Letnje priče iz Arizone – Sedona: KAKTUS KOJI PAMTI

Profil „Obrisi pustinje” upravo je dobio jubilarnog člana. Tačno deset hiljada pratilaca na Instagramu je uživalo u Leninim umetničkim fotografijama. Crvene stene, kanjoni, otvoreno nebo i pustinjska idila, njena večna inspiracija, postali su zanimljivi i drugim poštovaocima pejzaža. Lepota prirode, odavno je otopila granice pa joj se jednako raduje i kineski paor u Sečuanu koji nije čuo za internet kao i haker iz Silikonske doline koji je pejzaže samo na Instragamu i video.

Ima tome desetak godina, od kako Elena Novak živi u najlepšem gradu Arizone. Dama češkog porekla, nekada je sledila stroga pravila, smerno hodajući hodnicima Američke ambasade u Pragu. Tu je upoznala razvedenog američkog diplomatu koji se u Lenu zaljubio na prvi pogled. Venčali su se i po završetku mandata preselili u Vašington. Lepo su se družili, mnogo se voleli i zajedno životu radovali. Kada je došlo vreme za penziju, preselili su se na drugi kraj Amerike. U Sedoni su kupili kuću u istoj ulici u kojoj je vikendica Volta Diznija. Lena se nadala da će pustinjski vorteksi i pozitivna energija kojom zrače Crvene stene izlečiti tešku bolest njenog ljubavnika, saborca i najboljeg druga. Prebrzo ga je izgubila. Ostala je sama u kući prepunoj svetlosti, lepih i bolnih uspomena. Praznina u duši nije joj davala mira ali se junački borila. Mogla je da se vrati i u američku i u češku prestonicu, ili da ode na neko treće mesto. Lepota pustinje brzo joj je prirasla srcu a pastelni pejzaži uzeli pod svoje. U trenutcima osame i čežnje za prošlim vremenima, vraćala bi se fotografijama koje je napravila tokom lutanja po svetu. Preko godine su putovali službeno a leti, onako  za svoju dušu. Prelistavala je album sa čijih korica joj se smešio muž a unutra – svet u malom: šetnja Montmartrom, klizanje u Moskvi, piramide u Bugojnu, safari u Keniji, Žute planine Huangšan u Kini… U mladosti, fotografija je bila hobi, u zrelim godinama strast a od kada se skrasila u srcu Arizone; dobar kadar, prava ekspozicija… postali su Lenina opsesija i penzionerski način života. 

Bila je subota. Blaga migrena pulsirala je iznad obrve, ona dobro znana bolna tačka, koja je ubijala lepotu svakodnevice. Ustala je, skuvala kafu, i sela na terasu. Zagledana u daljinu, levom rukom je povukla gumenu narukvicu na desnoj ruci a onda pustila je da je udari po zglobu. To je radila nesvesno, ritmično… Narukvica je bila tanka, tamnoplava, sa jedva primetnim motivom. Poklon od muža sa Tajlanda pre više od dvadeset godina. U malom hramu na ostrvu Ko Lipe, jedan starac im je vezao narukvice rečima: „Ljubav je kao ova gumena narukvica. Prilagođava se, ali se ne sme previše zatezati jer može da pukne. Zato je čuvajte i trajaće večno!” U to vreme, Lena nije previše razmiljala o simbolici ali otkad je ostala sama, često se sećala ovog događaja, mudrog čoveka i narukvice… Kad god bi osetila kako joj misli beže, da je tuga pod svoje uzima, povukla bi je više puta! Bio je to podsetnik na njihovu večnu ljubav i oružje protiv tužnih misli. Obukla je tuniku, “terenske” cipele i šešir. Proverila je bateriju na kameri i telefonu, nabacila ranac na leđa i zastala na vratima. Dodirnula je narukvicu, povukla je još jednom jako i krenula najpre niz ulicu a onda uzbrdo prema Crvenim stenama.

Popodne je bilo vedro ali ne i previše toplo za početak jula. Vetar je uz svežinu donosio i miris osušenih borova. Lena je gazila po zimzelenim iglicama hodajući vijugavom stazom oko kamenih skulptura koje je izvajala priroda. Sunce se spuštalo prema horizontu bojeći stene u modrije tonove crvene. Preskočila je jarak i skakala  s jednog velikog kamena na drugi, izašla je na čistinu… Tada ga je ugledala! Visoki kaktus iskrivljenih ruku i sunce koje se polagano gubilo iza kamenite planine. „Sagvaro u suton! Savršen kadar!, govorila je sebi.

Škljocnula je nekoliko puta, a onda još jednom, pa opet… Široki plan, onda detalji… Pomerala se oko kaktusa tražeći najbolji ugao. Nije odmah proverila snimke ali je osetila posebnu vrstu zdovoljstva. To je ona unutrušnja ispunjenost poznata svakom umetniku posle dobro obavljenog posla. Kada se sunce sasvim sakrilo iza stena, Lena se spustila do grada. U kafiću „Tajni vrt” naručila je dupli espreso bez mleka i šećera. Jaka kafa u kasno popodne, navika koju je donela iz Evrope a zbog koje su se Amerikanci čudom čudili. Nije obraćala pažnju na komentare a ponekad bi im kratko poručila da ima miran san zbog čiste savesti, a tu joj kofein ništa ne može! Na terasi kafića, uz mistično brujanje vetra, odlučila je da prgleda  najnovije snimke. Stigla je do osme slike kada je zumirala fotografiju kaktusa jer joj je jedan detalj privukao pažnju.  Dva urezana slova sa nekom kvrčicom u sredini. Uvećala je još malo, pri dnu kaktusovog stabla pisalo je : B + K pa sve to uokvireno srcem, jednostavnim, nevešto nacrtanim… Reazbareni inicajilali, srce, patina vremena, romantika, sećanje, postojanost… „Ovo je kaktus koji pamti!”, pomislila je zadovoljno. Fotografiju je odmah postavila na Instagram uz komentar – Neki kaktusi ne zaboravljaju velike ljubavi! Da li neko zna priču o B + K koji su se nekada ovde voleli?

U tom trenutku, pored bašte kafića prošao je Frenk Begej, lokalni prirodnjak, mudri Indijanac plemena Navaho, Lenin poznanik i pomagač u potrazi za raznobojnim pejzažima netatknute pustinje. Kao jedan od starijih žitelja Sedone važio je za hroničara ovdašnje istorije. Mahnuo je iz daljine i baš kada je nameravao da pređe ulicu, Lena je viknula iz sveg glasa: 

– Frenk, svratite molim vas! Htela bih nešto da vas pitam!, rekla je i istog trenutka naručila dve „Južnjačke utehe” omiljeni viski dragog prijatelja. 

Indijanac se okrenuo, klimnuo glavom i bez mnogo premišljanja krenuo prema „Tajnom vrtu”. Pružio je ruku i seo pored Lene a u isti mah stiglo je i piće. Nazdravili su i odmah počeli razgovor o fotografiji. Frenk se fokusirao na nejasne mrlje pri dnu slike, pošto su taj deo uvećali i provukli kroz filter, dobili su naznake brojeva… Zagledali su sa svih strana kada je još uvek oštro oko vremešnog Navaho Indijanca prepoznalo deo datuma. 

– Godina se jasno vidi i deo meseca… Dan ne mogu da protumačim. „Epitaf “je urezan septembra 1986. godine.  

Lena se tu nije zaustavila i nastavila da ga obasipa  pitanjima – da li se seća nekog od ljubavnih parova iz tog vremena? Po čemu pamti jesen 1986. godine? Može li joj pomoći da reši foto misteriju? Frenk je obećao da će se raspitati okolo i proveriti u svom dnevniku koji je vodio od rane mladosti. Popili su piće, hroničar lokalnih događaja je pozdravio radoznalu prijateljicu i krenuo prema indijanskom rezervatu. Uveliko je pao mrak kada je Lena spakovala svoje stvari i krenula kući. Odštampala je nekoliko najuspelijih fotografija, sipala sebi vino, a onda još jednom, analizirala sagvaro kaktus uslikan u suton i inicijale koji joj nisu davali mira. Zadremala je u dnevnoj sobi i tek pred zoru preselila u krevet. Nije se mnogo naspavala jer je već oko sedam čula kucanje na ulaznim vratima. Bio je to Frenk Begej.

– Odmah stavi kafu, duplu… Priča o kaktusu je mnogo zanimljivija nego što mi se u prvi mah činilo. U dnevniku sam sve detaljno zabeležio…

Domaćica je uz kafu servirala med i nacedila svež limun. Smestili su se na terasi koja je gledala prema Crvenim stenama. Frenk je zapalio cigaretu i počeo da se priseća događaja od pre četiri decenije. Vremešni indijanac je povukao dim, zadržao ga duže nego obično, želeći da što bolje u glavi poslaže slike i prevede ih u reči.  Prelistavao je staru svesku, izbledelu od vremena i raskupusanu od upotrebe. Zaustavio se na polovini i prstom prešao preko zapisa.

– Avgust… A evo ga i početak septembra…!

Lena kao da je mu je čitala misli pa je iz bifea izvadila flašu viskija i dve čaše, uz komentar.

– Negde u svetu sigurno pada veče!, pravdala je jutarnju zdravicu.

Lice pripadnika plemena Navaho se najpre ozarilo a posle prvog gutljaja vatrene vode, vratio se dnevniku.

– Tih godina sam radio kao vodič turista kroz pustinju. Dolazili su ljudi iz čitavog sveta a ja sam sve bolje upoznavao staze kojima ni u detinjstvu nisam prolazio. Evo piše, jesen 1986. upoznao sam mladi par iz Kalifornije. Beti i Karl. Ona je bila slikarka dok je Karl snimao glasove pustinje i strpljiivo čekao onaj pravi šum, šapat, žubor… Bili su zaljubljeni jedno u drugo, u prirodu, ljude, vatrenu vodu i biljku smeha i tišine. Beti je satima slikala Crvene stene iz različitih uglova dok je Karl šetao okolo s ogromnim magnetofon. To je onaj sa koturovima i trakama koje se okreću – izgledao je kao da nosi čitavu radio-stanicu na leđima. Rekao mi je da traži nešto posebno. Zvuk tišine ili tišinu koja zvuči!

Frenk je liznuo prst, okrenuo list i podigao pogled prema šarenom nebu prisećajući događaja od pre četrdeset godina.

– Jednog jutra, tek što je svanulo, šetali su i baš kod tog kaktusa, Beti je povredila nogu. Seli su i urezali svoje inicijale. Karl ju je kasnije na leđima doneo do rezervata gde joj je vrač utegao zglob i dao trave koju su joj pomogle da brzo prohoda. Sledećeg dana, spremala se oluja…

Zapalio je još jednu cigaretu. Koristio je šibice, kresnuo je polako, povukao dim i nastavio.

– Karl mi je rekao da kiša i vetar prave najbolju rezonaciju u pozadini Crvenih stena i da je oluja prava prilika da konačno snimi – taj zvuk! Jedan, jedini, neponovljivi koji se samo u Sedoni može čuti. Odvraćao sam ga jer sam osetio da sprema veliko nevreme. Beti ga je preklinjala. Uzalud!

Lena im je nasula još po jedno piće i nemo čekala nastavak.

– Nije se vratio! Tražili smo ga danima. Priključili su nam se moji saplemenici, policija, lokalno stanovništvo. Pronašli smo polomljen magnetofon i trake koje je nosio vetar. A onda sasvim slučajno, Beti je ugledala kasetu. „Uvek je sa sobom nosio i diktafon. Za svaki slučaj!”, objasnila je. Telo nažalost nikada nije pronađeno. Kada smo se vratili u grad, preslušali smo snimak. Čuli su se neverovatni zvuci, čudno šaputanje, nestvarni glasovi i na samom kraju Karl: „Ljubavi! Oprosti mi što te zauvek napuštam zbog zaluđenosti poslom i sebičnosti!”

U trenutku kada je Frenk zaćutao, oglasio se Lenin lapotop koji je stajao pored flaše s viskijem. Tiho je „pingnuo” i prosto preklinjao vlasnicu da mu posveti sekund pažnje. Lena je otvorila poklopac – privatna Instagram poruka od korisnice „Beti Art”:

„Bio je to samo naš sagvaro. Beti + Karl. Zauvek! Hvala što ste ga pronašli i oživeli uspomenu na kaktus i na Karla.”

Dva dana kasnije, Lena i Frenk su u tišini koračali poznatom stazom. Umesto kamere, ponela je buket cveća i tanku gumenu narukvicu. Tamna, jednostavna, sa uspomenom urezanom u simbol večne ljubavi. Kaktus je bio na svom mestu. Na svom telu ponosno je nosio srce s inicijalima B + K. Frenk je stajao nekoliko koraka iza nje. Lena je prišla, klekla, zategla još jednom narukvicu koju je nosila sve ove godine, pustila da je blago udari po ruci. Zadnji put. Zatim ju je skinula, i spustila pored korena kaktusa. U vazduhu se osetio miris žalfije i crvene zemlje. Vetar je šuštao tiho kroz bodljikave grane sagvaro kaktusa, šireći pesmu večne ljubavi.