MOLITVE I RAKETE

U ovom trenutku, tri najstarije religijske tradicije na planeti obeležavaju svoje najsvetije dane. Jevreji slave Purim – praznik opstanka i božanskog izbavljenja. Muslimani obeležavaju Ramazan – mesec posta, molitve i unutrašnjeg pročišćenja. Hrišćani prolaze kroz Veliki post – period odricanja, ispitivanja savesti i pripreme za Uskrs. Tri vere. Tri najuticajnije zajednice. Tri paralelna svetovna jezika kojima se čovek obraća nebu kada više nema kome da se poveri na zemlji.

I dok shodno svojim običajima pale sveće, krste se, klanjaju ili mole, rakete lete iznad Bliskog istoka. Dok bombe padaju, javna okupljanja u Izraelu su zabranjena, a džamije, crkve i sinagoge zatvorene – upravo na zemlji koju sve tri vere nazivaju svetom. Kao da se svetost sama od sebe pretvorila u bezbednosni rizik a bogosluženje postalo previše opasno čak i tamo gde je, po sopstvenim tvrdnjama, počelo.

Svi se i dalje mole verujući da je Bog na njihovoj strani dok ratna dejstva očigledno ne mare čiji je Bog – onaj pravi!

TRAGIČNI TRIO

Mislioci bliski ateističkom pogledu na svet odavno govore da religija nije samo jedan od izvora mržnje, nego njen najplodniji oblik jer mržnji daje smisao, opravdanje i kroz višu silu objašnjava svrhu. Tokom marta 2026. godine, gledamo možda najjasniju ilustraciju ove tvrdnje. Pred našim očima i u direktnom prenosu, sve teče glatko, bez predaha, razuma i moralnog epiloga: tri religije u isto vreme, jedan ratni prostor i tišina s neba koja traje duže od svake propovedi.

Pogledajmo najpre okolnosti u kojima se sve ovo događa, jer upravo one ovu sliku čine dodatno poražavajućom.

Purim je jedan od najradosnijih praznika u jevrejskom kalendaru. Priča o Esteri – mladoj Jevrejki u drevnoj Persiji koja se udala za kralja i sakrila svoj identitet. Živela je u „ilegali“ do onog trenutka kada je otkrivena namera da se uništi njen narod. Prema predanju, tada nastaje preokret. Zahvaljujući Esterinoj hrabrosti, sudbina se okrenula  protiv onih koji su planirali uništenje Jevreja pa je zločinac stradao, a žrtva preživela. To je priča o uzvišenoj intervenciji, o Bogu koji menja tok događaja i o opstanku uprkos  beznadežnoj situaciji.

Praznik se obeležava raznim svečanostima, gozbama i javnim čitanjem Knjige o Esteri. Jedna od njenih zapovesti insistira na bezrezervnoj toleranciji, koja potpuno briše granicu između junaka i tiranina. Ovo je najveseliji dan u godini, ili bi bar tako trebalo da bude. Ali 2026. godine situacija je posve drugačija.

Drevna Persija, mesto gde se priča o Purimu dešava, danas je Iran protiv koga je Izrael  po ko zna koji put počeo još jedanu krvavu invaziju. Na dan prvih vazdušnih udara na  Teheran, glavni rabin Ujedinjenog Kraljevstva, Efraim Mirvis, stao je pred okupljene vernike i tražio da se zajedno mole za ponavljanje čuda iz Purima. Rekao je da kao što su se u drevnoj Persiji okolnosti okrenule i Jevreji pobedili, tako i danas u savremenoj Persiji, treba da se ostvari brza pobeda, ili u prevodu – potpuno uništenje Irana. Religijski vođa 2026. godine koristi priču staru 2500 godina da opravda savremenu vojnu operaciju. Ne moli se za mir, za diplomatiju ili za praštanje, već koristi biblijsku priču kako bi blagoslovio ubijanje.

Religija ovde nije samo „pozadina“ sukoba, već njen moralni pečat. Politika može da naredi, vojska da izvrši, ali religija ume da uradi nešto što je teže od vojne doktrine: ona pretvara nasilje u dužnost, a ubijanje u oblik vrline. Kada rat počne da govori jezikom religije, on prestaje da bude samo interes i postaje ispovedanje vere.

Početkom marta i novog bliskoistočnog rata, više od milijardu muslimana uveliko je proslavljalo Ramazan. To je najsvetiji mesec u islamskom kalendaru: post od zore do zalaska sunca, bez hrane, vode i telesnih zadovoljstava tokom dana. Svrha je disciplina, saosećanje prema siromašnima, bliskost s Bogom i zajednicom. Ramazan bi trebalo da bude mesec mira i unutrašnjeg pročišćenja, kada čovek zauzda ego i na kratko prestane da živi kao da mu sve na svetu pripada. Za muslimane u Gazi, u delovima Bliskog istoka i u ratnim zonama širom regiona, Ramazan 2026. nije mesec mira već velikog stradanja. Džamije su zatvorene, porodice koje bi inače prekidale post u krugu najbližih sada se skupljaju po skloništima. Ljudi poste dok im naselja granatiraju, klanjaju dok se zidovi tresu i od Boga traže zaštitu – koju ne dobijaju. Molitva se u ovakvim trenucima često koristi kao zamena za realnu zaštitu, kao moralni alibi, kao poslednja reč koja ne obavezuje nikoga. Ljudska nemoć pretvara se u pobožnost, a božija nemoć u kolateralnu štetu.

Tu su naravno i hrišćani. Stotine miliona širom sveta obeležava Veliki post. To je četrdesetodnevni period koji prethodi Uskrsu i simbolizuje vreme kada se Isus, posle krštenja u reci Jordan, povukao u pustinju gde je ostao četrdeset dana i noći u postu i molitvi. Ovo vreme je proveo u samoći i duhovnom razmišljanju pre nego što je započeo svoju javnu propovedničku misiju. To su dani odricanja, pokajanja i pripreme duše za vaskrsenje.

Ali u Svetoj zemlji, kojom je Isus, kako hrišćani veruju, hodao, propovedao, bio razapet i vaskrsao – u crkvama je zabranjeno javno okupljanje. Hrišćanske zajednice na Bliskom istoku decenijama su u unakrsnoj vatri sukoba između jevrejskih i muslimanskih snaga. Kao verska manjina u regionu, svaki put kada počnu da padaju bombe, hrišćani stradaju zajedno sa ostalima. Njihove molitve po pravilu su utišane razornim eksplozijama.

RAKETNI MOLEBAN

I tako se vraćamo na početak: mart 2026. Tri vere. Jedna ratna zona. Svi se mole, a odgovora s neba i dalje nema.

Tokom složenih moralnih rasprava, na ovom mestu obično se pojavi prigovor da religija nije jedini uzrok rata. To je tačno. Postoje pohlepa, grabež za teritorijama i resursima, strah, osveta, stvaranje i propadanje imperija, propaganda… Religija ne mora stvoriti sukob da bi ga učinila opasnijim. Dovoljno je da mu oduzme izlaz a kompromis pretvori u izdaju.

U politici, kompromis je i nužan i moguć. U religiji on postaje teološki problem. Može se pregovarati o granici, ali ne i o „obećanoj zemlji“. Može se cenjkati oko prirodnih resursa, ali se ne dira u božansku zapovest. Kada se sukob podigne na nivo svetinje, on prestaje da bude predmet dogovora i postaje pitanje identiteta koji se ne može podeliti na pola. Identitet se brani do poslednjeg daha pa religijski sukobi često traju decenijama ili vekovima.

Ovih dana na Bliskom istoku, sinagoge, džamije i crkve ne primaju vernike. Država koja je zasnovana na religijskom narativu o obećanoj zemlji, ne može da dozvoli ni jednoj od tri vere koje tu zemlju smatraju svetom da slobodno praktikuju bogosluženje. Zemlja koja bi trebalo da bude svetinja postala je prostor koji ne trpi svetkovinu. Sličan obrazac ponavlja se kroz istoriju: krstaški ratovi, Tridesetogodišnji rat u Evropi, podela Indije 1947. godine, sukobi u Severnoj Irskoj, Ruandi, na Balkanu, u Sudanu, u Nigeriji… U svakom od tih sukoba ljudi su se molili i pre i posle ubijanja. Molili su se za pobedu, ponekad i za oproštaj, ali uvek sa uverenjem da je „naša“ molitva bliža Bogu nego „njihova“. Religija, nažalost, umesto da sprečava ratove; često ih moralno učvršćuje, daje im večnu dimenziju i tako ih produžava.

Sekularni sukobi često imaju prirodan kraj: ljudi se umore, resursi presuše, generacije se promene. Sa religijskim sukobima to nije slučaj jer ulog više nije ni teritorija ni novac – već večnost. Za svakoga ko veruje da mu je Bog naredio da se bori, predaja nije politički poraz – to je izdaja vere. Ako gubitak života za „pravu stvar“ vodi u raj, smrt nije prepreka, ona postaje motiv. Kada se veruje da druga strana nije samo u zabludi već da je i neprijatelj Boga, kompromis i diplomatija postaju jeres. Religija ne rešava konflikt, ona uklanja mogućnost dogovora.

BOGOUGODNI „LAJK”

Kada otvorimo društvene mreže, videćemo jevrejske poruke nade povodom Purima, muslimanske pozive na strpljenje i milost tokom Ramazana, hrišćanske ode žrtvovanju i ljubavi tokom posta. Mnoge od tih poruka su iskrene. Obični ljudi zaista veruju da je njihov Svevišnji u stvari Bog pravde i saosećanja i da njegova želja za mirom, smislom i zaštitom u ljudima budi najtananija verska osećanja. Tragedija je što ove humanističke impulse religija vezuje za međusobno suprotstavljene tvrdnje. Fokus se prebacuje na prošlost koja se ne preklapa, molitve koje se ne podudaraju i „istine“ koje su direktno suprotstavljene.

Jevrejin, musliman i hrišćanin mole se za mir i zapravo žele isto, ali im njihove vere često ne dopuštaju da do tog mira dođu zajedno. Svaka religija insistira da je njen okvir konačan, da njena verzija Boga, istorije i pravde ima poslednju reč. Prestanak rata pretvara se u uslovljenu ponudu: mir, ali pod našim uslovima; oproštaj, ali uz priznanje krivice; sloga, ali uz klerikalnu hijerarhiju.

Običan svet s pravom ne voli politiku jer od nje očekuju prljavština i licemerje. Navikli su da političari lažu, da se države bore za svoje interese i da se moral koristi kao dekor. Na politiku gledamo kao na tehniku moći pa i kad nas razočara, to nezadovoljstvo je očekivano. Od vere se očekuje suprotno. Ona bi trebalo da bude oaza mira, oprosta i sloge, a pre svega korektiv moći, a ne njen odraz u ogledalu. Mesto gde se granice brišu, a ne produbljuju. Gde se neprijatelj ne traži u drugom čoveku već u sopstvenoj oholosti, strahu i nasilju. Onaj trenutak u kome se svete reči koriste kao opravdanje za sukob mnogo je ozbiljniji od obične zloupotrebe. Tada religija prestaje da bude put ka pomirenju i postaje deo problema. Kada se ljudski sukobi predstave kao božanska volja, nestaje prostor za pomirenje jer se više ne razgovara sa ljudima, već sa večnim istinama za koje svaka strana veruje da ih poseduje. Kada religija prestane da bude najveći izvor utehe i nade i počne da govori jezikom sukoba, tada potpuno gubi svoju moralnu snagu. Ako i ono što nazivamo svetim počne da deli ljude, onda pitanje više nije ko je u pravu, već koliko smo daleko od onoga što smo verovali da vera treba da bude.

Ako tri najmoćnije religije sveta istovremeno mole za mir – i nijedna ga ne dobija – šta nam to govori?

Da li se svi mole pogrešno ili molitva jednostavno ne funkcioniše? Da li je Bog kojem se mole nemoćan, nezainteresovan ili ga nema?

Sve dok čovečanstvo ne bude spremno da prihvati jednu od ove tri mogućnosti i  probleme rešava razumom, dokazima i ljudskom empatijom, umesto drevnim tekstovima kao političkim oružjem – bombe će nastaviti da padaju. Ne zato što je čovek prestao da veruje, nego zato što je prestao da razmišlja.