Svakog jutra, tačno u devet sati, oniži gospodin s kačketom na glavi, nežne građe i ukočenih ramena, polako bi otvorio vrata i krenuo prema desnom uglu prodavnice, gde se točila kafa za poneti. U vrelu tečnost sipao je najpre malo mleka, onda i šećer, stavio poklopac, iz frižidera uzeo sendvič i stao u red. Mladić koji je radio za kasom odmah je primetio stalnu mušteriju, ali ga nije odmah pozdravio jer je ujutru bila velika gužva.
— Dobro jutro, kneže Igore! — dobacio je gospodin slabašnog stasa kada je došao na red. — Kako se snalazite u ovim našim pustinjskim krajevima?
— Poštovanje, mister Toni, eto živi se. Iskreno, mnogo je lakše otrpeti sunce i vrućinu nego bombe i gelere! — odgovorio je mladić, koji je engleski govorio s teškim akcentom.
Tog petka, kao i obično, Toni je uz doručak pazario i loto, a Igor je vremenom zapamtio njegove brojeve — 9, 19, 29, 39, 49…
— Valjda će se i to ludilo u tvojoj zemlji jednom završiti! — dodao je čovek s kačketom. — Sve najbolje, Igore, vidimo se sutra!
Čim je izašao, Toni je prišao beskućniku i pružio mu sendvič i kafu. Raščupani mladić polako je izvadio ruke iz džepova prljavih pantalona, uzeo hranu i piće, klimnuo glavom i otišao iza prodavnice da doručak podeli s devojkom. Čovek s kačketom, iz džepa je uzeo svežanj ključeva i zavrteo ih oko prsta. Onda je ušao u svoj kamionet i napustio parking.
„Tako on svakoga jutra!”, pomislio je prodavac, skenirajući paklicu cigareta dvojici mladića u radnim uniformama.
— Šta li stavljaju u njih kad su ovoliko skupe? Cena marihuane i cigareta uskoro će biti ista! — bunio se uniformisani vodoinstalater dok je plaćao račun.
Igor je prepustio kasu koleginici da bi pripremio svežu kafu. Prošlo je godinu dana otkako radi na ovoj benzinskoj pumpi a činilo mu se da je celog života bio trgovac. Samo dva leta ranije, u Kijevu, predavao je matematiku. Gimnazijalci su ga voleli, kolege poštovale… U Ameriku je pobegao od besmislenog ratovanja i završio u srcu Arizone gde radi kao „kasirka“ s dodatnim zaduženjima. Čistio je parking, ribao pod, a najviše je voleo kada ga šefica pošalje da složi robu u hladnjači. Bio je to jedini način da se malo rashladi jer je tokom leta pustinjska temperatura je postajala nepodnošljiva. U retkim trenucima osame, brzo bi napravio raspored u hladnjači, složio pivo, sokove i zamrznutu hranu a onda bi seo na gajbu i na mobilnom proverio stanje na ukrajinskom frontu. Uspeo je da pobegne iz tog pakla, ali roditelji i mlađa sestra nisu. „Žestoka osveta Rusa posle ukrajinskog napada dronovima. Prema procenama zdravstvenih organizacija, od početka sukoba, preko milion ljudi je ubijeno ili ranjeno.“
U životima većine stranaca, na početku emigrantske karijere, svaki dan je istovetan onom prethodnom. Posao, prekovremeni rad, odlazak kući, jelo i spavanje. U monotoniji svoje svakodnevice Igor je, međutim, primetio da od petka Toni više nije navraćao.
Mesec dana kasnije, bila je sreda, rano jutro, Igorov slobodan dan. Nije bio te sreće da kao normalan svet uživa u blagodetima vikenda, pa je prema rasporedu odmarao utorkom i sredom. Navio je sat u šest da bi obavio snimanje pluća. Na medicinskom pregledu za dobijanje vize utvrdili su da je pozitivan na TBC. Pridošlice iz istočne Evrope (uključujući i pokojnu SFRJ) muku muče s testom na tuberkulozu jer su odmah po rođenju primili vakcinu, koja će ih na sličnim pregledima u zapadnim zemljama pratiti do kraja života. Pre dvadesetak godina, zbog pozitivnog TBC testa, jedan Rus je proveo dva meseca u karantinu. Tada su zasedali razni konzilijumi pa je nadležnima konačno objašnjeno da se u mnogim zemljama sveta, bebe vakcinišu protiv ove iskorenjene bolesti, te da će im svaki test biti pozitivan. Od tada, američke birokrate ne prave više veliku frku, ali je dodatno snimanje pluća obavezno.
Igor je na brzinu popio čaj, obukao šorts, najtanju majicu koju je imao i krenuo na put, jer u Arizoni, bez automobila, odlazak bilo gde brzo se pretvara u avanturu. Emigraciona služba je od Igorovog stana udaljena tridesetak kilometara, a da bi stigao, valjalo mu je promeniti tri autobusa. Taksi je preskup, a za Uber nije imao kreditnu karticu. Morao je taj pregled da obavi što pre jer je rok isticao. „Ako ne završim danas,“ razmišljao je, „sledećeg utorka će biti prekasno… a kakvi su, mogli bi da me proteraju iz zemlje!“ Do sedme ulice je išao pešice, a onda jednim autobusom do Tomasa, pa drugim do Centralne avenije. Na autobuskom stajalištu jedna starica ga je posavetovala:
— Vidi se da si nov u Arizoni. Ovde se leti ne pešači bez dugih rukava i pantalona… Šortseve mogu da nose ovi koji voze automobile!
U emigracionom je čekao dva sata, i počeo da strahuje da li će do kraja radnog vremena završiti posao. „Srećom niko ne ulazi preko reda kao kod nas u Ukrajini!“, pomislio je dok je duboko udahnuo rashlađeni, ustajali vazduh. Kada je došao na red, uzeo je formulare, pa s njima pravo u bolnicu. Platio je preglede unapred i dobio dva uputa — jedan za snimanje, a drugi za specijalistu pulmologa. Dok je pokušavao da na bolničkoj mapi pronađe radiologiju, osetio je da ga neko hvata za ruku.
— Kneže Igore, zdravstvujte! — rekao je Toni iz invalidskih kolica. Bio je odeven u bolničku odeždu, s cevčicom za kiseonik u nosu.
— Šta se dogodilo, dragi Toni? — iznenadio se mlađi akter naše priče.
Pomerili su se od šaltera i otišli do obližnje kantine. Bolničarka koja je brinula o Toniju, doterala je kolica do jednog od stolova i ostavila ih uz obećanje da će se vratiti kroz pola sata. Igor je doneo dve kafe i sendvič za prijatelja.
— Nisam ti uzeo loto, izvlačenje je tek u subotu! — rekao je, odvajajući upute na stranu.
— Daleko je subota, mladi prijatelju, ne znam da li ću je dočekati, a za loto ne brini — novac mi više neće biti potreban! — odgovorio je s gorčinom u glasu.
Igor je posmatrao ljude koji su prolazili oko njih. Jedni, zagledani u papire, užurbano su tražili svoj sprat, odeljenje, ordinaciju… Lekari, sestre i bolničari u raznobojnim uniformama znali su tačno gde su krenuli i koji ih zadatak čeka. Pomoćno osoblje — ti plemeniti ljudi koji za malu platu proživljavaju najteže trenutke svojih „štićenika“ u bolničkoj postelji… Mladić više mogao da izbegava Tonijev pogled, koji je nagoveštavao trenutak otkrivanja istine. Otpio je gutljaj kafe, pogledao čoveka u kolicima pravo u oči i tiho rekao:
— Slušam te, prijatelju!
Toni je oko kažiprsta vrteo svoje ključeve, dok je drugom rukom popravljao cevčicu koja je izlazila iz boce za kiseonik. Isprekidanim glasom, pomalo odsutno, je progovorio:
— E pa, Igore Borisoviču, mladi prijatelju, moja priča počinje 9. septembra 2019. u devet sati ujutru, na devetom spratu ove bolnice, i nećeš verovati — baš u ordinaciji broj 19. Tog dana su mi dijagnostikovali onu bolest s kojom mnogi životare, ali nikada ne prežive. U „nagradnoj igri“ učestvovali su svi moji organi, a srećni dobitnik beše onaj najpoganiji! Što bih ja, kao doskorašnji prodavac automobila, rekao — ljudski auspuh! Kasno su otkrili, pa nisam hteo da me seckaju i krpe. Istog dana sam dao otkaz i počeo da trošim ušteđevinu. Odavno sam se razveo, dece nismo imali, tako da nema ko da me žali. Od tog dana, prošlo je devet meseci, a ja sam danas mnogo srećniji nego u vreme kada sam bio zdrav!
Pored njihovog stola provezli su desetogodišnjeg dečaka sa zavijenom glavom, koji je objašnjavao roditeljima da kaciga nije bila baš najbolje vezana, ali se kune da je polako vozio električni bicikl. Za susednim stolom, držeći gospodin u ranim osamdesetim, drobio je čokoladni mafin, pažljivo hraneći ljubav svog života. Toni je zamolio bolničara koji se tu našao da mu donese čašu vode, a onda je nastavio priču.
— Tada sam počeo redovno da dolazim u tvoju radnju. Blizu mi je, a primetio sam da se tu skupljaju beskućnici. Činio sam sitna, dobra dela i redovno kupovao lutriju…
Ima nešto u ljudskom biću da svaku, pa i za sagovornika najtragičniju situaciju, mentalnim vratolomijama nekako uvek usmeri prema sebi. „Eto, Amerika — zemlja bogata i velika, a ljudi tuguju, boluju, umiru… “ ili što je njegov deda nekada govorio — „nema smrti bez sudnjega dana!“ — filozofirao je u sebi Igor. Tada je nesvesno ustao i rukom dodirnuo rame jedinog prijatelja koga je u Americi stekao. Dok su mu se oči punile suzama, mladić je gledao u zemlju.
— Hajde, nemoj da mračiš, još nisi čuo najbolji deo priče! Decenijama sam prodavao automobile. Za nas kažu da smo veliki prevaranti i lažovi… Možda su u pravu, ne znam. Celog života sam učestvovao u nekim nagradnim igrama, kupovao lutriju i ona greb-greb sranja. Nikad ništa, veruj mi! Kada sam dobio dijagnozu, rešio sam da uplaćujem samo jedan tiket — i to sa devetkama. Dvanaest subota kasnije, dobio sam premiju…
Igor se štrecnuo. „Da je i umesto dvanaest sedmica i tu bila devetka, bilo bi malo mnogo!“ — pomislio je mladić, kome je odmah na pamet pao onaj vic o čoveku koji je u dubokoj starosti, od dobitka na lutriji, izgradio javni WS da se ljudi popiške na njegovu sreću. Toni se, međutim, nije šalio. Čelo su mu se gužvalo, bore produbile, a oči crvenele, onako na suvo, jer u njima suza nije bilo.
— Juče mi se javio advokat, kaže — sve je završeno. Veći deo sume poklonio sam različitim fondovima koji finansiraju lečenje dece. To je za one bezobrazno skupe operacije bez kojih mališani ne bi preživeli! Donirao sam i nekim umetnicima i siromašnim studentima koji žele da uče… Ovde ti je broj mog advokata — on će ti pomoći da porodicu izvučeš iz Ukrajine!
Sva muka koju je do tada uspeo da zadrži u dubini svoje slovenske duše izašla je iz Igora. Suze su se slivale niz obraze, dok je bezuspešno pokušavao da zadrži jecaj. Taj plemeniti čičica mu je oduvek bio drag, ali je sada plakao zbog svega što je poslednjih godina preživeo. Sve mu se skupilo i jednom je moralo da eksplodira. Utom je stigla i bolničarka, pa su svi zajedno ispratili Igora do radiologije.
— Svrati kad možeš. Ja sam ti na trećem spratu, soba 351. Kao što vidiš — nema više devetki u mom životu! — nasmejao se Toni.
— Osim ako ne sabereš cifre u broju sobe! — odgovorio je ukrajinski matematičar.
MORALGRAD 