Restoran „Kafe Balkan“ u severnom delu Feniksa. Prošlo je podne, vreme ručka, pa je gužva uobičajena. Ćevapi se puše iz kuhinje, burek rumeni iz staklene vitrine, a sitni kolači izazivaju zazubice kod ogladnelih gostiju. Ima već godinu dana otkako sam prvi put doveo kolege s posla u ovaj restoran. Od tada, bar dva puta mesečno dolazimo ovde na ručak. Dogovor je jednostavan: ja poručujem za sve, a oni ne mare da plate, samo da ne moraju da lome jezik. Stiže klopa, a Dilan me pita kako u Srbiji ljudi koriste pauzu za ručak. Nije lako objasniti, jer su razlike ogromne, ali dajem sve od sebe.
Kao prvo – klima uređaj. U Arizoni leti gruva za sve pare. Dok je spolja 40, unutra je jedva 20 stepeni. U mom zavičaju to bi bila nemoguća misija, pošto se ovaj uređaj za rashlađivanje prostorija tretira kao atomska bomba s odloženim dejstvom. Promaja deluje odmah, a dugoročne posledice osećaju se kasnije. Na nepristojno pitanje: „Zašto ne uključite klimu kada je već na zidu?“, moji zemljaci nude lepezu raznih, na „medicini“ zasnovanih objašnjenja – da je to nezdrava đavolja rabota od koje se čovek odmah razboli.
– Dobro, ali tamo ljudi sigurno duže žive! – konstatuje Stiven.
– Prosečni životni vek u Srbiji je 75,7 godina, a u Arizoni 78,8 leta – odgovaram spremno.
AJMO NA PO JEDNU
Donosim pivo za društvo, nije red da ispadnem mufljuz, pa objašnjavam sledeću, u Americi nezamislivu kategoriju: „Ajmo na po jednu!“
Kada se drugari sretnu u gradu tokom radnog vremena, razgovor se obično svede na četiri magične rečenice:
„Ajde da svratimo na po jednu!“
„Dobro, al’ samo jednu!“
„Ajd još po jednu, na dve noge smo došli!“
I veliko finale – „Da smo mi živi i zdravi!“
Amerima se priča sviđa. Kris obnavlja prethodno naučeno gradivo: „Živeli!“, dok Džesika uključuje matematiku:
– Pa dobro, dva pića. To i nije tako mnogo!
– Imajte u vidu da prosečan srpski pregalac tokom dana sretne bar desetak drugara – objašnjavam nijanse.
I taman kad je bilo najslađe, pauza za ručak ističe. Kolege naručuju baklave i princes-krofne za poneti, a u mojoj glavi promiču slike iz mladosti: kafa uz poslovne razgovore, rakija za brigu, pivo za osveženje i vino za ćutanje kada od svega ponestane reči.
Beše lepo dok je trajalo. A opet, stvarni život počinje pre „Ajmo na po jednu“ i posle „Da smo mi živi i zdravi“. To mu dođe nešto kao pauza od pravih problema, intermeco nevesele realnosti. Ovde su pauze retke. Sve je precizno zapisano. Vreme se meri, rezultati broje, a osećanja ostaju negde sa strane. Zavičaj ostane u čoveku kao poznata pesma – retko je pevaš, ali reči znaš napamet. Rečenica „Ajmo na po jednu!“ nije samo poziv na piće. To je osećaj da imaš kome da se poveriš. Da te neko i bez reči razume.
Odlazak iz zemlje nije samo promena adrese. To je lom identiteta, seoba sećanja i početak novog života bez prava na grešku. Emigracija nije avantura ni luksuz. Ona je često poslednje, ponekad i jedino rešenje.
Kada se čovek rodi u zemlji u kojoj vlada hronična politička nestabilnost i gde institucije stalno pucaju po šavovima, odlazak više ne izgleda kao izbor, nego kao izlaz. Čovek ostavlja karijeru, roditelje, poznate ulice i prijatelje, i kreće u neizvesnost, sa osećajem da nema pravo ni na pogrešan korak, ni na pogrešan potez.
Nije to, kako neki vole da kažu, „migracija stručnjaka“, već nasilje nad emocijama i egzodus nade. Odlaze ljudi svih zanimanja i generacija, a svi nose isti teret: kako početi sve ispočetka, a opet ostati svoj. U domovini su bili neko i nešto. Imali su ime, reputaciju, posao koji vole. Znali su kako sistem diše. Ko može da završi registraciju kola, a ko ličnu kartu. Imali su veze, ali ih nisu koristili. A onda su postali broj u redu za radnu dozvolu. Još jedan stranac s akcentom. Onaj koji zna da sluša, a retko govori. Ljudi koji ne traže previše, jer se boje da izgube i ono malo što su stekli.
U početku sve deluje privremeno: „Samo da se snađemo. Dok ne sredimo papire. Dok deca ne krenu u školu.“ A to privremeno se brzo počne brojati godinama.
I odjednom, neko ko je predavao na univerzitetu radi kao vozač ili konobar. Novinar puni rafove u supermarketu. Arhitekta ugrađuje vrata i prozore. Nema u tome ničeg sramnog. To je početak, a svaki početak je težak.
Ponovo se prolazi kroz školu života kakvu nijedan fakultet ne može da ponudi. Na sve se čovek nekako privikne, ali ono što boli jeste delimičan gubitak identiteta.
U tuđem jeziku reči se polako gube. Nijanse karaktera blede. Humor postaje nespretan. Samopouzdanje se gradi iznova, bez veza i poznanstava kojih smo se nekada gnušali. U tim prvim godinama važna je svaka podrška. Osmeh komšije. Savet kolege koji kaže: „I ja sam kroz to prošao.“ Mnogi emigranti te susrete pamte bolje nego rođendane.
U inostranstvu su kontakti funkcionalni. Komšija je ljubazan, kolega korektan, ali prijateljstva se grade u mladosti. Nema zajedničke prošlosti, lokalnih zajebancija i porodičnih veza koje spajaju ljude. Posete se zakazuju unapred, druženja planiraju.
Mnogi emigranti nauče da tugu, sreću i dileme zadrže za sebe. Iako okruženi ljudima, često su usamljeni. Najviše zaboli kada shvatiš da nema nikog da ti dođe bez najave, jer nikom nisi „usput“.
„VRIJEME OČAJA, VRIJEME NADE, JEDNI RUŠE A DRUGI GRADE“
Srećom, u tom mraku neizvesnosti uvek se pojavi svetlo. Najčešće u formi novog izazova – ambicije.
Ne one velike, korporativne ili holivudske, već tihe, uporne, svakodnevne. Ambicije da deca žive bolje. Da se nauči jezik. Plate računi. Da se više ne pitaš kako da preživiš, već kako da živiš.
Kod emigranata ambicija ima drugačije lice. Nisu važne titule ni nagrade. Važno je dokazati da vrediš, da opstaneš i da ne poklekneš.
Mnogi tada otkrivaju nove profesije. Umetnici postaju majstori za klimu. Inženjeri voze kamione. Pravnici prodaju osiguranje. Ne uče samo nove poslove, već i nove vrednosti – kako izgleda radno vreme koje se poštuje i sistem koji te meri po učinku, a ne po partijskoj pripadnosti.
Ali uče i drugu, mračniju stranu – da su i najbolji radnici samo broj u sistemu. Velike kompanije ne zanima individualnost, duhovnost, talenat. Njima nije važno ko si bio, već koliko brzo odgovaraš na mejlove, koliko poziva obradiš na sat, koliko puta klikneš na pravu opciju u kompjuterskom sistemu.
Još više. Još žešće. Još, još… Razgovori se snimaju i analiziraju. Kao da radimo u špijunskoj službi, a ne sa ljudima od kojih živimo. Tenzija raste, ali često ne dolazi ni od klijenata ni od kolega, već od nevidljivih likova s vrha hijerarhije koji kroje sudbinu bez objašnjenja i diskusije.
Ljudi s iskustvom, znanjem i ljudskim pristupom često postaju smetnja. Previše su „skupi“. Ne „trče“ dovoljno brzo. Provode previše vremena sa klijentom koji je očajan i traži razumevanje. A sistem ne meri razumevanje, meri brzinu.
U takvom okruženju posvećenost počne da liči na naivnost, iskustvo na teret, a human pristup na grešku u matrici. Jedni se tada povuku, prestanu da se trude i uđu u rutinu. Drugi obole od hroničnog stresa, anksioznosti i nesanice.
Ipak, problem nije u ljudima, već u sistemu koji sve više gubi smisao. Srećom, ima i onih koji ne pristaju da budu samo „ljudski resursi“ u rukama menadžmenta. Malo ih je, ali su hrabri. Poslednji Mohikanci profesionalizma u nehumanom rezervatu korporativnog kapitalizma 21. veka.
Život teče. Dani prolaze. I dođe vreme kada godine počnemo brojati drugačije. Više nije važno gde si radio ni koliko si zaradio, već šta ostaje iza tebe.
Većina emigranata tada ne razmišlja o karijeri, već o pređenom putu. O borbi u kojoj su sačuvali sebe. U kojoj nisu stigli na vrh, ali nisu izgubili kompas.
U tim sećanjima ima i tuge i radosti, i uspeha i promašaja, ali pre svega – ponosa. Potvrde da sve to nije bilo uzalud. Oseti se to u osmesima unuka, u zahvalnosti dece, u poverenju koje si stekao kod prijatelja – čak i kada su retki, čak i kada su daleko.
Danas se o migraciji govori kroz brojke. Koliko je otišlo. Koliko ostalo. Koliko došlo. Ređe se govori o tome kako ti ljudi žive i šta nose u sebi.
Zato ove priče treba pričati. Ne da bismo se žalili ili hvalili, već da bismo se razumeli. Jer niko ne odlazi iz dokolice.
Postoje trenuci kada emigrant, koji je stekao stabilnost i uhvatio ritam, oseti čežnju za starim životom. Ne za nepravdom, već za ritualima. Kafom usred radnog dana. Neobaveznim razgovorima. Opuštenošću.
Ali onda se javi onaj drugi glas – podsetnik da jedno s drugim ne ide. Bez odricanja nema napretka. Ako stalno sediš u kafani, ne možeš ništa napraviti.
I tako se nastavlja tiha svađa unutrašnjih glasova u svesti svakog emigranta. Jedan zove na put preko okeana, dok drugi strogo opominje: „Sedi di si, jer ni za di si nisi!“
Vremenom, zavičaj počne da liči na zimski pejzaž. Lep je na fotografiji. Prijatan za posetu. Ali kad moraš svakog dana da se probijaš kroz maglu, mraz i klizavicu – više nije idiličan.
Vreme ga prekrije snegom nostalgije. Lepo je gledati ga, ali znaš da predugo izlaganje hladi kosti.
Ne vraćaš mu se zauvek, ali ga posećuješ. Voliš ga jer si iz njega potekao. I čuvaš ga da ne nestane iz sećanja.
MORALGRAD 
Postavi komentar