Tokom gostovanja u jednom od jutarnjih programa, poznati psiholog je ispričao kako mu se pacijent požalio: „Doktore, čitam vesti po deset sati dnevno i imam utisak da će svet sutra nestati. Da li je to normalno?” Lekar mu je na to odgovorio: „Nije normalno da čitate vesti deset sati dnevno, ali jeste normalno da mislite kako će svet nestati.”
Nikada u istoriji nismo bili izloženi tolikom pritisku informacija kao danas. Ako je nekada važila narodna poslovica da „od viška glava ne boli”, sada se pokazuje da višak informacija može itekako da uzdrma i telo i um. U idealnom svetu, sve što pročita, čuje i vidi, konzument bi trebalo da obradi, analizira i odloži na policu vlastitog iskustva. U realnosti, međutim, dan je prekratak, a lavina podataka nezaustavljiva. Vesti se neprestano ređaju i sustižu jedna drugu. Kada na red dođe nova tema, one stare ne nestaju; naprotiv – recikliraju se i talože u našoj svesti. Kao prljavština koja se lepi na prozor kroz koji se više ništa jasno ne vidi. Svaki medij izmišlja novu dramu, nudi goru pretnju, kreira još veću paniku. U želji da ostanemo informisani, postajemo taoci sopstvene radoznalosti. Unutrašnji mir nestaje i ustupa mesto stalnom stanju pripravnosti: rat samo što nije počeo, a svetska kataklizma je neminovna.
Prekidamo program jer je zdrav razum nestao bez traga!
Novinarstvo se u međuvremenu promenilo. Nekada je bilo u službi javnog interesa, pomoć u potrazi za istinom, oslonac objektivno informisanih građana. Danas se pretvorilo u sopstvenu suprotnost, postajući, pre svega – industrija pažnje. Vest se ne bazira na proverenoj istini, već na dužini gledanja programa i broju klikova. Rejting je značajniji od kredibiliteta, brzina važnija od tačnosti, senzacija vrednija od konteksta. Objektivnost je izbledela a analitičko novinarstvo svelo se na upornost malog broja hrabrih pojedinaca, istraživačkih novinara, koji su sistematski marginalizovani i proterani na rub digitalne džungle. Ni publika tu nije nevina jer nekritički guta sve ono čime je tabloidi hrane. Ako naslov nije dovoljno šokantan, ako nema krvi, suza, vatre ili žrtava – priča prolazi neprimećeno. „Breaking news!“ postaje mantra svake redakcije.
U Srbiji to izgleda ovako: „Deka izboden zbog polomljenih jaja.“, „Bezgranična ljubav jedne majke: ‘Želim da moj sin umre pre mene’ – tabloidi u suzama, sin u šoku!“. U Americi: „Misterija na njivi: Suncokret navodno liči na predsednika SAD!“, „Panika na Volstritu: ‘Akcije padaju jer je analitičar zaboravio lozinku!’“, „Senzacionalno: Izvor iz Bele kuće tvrdi da je predsednik zaspao tokom online sastanka sa partnerima iz NATO-a!“. Na međunarodnim kanalima: „Ekskluzivno otkrivamo: Putin viđen kako hrani golubove u parku – šta to znači za geopolitičku stabilnost?“, „Vozači u šoku gledali znak nasred puta – neko je ponovo postavio džinovski falus na kružnom toku“, „Svet u neverici: Panda odbila da jede bambus – kriza diplomatije u Aziji!“
Sve je hitno. Sve je bitno. A niko ne pita da li je istinito. Polovina navedenih naslova preuzeta je iz domaćih i svetskih tabloida, dok su ostali izmišljeni. Možete li napraviti razliku? Posle višestrukog propagandnog orgazma, tempiranog za udarne medijske termine, nastaje kratak predah, privid mira, dok informativni terapeuti ne pripreme novu municiju. Ako sa seksa pređemo na ratnu doktrinu, nameće se poređenje sa artiljerijom čije dejstvo prestane na trenutak, a kada se cevi ohlade, sve kreće ispočetka. U tom vakuumu, međutim, nema kritičkih osvrta ni analize, već samo puko prikupljanje snage za sledeću rundu straha.
Ratovi su, naravno, oduvek bili najplodnije tlo za senzacionalizam. Pre svakog metka i granate idu salve ubojitih reči. Najpre propaganda, koja od ljudi pravi poslušno stado, a onda medijski čobani koji ih izvode na „pravi put“. Na jednom kanalu Ukrajina je simbol slobode, na drugom Zelenski pijun zapada. Na jednom je Izrael žrtva, na drugom počinilac genocida. U oba slučaja istina je zatrpana gomilom pristrasnosti, algoritama i političkih interesa. Kada nestane objektivnost, svako bira ono što mu odgovara: „Moja verzija stvarnosti“, „moj izvor informacija“, „moja apsolutna istina“. Zbunjena i nepoverljiva, publika masovno beži na društvene mreže, a tamo je šuma još gušća: teorije zavere, poluistine, lažne vesti koje se šire brže nego što ih iko može proveriti. I tako, u vrtlogu dezinformacija, čovek se povlači u svoj unutrašnji „izbeglički kamp“ – prostor u kojem više nikome ne veruje.
Medijska inflacija
Psiholozi za taj fenomen već imaju reč: doomscrolling – opsesivno skrolovanje loših vesti. Beskonačno listanje destruktivnih sadržaja, digitalna verzija čeprkanja po rani. Znaš da boli, ali ne možeš da prestaneš. Mozak traži novu dozu neizvesnosti jer strepnja i strah su najjeftinija droga današnjice. Krug se tako zatvara: stres rađa novu potragu za informacijama, a one izazivaju novi stres. Čovek se budi umoran, odlazi na posao rastrzan, a na spavanje depresivan. Nesanicu zamenjuje teskoba, a koncentraciju fragmentarna pažnja. Algoritmi društvenih mreža usitnjavaju pažnju i guraju nas u informativni geto koji čine isključivo naši istomišljenici. Tu se ne traži istina već potvrda sopstvenog stava. Svako pleme crta svoje granice, ima svoje izvore, svoje proroke, svoje parole. Umesto dijaloga – tribalni rat u komentarima. Tako nastaju digitalna „bratstva“ čiji članovi, iako kilometrima udaljeni, vode beskrajne ratove za tastaturom, uvereni da se bore za „pravdu“, nesvesni da time hrane algoritam koji nekome donosi veliku zaradu. Ovaj dobro osmišljeni mehanizam proizvodi digitalnu prezasićenost nekom svojom, zamišljenom istinom. Ljudski mozak, bombardovan lažnim vestima i poluinformacijama, prestaje da razlikuje bitno od nebitnog. Sve je podjednako važno: i ubijanje dece i skandal u rijalitiju, klimatske promene i raskid poznatog glumačkog para. U toj kakofoniji trivijalnosti, istina nikome nije važna, a publika nesvesno pomaže opstanak medijskog haosa.
U današnjoj medijskoj ludnici moguće je i to da ubistvo do juče potpuno anonimnog čoveka, koji je preko noći postao konzervativni influenser, postane planetarna tema. „Ubistvo Čarlija Kirka zapalilo ceo svet“, „Posle tragične smrti slavnog konzervativca spirala nasilja se širi Amerikom“, „SAD ukinule vize onima koji ne žale za Čarlijem Kirkom“. Naslovi se nižu bez prestanka, televizije prekidaju redovne programe, na društvenim mrežama bukte polemike . Drže se komemoracije, zastave se spuštaju na pola koplja, predsednici izjavljuju saučešće kao da je stradao državnik istorijskog formata, a ne čovek koji je tek nedavno otkrio čari algoritamske slave. Nerazumni čin nasilja dobio je veću medijsku pažnju nego intenziviranje ratnih sukoba, eskalacija protesta širom Evrope, pa čak i smrt velikog Roberta Radforda. Logika je izokrenuta: jedno ime, jednokratno napumpano do globalne histerije zasenilo je događaje od stvarne, dalekosežne važnosti. Svet više ne meri važnost događaja po posledicama, već prema popularnosti ili tzv. viralnosti. Tragedija postaje spektakl, a spektakl najstabilnija valuta javnog diskursa.
I šta onda preostaje običnom čoveku, konzumentu vesti, čitaocu i gledaocu? Možda upravo ono što izgleda najjednostavnije, a u stvari je najteže: okrenuti glavu od ekrana. Otići u šetnju, pročitati knjigu, popiti kafu s prijateljem i slušati ga dok govori. Sve ono što podseća da je stvarnost i dalje tu, nepokolebljiva i živa, pod uslovom da joj se vratimo. To ne znači da treba pobeći iz sveta informacija već da nam je neophodna selekcija. Kao što ne jedemo sve što nam se servira, tako ne moramo progutati svaku vest koja nam je na dohvat telefonskog ili TV ekrana. Prvi korak prema izlečenju je informativna dijeta. Kada se malo uobročimo, na red dolazi – kontekst. Istina se on nikada ne nalazi u naslovu jer traži strpljenje, dublju obradu teme, istraživačko novinarstvo, dokumentarne sadržaje, knjige. Sve ono što zahteva vreme, a ne samo klik. Na kraju, valja se pomiriti s činjenicom da većinu tekućih vesti ne možemo promeniti, pa nam, umesto sekiracije, ostaje obaveza da zaštitimo sebe i sopstveno zdravlje. Ali ne tako što ćemo zatvoriti oči pred stvarnošću, već tako što joj nećemo dozvoliti da nas samelje.
„Jer je život“, što pesnik reče, „samo ovaj jedan, nema ništa, ništa izvan njega“. Ako ga provedemo u beskonačnom gledanju i skrolovanju najnovijih „vesti“, životarićemo ga u medijskom tunelu obmana, zaslepljeni svetlom lažnih reflektora. Zato je možda najmudrije okrenuti se jednostavnim rešenjima: ne čitati ni više, ni manje – već pametnije. Razlikovati vest od propagande, informaciju od manipulacije, bitno od nebitnog. Ako u tome uspemo, možda ćemo povratiti ono što nam je medijsko ludilo za sada oduzelo – slobodu misli i mir u sopstvenoj glavi.
Pre samo desteak godina, stanje pacijanta koji po ceo dan prati vesti lekari bi dijagnostikovali kao ozbiljan poremećaj i prepasali ozbiljnu medicinsku terapiju. U današnje vreme međutim to je samo statistički prosek. Čovečanstvo se kolektivno pretvorilo u pacijenta na grupnoj seansi, gde svi uglas ponavljamo: „Još samo jedan naslov, panel diskusija, rijaliti šou, kolegijum i onda prestajem!“ U svetu u kojem je normalno misliti da će svet nestati, možda jedina prava ludost postaje – ostati zdrav, priseban i nasmejan. A kada dođe do propasti sveta, tablodi će ga najaviti kao ekskluzivu kako bi ga pratili u udarnom terminu.
MORALGRAD 
Leave a comment