BRATSTVO I LUKAVSTVO

Radnja naše priče smeštena je u nekadašnji industrijski centar, u kome se fabrički dimnjaci odavno ne puše i sada služe kao kulisa za političke mitinge i instagram fotografije. To je grad koji u proleće bude slavuji, na periferiji se zelene šume, a zimi na ulici puše pečenjaci. U njemu se mnogo ne talasa, predsednik se iskreno voli i sluša bez pogovora. Žive tu i oni neutralni koji se u politiku ne mešaju i krišom za vlast glasaju. U ovom gradu korupcija je legalna, prebijanje neistomišljenika nekažnjeno, čak i poželjno. Sve je, dakle, moguće — osim političkih promena. Nazvaćemo ga, recimo, Možegorac.

Za glavne junake ove pripovesti izabrali smo braću Vlastić. Blizanci Predrag i Nenad zreli su ljudi dečije ćudi. Predrag se u Možegorac preselio zbog umetnosti, a Nenad radi politike. Jedan je tu našao inspiraciju, unutrašnji mir i tišinu slikarskog ateljea, a drugi visoku funkciju, novac i svekolike beneficije. Žive na suprotnim krajevima grada, zalaze u različite kafane, društvo biraju po posebnim kriterijumima.

Predrag je slobodni umetnik, akademski slikar, honorarno radi kao scenograf u pozorištu, a za svoju dušu piše poeziju. Odrastao je kao mezimac porodice. Škola mu je uvek išla od ruke pa su ga roditelji štitili od sunca, vetra, njive i motike. Umesto da čuva stoku, crtkao je po sveskama sve što mu je palo na pamet: piliće, traktor, majku kako prede, oca kako puši na pragu. Njegov blizanac je zalivao voće, rasturao seno i hranio goveda.

Nenad je, dakle, išao drugim putem. Još kao tinejdžer dobio je nadimak Neša Čokot jer je više vremena provodio među vinovom lozom nego sa drugarima. Ljubav prema vinogradu, baš kao i nadimak, pratiće ga zauvek. I danas, kao visokog funkcionera, malo ko ga zna kao Nenada Vlastića. Bio je i ostao — Neša Čokot iz Vinova.

I tako, dok dani klize kao voda kroz prste, meseci se žurno kotrljaju, a godine prolaze. Od ranog detinjstva braća Vlastić živela su u tri države, preživela sankcije i bombardovanje, ubili su im premijera, jednog predsednika smenili bagerom, drugog belim listićima. Selo Vinovo ostalo je na istom mestu; u njemu se proizvodilo kvalitetno grožđe, pravilo dobro vino, a ni likovna umetnost nije mnogo zaostajala. Nenad je ljubav prema vinogradu spojio sa znanjem i talentom, pa je vremenom postao proizvođač najkvalitetnijih sorti prokupca i tamjanike. Pre petnaestak godina važio je za vodećeg vinogradara u svom kraju, a grožđe je izvozio i u Italiju i Francusku.

Onda je, tokom jednog od sumornih predizbornih proleća, u vinograd stigla delegacija nove vlasti. Na čelu funkcionerskog tima bio je generalni sekretar vladajuće stranke. Obišli su vinograd, klimali glavama i divili se domaćinu. Toliko su bili fini da je i grožđu bilo malo neprijatno, a o Nenadu da ne govorimo.

Vlastići su ugostili vlast kako dolikuje, i pošto su degustirali iće i piće, gosti objasniše pravi razlog svog dolaska.

„Vinograd će“, reče glavni šef, „preći u ruke naših proverenih biznismena. Bila bi šteta da mu se nešto dogodi ili, daleko bilo, izgori.“ U celoj transakciji Nenad ne bi ništa izgubio. Naprotiv. Postaće regionalni lider stranke, imaće funkciju, kancelariju, platu, službeni automobil, stipendije za decu, posao za ženu, članstvo u nekoliko upravnih odbora.

„Ovo je ponuda koja se ne odbija“, nasmejao se generalni sekretar, kao da citira kolegu sa filmskog platna.

Nenad se složio sa onim što su u njegovo ime odavno odlučili. „Vinograd je ozbiljan posao“, tešio je sebe. „Zavisi od vremena, grada, mraza, pomoći države koja lako može biti stopirana. Vinograd traži rad, izaziva brigu i strah, a preko noći može da ga nema. Politika je gospodski posao. Odelo, kravata, ćutanje i klimanje glavom.“ Prodao je vinograd stranačkim biznismenima, a sebe stavio na raspolaganje partiji.

Ubrzo se preselio u Možegorac, dobio veliki stan, kupio mercedes, vikende provodio u luksuznim hotelima i spa centrima. Bezbrižan život, nerad i obilje luksuza brzo su mu dosadili, pa je Neša Čokot počeo da čezne za čistim vazduhom, vinogradarskim makazama, prokupcem i tamjanikom. Za to vreme, partijski biznismeni proširili su posed i u okviru vinograda otvorili vinariju. Posao je cvetao, a zarada rasla.

Talentovan za vinovu lozu, politički govori mu nisu bili jača strana. Neretko bi zabagovao, ali zahvaljujući zdravoj, seljačkoj inteligenciji uvek bi se nekako izvukao. Primer koji se i danas prepričava po Vinovu dogodio se na otvaranju „Kancelarije za digitalnu transformaciju sela“.

Stojeći za govornicom, Nenad je pogledao okupljene, pa u papir ispred sebe.

„Dragi zemljaci“, započe svečano, „od danas ćemo naše selo digitalno…“

U tom trenutku mu je misao pobegla. Pomoćnik je iza leđa šaputao „…unapređivati“, ali Nenad ga nije čuo. Podigao je glavu i samouvereno završio:

„…digitalno obrađivati.“

Ljudi su zinuli od čuda. Jedan deka se prekrstio. Nenad je odmah namestio širok osmeh naučen na Akademiji mladih lidera i pozvao prisutne na zakusku. Selom se ubrzo proširio glas da se na jesen sprema „prva digitalna berba“.

Dok su Nenada i u petoj deceniji života ubrajali u „mlade lidere“, Predrag je živeo opušten život umetnika: uzbudljiv, nepredvidiv i pun preokreta. Kada se slikarski talenat delio, Peđa je definitivno bio u prvim redovima, ali za umetnost dar nije dovoljan. Njegove radne navike, nažalost, bile su obrnuto proporcionalne talentu. Ljudi su ga voleli. Bio je šarmantan i duhovit. Po galerijama su ga hvalili, u pozorištu zadirkivali, a neke od anegdota tamošnji glumci i danas prepričavaju.

Jednom prilikom radio je scenografiju za dečju predstavu „Tri praseta“. Došao je jedno jutro u pozorište mamuran. Odmah je popio nekoliko vinjaka „da razbistri misli“, seo na scenu, zagledao se u maketu kućice od slame i uzdahnuo tako duboko da je kulisa počela da se ljulja.

„Ljudi… ova kućica me podseća na moj život“, reče značajno. „Od slame je, ali stoički odoleva olujama.“

Glumci su prasnuli u smeh. Peđa je nastavio, uveren da je upravo izrekao veliku mudrost.

„Ja uvek navijam za ono prase koje kuću zida od cigle“, dodao je.

„A čime ti svoj život zidaš?“, dobaci glumac iz bifea.

„Moj život je kula od karata, prijatelju“, odgovori Peđa.

U pozorištu ga od tada zovu „Četvrto prase“.

Inače, svake nedelje u podne, bez obzira na obaveze u stranci i slikarskom ateljeu, braća su se nalazila na pola puta — između Vinova i Možegorca, u kafani „Krajputašica“, njihovog školskog druga Zeke.

Ispred restorana: ražanj na kome su se okretale domaće životinje, par kamiona na parkingu, a unutra karirani stolnjaci, gladni gosti i tenis na TV ekranu. Zeka je svoje drugare gostio u VIP sobi, koja je u večernjim satima bila rezervisana za lokalne kockare kojima je kafedžija uzimao „pikslu“. Braća Vlastić, sportski obučeni, rasterećeni: Predrag u dukserici, Nenad konačno bez kravate.

Zeka ih je lično posluživao. Donosio je meze, supu, pečenje i vino bez etikete. Dok je menjao tanjire, hvatao je delove njihovog razgovora.

„Brate, fali mi vinograd“, govorio je Nenad. „Ovo u gradu nije život.“

„A meni fali tvoja fotelja“, odgovori Predrag. „Da samo potpisujem i klimam glavom.“

Nenad odmahnu rukom. „Ne odlučujem ja. Sve dolazi odozgo.“

„Znam“, reče Predrag. „Tvoj posao je da se ne mešaš u svoj posao.“

Zeka se smeškao dok im je dolivao vino.

„Ni vinograd više ne smem da obiđem“, dodao je Nenad tiho. „Nije više moj.“

„Uzmi ga nazad“, preseče ga Predrag.

„Ne ide to tako.“

Zeka jedva suzdrža smeh dok je donosio palačinke. Kad su završili ručak, zatvorio je vrata VIP sobe, seo sa njima i nasuo sebi čašu tamjanike, napravljene od grožđa Vlastića.

„Dosta je bilo kukanja, drugari“, reče, gledajući ih čas u jednog, čas u drugog. „Mislim da imam rešenje za sve vaše probleme…“

Braća se ljubopitljivo okrenuše prema školskom drugu.

„Jedan plače za vinogradom, drugi za foteljom. A niko da se seti najjednostavnijeg rešenja.“

Nenad i Predrag se zgledaše.

„Pa šta predlažeš?“, upita Nenad.

Zeka se nasmeši, onako šeretski, kao da će ispričati vic.

„Predlažem da se — zamenite.“

Predrag se zagrcnu vinom. Nenad se nasmeja, ubeđen da ih kafedžija zavitlava.

„Kako bre da se zamenimo?“, pita Nenad.

„Lepo“, reče Zeka. „Kad ste bili klinci, niko vas nije razlikovao. I sada ste tu negde — isti stas, ista visina, isti glas… samo što se jedan ugojio od besplatnih zakuski, a drugi od vinjaka, ali to se lako rešava. Jedan da pusti bradu, drugi da je obrije. Frizure da promenite. Abrakadabra… i — hop — nova braća Vlastić.“

Predrag se nasmeja. „I šta onda? Ja da postanem Nenad političar?“

„Tako je“, klimnu Zeka. „Ti bi preuzeo njegov posao. Papire znaš da čitaš, govoriš bolje od polovine u glavnom odboru… Godinama pričaš da više ne može ovako, evo ti prilike da promeniš stvari.“

Nenad podiže obrve. „A ja?“

„Ti“, reče Zeka i potapša ga po ramenu, „ti bi konačno radio ono što voliš. Preselio bi se nazad u Vinovo, kupio drugi vinograd — ima jedan na prodaju blizu vaše kuće — obnovio čokote, vratio se zemlji. Bez kamera, bez stranke, bez rukovanja sa ljudima koji te nerviraju. Ti bi bio novi Peđa Slikar, samo bez štafelaja. Novi stari Neša Čokot.“

Predrag je širom otvorenih očiju gledao brata i pokušao da rezimira.

„Znači, ja bih se bavio politikom… a on bi orezivao lozu, negovao vinograd i čekao berbu.“

Nenad se tiho nasmeja. „Zvuči lepo, ali nerealno.“

„A šta vam je u životu bilo realno?“, preseče ih Zeka. „Sankcije, ratovi, bombardovanje, krnja država… a sad vam je najveći problem da se obrijete i pustite bradu? Baš ste razmaženi, ja da vam kažem!“

Zavladala je kratka tišina. Predrag pogleda u Nešu. Nenad u Peđu. Obojica u flašu vina napravljenu od grožđa koje je nekad bilo njihovo.

„Razmislite“, reče Zeka, nasuvši im po još jednu čašu.

Pogledao ih je značajno, kao da najavljuje neku staru, poluzaboravljenu lokalnu magiju.

Braća nisu znala da li da se smeju, ljute ili da nazdrave. Sedeli su zbunjeni i pomalo uplašeni sopstvenih misli. A Zeka — Zeka je dobro znao da najveće ludosti često donose najbolje rezultate.

I tako će se prvi deo naše pripovesti završiti baš tu, u VIP sobi kafane „Krajputašica“, u trenutku kada je preko polupraznih čaša i ostataka pečenja doneta odluka da Predrag i Nenad Vlastić zamene mesta u tužnom vodvilju zvanom život.

Nakon što su u „Krajputašici“ skovali plan o zameni identiteta, Predrag i Nenad su narednih nekoliko dana proveli u pripremi za realizaciju: političar je pustio bradu, slikar je obrijao svoju, obojica su promenila frizure i prilagodila garderobu. Prednovogodišnja gužva im je išla na ruku, pošto su svi bili zauzeti prazničnom kupovinom. Kada je sve bilo spremno, braća Vlastić su, po dogovoru, jednostavno — zamenila mesta.

Dok je Nenad, u „slikarskoj koži“, završavao premeštanje ateljea u Vinovo i raspitivao se o kupovini obližnjeg vinograda, Predrag se u političarskoj fotelji iznenađujuće brzo snašao. Uredno je prisustvovao sednicama, držao kratke govore i uverljivo ponavljao  fraze koje je godinama kritikovao. Svako je, na svoj način, počeo da živi život onog drugog.

Na jednom od prednovogodišnjih funkcionerskih ručkova, lokalni lider je forsirao viski kao da mu je poslednje. To je iznenadilo prisutne, jer pravi Nenad nikada u piću nije preterivao. Da je popio još nekoliko Džek Danielsa prevara bi bila otkrivena.

Za to vreme, pravi Nenad, sakriven u liku slikara, obišao imanje o kome je godinama maštao i pod bratovim imenom kupio vinograd. Dok je potpisivao papire kao „Predrag Vlastić“, osećao je da se vraća sebi, zemlji, lozi i mirisu zemlje posle kiše. Prvi put posle dugo vremena radio je nešto što ga je istinski radovalo.

Za to vreme u prestonici

Sećate se početka naše priče i generalnog sekretara koji je inicirao prodaju vinograda braće Vlastić? Taj tihi čovek iz senke, nekada drugi ili treći po važnosti, u međuvremenu je postao Broj Jedan: osoba koja vedri i oblači, čovek koji donosi sve odluke u zemlji. Iako mu po ustavu funkcija to nije nalagala, Broj Jedan je postavljao i smenjivao stranačke kadrove, hapsio koga je stigao i delio pomilovanja kome je želeo.

Dok je u Možegorecu vladala bratska idila i prevara tek počinjala da daje prve rezultate, stotinak kilometara severno, u prestonici, vrhovni komandant je pozvao svog najbližeg saradnika na večernje „savetovanje“. Uz vrhunsko vino i i jednako skupu narodnu muziku, trebalo je razmotriti kadrovsku politiku Vlade. Jer ništa se u zemlji nije pomeralo dok Broj Jedan ne presloži spisak ljudi koji će sutra biti unapređeni, smenjeni ili zaboravljeni. Neustrašivog lidera mučila je još jedna briga. Prema saznanjima Bezbedonosne Informativne Agencije, Deda Mraz ga je ove godine stavio na crnu listu i kako sada stoje stvari, novogodišnjih poklona za njega neće biti. 

„Ne brinite, šefe, ja ću vam kupiti poklone i lepo upakovati. Čekaće vas ispod jelke“, tešio ga je Mališa.

Broj Jedan je odmahnuo rukom.

„Ma nije problem poklon, Mališa. Šta ćemo s gorivom, gasom, studentima? Nego… nešto drugo sam večeras imao u planu.“

Odmah je naručio da im donesu sendviče, onakve kakve su jeli još iz vremena kada su bili sitni partijski pešadinci: parizer i majonez u pola ’leba pa se večera ubrzo pretvorila u sirotinjsku gozbu. Broj Jedan je svaki zalogaj zalivao vinom, a Mališa jogurtom, povremeno bi se pogledali ponosni što su u stanju da rešavaju državne probleme konzumirajući penzionerske specijalitete.

U takvoj atmosferi, između dva zalogaja podriguše i gutljaja mlečno-voćnih napitaka krojila se sudbina zemlje. 

„Ova Vlada je nešto mnogo kilava, čak i za moj ukus. Do Nove godine to mora da se menja!“ rekao je šef, brišući masne prste o sako. „Ti ćeš, Mališa, da mi na’vataš dvadesetak podmitljivih i lojalnih veselnika. Ali…“ zastao je i podigao obrvu, „pitam se koga ćemo za premijera?“

Mališa je završio sendvič, otvorio napolitanke i mudro ćutao, jer je znao da Broj Jedan najviše voli da sam odgovori na sopstveno pitanje.

„Šta je sa onim vinogradarom iz Možegoreca? Na njegovom imanju smo otvorili vinariju sa odličnom tamjanikom“, priseti se šef, zadovoljno.

Mališa klimnu. 

„Neša Čokot je odličan kadar, šefe. Za ovih trinaest godina nije tražio pare, nema ljubavnicu, ne trguje nekretninama i ne meša se u svoj posao.“

„Odlično!“ oduševio se neustrašivi lider. „Njega ćemo za premijera!“

Broj Jedan naredi da se već sutradan obrati naciji i saopšti smenu cele Vlade. Mandatara će, kako reče, još večeras lično obavestiti.

A stotinak kilometara južno, u Možegorecu, stvarnost je izgledala sasvim drugačije.

Predrag, slikar koji je zamenio brata u ulozi političara, upravo je legao u bračni krevet pored svoje snaje. U paklenom planu braće Vlastić jedan detalj im je očigledno promakao: šta ako gospođi Vlastić jednog dana, na pamet padnu bračne dužnosti?

Zbog toga se Predrag, kao lažni Nenad, svake večeri vraćao kući glumeći premorenost. Još s vrata bi zevao, pravio se da jedva stoji na nogama, i čim bi dodirnuo krevet —  „zaspao“. Tako je bilo i te večeri, dok je u spavaćoj sobi vladala uobičajena tišina zazvonio je telefon.

Na ekranu je pisalo ime pod kojim je Nenad čuvao broj svog najbližeg pretpostavljenog: Konselijere.

„’De si, Nešo vinski čokote!“ zaplitao je šef jezikom. „Zovem te s Mališinog telefona… Slušaj… smenili smo Vladu i od sutra ćeš ti biti mandatar… za sastav nove Vlade… Spisak ćeš dobiti od Mališe… Vidimo se sutra u podne u Predsedništvu…“

To je bilo sve. Veza se prekinula pre nego što je Predrag uopšte stigao da udahne, a kamoli da odgovori. Brat Vlastić je tek tada je shvatio u kakvu se nevolju zapravo uvalio. Uloga predsednika regionalnog odbora bila je jedno, ali mandatar… A onda mu je iznenada sinula zanimljiva ideja. Nešto što bi, možda, moglo da spasi i njega i brata i ceo narod.

Predrag je narednog jutra ustao ranije nego obično. Umesto mirisa isparelog vinjaka, probudila ga je ozbiljnost nove funkcije, ona vrsta straha koju ni najjači mamurluk ne može da pobedi. Obukao je odelo koje mu je Nenad ostavio, malo šire u ramenima i uže u struku pa su dugmad na sakou nemo molila za milost.

„Premijer, bog te!“, šaputao je dok je vežbao osmeh koji bi trebalo da uliva poverenje, koji je više ličio na grimase glumaca amaterskih predstava.

U Predsedništvu ga je čekala dugačija atmosfera. Hodnik je bio ispunjen savetnicima, kuririma i uniformisanim licima. Svako ga je gledao s poštovanjem koje inače pripada ljudima koji znaju šta rade. Predrag nije bio taj.

„Dobro jutro, predsedniče Vlade“, reče mu jedan činovnik uz ceremonijalni naklon.

„Dobro… jutro“, odgovori Predrag i počeša se po vratu, kao da traži prekidač za podešavanje samopouzdanja.

Odveli su ga do velike dvorane. Visoki plafoni, kristalni lusteri, pogledi ljudi koji očekuju da vide stručnjaka, a dobili su njega. Predrag proguta knedlu, namesti kravatu i, kada su se vrata otvorila, ugleda vrhovnog komandanta. U ruci je držao čašu tamjanike, baš one iz vinograda koji odavno više nije njihov.

„E, moj Nešo“, reče Broj Jedan. „Ko bi rekao da ćeš jednog dana sesti u premijersku fotelju.“

Predrag je zaledio nepostojeći osmeh.

Veliki šef ga je osmotrio kao stari trgovac koji procenjuje vrednost kupljene robe, pa zadovoljno klimnu.

„Skroman si. To volim kod tebe. Ajde, sedi da popričamo o planu za prvih sto dana.“

Predrag posluša, ne osećajući noge, ruke a ni zdrav razum koji je nedavno izgubio.

U isto vreme, stotinak kilometara dalje, pravi Nenad je sedeo u kuhinji porodične kuće u Vinovu. Pred njim su papiri o kupovini novog vinograda, računi za novu ogradu i plavi kamen. Slušao je radio osmehujući se zadovoljno. Život se najzad vraćao u normalu. Nije ni slutio da je taj isti život njegovog brata upravo uveo u svet visoke politike. Skupština je po skraćenom postupku usvojila novu Vladu pa se njen predsednik, gospodin Vlastić, već u ponedeljak uselio u novu kancelariju u samom centru prestonice. Novi premijer je imao plemenitu, ali naivnu ideju: želeo je da  iza leđa glavnog šefa raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore. Transformacija slikara u političara, međutim, nije jednostavan proces, a naš junak to je osetio već prvog dana.

Izneo je svoj plan savetniku, koji je samo ćutao i klimao glavom dok je u sebi mislio: „Kakav danak neiskustvu! Osnovno nepoznavanje ustavnih ovlašćenja!“

Tog ponedeljka Predrag, u ulozi Nenada, uspeo je da ruča u ekskluzivnom restoranu preko puta Vlade, a večerao je u Zabeli. Savetnik je, naravno, sve ispričao Mališi, a ovaj je otrčao do velikog vođe. Pola sata kasnije policija je profesionalno obavila posao. Hapšenje premijera proteklo je u najboljem redu, bez incidenata i propusta u službenoj proceduri. Predrag je odmah priznao celu ujdurmu pa su u Vinovu ubrzo uhapsili i Nenada.

Četvrtak, 31. decembar 2025. Prestonica. Kabinet vrhovnog autoriteta.

Broj Jedan je sedeo pored ogromne jelke ukrašene u bojama njegove stranke. Mališa stoji kraj njega kao poslušni vilenjak.

„Šefe, evo ovaj roze je od mene lično“, reče Mališa, dodajući paket uredno umotan u pink papir.

Broj Jedan ga grubo pocepa kao ćaci poštenog studenta i podiže poklon visoko u vazduh.

„Auuuu, Mališa… pa ti si moj Deda Mraz!“

Zastade, zagleda poklon s ushićenjem.

„Znao sam da me onaj pravi mrzi, ali me ti nikad nisi iznevero!“

Mališa se nakloni.

„Trudim se, šefe. Služimo partiji!“

Broj Jedan klimnu zadovoljno, pa poče da otvara sledeći paket.

„Stalno razmišljam o onim Vlastićima. Koje su to budale! Nego znaš šta? Narediću tužiocu da traži najblažu kaznu – zaslužili su zbog originalnosti krivičnog dela!” 

U isto vreme — Zatvor Zabela ćelija broj 34.

Hladan vazduh strujao je kroz rešetke, a na stolu između braće Vlastić plastične čaše sa mlakom kafom. U plavo-sivim  zatvorskim uniformama sumirali su postignute rezultate u minuloj godini:

„Brate… koje smo mi naivčine.“, reče Predrag.

Nenad klima glavom, s mukom spušta pogled.

„Jesmo, Peđo… jesmo. Trebalo je da ostanemo ko smo i šta smo bili još pre trinaest godina a ne da se igramo s političarima! 

Tada je prošao stražar obučen u Deda Mraza veselo uzvikujući: „Srećna Nova 2026. godina!”