MORALGRAD

Oznaka: psihoterapija

  • OD POLOMLJENIH JAJA DO GLOBALNE KATAKLIZME

    Tokom gostovanja u jednom od jutarnjih programa, poznati psiholog je ispričao kako mu se pacijent požalio: „Doktore, čitam vesti po deset sati dnevno i imam utisak da će svet sutra nestati. Da li je to normalno?“ Lekar mu je na to odgovorio: „Nije normalno da čitate vesti deset sati dnevno, ali jeste normalno da mislite kako će svet nestati.“

    Nikada u istoriji nismo bili izloženi tolikom pritisku informacija kao danas. Ako je nekada važila narodna poslovica da „od viška glava ne boli“, sada se pokazuje da višak informacija može itekako da uzdrma i telo i um. U idealnom svetu, sve što pročita, čuje i vidi, konzument bi trebalo da obradi, analizira i odloži na policu vlastitog iskustva. U realnosti, međutim, dan je prekratak, a lavina podataka nezaustavljiva. Vesti se neprestano ređaju i sustižu jedna drugu. Kada na red dođe nova tema, one stare ne nestaju; naprotiv – recikliraju se i talože u našoj svesti. Kao prljavština koja se lepi na prozor kroz koji se više ništa jasno ne vidi. Svaki medij izmišlja novu dramu, nudi goru pretnju, kreira još veću paniku. U želji da ostanemo informisani, postajemo taoci sopstvene radoznalosti. Unutrašnji mir nestaje i ustupa mesto stalnom stanju pripravnosti: rat samo što nije počeo, a svetska kataklizma je neminovna.

    Prekidamo program jer je zdrav razum nestao bez traga!

    Novinarstvo se u međuvremenu promenilo. Nekada je bilo u službi javnog interesa, pomoć u potrazi za istinom, oslonac objektivno informisanih građana. Danas se pretvorilo u sopstvenu suprotnost, postajući, pre svega – industrija pažnje. Vest se ne bazira na proverenoj istini, već na dužini gledanja programa i broju klikova. Rejting je značajniji od kredibiliteta, brzina važnija od tačnosti, senzacija vrednija od konteksta. Objektivnost je izbledela a analitičko novinarstvo svelo se na upornost malog broja hrabrih pojedinaca, istraživačkih novinara, koji su sistematski marginalizovani i proterani na rub digitalne džungle. Ni publika tu nije nevina jer nekritički guta sve ono čime je tabloidi hrane. Ako naslov nije dovoljno šokantan, ako nema krvi, suza, vatre ili žrtava – priča prolazi neprimećeno. „Breaking news!“ postaje mantra svake redakcije.

    U Srbiji to izgleda ovako: „Deka izboden zbog polomljenih jaja.“, „Bezgranična ljubav jedne majke: ‘Želim da moj sin umre pre mene’ – tabloidi u suzama, sin u šoku!“. U Americi: „Misterija na njivi: Suncokret navodno liči na predsednika SAD!“, „Panika na Volstritu: ‘Akcije padaju jer je analitičar zaboravio lozinku!’“, „Senzacionalno: Izvor iz Bele kuće tvrdi da je predsednik zaspao tokom online sastanka sa partnerima iz NATO-a!“. Na međunarodnim kanalima: „Ekskluzivno otkrivamo: Putin viđen kako hrani golubove u parku – šta to znači za geopolitičku stabilnost?“, „Vozači u šoku gledali znak nasred puta – neko je ponovo postavio džinovski falus na kružnom toku“, „Svet u neverici: Panda odbila da jede bambus – kriza diplomatije u Aziji!“

    Sve je hitno. Sve je bitno. A niko ne pita da li je istinito. Polovina navedenih naslova preuzeta je iz domaćih i svetskih tabloida, dok su ostali izmišljeni. Možete li napraviti razliku? Posle višestrukog propagandnog orgazma, tempiranog za udarne medijske termine, nastaje kratak predah, privid mira, dok informativni terapeuti ne pripreme novu municiju. Ako sa seksa pređemo na ratnu doktrinu, nameće se poređenje sa artiljerijom čije dejstvo prestane na trenutak, a kada se cevi ohlade, sve kreće ispočetka. U tom vakuumu, međutim, nema kritičkih osvrta ni analize, već samo puko prikupljanje snage za sledeću rundu straha.

    Ratovi su, naravno, oduvek bili najplodnije tlo za senzacionalizam. Pre svakog metka i granate idu salve ubojitih reči. Najpre propaganda, koja od ljudi pravi poslušno stado, a onda medijski čobani koji ih izvode na „pravi put“. Na jednom kanalu Ukrajina je simbol slobode, na drugom Zelenski pijun zapada. Na jednom je Izrael žrtva, na drugom počinilac genocida. U oba slučaja istina je zatrpana gomilom pristrasnosti, algoritama i političkih interesa. Kada nestane objektivnost, svako bira ono što mu odgovara: „Moja verzija stvarnosti“, „moj izvor informacija“, „moja apsolutna istina“. Zbunjena i nepoverljiva, publika masovno beži na društvene mreže, a tamo je šuma još gušća: teorije zavere, poluistine, lažne vesti koje se šire brže nego što ih iko može proveriti. I tako, u vrtlogu dezinformacija, čovek se povlači u svoj unutrašnji „izbeglički kamp“ – prostor u kojem više nikome ne veruje.

    Medijska inflacija

    Psiholozi za taj fenomen već imaju reč: doomscrolling – opsesivno skrolovanje loših vesti. Beskonačno listanje destruktivnih sadržaja, digitalna verzija čeprkanja po rani. Znaš da boli, ali ne možeš da prestaneš. Mozak traži novu dozu neizvesnosti jer strepnja i strah su najjeftinija droga današnjice. Krug se tako zatvara: stres rađa novu potragu za informacijama, a one izazivaju novi stres. Čovek se budi umoran, odlazi na posao rastrzan, a na spavanje depresivan. Nesanicu zamenjuje teskoba, a koncentraciju fragmentarna pažnja. Algoritmi društvenih mreža usitnjavaju pažnju i guraju nas u informativni geto koji čine isključivo naši istomišljenici. Tu se ne traži istina već potvrda sopstvenog stava. Svako pleme crta svoje granice, ima svoje izvore, svoje proroke, svoje parole. Umesto dijaloga – tribalni rat u komentarima. Tako nastaju digitalna „bratstva“ čiji članovi, iako kilometrima udaljeni, vode beskrajne ratove za tastaturom, uvereni da se bore za „pravdu“, nesvesni da time hrane algoritam koji nekome donosi veliku zaradu. Ovaj dobro osmišljeni mehanizam proizvodi digitalnu prezasićenost nekom svojom, zamišljenom istinom. Ljudski mozak, bombardovan lažnim vestima i poluinformacijama, prestaje da razlikuje bitno od nebitnog. Sve je podjednako važno: i ubijanje dece i skandal u rijalitiju, klimatske promene i raskid poznatog glumačkog para. U toj kakofoniji trivijalnosti, istina nikome nije važna, a publika nesvesno pomaže opstanak medijskog haosa.

    U današnjoj medijskoj ludnici moguće je i to da ubistvo do juče potpuno anonimnog čoveka, koji je preko noći postao konzervativni influenser, postane planetarna tema. „Ubistvo Čarlija Kirka zapalilo ceo svet“, „Posle tragične smrti slavnog konzervativca spirala nasilja se širi Amerikom“, „SAD ukinule vize onima koji ne žale za Čarlijem Kirkom“. Naslovi se nižu bez prestanka, televizije prekidaju redovne programe, na društvenim mrežama bukte polemike . Drže se komemoracije, zastave se spuštaju na pola koplja, predsednici izjavljuju saučešće kao da je stradao državnik istorijskog formata, a ne čovek koji je tek nedavno otkrio čari algoritamske slave. Nerazumni čin nasilja dobio je veću medijsku pažnju nego intenziviranje ratnih sukoba, eskalacija protesta širom Evrope, pa čak i smrt velikog Roberta Radforda. Logika je izokrenuta: jedno ime, jednokratno napumpano do globalne histerije zasenilo je događaje od stvarne, dalekosežne važnosti. Svet više ne meri važnost događaja po posledicama, već prema popularnosti ili tzv. viralnosti. Tragedija postaje spektakl, a spektakl najstabilnija valuta javnog diskursa.

    I šta onda preostaje običnom čoveku, konzumentu vesti, čitaocu i gledaocu? Možda upravo ono što izgleda najjednostavnije, a u stvari je najteže: okrenuti glavu od ekrana. Otići u šetnju, pročitati knjigu, popiti kafu s prijateljem i slušati ga dok govori. Sve ono što podseća da je stvarnost i dalje tu, nepokolebljiva i živa, pod uslovom da joj se vratimo. To ne znači da treba pobeći iz sveta informacija već da nam je neophodna selekcija. Kao što ne jedemo sve što nam se servira, tako ne moramo progutati svaku vest koja nam je na dohvat telefonskog ili TV ekrana. Prvi korak prema izlečenju je informativna dijeta. Kada se malo uobročimo, na red dolazi – kontekst. Istina se on nikada ne nalazi u naslovu jer traži strpljenje, dublju obradu teme, istraživačko novinarstvo, dokumentarne sadržaje, knjige. Sve ono što zahteva vreme, a ne samo klik. Na kraju, valja se pomiriti s činjenicom da većinu tekućih vesti ne možemo promeniti, pa nam, umesto sekiracije, ostaje obaveza da zaštitimo sebe i sopstveno zdravlje. Ali ne tako što ćemo zatvoriti oči pred stvarnošću, već tako što joj nećemo dozvoliti da nas samelje.

    „Jer je život“, što pesnik reče, „samo ovaj jedan, nema ništa, ništa izvan njega“. Ako ga provedemo u beskonačnom gledanju i skrolovanju najnovijih „vesti“, životarićemo ga u medijskom tunelu obmana, zaslepljeni svetlom lažnih reflektora. Zato je možda najmudrije okrenuti se jednostavnim rešenjima: ne čitati ni više, ni manje – već pametnije. Razlikovati vest od propagande, informaciju od manipulacije, bitno od nebitnog. Ako u tome uspemo, možda ćemo povratiti ono što nam je medijsko ludilo za sada oduzelo –  slobodu misli i mir u sopstvenoj glavi.

    Pre samo desteak godina, stanje pacijanta koji po ceo dan prati vesti lekari bi dijagnostikovali kao ozbiljan poremećaj i prepasali ozbiljnu medicinsku terapiju. U današnje vreme međutim to je samo statistički prosek. Čovečanstvo se kolektivno pretvorilo u pacijenta na grupnoj seansi, gde svi uglas ponavljamo: „Još samo jedan naslov, panel diskusija, rijaliti šou, kolegijum i onda prestajem!“ U svetu u kojem je normalno misliti da će svet nestati, možda jedina prava ludost postaje – ostati zdrav, priseban i nasmejan. A kada dođe do propasti sveta, tablodi će ga najaviti kao ekskluzivu kako bi ga pratili u udarnom terminu.

  • Letnje priče iz Arizone: ŽIVOTNA LUTRIJA


    Svakog jutra, tačno u devet sati, oniži gospodin s kačketom na glavi, nežne građe i ukočenih ramena, polako bi otvorio vrata i krenuo prema desnom uglu prodavnice, gde se točila kafa za poneti. U vrelu tečnost sipao je najpre malo mleka, onda i šećer, stavio poklopac, iz frižidera uzeo sendvič i stao u red. Mladić koji je radio za kasom odmah je primetio stalnu mušteriju, ali ga nije odmah pozdravio jer je ujutru bila velika gužva.

    — Dobro jutro, kneže Igore! — dobacio je gospodin slabašnog stasa kada je došao na red. — Kako se snalazite u ovim našim pustinjskim krajevima?

    — Poštovanje, mister Toni, eto živi se. Iskreno, mnogo je lakše otrpeti sunce i vrućinu nego bombe i gelere! — odgovorio je mladić, koji je engleski govorio s teškim akcentom.

    Tog petka, kao i obično, Toni je uz doručak pazario i loto, a Igor je vremenom zapamtio njegove brojeve — 9, 19, 29, 39, 49…

    — Valjda će se i to ludilo u tvojoj zemlji jednom završiti! — dodao je čovek s kačketom. — Sve najbolje, Igore, vidimo se sutra!

    Čim je izašao, Toni je prišao beskućniku i pružio mu sendvič i kafu. Raščupani mladić polako je izvadio ruke iz džepova prljavih pantalona, uzeo hranu i piće, klimnuo glavom i otišao iza prodavnice da doručak podeli s devojkom. Čovek s kačketom, iz džepa je uzeo svežanj ključeva i zavrteo ih oko prsta. Onda je ušao u svoj kamionet i napustio parking. 

    „Tako on svakoga jutra!”, pomislio je prodavac, skenirajući paklicu cigareta dvojici mladića u radnim uniformama.

    — Šta li stavljaju u njih kad su ovoliko skupe? Cena marihuane i cigareta uskoro će biti ista! — bunio se uniformisani vodoinstalater dok je plaćao račun. 

    Igor je prepustio kasu koleginici da bi pripremio svežu kafu. Prošlo je godinu dana otkako radi na ovoj benzinskoj pumpi a činilo mu se da je celog života bio trgovac. Samo dva leta ranije, u Kijevu, predavao je matematiku. Gimnazijalci su ga voleli, kolege poštovale… U Ameriku je pobegao od besmislenog ratovanja i završio u srcu Arizone gde radi kao „kasirka“ s dodatnim zaduženjima. Čistio je parking, ribao pod, a najviše je voleo kada ga šefica pošalje da složi robu u hladnjači. Bio je to jedini način da se malo rashladi jer je tokom leta pustinjska temperatura je postajala nepodnošljiva. U retkim trenucima osame, brzo bi napravio raspored u hladnjači, složio pivo, sokove i zamrznutu hranu a onda bi seo na gajbu i na mobilnom proverio stanje na ukrajinskom frontu. Uspeo je da pobegne iz tog pakla, ali roditelji i mlađa sestra nisu. „Žestoka osveta Rusa posle ukrajinskog napada dronovima. Prema procenama zdravstvenih organizacija, od početka sukoba, preko milion ljudi je ubijeno ili ranjeno.“

    U životima većine stranaca, na početku emigrantske karijere, svaki dan je istovetan onom prethodnom. Posao, prekovremeni rad, odlazak kući, jelo i spavanje. U monotoniji svoje svakodnevice Igor je, međutim, primetio da od petka Toni više nije navraćao.

    Mesec dana kasnije, bila je sreda, rano jutro, Igorov slobodan dan. Nije bio te sreće da kao normalan svet uživa u blagodetima vikenda, pa je prema rasporedu odmarao utorkom i sredom. Navio je sat u šest da bi obavio snimanje pluća. Na medicinskom pregledu za dobijanje vize utvrdili su da je pozitivan na TBC. Pridošlice iz istočne Evrope (uključujući i pokojnu SFRJ) muku muče s testom na tuberkulozu jer su odmah po rođenju primili vakcinu, koja će ih na sličnim pregledima u zapadnim zemljama pratiti do kraja života. Pre dvadesetak godina, zbog pozitivnog TBC testa, jedan Rus je proveo dva meseca u karantinu. Tada su zasedali razni konzilijumi pa je nadležnima konačno objašnjeno da se u mnogim zemljama sveta, bebe vakcinišu protiv ove iskorenjene bolesti, te da će im svaki test biti pozitivan. Od tada, američke birokrate ne prave više veliku frku, ali je dodatno snimanje pluća obavezno.

    Igor je na brzinu popio čaj, obukao šorts, najtanju majicu koju je imao i krenuo na put, jer u Arizoni, bez automobila, odlazak bilo gde brzo se pretvara u avanturu. Emigraciona služba je od Igorovog stana udaljena tridesetak kilometara, a da bi stigao, valjalo mu je promeniti tri autobusa. Taksi je preskup, a za Uber nije imao kreditnu karticu. Morao je taj pregled da obavi što pre jer je rok isticao. „Ako ne završim danas,“ razmišljao je, „sledećeg utorka će biti prekasno… a kakvi su, mogli bi da me proteraju iz zemlje!“ Do sedme ulice je išao pešice, a onda jednim autobusom do Tomasa, pa drugim do Centralne  avenije. Na autobuskom stajalištu jedna starica ga je posavetovala:

    — Vidi se da si nov u Arizoni. Ovde se leti ne pešači bez dugih rukava i pantalona… Šortseve mogu da nose ovi koji voze automobile!

    U emigracionom je čekao dva sata, i počeo da strahuje da li će do kraja radnog vremena završiti posao. „Srećom niko ne ulazi preko reda kao kod nas u Ukrajini!“, pomislio je dok je duboko udahnuo rashlađeni, ustajali vazduh. Kada je došao na red, uzeo je formulare, pa s njima pravo u bolnicu. Platio je preglede unapred i dobio dva uputa — jedan za snimanje, a drugi za specijalistu pulmologa. Dok je pokušavao da na bolničkoj mapi pronađe radiologiju, osetio je da ga neko hvata za ruku.

    — Kneže Igore, zdravstvujte! — rekao je Toni iz invalidskih kolica. Bio je odeven u bolničku odeždu, s cevčicom za kiseonik u nosu.

    — Šta se dogodilo, dragi Toni? — iznenadio se mlađi akter naše priče.

    Pomerili su se od šaltera i otišli do obližnje kantine. Bolničarka koja je brinula o Toniju, doterala je kolica do jednog od stolova i ostavila ih uz obećanje da će se vratiti kroz pola sata. Igor je doneo dve kafe i sendvič za prijatelja.

    — Nisam ti uzeo loto, izvlačenje je tek u subotu! — rekao je, odvajajući upute na stranu.

    — Daleko je subota, mladi prijatelju, ne znam da li ću je dočekati, a za loto ne brini — novac mi više neće biti potreban! — odgovorio je s gorčinom u glasu.

    Igor je posmatrao ljude koji su prolazili oko njih. Jedni, zagledani u papire, užurbano su tražili svoj sprat, odeljenje, ordinaciju… Lekari, sestre i bolničari u raznobojnim uniformama znali su tačno gde su krenuli i koji ih zadatak čeka. Pomoćno osoblje — ti plemeniti ljudi koji za malu platu proživljavaju najteže trenutke svojih „štićenika“ u bolničkoj postelji… Mladić više mogao da izbegava Tonijev pogled, koji je nagoveštavao trenutak otkrivanja istine. Otpio je gutljaj kafe, pogledao čoveka u kolicima pravo u oči i tiho rekao:

    — Slušam te, prijatelju!

    Toni je oko kažiprsta vrteo svoje ključeve, dok je drugom rukom popravljao cevčicu koja je izlazila iz boce za kiseonik. Isprekidanim glasom, pomalo odsutno, je progovorio:

    — E pa, Igore Borisoviču, mladi prijatelju, moja priča počinje 9. septembra 2019. u devet sati ujutru, na devetom spratu ove bolnice, i nećeš verovati — baš u ordinaciji broj 19. Tog dana su mi dijagnostikovali onu bolest s kojom mnogi životare, ali nikada ne prežive. U „nagradnoj igri“ učestvovali su svi moji organi, a srećni dobitnik beše onaj najpoganiji! Što bih ja, kao doskorašnji prodavac automobila, rekao — ljudski auspuh! Kasno su otkrili, pa nisam hteo da me seckaju i krpe. Istog dana sam dao otkaz i počeo da trošim ušteđevinu. Odavno sam se razveo, dece nismo imali, tako da nema ko da me žali. Od tog dana, prošlo je devet meseci, a ja sam danas mnogo srećniji nego u vreme kada sam bio zdrav!

    Pored njihovog stola provezli su desetogodišnjeg dečaka sa zavijenom glavom, koji je objašnjavao roditeljima da kaciga nije bila baš najbolje vezana, ali se kune da je polako vozio električni bicikl. Za susednim stolom, držeći gospodin u ranim osamdesetim, drobio je čokoladni mafin, pažljivo hraneći ljubav svog života. Toni je zamolio bolničara koji se tu našao da mu donese čašu vode, a onda je nastavio priču.

    — Tada sam počeo redovno da dolazim u tvoju radnju. Blizu mi je, a primetio sam da se tu skupljaju beskućnici. Činio sam sitna, dobra dela i redovno kupovao lutriju…

    Ima nešto u ljudskom biću da svaku, pa i za sagovornika najtragičniju situaciju, mentalnim vratolomijama nekako uvek usmeri prema sebi. „Eto, Amerika — zemlja bogata i velika, a ljudi tuguju, boluju, umiru… “ ili što je njegov deda nekada govorio — „nema smrti bez sudnjega dana!“ — filozofirao je u sebi Igor. Tada je nesvesno ustao i rukom dodirnuo rame jedinog prijatelja koga je u Americi stekao. Dok su mu se oči punile suzama, mladić je gledao u zemlju.

    — Hajde, nemoj da mračiš, još nisi čuo najbolji deo priče! Decenijama sam prodavao automobile. Za nas kažu da smo veliki prevaranti i lažovi… Možda su u pravu, ne znam. Celog života sam učestvovao u nekim nagradnim igrama, kupovao lutriju i ona greb-greb sranja. Nikad ništa, veruj mi! Kada sam dobio dijagnozu, rešio sam da uplaćujem samo jedan tiket — i to sa devetkama. Dvanaest subota kasnije, dobio sam premiju…

    Igor se štrecnuo. „Da je i umesto dvanaest sedmica i tu bila devetka, bilo bi malo mnogo!“ — pomislio je mladić, kome je odmah na pamet pao onaj vic o čoveku koji je u dubokoj starosti, od dobitka na lutriji, izgradio javni WS da se ljudi popiške na njegovu sreću. Toni se, međutim, nije šalio. Čelo su mu se gužvalo, bore produbile, a oči crvenele, onako na  suvo, jer u njima suza nije bilo.

    — Juče mi se javio advokat, kaže — sve je završeno. Veći deo sume poklonio sam različitim fondovima koji finansiraju lečenje dece. To je za one bezobrazno skupe operacije bez kojih mališani ne bi preživeli! Donirao sam i nekim umetnicima i siromašnim studentima koji žele da uče… Ovde ti je broj mog advokata — on će ti pomoći da porodicu izvučeš iz Ukrajine!

    Sva muka koju je do tada uspeo da zadrži u dubini svoje slovenske duše izašla je iz Igora. Suze su se slivale niz obraze, dok je bezuspešno pokušavao da zadrži jecaj. Taj plemeniti čičica mu je oduvek bio drag, ali je sada plakao zbog svega što je poslednjih godina preživeo. Sve mu se skupilo i jednom je moralo da eksplodira. Utom je stigla i bolničarka, pa su svi zajedno ispratili Igora do radiologije.

    — Svrati kad možeš. Ja sam ti na trećem spratu, soba 351. Kao što vidiš — nema više devetki u mom životu! — nasmejao se Toni.

    — Osim ako ne sabereš cifre u broju sobe! — odgovorio je ukrajinski matematičar.

  • Zlatna palma iz sivog doma – OGLEDALO ISTINE

    Kada je iranski reditelj Džafar Panahi podigao Zlatnu palmu Kanskog festivala, činilo se da je posle mnogo decenija, pravda konačno štrpnula zalogaj sa bogate trpeze beščašća, moralnih kepeca našeg doba. Panahi je te večeri bio odmeren i dostojanstven. U crnom odelu i tamnim naočarima trudio se da sakrije emotivni mrak koji odavno u sebi krije. U tom trenutku, na sceni nije stajala filmska zvezda već čovek kome je četrnaest godina bilo zabranjeno da radi, da govori, da slobodno živi… Umetnik koji je pre samo godinu dana u iranskom kazamatu štrajkovao glađu, pokušavajući da se izbori za osnovna ljudska prava u zemlji bogate kulturne tradicije kojom nažalost vladaju verski fanatici. Dok su reflektori na Kroazeti obasjavali Panahija a svet slavio filmsku umetnost, u Klisi, u Novom Sadu, u srpskom zatvoru, ležali su politički zatvorenici – aktivisti koji su uhapšeni posle nezakonito snimljenog razgovora u stranačkim prostorijama. Među njima je bila i profesorka Marija Vasić koja je tih dana, poput Džafara Panahija nedavno, započela štrajk glađu. Zatvorena, iscrpljena i potpuno izolovana od spoljnog sveta Marija se nije predavala. Ostajući verna životnim principima za koje se uvek zalagala, poručila je svojim tamničarima: „Milost ne tražim ali vam je neću dati!“. Tek kada joj je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo, država je popustila pa je hrabra profesorka iz zatvorske bolnice prebačena u kućni pritvor. Osim policijske nanogice, drugu nagradu nije dobila, ni veliku medijsku pažnju a ni posebnu podršku šire javnosti. Marija Vasić, baš kao i Džafar Panahi, svojim gladovanjem je hranila duh otpora kod svojih đaka, aktivista i svih slobodnomislećih ljudi koji je tokom štrajka nisu zaboravili. Represija, jednoumlje, manjak čovečnosti i empatije očigledno ne poznaju ni geografske a ni ljudske granice.

    URLIK TIŠINE

    Reditelj Pahani nije snimao političke filmove. Njegova dela su realistički prikazivala iransku stvarnost a to je režimu najteže padalo. U zemlji. u kojoj se objava na društvenim mrežama često tumači kao politička diverzija, Džafar je godinama snimao sve ono što je vlast pokušavala da sakrije: žene koje voze automobil i gledaju fudbalske utakmice ili devojčice koje na ulici prodaju balone. Zbog svog stvaralaštva, 2010. godine je uhapšen, osuđen na šest godina zatvora i dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova, pisanja scenarija, davanja intervjua i putovanja izvan Irana. Pahani nije poštovao odluke suda već je u kućnom pritvoru snimio dokumentarni esej „Ovo nije film“. U svom stanu, reditelj čita zabranjeni scenario i filmskom trakom „crta“ scene na podu. Tako je ovo „nesnimljeno“ remek-delo postalo neka vrsta umetničkog manifesta otpora. Da pojača ironiju naslova i simboliku učini potpunom, postarao se sam život. Naime, film je na USB-u prokrijumčaren iz Irana, a legenda kaže da je bio sakriven u sitnim kolačima koje je francuski diplomata doneo u Evropu. Nekoliko godina kasnije, Pahani u ilegali snima film „Taksi Teheran“ koji je 2015. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu. Autor nije mogao da napusti zemlju i prisustvuje dodeli nagrade. Godine prolaze, kućni pritvor i ostale zabrane su i dalje na snazi a onda, 2023. godine, Džafar Panahi se ponovo oglašava da bi stao u odbranu kolega optuženih za verbalni delikt. Odmah je uhapšen i odveden u zloglasni zatvor Evin gde mu je uskraćena pravna pomoć i kontakt sa advokatom. Posle izvesnog vremena, reditelj započinje štrajk glađu. Vest se brzo širila umetničkim krugovima, reagovala je svetska javnost pa je Pahani pušten na slobodu.  Zdravlje mu je bilo narušeno, ali je duh ostao nepokolebljiv. Branio je i odbranio pravo na slobodno mišljenje i to šapatom, ne krikom. Kadrom, ne parolom. Glađu a ne batinom!

    JOŠ JEDNA NOVOSADSKA RACIJA

    Marija Vasić je profesorka sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, poznata je kao aktivistkinja i borac za zaštitu ljudskih prava. Profesorka Vasić je napisala dve knjige sa antifašističkom tematikom: „Kad bog zažmuri“ i „Pismo na šinama“. Svake godine, na godišnjicu Novosadske racije, organizuje časove na otvorenom za svoje učenike, kako bi očuvala uspomenu na žrtve mađarskih fašista tokom Drugog svetskog rata. U martu 2025. godine, Marija Vasić je uhapšena zajedno sa još petoro aktivista Pokreta slobodnih građana i studentske organizacije STAV, a optuženi su za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Nakon više od dva meseca provedenih u pritvoru, započela je štrajk glađu, zahtevajući oslobađanje iz nezakonitog pritvora. Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prebačena je u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, gde je nastavila sa štrajkom. Pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti, uključujući reagovanja Evropske komisije i Ujedinjenih nacija, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio je da Mariji Vasić i ostalim aktivistima, odredi kućni pritvor uz elektronski nadzor. 

    Sve je inače počelo veče uoči najvećeg opozicionog skupa ikada održanog u Srbiji. Vlast je morala da pronađe nešto čime bi pažnju svojih glasača skrenula na drugu stranu. Onaj koji se za sve pita, dosetio se da u udarnom TV terminu objavi snimak koji je u nekom budžaku čekao pravi trenutak. U sinhronizovanoj, propagandnoj akciji svih režimskih televizija, stavljena je meta na čelo ljudima koji su u svojim stranačkim prostorijama govorili „kako u Srbiji ne teku med i mleko“ i žestoko kritikovali korumpirani režim Aleksandra Vučića. Uhapšeni su po kratkom postupku i od tog trenutka, njihova sudbina je prestala da bude pravni slučaj već politička demonstracija sile. Režim u Srbiji je hteo da pošalje poruku: gledamo vas, prisluškujemo i možemo vas zatvoriti kad god poželimo! Vlasti je tako kriminalizovala mišljenje, neposlušnost i kritičku svest, a za finale je sačuvala – zvučni top!

    TELOM PROTIV NEPRAVDE

    Postoji momenat u životu hrabrih ljudi kada prestanu da veruju u institucije, kada ih sud ne čuje, mediji ignorišu, a zajednica ćuti. U takvom trenutku, telo (zdravlje, život) postaje jedino preostalo sredstvo, a gladovanje – političko oružje. Štrajk glađu je primalni krik građanske neposlušnosti. To je otvorena rana koja teško zarasta ali najglasnije govori, telesna istina koju režim ne može cenzurisati. Onaj ko štrajkuje glađu ulaže sve a ne traži ništa osim pravde i istine. 

    Istorija pamti brojne, tragične primere štrajkovanja glađu kao podsetnik na hrabre ljude kojima je borba za osnovna ljudska prava bila važnija i od sopstvenog života. Bobi Sands, član IRA, umro je 1981. godine u zatvoru Mejz posle 66 dana gladovanja. Njegova tragična sudbina pokrenula talas političkih nemira u Severnoj Irskoj. Dok je umirao od gladi, Sands je na izborima postao poslanik u britanskom parlamenta, što je najjasniji pokazatelj apsurda i brutalnosti režima. U Turskoj, Ebru Timtik, članica Udruženja progresivnih pravnika, više puta se našla na meti Erdoganove vlasti zbog pravne pomoći levičarskim aktivistima, novinarima i žrtvama policijske brutalnosti. Kao advokatica, Timtik je zastupala optužene u političkim procesima, uključujući i žrtve atentata u Surku i rudarske nesreće u Somi. Zajedno sa još nekoliko kolega, uhapšena je 2017. godine pod optužbom da pripada „terorističkoj organizaciji“ – konkretno Revolucionarnom narodnom oslobodilačkom frontu koji je u Turskoj zabranjen. Sudski proces bio je pun pravnih manjkavosti i nedostatka dokaza ali pod pritiskom vlasti, Ebru je osuđena na dugogodišnju zatvorsku kaznu. U martu 2020, Ebru Timtik počinje  štrajk glađu, zahtevajući pravično suđenje. Njen protest bio je izraz potpunog gubitka poverenja u institucije. Umrla je u avgustu 2020. godine posle 138 dana gladovanja, sa manje od 30 kilograma telesne težine. Smrt ove hrabre žene izazvala je šok, nevericu i proteste širom sveta, uključujući Amnesty International, Evropsku uniju, Advokatske komore, specijalne izvestioce UN. Nakon njene smrti, Evropski sud za ljudska prava ocenio je da je u slučaju Ebru Timtik, Turska prekršila zakon uskraćujući joj pravo na pravedno  suđenje… a onda su seli za isti sto sa Erdoganom i uz dolmu, baklavu i Efes pivo raspravljali mnoge stvari i „kužili svijet“.

    Uprkos svemu, štrajk glađu često biva potcenjen, banalizovan, pa čak i ismejavan. Vlastima je lako da ga proglase „simulacijom“, medijima da ga ignorišu, a javnosti da se postepeno navikne na glad kao „stil otpora“. Ne čudi stoga da se predsednik države sprda sa gladovanjem profesorke Marije, tabloidi seire a javni servis ćuti. Zaboravljaju da ovaj čin nema cenu niti mernu jedinicu, da stradanje ne snimaju TV kamere ali da za tako nešto treba imati dušu a boga mi i obraz. Gladovanje ne pravi ni medijsku i stranačku buku već ostavlja senku i zove na otpor. U svetu u kojem se sve meri galamom, samoljubljem, poltronskim hvalospevima i izlizanim parolama – tišina  postaje najglasniji krik. Znao je to Džafar Panahi pa je svoju umetnost pretvorio u govor bez glasa, kadar bez scene, pobunu bez transparenata. I Marija Vasić to zna pa njeno ćutanje i gladovanje u bolničkoj postelji odzvanja jače od megafona. Oboje su shvatili da kada sve zaćuti, žrtva progovara a volja pobeđuje. Na različitim meridijanima, ne skrivajući se iza zastava i lažnog patriotizma, mislili su isto i postupili po svojoj savesti. Žrtvovali su zdravlje, rizikovali živote ali pred nepravdom nisu ćutali. 

    I tako, dok iste institucije EU koje osu]uju odnos Irana prema svojim građanima „izražavaju zabrinutost“ i ispisuju fusnote o ljudskim pravima u njihovom dvorištu, u srcu Evrope, 2025. godine, aktivisti, studenti i profesori idu u zatvor zbog izgovorene reči. Hapse se protestanti zbog bačenog jajeta, mrkog pogleda ili u pokušaju da prošetaju  „Ćacilendom“… U isto vreme, kriminalci zajedno s policijom održavaju red i mir, korumpirani političari drže moralne lekcije a odgovorni za pad nadstrešnice slobodno šetaju evropskim ulicama. Nije zgoreg podsetiti, da su pre nepunih osam  meseci, na železničkoj stanici u Novom Sadu, korupcija i nemar vlasti ubili su šesnaest nevinih ljudi. Od tada traju protesti širom Srbije jer zbog ovog masovnog ubistva još niko nije odgovarao! Za to vreme, kroz srpske zatvore prošlo je na stotine onih koji su zbog nekažnjenog zločina protestvovali. Dosta je bilo salonske internet podrške, tvitova i fejsbuk polemika. Studentima maratoncima i biciklistima, političkim zatvorenicima, Mariji Vasić i drugim borcima protiv nepravde – potrebna je pomoć! Velike promene se ne dešavaju preko noći, za njih je neophodno strpljenje, velika upornost ali i masovnost! 

    U trenutku kada je podigao Zlatnu palmu, Dafar Panahi je možda poverovao da se svet malo promenio, da je pravda na neki čudan način zadovoljena. U isto vreme, Marija Vasić nije mogla da podigne ni ruku, ni glavu. Podigla je ogledalo u kome se vide i Iran, i Srbija, i Evropa, i Amerika – tu smo svi mi, nemi posmatrači zla. Hoćemo li ikada skupiti hrabrosti da u to ogledalo zaista pogledamo?

  • Koincidencija ili konspiracija: TANKA CRNA LINIJA

    Zbog čega primatima nikada ne isključuju elektriku?

    Oni u principu ionako rijetko čitaju.

    A i to što čitaju krive stvari čitaju!

    Pa zašto im onda ne isključuju elektriku?

    „3 N” Džoni Štulić

    Kada smo bili mali, učili su nas da istinu tražimo u novinama, na radiju i televiziij, a da maštu razvijamo kroz književnost, pozorište i film. Iskustvo nam govori da je realnost potpuno drugačija, stvarnost izvrnuta a istina teško dokučiva. U svakodnevnom životu,  mediji nas hrane bajkama i šarenim lažama dok umetnost, krči put ka istini. Tumači nam i potkazuje stvarnost a neretko predviđa i  budućnost. Umetnici imaju osetljiv radar pa ono što drugima promakne, oni uočavaju mnogo ranije. Nisu pisci ni vračare ni vidovnjaci, oni samo pažljivo prate šta se pred njihovim očima zbiva jer umetnost ne predstavlja ogledalo budućnosti, već skener sadašnjosti.

    Čovek bi pomislio da, u vreme interneta i globalne digitalizacije, nije teško biti intuitivan, dalekovid i vizionarski obdaren a opet retki su oni koji vide dalje od svog nosa. Tviter je privlčniji od „Nacionalne geografije” a Instagram važniji od digitalnog sadržaja svih bibioteka sveta. Književnost, s druge strane, nudi fantastične primere dalekovidosti i to u delima iz davne prošlosti kada je, što se tehnologije tiče, i sijalica iznad pera i papira bila pravi luksuz. Pre tačno sto godina, u romanu „Mi“,  Jevgenij Zamjatin je predvideo: totalitarni nadzor, ljude bez imena označene brojevima (baš kao deca Ilona Maska), ukidanje individualnosti radi „kolektivne sreće”… Njegova vizija predstavlja prvu modernu distopiju koja nas upozorava na gubljenje slobode i vlastitog identiteta. Zamjatin je inspirisao futurističko stvaralaštvo Džordža Orvela koji nije znao šta će se tačno dogoditi 1984. godine, ali je video u kom  pravcu ide svet posle Drugog svetskog rata. Propaganda, kontrola uma, represivni sistemi, masovno prisluškivanje, manipulacija informacijama i istorijom te stalni ratovi kao sredstvo unutrašnje kontrole. U romanu „Vrli novi svet“, Oldos Haksli je još 1932. godine „predvideo“ genetski inženjering i selekciju embriona, društvo zasnovano na hedonizmu i potrošnji, masovno korišćenje lekova za smirenje, uniformisani svet bez identiteta i duhovnosti. Haksli je tvrdio da će ljudi voleti svoje ropstvo jer će im sistem dati sve što žele – osim slobode da misle. Na našim prostorima, u romanu „Besnilo“, Borislav Pekić je kroz literarnu strukturu  trilera ispričao ono što danas izgleda kao simulacija pandemijske krize sa svim kontradikcijama. Svedoci smo epidemije koja postaje sredstvo manipulacije i kontrole, bioterorizma i sumnjivih medicinskih eksperimenta. Nastaje globalni haos zbog straha, dezinformacija, nepoverenja u zdravstveni sistem i mešanje politike u nauku dok korumpirani sistem koristi krizu za jačanje moći. Roman je objavljen četrdeset godina pre KOVID-a.

    IJU, ŠTA TO BI?

    Ovih dana, dok vlast u mojim domovinama vrši nevidljivu implatanciju svekolikog idiotizma u mozgove svojih podanika, odlučio sam da ponovo odgledam britansku seriju „Godina za godinom“ („Years and Years“). Reč je o distopijskoj drami koja prati ubrzani kolaps čovečanstva, od 2000. do sredine 2030-ih godina. Serija prikazuje kako društvo postepeno klizi u autoritarizam, tehnološku zavisnost i kolektivnu anksioznost. Kroz svakodnevicu jedne britanske porodice pratimo sistematsko urušavanje čovečanstva u svim obastima savremenog društva. Svedoci smo uspona harizmatičnih vođa koji šokantnim i populističkim izjavama privlače javnost na svoju stranu da bi odmah po dolasku na vlast uveli represivne mere zbog kojih najviše ispaštaju baš te njihove pristalice. Izmoreni surovom realnošću, poslušni glasači se sporo trezne a kada shvate prevaru vrag se već odavno surovo s njima našalio. Istina je obesmišljena, pravda relativna a licemerje postaje zvanična valuta. Informacije se filtriraju kroz algoritme dok se ljudi uvlače u svoje medijske čaure. Neimenovani virusi, karantini i masovna panika služe kao katalizator novih mera represije i redefinisanja odnosa između pojedinca i države. Migracija stanovništva izazvana ratovima, klimatskim promenama i ekonomskim lomovima, nailazi na birokratski zid, neviđenu represiju i brutalnost. Mladi ljudi žele da se oslobode telesnih ograničenja i utonu u digitalni identitet. Veštačka inteligencija postaje prihvatljivija verzija postojanja jer se realni svet pretvorio u pakao. Do 2025. godine, svet više ne liči na onaj od pre dve decenije a užas postaje nova normalnost. Stabilnost je iluzija a zdrav razum anomalija. Tehnologija ne rešava probleme već ih čini složenijim. Društvo postaje emocionalno i ekonomski rastrojeno. Pošto su autori serije do sada gotovo sve pogodili, s pravom se pitamo – šta nas čeka dalje? Ništa dobro jer posle 2025, radnja ulazi u još mračniju fazu: države postaju tvrđave, granice su zatvorene, a „nepoželjni“ pojedinci nestaju iz sistema. Kritičari režima bivaju utišani, najčešće kroz sofisticirane mehanizme digitalne kontrole. Prenos svesti i ljudskog uma u digitalni prostor postaje stvarnost ali ne kao vrhunsko naučno dostignuće već kao poslednji pokušaj da se pobegne iz nepodnošljivog sveta oko nas. Dolazi do potpune centralizacije ekonomije, nestaje gotovina a svaka finansijska transakcija je pod strogom kontrolom. Pojedinac bez pristupa sistemu – faktički ne postoji. Ljudi pristaju na sve ali ne iz ubeđenja, već iz nemoći. U finalu, serija ne nudi spas, već pitanje: Šta se desilo dok smo nemo posmatrali i mudrovali po socijalnim mrežama umesto da se borimo?

    Poslednjih stotinak godina, i konzervativni i liberalni mediji nam prezentuju „apsolutnu istinu“ koja je navodno zasnovana na proverenim informacijama, naučim saznanjima i logičnom promišljanju. Jedni podržavaju Rusiju, drugi Ukrajinu, većina opravdava izraelsko iživljavanje u Gazi, manjina oseća empatiju prema palestinskim civilima. Zatvaranje sveta zbog virusa je naučno opravdano a globalna upotreba tek otkrivene vakcine potpuno logično rešenje. Usamljeni pojedinci koji u ovu vešto kreiranu propagandu ne veruju, proglašavaju se konspirativno opterećenim čudacima ili što bi običan svet rekao -budalama! Shodno tome, najveći svetski teoretičari zavere definitivno su Zamjatin, Orvel, Pekić, Haksli, Rej Bredberi, Pol Auster kao i autor gore ponute serije Rasel Dejvis. U isto vreme, za istinu su zaduženi političari, CNN, FOX NEWS, RTS, Pink i Informer.

    OD KOINCIDENCIJE DO ZAVERE

    Neki događaji se previše često ponovljaju da bi biili slučajnost, tada se ljudi s pravom pitaju: da li je sve zaista slučajno ili neko, to „od gore vidi sve“ i iz prikrajka vuče konce naše sudbine? U toj pukotini između zvanične verzije i zdravog razuma nastaje ono što zovemo “teorija zavere”. Koincidencija postaje sumnjiva kada se prečesto ponavlja jer ako određene elite uvek profitiraju tokom pandemija, ratova, kolapsa tržišta, ako se isti ljudi rotiraju kroz pozicije moći bez obzira na ideologiju, ako se informacije uvek „slučajno” cenzurišu u istom smeru — onda tu nešto zaista ne štima. Zdrava sumnja je deo demokratskog društva. „Teorija zavere” je etiketa, često korišćena da se diskredituje politički nekorektna istina. Kad priča ozbiljno preti da naruši zvanični narativ, retko se opovrgava, već se ismijava. Ako se postavi pitanje o čudnom preklapanju politike i korporativnih interesa, radoznali pojedinac odmah biva proglašen teoretičarom zavere, čak i kada je pitanje potpuno legitimno. U praksi: etiketa „konspiracije“ često funkcioniše kao alat za kontrolu diskursa. S jedne strane, upozoravaju nas da ne nasedamo na dezinformacije dok nas stvarnost svakodnevno podseća da je „koincidencija“  postala obrazac. Na kraju, bezumne ideje od juče, današnje su udarne vesti. A umetnost, književnost i satira koje bi trebalo da nas razonode ili zaplaše sve češće zvuče kao najava onoga što sledi.

    Kada se kaže „zavera”, običan svet zamišlja tajna društva u mračnoj sobi koji praktikuju čudne rituale. Realnost je međutim, manje mistična i mnogo opasnija. Ključni akteri se samo ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima dok sistem nagrađuje njihova (ne)dela. Nema potrebe za dogovorom jer sistem to već “automatski” reguliše. Zato često izgleda kao da „neko sve unapred planira”, ali u stvari svi samo igraju po pravilima koja su postavljena tako da na kraju uvek profitiraju isti. Ako pak kažemo da moćni akteri koriste krize koje su sami izazvali da bi ojačali svoju poziciju — to je politički realizam. Jednostavno, razlika je samo u tonu, u nijansama i otvorenosti prema činjenicama.

    Mnoge ideje koje su prvo predstavljene kao satira, naučna fantastika, distopijska fikcija vremenom su se pretvorile u politikčke platforme. Digitalna identifikacija, obavezna vakcinacija, poeni za „društveno prihvatljivo ponašanje“, zabrana gotovinskog plaćanja… sve to je pre samo nekoliko godina delovalo kao paranoidna fantastika a danas je deo ozbiljnih političkih planova. Ako javnost burno reaguje, plan se privremeno povuče ali kada je ravnodušna — ide se dalje. Nije potrebna zavera da bi se društvo menjalo u pravcu potpune kontrole. Potrebna je samo postepena normalizacija. Umetnost igra važnu ulogu u testiranju granica prihvatljivog. Šta je juče bio šok, danas je tvit, mim, tik-tok story. Sutra — zakon.

    U današnjem društvu ne postoje tabu teme već samo strah od odgovora. Granica između teorije zavere i političke realnosti nije fiksna — ona zavisi od toga koliko smo spremni da preispitujemo ono što nam se nudi kao „istina“. Nepohodno je braniti pravo na sumnju ali ne onu zasnovanu na paranoji, već  onu prosteklu iz istine da svaka vlast uvek traži još veću moć i da sistemi ne postaju korumpirani slučajno. U tom globalnom „majstorisanju“ umetnost i mediji nisu samo ogledala — već i alati. Zato kad god se nešto „mnogo važno desi“, a isti ljudi poatnu još moćniji i bogatiji, vredi postaviti pitanje: Je li ovo stvarno još jedna koincidencija? Ili je vreme da prestanemo da se pravimo da je slučajnost jedini odgovor?

  • Buđenje ranog proleća: NAD SRBIJOM SUNCE SIJA

    „Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.“

    Kada sam pre dvadeset pet godina došao u SAD, Srbija je još uvek zauzimala visoko mesto i informativnoj ponudi američkih medija. Osećao sam se kao da su me spustili na neku drugu planetu.  „Прво, долазим из земље која је „резерват“ – опкољена је „федералним трупама“; друго, „оцрњен“ сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак ког би требало одстрелити; треће, припадам народу „обојених“ и оптужених за сва зла овог света; и, четврто, као „успутни доказ“ зашто ме треба стрељати, пушим и даље, мада је цео цивилизовани свет престао и прешао на кокаин. И не пушим ја што се мени пуши, него пушим да терам инат борцима против „куге дима“…“ 

    Tih dana, CNN, FOX NEWS, CNBC… najpre su svodili račune glede bombardovanja a onda je došao red na 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suđenja u Hagu i atentat na Zorana Đinđića. Ovim tragičnim događajem počela je da opada „medijska popularnost“ zemlje u kojoj sam rođen pa su i novostečeni, američki prijatelji prestali da mi dosađuju.  S druge strane, kad god bih posetio zavičaj, zemljaci bi me odmah pitali: „A šta tamo u Americi kažu za nas?“ Diplomatski sam objašnjavao da je dobro što više nismo u centru pažnju te da su naše mesto u amerikim medijima zauzeli neki drugi nesrećni narodi. 

    U TUNELU USRED MRAKA… 

    Ovih dana međutim, stvari su se drastično promenile. O Srbiji se pišu hvalospevi, snimaju spotovi dok analitičari ističu naše studente kao jedino svetlo na kraju kanalizacionog ćorsokaka u koji je upao savremeni svet. Prijatelji me ponovo zovu da im pojasnim taj duhovni preporod na ulicama srpskih gradova a ja, s ponosom mogu da kažem kako sam rođen u Kragujevcu, u Šumadiji u gradu u kome je osnovan prvi Teatar, prva Gimnazija i gde je donet prvi Ustav. Podsećam ih da je baš u Kragujevcu proizveden automobil koji je u SAD nekada izazvao veću medijsku pažnju nego danas Tesla. Jugo je igrao „glavnu, sporednu ulogu“ u mnogim holivudskim hitovima i postao predmet urbane legende po kojoj, ako kupite Kadilak, „limuzinu“ proizvedenu u Šumadiji dobijate na poklon! Bolje informisani Amerikanci, čuli su i za kragujevačku „Krvavu bajku“ a oni drugi za poluatomatkske puške proizvedene Namenskoj. I sve tako redom, četvrtak za sredom, stigosmo i do subote 15. februara 2025. godine. Američka državna televizija, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepreglednu kolonu koja se Lepeničkim bulevarom, levo i desno izlila u beskraj. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka“ u režiji Donalda Trampa i Ilona Maska, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijama ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i poštene inteligencije. Parada satire s najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. U mom gradu, iste večeri, paralelno su održane dodele Oskara i Nobelove nagrade kao i moderna Sretenjska ustavna  skupština. Dobitnici svih nagrada su studenti a rezultat – osvajanje slobode i buđenje zemlje u kojoj će se, u najskorije vreme, konačno poštovati Ustav. Iskoristio sam svojih pet minuta pa sam se Amerima  ishvalio za sve pare a onda smirio doživljaj i pokušao da sebi objasnim – šta se to u zavičaju dešava i otkud to svetlo koje sa Balkana obasjava tamu koja vlada u ostataku sveta?

    Pre pola godine sam posetio Srbiju u kojoj je vladala apatija, ravnodušnost, beznađe… Na pitanje „kako ste“, najpozitivniji odgovor sam dobio od jednog taksiste: „Ako je za utehu, živi se bolje je nego 1993. godine. Zajeban smo narod prijatelju, razjedinjeni, zavidni, sitničavi… Onaj zlojeb nam baci kosku a mi se za nju uhvatimo k’o moj Džeki posle posne dijete. Zavadi pa vladaj! Nije Vučić kriv, mi smo…“, zajkjučio je i naplatio vožnju do Lepeničkog bulevara.

    „Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.

    Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.“

    Neće biti bolje sve dok te silne podele ne prevaziđemo. A onda, sto osamdeset dana kasnije, na tom istom bulevaru, mladi ljudi iz čitave Srbije održali su lekciju svojim precima da se i bez podela može živeti.

    FILIGRANSKI PLOČNICI

    Na veličanstvenom skupu koji je na Sretenje održan u Kragujevcu, dominirale su srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Iz prikrajka se pojavio i jedan od mojih  omiljenih kragujevačkih pesnika koji je s ponosom mahao zastavom SFRJ, sa sve petokrakom, i ništa mu se nije dogodilo. Studenti su nosili i pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta“ a da to ateistima nije smetalo. Jedan pored drugog šetali je mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini“ i devojka s crvenom zvezdom na zimskoj kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z“, jedni su nosili skupe jakne iz inostranstva, drugi vetrovke sa buvljaka. Sa  istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Čuli su se različiti akcenti, od niških „pumpadžija“ do novosadskih stručnjaka za „šumadijski reljef“. Posle venčanja, mlada i mladoženja svratili da podrže studente. Inače. u petnaestočasovnoj blokadi bila je zastupljena i rodna ravnopravnost, muškarci i žene – otprilike pola, pola. „Pomirili“ su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani“!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Vlasnici pasa su poveli svoje ljubimce da osete osvajanje slobode tešeći one  čije su mačke ostale kod kuće ili na blokadu otrčale same. Sa mosta se čulo „Vostani Serbie“ i „Ovo je zemlja za nas“  a ispred Ureda se igralo kolo. Prasići su se okretali na ražnju ali je bilo hrane i za vegetarijance. Majke i bake su spremale i posno i mrsno, šta god je studentima po volji. Mali Neša je uz srce, otvorio i svoju pekaru gde je gostima Kragujevca hranu delio besplatno. I još nešto, ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.

    Žao mi je što sam daleko i što ne mogu da prisustvujem stvaranju istorije u mom rodnom gradu. Gutam „knedlu“ i po ko zna koji put ponovo gledam snimak monumentalnog skupa u Kragujevcu. Ovoga sam smanjio ton kako bih još bolje uživao u šarenim slikama koje bude nadu. Prolaze studenti, domaćini ih nude kiflicama i toplim čajem, zastave transparenti: „ Negde iz daleka čuju se zahtevi“, „ Studentizam i renesansa“, „Kažu ‘oće Vojvodina da s’ ocepi! Ta id’ u peršun, di da s’ ocepljujemo sad kad je najlepše!“…

    KRIVO SRASTANJE

    Kada se deda spusti u horizontalu nema te sile koja bi ga zadržala u budnom stanju duže od deset minuta te u prilog pune transparentnosti, priznajem da sam zadremao. A bolje da nisam!

    Na TV ekaranu, iznenada su se pojavile linije, sneg, šuštanje… Umesto srećnih lica srpske omladine, pred očima se odmotava neki drugi film. Žanrovski je raznolik a opet nekako nejasan. Basna sa elementima crnog humora. Junaci iz crtanih filmova ali ljudskom obliku… Prva scena se dešava u vozu. Omanji dabar s mikrofonom u ruci izigrava DJ-a. Lisac ulazi prvi uz poruku „Veseli se srpski rode!“, dabar skače a hor jazavaca iz pozadine tercira. Pridružuju im se sove, ćurke i papagaji. Falširaju ali ne mari. Na kraju, pesma nas održala pa makar i nakaradna bila. Tada se otvoriše vrata i u vagon uđe hijena. Pozdravlja uplašene ali oduševljene saputnike i zauzima mesto do prozora. Prilazi mu čavka, postavlja pitanje ali je odbija jer mu smeta buka. 

    Okrećem se na drugu stranu tek da popijem malo vode. To mi je ranije uvek pomagalo da se rešim noćne more ali ne i ovoga puta. Ipak je ovo popodnevna dremka a tu izgleda važe druga pravila.

    Na ekranu mrak iz koga se naziru neki nezvani gosti. Na bini medved peva a hijena otrov sipa. „Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.“

    Domaćini se čudom čude:

    „Упадоше без помоз’ Бог

    Без добар дан

    Упадоше, капе побацаше

    Цокуле цокулама поскидаше

    Кошуље до учкура раскопчаше

    Па почеше да се чешу о врата

    О зидове, о прозоре и о браве

    Па почеше, као и обично

    Да се шале ружно, недолично…

    Као да су добродошли

    Као да их је ико звао

    Као да им се ико икад обрадовао.“

    Iz košmara me budi ringtone „Hej salaši na severu Bačke“, zove me Slava berberin.

    „Vidiš li to ovo Šumadinac! Ovi tvoji Kragujevčani na pravoj strani istorije a moje Lale  ugostili primaoce dnevnica i veterne sendvič revolucije. Šta je ovo brate slatki?“, jedio se brica.

    „Ne znam o čemu pričaš prijatelju. Ti mora da si to sanjao! U Srbiji konačno cveta sloga, ljubav i jedinstvo…“, odgovaram ignorišući pravu istinu.

    „Čoveče, ne može ništa lepo da nam se desi a da uživamo onako do kraja. Uvek se nađe neko da sve pokvari. Ovakvi kakvi smo neprijatelj nam i ne treba jer „постоји нерешив „проблем“ што се „тиче“ Нас и Нас. Са њима смо некако излазили на крај, преживљавали ужасе, са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међе земље, али рат Нас са Нама је скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе. Нас над Нама.“

    „Slavo, bar ti znaš da je tvoj drug uvek bio protiv podela pa ti kao zakleti roker poručujem „Nad Šumadijom sunce sija, radujem se suncu i ja!“

    Brica mi je odmah zalupio slušalicu a ja za svaki slučaj, više nisam uključivao televizor.

    U tekstu su korišćeni citati iz knjige Dušana Kovačevića: „Dvadeset srpskih podela – Srba na Srbe“

  • Jajasta stvarnost: GORE, DOLE

    Pažljivom analizom političke sutuacije u svetu, a pisca ovih redova pre svega zanimaju Srbija i SAD, nameće se utisak da se sve nekako oko jaja vrti!  Naime, u praskozorje sumraka naprednjačke vlasti, bivši ministar u rahmetli Vladi Srbije, šarmatni Tomislav Momirović rekao je sledeće: „Dva jaja za 22 dinara čoveka drže sitim ceo dan!“. Pošto je ostao živ, novinari ne behu lenji pa su u hotelu koji drži Monin tata proverili cene i otkrili da kajgana od dva jaja tamo košta 750 dinara. Bio je to trenutak kada su se i zagriženi naprednjaci gorko nasmejali a baba Ruža iz Ždraljice shvatila da je penziju zaradila i da je ne dobija od štrkljavog gospodina, glatkog lica i napućenih usnama. Posle Monine mudrosti trebalo je nešto krupno da se desi da bi se narod probudio. I desilo se.  Nažalost!

    PROBUDI ME KAD NOVEMBAR PROĐE

    Krajem leta kada se u Americi još uvek živelo normalno, cena jaja u prodavnicama dostigla je deset dolara za karton od osamnaest komada (62 dinara komad). Razmažena javnost danima nije mogla da se opasulji a onda se saopštenjem oglasila i porodica Kardašijan. Za doručkom su jednoglasno zaključili da je prekardašilo i naredile slugama da im kao zamenu naprave – biftek. Tako je u jesen prošle godine počelo da se gomila nezadovoljstvo radničke klase i sredovečnih službenika SAD. Reč je mahom o belim muškarcima, između trideset pet i pedeset godina starosti. Svi oni imaju solidne poslove, dobre plate, udobne kuće koje uredno otplaćuju a vrednost voznog parka (obožavaju pikap kamione) nadmašuje cenu nekretnina u Bagremaru. Džaba sve to kada se obojeni imigranti šetaju okolo a i jaje košta 55 centi komad. Svi oni, uz milione istomislećih nesrećnika, odlučili su da podrže MAGA pokret da bi „Ameriku učinili ponovo moćnom“.

    Novembar je mesec koji je doneo velike promene. U Srbiji na bolje, u SAD na gore.

    Posle tragedije u Novom Sadu, studenti su otpočeli blokade fakulteta i probudili svoje roditelje, babe, dede i ostale sugrađane. Veliki šahista s Andrićevog venca počeo je da vuče očajničke poteze a svaki od njih bio je gori od prethodnog. Studenti su ga u više navrata matirali ali je, uz pomoć režimskih sudija, stalno menjao pravila, vraćao poteze i pravio sitne ustupke. Pozicija mu je toliko klimava da mu ni žrtva skakača u završnici nimalo nije pomogla. Studenti pak, naoružani znanjem i strpljenjem lagano, bez panike, konačnicu uvode u završnu fazu. 

    Predsednik Vučić je dokazao da se u nevoljil loše snalazi. Okrenuo je ćurak naopako i napao sve one koji su podržali studente. U neprijatelje je tako „prekomandovao“ većinu glumaca, Novaka Đokovića, Željka Obradovića, Nemanju Vidića, arhitektu Đajića… ali džaba. Kada se u istom danu protiv nekoga izjasne Mira Banjac i Madona – tome se dobro ne piše! Nezavisni novinari koje je sve ove godine čerečio preko režimskih medija dočekali su svojih pet minuta pa u tekstovima i TV nastupima, često ponavljaju da ono što se u Srbiji dešavalo minulih dvanaest godina ne bi bilo moguće ni u jednoj normalnoj zemlji. Uz veliko poštovanje i zahvalnost na njihovoj neustrašivoj borbi za istinu i objektivno informisanje, ovo je prvi put da se sa kolegama neću složiti. 

    Sedam ipo hiljada kimoletara zapadno od Novog Sada nalazi se Vašington DC. Tamo je za samo dvanaest dana, jedan čovek napravio sličnu štetu kao njegov balkanski kolega za isti broj godina. 

    POVRATAK OTPISANOG                                                                                                               Od kako se zvanično vratio u Belu kuću Tramp je svima stavio do znanja da je strah normalnih ljudi bio opravdan i da će svoja predizborna obećanja ispuniti čim preuzme vlast. Prve dana njegovog ponovnog predsednikovanja obeležila je neviđena lavina brutalnih političkih poteza i besprizorne izvršne izopačenosti. U mnogim slučajevima, ovi postupci su direktno kršili zakon, decenijske tradicije, pa čak i Ustav. Prve izvršne naredbe direktno su preuzete iz desničarskog manifesta Projekt 2025.

    Pa krenimo redom. 

    Kao najveći američki problem, nova administracija je istakla postojanje raznorodnih i transseksualnih sugrađana koje bi odmah valjalo izbrisati iz pravnog sistema zemlje.  Prvom izvršnom naredbom naložio je da Stejt department priznaje samo dva pola – muški i ženski. Ovim se zabranjuje da federalna dokumenta nude druge opcije. Vojsci je sugerisano da razvije politiku diskriminacije prema transrodnim vojnicima jer „izražavanje lažnog ‘rodnog identiteta’ koji se razlikuje od nečijeg pola ne može zadovoljiti stroge standarde potrebne za vojnu službu“

    Tramp je potom ukinuo izvršnu odredbu koja datira još iz ere buđenja pokreta za građanska prava, a kojom je tada naloženo da federalne institucije ne diskriminišu svoje zaposlene. Uredbu je prvobitno potpisao predsednik Lindon Džonson, a ona je omogućila desegregaciju radne snage u federalnim institucijama. Nova administracija je objavila rat programima za raznolikost, jednakost i inkluziju u svim državnim institucijama. Vrhovni komandant je izdao posebnu uredbu za Oružane snage po kojoj Američko vazduhoplovstvo povlači edukativni video u čast dostignuća poznatih afroameričkih pilota koji su srušili rasne barijere u vojsci. Stejt department pod rukovodstvom Marka Rubija zabranio je isticanje LGBTQ+ zastava i drugih simbola na objektima državnog sekretarijata.

    Vršilac dužnosti državnog tužioca Džejms Mekhenri otpustio je sve službenike Ministarstva pravde koji su bili uključeni u Trampove krivične procese, tvrdeći da im se ne može verovati da će „verno sprovoditi predsednikovu agendu“. Tramp je pomilovao gotovo 1.500 osuđenih kriminalaca koji su učestvovali u napadu na Kapitol 6. januara 2021. godine. Među njima su i lider Proud Boys-a Enrike Tarijo, čija je 22-godišnja kazna za pobunu potpuno izbrisana, kao i nasilni demonstranti koji su napali policajce. Početna serija pomilovanja uključila je i militantne protivnike prava na abortus koji su nasilno blokirali pristup klinikama.

    Predsednik je izdao izvršnu naredbu kojom ukida pravo na državljanstvo novorođenoj deci čiji roditelji nemaju stalnu dozvolu boravka u SAD, što očigledno krši 14. amandman Ustava SAD. Ova naredba izazvala je burne reakcije i tužbe, uključujući i one koje su podneli Američka unija za građanske slobode (ACLU) i desetime državnih tužilaca. Prvi sudija koji je o tome odlučivao, imenovan još u vreme predsednika Regana, izdao je privremenu zabranu izvršenja, nazvavši Trampovu uredbu neustavnom.

    Lepršavi Donald je proglasio vanredno stanje na jugu Amerike i rasporedio federalne trupe sa zadatkom da „zapečate granicu“. Za to vreme, administracija je počela kampanju masovnih deportacija, organizujući racije na radnim i javnim mestima, uključujući hapšenja ispred škola i crkava. Agenti su uznemiravali i zahtevali identifikaciju američkih državljana, kao na primer vojnog veterana u Nju Džerziju i pripadnika plemena Apača u Novom Meksiku. Planira se izgradnja zatvorskih objekta  (čitaj: logora) za 30.000 migranata u zalivu Gvantanamo. 

    SAD su istupile iz Pariskog klimatskog sporazuma, svrstavajući se uz Iran, Somaliju i Jemen kao jedine zemlje koje nisu deo globalnog plana za smanjenje emisije štetnih gasova. Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se blokira izdavanje dozvola za izgradnju elektrana koje koriste vetar a ona je samo jedna u nizu odluka sa ciljem da se zamrzne finansiranje ekološke infrastrukture i subvencija za niskougljenične tehnologije. 

    Autokrata s narandžastom frizorom je potpisao izvršnu naredbu kojom SAD izlaze iz Svetske zdravstvene organizacije, a zvaničnici njegove administracije su naredili Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti da prekinu komunikaciju sa globalnim zdravstvenim telom koje upozorava na potencijalne pandemije. Administracija je privremeno blokirala globalnu inicijativu Džordža Buša starijeg za borbu protiv side, koja je minulih decenija spasila 25 miliona života širom sveta. 

    OD MAHNITOG „OCA“ I NEDUŽNE MAJKE

    Tramp je kroz Senat već progurao niz kontroverznih imenovanja, postavljajući lojaliste na ključne pozicije u vladi.

    Pit Hegset (Sekretarijat za odbranu) je bivši televizijski komentator Fox News-a, poznat po seksualnom zlostavljanju, incidentima javnog pijanstva a dok je bio u Armiji, i po  islamofobnim komentarima. Protiv njega su čak glasali i neki republikanci.

    Kristi Noem je izabrana na čelo Sekretarijata za unutrašnju bezbednost uprkos tome što je u svojim memoarima priznala da je ubila sopstvenog psa, kao i tvrdnjama da je „lično gledala Kima Džong Una u oči“ (što se kasnije ispostavilo kao netačno). Nedugo nakon imenovanja, obukla je uniformu i učestvovala u raciji protiv imigranata u Njujorku.

    Skot Besent (Sekretarijat za finansije): Visokorangirani finansijer republikanaca koji se protivi povećanju minimalne zarade i bilo kakvom vidu socijalne pomoći. Njegov zadatak je stvaranje „Spoljne poreske službe“, što je zapravo novi oblik carina koje će povećati cene robe u američkim prodavnicama. Samo da jaja ne poskupe!
    Marko Rubio (Državni sekretar): Dugogodišnji senator sa Floride potvrđen je jednoglasno (99-0). Njegova prva odluka bila je zamrzavanje pomoćii Ukrajini ali ne i Izraelu.
    Tramp je izdao naredbe i da Meksički zaliv bude preimenovan u „Američki zaliv“ a najviša planina u SAD, Denali, ponovo bude nazvana „Planina Mekinli“. Onako usput, pomenuo i je mogućnost aneksije Grenlanda i Panamskog kanala. Na listi želja našla se ideja da Kanada postane pedeset prva država SAD.

    MAGA lider se otvoreno zalaže za etničko čišćenje u Gazi. Na konferenciji za medije prilikom posete izraelskog premijera, predstavio je plan po kome bi američka vojska  „očistila celu oblast“ i preselila stanovnike Gaze u Egipat i Jordan. Elis Stefanik, Trampova ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama, izjavila je da veruje kako Izrael ima „biblijsko pravo“ na okupirane teritorije na Zapadnoj obali.

    Bela kuća je ugasila Kancelariju za prevenciju oružanog nasilja a Ilonu Maska dala pristup poreskim i bankovnim informacijama svih punoletnih građana SAD čime je prekršeno nekoliko federalnih zakona.

    Sve ovo, desilo se tokom prvih dvanaest dana Trampove druge administracije. Za razliku od prošlog mandata kada je za saradnike birao ljude slične sebi, ovoga puta se okružio pametnim ali zlim saradnicima (Mask, Zakeberg, Bezos, Merdok) kojima para nikad dosta a za cenu ne pitaju.

    I tako, prođe tri meseca od kada je sve počelo. Toma Mona je nestao bez traga a studenti ne moraju da jedu jaja pošto su im žitelji Inđije pripremili sremske specijalitete da ih počašte tokom marša od Beograda do Novog Sada. Posle uvođenja carina čistokrvnom američkom belcu puno je skuplje da napunini rezervoar svog kamioneta a za doručak više ne jede avokado tost i smuti od kivija. Srećom, cena jaja je ostala nepromenjena. 

    „Kolo od sreće uokoli, vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.” Ivan Gundulić