POSLATAK

Srebrenka sam upoznao pre mnogo godina. Odmah se predstavio kao modni kreator iz Kaknja, mada sam posle saznao da je bio drugorazredni krojač ili što bi se u Pomoravlju reklo – abadžija. Bezopasan, naivan ali pun sebe i vaskolog srpstva. Kada bi tokom razgovora želeo da nešto posebno istakne, prekrstio bi se tri puta. Zaposlio se u fabrici „tejzera“ a muka u zavičaju, naučila ga je da čuva zarađeno. Dobar je radnik a
nezadovoljstvo na radnom mestu izražavao bi rečima: „Da mi je taj engleski naučit’ do menadžera bi dogur’o!“. Od prvih dana izbeglištva, bio je aktivan u ovdašnjoj pravoslavnoj crkvi gde je za kratko vreme postao dečko za sve. Pomogao sam mu nekoliko puta oko popunjavanja izbegličke papirologije pa sam „ušao“ u grupu Srebrenkovih poznanika koje nije ogovarao. Poznavao je mnogo naših ljudi u Arizoni i svakom je imao ponešto da zameri. Slavio je, kao i većina Srba, Svetog Nikolu, pa kako
ne bi dospeo na crnu listu, redovno sam pohodio njegovu krsnu slavu.

Pošto 19. decembra treba ispoštovati nekoliko porodica, kod Silvermena smo (tako su ga zvali Amerikanci) došli među poslednjima. Kuća velika, prizemna ali široka, sa dvorištem koje je izgledalo kao iz časopisa „Hortikultura za početnike“. Travnjak k’o
na Vembliju, staze koje kruže oko kuće i par stolica koje se retko koriste. Domaćin razdragan, malo nervozan ali u duši srećan. Kako i ne bi kada mu je najvažniji gost u čelu sofre. Sveštenik Branislav sa protinicom.  

Po ulasku u dnevnu sobu, mirisi dobro znanih specijaliteta ispunili su nam čula. Sto je bio prekriven belim stolnjakom. Na sredini ikona, sveća i slavski kolač. Naši ljudi pristigli iz zapadnih krajeva bivše domovine, post tumače kao kalendarsku kategoriju a porodičnog sveca proslavljaju na svoj način – uz prase, ja’nje i ostale „mrsne“ delicije.
Ako neko baš insistira, domaćini odgovarju kratko: „Greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi!“ Sveštenici su se vremenom privikli na novu praksu svojih parohijana, jedino što se pre konzumiranja pečenja dodatno prekrste. 

Domaćin nas je dočekao srdačno, a činjeca da smo sedeli pored oca Branislava ukazuje da se ne kotiramo loše na Srbrenkovoj listi srpskog življa u Arizoni. Post se pominjao usput, više kao preporuka nego obaveza. Neko je dodao da Bog razume i da je važno da se slava obeleži kako treba, jer običaji drže ljude na okupu. Ovali s pečenjem brzo su se praznili, sarma je nestajala a vlasnik radnje u kojoj se pazare proizvodi s Balkana već drugi put se zagrcnuo s projom. Razgovor za trpezom tekao je neobavezno.
Pričalo se o poslu, o deci, o Americi i Trampu koji će spasiti Srbiju. Negde između druge rakije i sitnih kolača, ton diskusije se polako menjao. Bez posebnog povoda, počelo je ono poznato: „Mi Srbi. Mi pravoslavci. Mi koji čuvamo običaje. Mi kao jedini narod koji slavi slavu.“

Prota Branislav je sedeo mirno, na mestu koje mu je prirodno pripadalo.
Povremeno bi se nasmešio, dodao poneku opštu rečenicu o zajedništvu ili veri, ali nije ulazio u diskusiju. Ovdašnji sveštenik je jako fini i tolerantan čovek s kojim sam i ranije razgovarao o mnogim temama. Ovoga puta, pošto smo sedeli jedan pored drugog, pružila mi se prilika da odem korak dalje i postavim neka ozbiljna pitanja. 

– Oče, često razmišljam o veri i evo već šest decenija ne mogu da nađem svoje mesto u njoj. Šta mislite o nama koji se beskrajno tražimo i uvek nešto zapitkujemo?

Bio je iznenađen, blago me pogledao ali nije žurio s odgovorom. Popio je gutljaj vina, pogladio sedu bradu tiho odgovorio.

– Većina ljudi veruje u Boga zato što su ih od najranijeg detinjstva naučili da tako čine. Stvarni razlog zbog koga prihvataju religiju nema nikakve veze s argumentima. Oni je prihvataju iz emocionalnih razloga.

Postalo mi je jasno da sam naišao na sagovornika koji sumnju ne doživljava kao pretnju.

Govorio sam kako se verska pripadnost podrazumeva još pre nego što se rodimo. Određena je time ko su nam roditelji i u kom kraju dolazimo na svet. Niko nas ne pita gde ćemo se krstiti niti da li ćemo uopšte verovati. Kada odrastemo i izgradimo mišljenje suprotno religijskom, postoje samo dva izbora – ili da idemo protiv svojih uverenja ili da izazovemo opšti skandal poništavanjem vlastitog krštenja ako takav obred uopšte i postoji.   

Slušao me je pažljivo a kad sam završio, klimnuo je glavom, prihvatajući težinu onoga što je rečeno.

Odgovorio je da se čovek u veru uvodi pre nego što je razume, isto kao u jezik. Tek kasnije odlučuje da li će tim jezikom zaista govoriti ili ga samo mehanički ponavljati. Tako je i sa verom: krštenje nije potvrda da neko veruje, nego da mu je put otvoren. Da li će tim putem ikada poći, zavisi od njega.

– Crkva, bar u svom izvornom shvatanju, nastavio je, nikada nije tvrdila da je vera stvar prisile ili naslednog prava. Nasleđuje se okruženje, simboli, priče – ali ne i vera. Ona počinje tek onda kada čovek prvi put pokaže slobodnu volju.

Što se tiče raskida i formalnog „poništavanja“, rekao je da krštenje nije ugovor koji se raskida! Ako neko odluči, slobodan je da ide. Ako se vrati, ne vraća se obredu, nego pitanju koje ga nikada nije sasvim napustilo. Vera bez slobode samo je društveni običaj, a običaj bez slobode lako postane nasilje. Crkva najviše gubi onda kada pokušava da zadrži ljude pravilima, umesto smislom.

– Čak i ako ne vaspitavamo decu u religioznom duhu, moramo ih učiti o veri., požurio sam sa odgovorom. – Kako da im objasnimo da na svetu postoji mnogo religija i da su sve jednake, ali da su hrišćani ‘pobedili’. Da li treba reći deci: Čestitajte hrišćanima kad ih sretnete, jer su oni osvojili svet? I to je istina. Volimo da se tešimo pričom da su sve religije iste, ali nisu.

Nastavio sam da ne bih izgubio tok misli.

– Ako mi ne verujete, evo jednostavnog pitanja: koja je godina oče? Za čitavu ljudsku vrstu, sada je 2026. godina! Brojimo dane od Isusa Hrista. Zajedno. I to ima smisla ako ste hrišćanin, ali šta, rade svi ostali? Kako to nije pobeda jedne, dominantne veroispovesti? Onda se neko setio da pita: a šta je sa godinama pre njega? Bilo ih je na milijarde. Morali su retroaktivno da preimenuju godine koje su se već desile i počeli da ih računaju unazad – pre Hrista!

Otac Branislav se blago nasmešio, kao da ovo pitanje nije čuo prvi put. Rekao je da je računanje vremena praktična stvar koja sa duhovnim ispovedanjem vere nema zajedničkih tačaka. Ljudi su morali da se dogovore oko kalendara, kao što se dogovaraju oko vremenskih zona, novca ili strana sveta. Dodao je da hrišćanski kalendar ne znači
da ceo svet veruje u Hrista, već da je hrišćanska civilizacija u jednom trenutku oblikovala okvir kako će se računati godine. 

– Hrist nema potrebu da mu računanje vremena daje legitimitet. Iskreno, vera bi bila slabija ako bi zavisila od kalendara, datuma i praznika. Činjenica što svet broji godine „od Hrista“ ne govori toliko o Bogu, koliko o ljudima i njihovoj potrebi da istoriji daju početak!“ 

Otpio je gutljaj vina, obrisao bradu i zaključio:

– Crkva ne traži od čoveka da usvoji kalendar da bi prihvatio veru. Niti da odbaci kalendar da bi sumnjao. Vera se ne dokazuje pobedom nad drugima, nego opstajanjem u čoveku.

Mnogo puta sam polemisao sa neistomišljenicima i trudio se da ih „pobedim“ argumentima. Smirenost i tolerancija prote Branislava izazvala je suprotan efekat. Za razliku od prethodnih rasprava, više sam slušao a manje razmišljao o svom odgovoru. Iznenada, setio sam se nečega što me odavno tišti. Tema prilično osetljiva pa sam
stidljivo počeo: 

– Postoji reč u srpskom jeziku, na koju smo zbog istorijskih nedaća posebno osetljivi!“

Sagovornik se po prvi put malo štrecnuo jer „nezgodnih reči“ u našem jeziku ima i više nego što je potrebno.

– Srbi su pokrštavani u vreme Otomanskog carsta, Prvog i Drugog svetskog rata… Čini mi se da iz tih nesreća nismo naučili lekciju. Naša crkva svojim strogim pravilima vrši neku vrstu ‘dobrovoljnog pokrštavanja’!.

– Bog s tobom prijatelju, ti ode baš daleko!, reagovao je sveštenik. – Nadam se da imaš čvrst argument za takvu optužbu!

Osetio sam se neprijatno jer sam povredio osećanja ovog dobrog čoveka, odanog veri, Bogu i svom narodu. A opet, baš zbog svega toga, morao sam čuti njegovo objašnjenje.

– Vidite, ako je mlada pravoslavne vere a mladoženja pripada nekoj drugoj, da bi se venčali u našoj crkvi, budući muž mora da promeni veru. Isto je i kod krštenja. Ako oba roditelja nisu pravoslavci, dete će ostati nekršteno!

Sveštenik je na trenutak zaćutao. Ruka je krenula prema sitnim kolačima.
Pogledao me je pažljivije nego ranije, proveravajući da li sam svestan težine reči koje sam izgovorio. Rekao je da je pokrštavanje kroz istoriju uvek obavljano uz nasilje i poniženje. Previše je bolno da bi se toliko pojednostavilo. 

– Ovo što ti opisuješ, nastavio je, Crkva ne vidi kao pokrštavanje. Vidi to kao granicu.

Zastao je, pa nastavio sporije.

– Venčanje i krštenje nisu obredi koji se prilagođavaju svima. To su svedočanstva vere. Ako neko želi da ih primi, mora da zna u šta ulazi.

Rekao je i da tu granicu svi moraju poštovati i da Crkva nema prava da ikoga gura preko nje.

– Ako se neko krsti samo da bi se venčao, rekao je, onda je to poraz. I za tog čoveka i za Crkvu. Vera koja se nudi kao uslov, ostaje prazna.

Oprezno je pomenuo i decu pazeći na svaku izgovorenu reč.

– Dete ne ostaje nekršteno zato što je kažnjeno, rekao je. – Ostaje slobodno. Vera se ne nasleđuje kao imovina. Ona ili dođe kasnije, ili ne dođe nikad.

Na kraju se zamislio i izneo argument koji je zvučao i kao odgovor na moje
pitanje ali i upozorenje samom sebi. 

– Crkva greši svaki put kad zaboravi razliku između čuvanja granice i stvaranja straha, rekao je. – Onog trenutka kada počnemo da prebrojavamo vernike, izgubili smo ono što smo hteli da sačuvamo.

Nije tražio da se složim. Samo me je pogledao, kao da je rekao sve što je znao i nosio u sebi, a ostalo valja prepustiti tišini. U meni je, međutim, ostalo pitanje koje nije tražilo odgovor za slavskim stolom. Ako vera služi prvenstveno da bi se znalo kome ne pripadaš, a ne kome se približavaš, da li je to vera ili samo znak raspoznavanja?

Domaćin nas je ispratio do vrata i u kesu spakovao „poslatak“: pečenje, malo sarme i sitne kolače umotane u salvetu. Dok smo se opraštali,  prota me je osmotrio kratko. Nije rekao ništa. U njegovom pogledu sam prepoznao razumevanje.Napolju je bilo tiho. Kuća je ostala iza nas. Razgovor se završio, pitanje je ostalo.
Vera se, pomislio sam, ne prepoznaje po tome kome pripadaš, nego po tome koliko prostora ostavljaš drugome. A to je nešto što se ne može spakovati u kesu, niti poneti kući. Ona se nosi u sebi i ne nameće drugome.