volji. Mali Neša je uz srce, otvorio i svoju pekaru gde je gostima Kragujevca hranu delio besplatno. I još nešto, ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.

Žao mi je što sam daleko i što ne mogu da prisustvujem stvaranju istorije u mom rodnom gradu. Gutam „knedlu“ i po ko zna koji put ponovo gledam snimak monumentalnog skupa u Kragujevcu. Ovoga sam smanjio ton kako bih još bolje uživao u šarenim slikama koje bude nadu. Prolaze studenti, domaćini ih nude kiflicama i toplim čajem, zastave transparenti: „ Negde iz daleka čuju se zahtevi“, „ Studentizam i renesansa“, „Kažu ‘oće Vojvodina da s’ ocepi! Ta id’ u peršun, di da s’ ocepljujemo sad kad je najlepše!“…

KRIVO SRASTANJE

Kada se deda spusti u horizontalu nema te sile koja bi ga zadržala u budnom stanju duže od deset minuta te u prilog pune transparentnosti, priznajem da sam zadremao. A bolje da nisam!

Na TV ekaranu, iznenada su se pojavile linije, sneg, šuštanje… Umesto srećnih lica srpske omladine, pred očima se odmotava neki drugi film. Žanrovski je raznolik a opet nekako nejasan. Basna sa elementima crnog humora. Junaci iz crtanih filmova ali ljudskom obliku… Prva scena se dešava u vozu. Omanji dabar s mikrofonom u ruci izigrava DJ-a. Lisac ulazi prvi uz poruku „Veseli se srpski rode!“, dabar skače a hor jazavaca iz pozadine tercira. Pridružuju im se sove, ćurke i papagaji. Falširaju ali ne mari. Na kraju, pesma nas održala pa makar i nakaradna bila. Tada se otvoriše vrata i u vagon uđe hijena. Pozdravlja uplašene ali oduševljene saputnike i zauzima mesto do prozora. Prilazi mu čavka, postavlja pitanje ali je odbija jer mu smeta buka. 

Okrećem se na drugu stranu tek da popijem malo vode. To mi je ranije uvek pomagalo da se rešim noćne more ali ne i ovoga puta. Ipak je ovo popodnevna dremka a tu izgleda važe druga pravila.

Na ekranu mrak iz koga se naziru neki nezvani gosti. Na bini medved peva a hijena otrov sipa. „Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.“

Domaćini se čudom čude:

„Упадоше без помоз’ Бог

Без добар дан

Упадоше, капе побацаше

Цокуле цокулама поскидаше

Кошуље до учкура раскопчаше

Па почеше да се чешу о врата

О зидове, о прозоре и о браве

Па почеше, као и обично

Да се шале ружно, недолично…

Као да су добродошли

Као да их је ико звао

Као да им се ико икад обрадовао.“

Iz košmara me budi ringtone „Hej salaši na severu Bačke“, zove me Slava berberin.

„Vidiš li to ovo Šumadinac! Ovi tvoji Kragujevčani na pravoj strani istorije a moje Lale  ugostili primaoce dnevnica i veterne sendvič revolucije. Šta je ovo brate slatki?“, jedio se brica.

„Ne znam o čemu pričaš prijatelju. Ti mora da si to sanjao! U Srbiji konačno cveta sloga, ljubav i jedinstvo…“, odgovaram ignorišući pravu istinu.

„Čoveče, ne može ništa lepo da nam se desi a da uživamo onako do kraja. Uvek se nađe neko da sve pokvari. Ovakvi kakvi smo neprijatelj nam i ne treba jer „постоји нерешив „проблем“ што се „тиче“ Нас и Нас. Са њима смо некако излазили на крај, преживљавали ужасе, са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међе земље, али рат Нас са Нама је скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе. Нас над Нама.“

„Slavo, bar ti znaš da je tvoj drug uvek bio protiv podela pa ti kao zakleti roker poručujem „Nad Šumadijom sunce sija, radujem se suncu i ja!“

Brica mi je odmah zalupio slušalicu a ja za svaki slučaj, više nisam uključivao televizor.

U tekstu su korišćeni citati iz knjige Dušana Kovačevića: „Dvadeset srpskih podela – Srba na Srbe“

Pažljivom analizom političke sutuacije u svetu, a pisca ovih redova pre svega zanimaju Srbija i SAD, nameće se utisak da se sve nekako oko jaja vrti!  Naime, u praskozorje sumraka naprednjačke vlasti, bivši ministar u rahmetli Vladi Srbije, šarmatni Tomislav Momirović rekao je sledeće: „Dva jaja za 22 dinara čoveka drže sitim ceo dan!“. Pošto je ostao živ, novinari ne behu lenji pa su u hotelu koji drži Monin tata proverili cene i otkrili da kajgana od dva jaja tamo košta 750 dinara. Bio je to trenutak kada su se i zagriženi naprednjaci gorko nasmejali a baba Ruža iz Ždraljice shvatila da je penziju zaradila i da je ne dobija od štrkljavog gospodina, glatkog lica i napućenih usnama. Posle Monine mudrosti trebalo je nešto krupno da se desi da bi se narod probudio. I desilo se.  Nažalost!

PROBUDI ME KAD NOVEMBAR PROĐE

Krajem leta kada se u Americi još uvek živelo normalno, cena jaja u prodavnicama dostigla je deset dolara za karton od osamnaest komada (62 dinara komad). Razmažena javnost danima nije mogla da se opasulji a onda se saopštenjem oglasila i porodica Kardašijan. Za doručkom su jednoglasno zaključili da je prekardašilo i naredile slugama da im kao zamenu naprave – biftek. Tako je u jesen prošle godine počelo da se gomila nezadovoljstvo radničke klase i sredovečnih službenika SAD. Reč je mahom o belim muškarcima, između trideset pet i pedeset godina starosti. Svi oni imaju solidne poslove, dobre plate, udobne kuće koje uredno otplaćuju a vrednost voznog parka (obožavaju pikap kamione) nadmašuje cenu nekretnina u Bagremaru. Džaba sve to kada se obojeni imigranti šetaju okolo a i jaje košta 55 centi komad. Svi oni, uz milione istomislećih nesrećnika, odlučili su da podrže MAGA pokret da bi „Ameriku učinili ponovo moćnom“.

Novembar je mesec koji je doneo velike promene. U Srbiji na bolje, u SAD na gore.

Posle tragedije u Novom Sadu, studenti su otpočeli blokade fakulteta i probudili svoje roditelje, babe, dede i ostale sugrađane. Veliki šahista s Andrićevog venca počeo je da vuče očajničke poteze a svaki od njih bio je gori od prethodnog. Studenti su ga u više navrata matirali ali je, uz pomoć režimskih sudija, stalno menjao pravila, vraćao poteze i pravio sitne ustupke. Pozicija mu je toliko klimava da mu ni žrtva skakača u završnici nimalo nije pomogla. Studenti pak, naoružani znanjem i strpljenjem lagano, bez panike, konačnicu uvode u završnu fazu. 

Predsednik Vučić je dokazao da se u nevoljil loše snalazi. Okrenuo je ćurak naopako i napao sve one koji su podržali studente. U neprijatelje je tako „prekomandovao“ većinu glumaca, Novaka Đokovića, Željka Obradovića, Nemanju Vidića, arhitektu Đajića… ali džaba. Kada se u istom danu protiv nekoga izjasne Mira Banjac i Madona – tome se dobro ne piše! Nezavisni novinari koje je sve ove godine čerečio preko režimskih medija dočekali su svojih pet minuta pa u tekstovima i TV nastupima, često ponavljaju da ono što se u Srbiji dešavalo minulih dvanaest godina ne bi bilo moguće ni u jednoj normalnoj zemlji. Uz veliko poštovanje i zahvalnost na njihovoj neustrašivoj borbi za istinu i objektivno informisanje, ovo je prvi put da se sa kolegama neću složiti. 

Sedam ipo hiljada kimoletara zapadno od Novog Sada nalazi se Vašington DC. Tamo je za samo dvanaest dana, jedan čovek napravio sličnu štetu kao njegov balkanski kolega za isti broj godina. 

POVRATAK OTPISANOG                                                                                                               Od kako se zvanično vratio u Belu kuću Tramp je svima stavio do znanja da je strah normalnih ljudi bio opravdan i da će svoja predizborna obećanja ispuniti čim preuzme vlast. Prve dana njegovog ponovnog predsednikovanja obeležila je neviđena lavina brutalnih političkih poteza i besprizorne izvršne izopačenosti. U mnogim slučajevima, ovi postupci su direktno kršili zakon, decenijske tradicije, pa čak i Ustav. Prve izvršne naredbe direktno su preuzete iz desničarskog manifesta Projekt 2025.

Pa krenimo redom. 

Kao najveći američki problem, nova administracija je istakla postojanje raznorodnih i transseksualnih sugrađana koje bi odmah valjalo izbrisati iz pravnog sistema zemlje.  Prvom izvršnom naredbom naložio je da Stejt department priznaje samo dva pola – muški i ženski. Ovim se zabranjuje da federalna dokumenta nude druge opcije. Vojsci je sugerisano da razvije politiku diskriminacije prema transrodnim vojnicima jer „izražavanje lažnog ‘rodnog identiteta’ koji se razlikuje od nečijeg pola ne može zadovoljiti stroge standarde potrebne za vojnu službu“

Tramp je potom ukinuo izvršnu odredbu koja datira još iz ere buđenja pokreta za građanska prava, a kojom je tada naloženo da federalne institucije ne diskriminišu svoje zaposlene. Uredbu je prvobitno potpisao predsednik Lindon Džonson, a ona je omogućila desegregaciju radne snage u federalnim institucijama. Nova administracija je objavila rat programima za raznolikost, jednakost i inkluziju u svim državnim institucijama. Vrhovni komandant je izdao posebnu uredbu za Oružane snage po kojoj Američko vazduhoplovstvo povlači edukativni video u čast dostignuća poznatih afroameričkih pilota koji su srušili rasne barijere u vojsci. Stejt department pod rukovodstvom Marka Rubija zabranio je isticanje LGBTQ+ zastava i drugih simbola na objektima državnog sekretarijata.

Vršilac dužnosti državnog tužioca Džejms Mekhenri otpustio je sve službenike Ministarstva pravde koji su bili uključeni u Trampove krivične procese, tvrdeći da im se ne može verovati da će „verno sprovoditi predsednikovu agendu“. Tramp je pomilovao gotovo 1.500 osuđenih kriminalaca koji su učestvovali u napadu na Kapitol 6. januara 2021. godine. Među njima su i lider Proud Boys-a Enrike Tarijo, čija je 22-godišnja kazna za pobunu potpuno izbrisana, kao i nasilni demonstranti koji su napali policajce. Početna serija pomilovanja uključila je i militantne protivnike prava na abortus koji su nasilno blokirali pristup klinikama.

Predsednik je izdao izvršnu naredbu kojom ukida pravo na državljanstvo novorođenoj deci čiji roditelji nemaju stalnu dozvolu boravka u SAD, što očigledno krši 14. amandman Ustava SAD. Ova naredba izazvala je burne reakcije i tužbe, uključujući i one koje su podneli Američka unija za građanske slobode (ACLU) i desetime državnih tužilaca. Prvi sudija koji je o tome odlučivao, imenovan još u vreme predsednika Regana, izdao je privremenu zabranu izvršenja, nazvavši Trampovu uredbu neustavnom.

Lepršavi Donald je proglasio vanredno stanje na jugu Amerike i rasporedio federalne trupe sa zadatkom da „zapečate granicu“. Za to vreme, administracija je počela kampanju masovnih deportacija, organizujući racije na radnim i javnim mestima, uključujući hapšenja ispred škola i crkava. Agenti su uznemiravali i zahtevali identifikaciju američkih državljana, kao na primer vojnog veterana u Nju Džerziju i pripadnika plemena Apača u Novom Meksiku. Planira se izgradnja zatvorskih objekta  (čitaj: logora) za 30.000 migranata u zalivu Gvantanamo. 

SAD su istupile iz Pariskog klimatskog sporazuma, svrstavajući se uz Iran, Somaliju i Jemen kao jedine zemlje koje nisu deo globalnog plana za smanjenje emisije štetnih gasova. Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se blokira izdavanje dozvola za izgradnju elektrana koje koriste vetar a ona je samo jedna u nizu odluka sa ciljem da se zamrzne finansiranje ekološke infrastrukture i subvencija za niskougljenične tehnologije. 

Autokrata s narandžastom frizorom je potpisao izvršnu naredbu kojom SAD izlaze iz Svetske zdravstvene organizacije, a zvaničnici njegove administracije su naredili Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti da prekinu komunikaciju sa globalnim zdravstvenim telom koje upozorava na potencijalne pandemije. Administracija je privremeno blokirala globalnu inicijativu Džordža Buša starijeg za borbu protiv side, koja je minulih decenija spasila 25 miliona života širom sveta. 

OD MAHNITOG „OCA“ I NEDUŽNE MAJKE

Tramp je kroz Senat već progurao niz kontroverznih imenovanja, postavljajući lojaliste na ključne pozicije u vladi.

Pit Hegset (Sekretarijat za odbranu) je bivši televizijski komentator Fox News-a, poznat po seksualnom zlostavljanju, incidentima javnog pijanstva a dok je bio u Armiji, i po  islamofobnim komentarima. Protiv njega su čak glasali i neki republikanci.

Kristi Noem je izabrana na čelo Sekretarijata za unutrašnju bezbednost uprkos tome što je u svojim memoarima priznala da je ubila sopstvenog psa, kao i tvrdnjama da je „lično gledala Kima Džong Una u oči“ (što se kasnije ispostavilo kao netačno). Nedugo nakon imenovanja, obukla je uniformu i učestvovala u raciji protiv imigranata u Njujorku.

Skot Besent (Sekretarijat za finansije): Visokorangirani finansijer republikanaca koji se protivi povećanju minimalne zarade i bilo kakvom vidu socijalne pomoći. Njegov zadatak je stvaranje „Spoljne poreske službe“, što je zapravo novi oblik carina koje će povećati cene robe u američkim prodavnicama. Samo da jaja ne poskupe!
Marko Rubio (Državni sekretar): Dugogodišnji senator sa Floride potvrđen je jednoglasno (99-0). Njegova prva odluka bila je zamrzavanje pomoćii Ukrajini ali ne i Izraelu.
Tramp je izdao naredbe i da Meksički zaliv bude preimenovan u „Američki zaliv“ a najviša planina u SAD, Denali, ponovo bude nazvana „Planina Mekinli“. Onako usput, pomenuo i je mogućnost aneksije Grenlanda i Panamskog kanala. Na listi želja našla se ideja da Kanada postane pedeset prva država SAD.

MAGA lider se otvoreno zalaže za etničko čišćenje u Gazi. Na konferenciji za medije prilikom posete izraelskog premijera, predstavio je plan po kome bi američka vojska  „očistila celu oblast“ i preselila stanovnike Gaze u Egipat i Jordan. Elis Stefanik, Trampova ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama, izjavila je da veruje kako Izrael ima „biblijsko pravo“ na okupirane teritorije na Zapadnoj obali.

Bela kuća je ugasila Kancelariju za prevenciju oružanog nasilja a Ilonu Maska dala pristup poreskim i bankovnim informacijama svih punoletnih građana SAD čime je prekršeno nekoliko federalnih zakona.

Sve ovo, desilo se tokom prvih dvanaest dana Trampove druge administracije. Za razliku od prošlog mandata kada je za saradnike birao ljude slične sebi, ovoga puta se okružio pametnim ali zlim saradnicima (Mask, Zakeberg, Bezos, Merdok) kojima para nikad dosta a za cenu ne pitaju.

I tako, prođe tri meseca od kada je sve počelo. Toma Mona je nestao bez traga a studenti ne moraju da jedu jaja pošto su im žitelji Inđije pripremili sremske specijalitete da ih počašte tokom marša od Beograda do Novog Sada. Posle uvođenja carina čistokrvnom američkom belcu puno je skuplje da napunini rezervoar svog kamioneta a za doručak više ne jede avokado tost i smuti od kivija. Srećom, cena jaja je ostala nepromenjena. 

„Kolo od sreće uokoli, vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.” Ivan Gundulić