Kada je iranski reditelj Džafar Panahi podigao Zlatnu palmu Kanskog festivala, činilo se da je posle mnogo decenija, pravda konačno štrpnula zalogaj sa bogate trpeze beščašća, moralnih kepeca našeg doba. Panahi je te večeri bio odmeren i dostojanstven. U crnom odelu i tamnim naočarima trudio se da sakrije emotivni mrak koji odavno u sebi krije. U tom trenutku, na sceni nije stajala filmska zvezda već čovek kome je četrnaest godina bilo zabranjeno da radi, da govori, da slobodno živi… Umetnik koji je pre samo godinu dana u iranskom kazamatu štrajkovao glađu, pokušavajući da se izbori za osnovna ljudska prava u zemlji bogate kulturne tradicije kojom nažalost vladaju verski fanatici. Dok su reflektori na Kroazeti obasjavali Panahija a svet slavio filmsku umetnost, u Klisi, u Novom Sadu, u srpskom zatvoru, ležali su politički zatvorenici – aktivisti koji su uhapšeni posle nezakonito snimljenog razgovora u stranačkim prostorijama. Među njima je bila i profesorka Marija Vasić koja je tih dana, poput Džafara Panahija nedavno, započela štrajk glađu. Zatvorena, iscrpljena i potpuno izolovana od spoljnog sveta Marija se nije predavala. Ostajući verna životnim principima za koje se uvek zalagala, poručila je svojim tamničarima: „Milost ne tražim ali vam je neću dati!“. Tek kada joj je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo, država je popustila pa je hrabra profesorka iz zatvorske bolnice prebačena u kućni pritvor. Osim policijske nanogice, drugu nagradu nije dobila, ni veliku medijsku pažnju a ni posebnu podršku šire javnosti. Marija Vasić, baš kao i Džafar Panahi, svojim gladovanjem je hranila duh otpora kod svojih đaka, aktivista i svih slobodnomislećih ljudi koji je tokom štrajka nisu zaboravili. Represija, jednoumlje, manjak čovečnosti i empatije očigledno ne poznaju ni geografske a ni ljudske granice.
URLIK TIŠINE
Reditelj Pahani nije snimao političke filmove. Njegova dela su realistički prikazivala iransku stvarnost a to je režimu najteže padalo. U zemlji. u kojoj se objava na društvenim mrežama često tumači kao politička diverzija, Džafar je godinama snimao sve ono što je vlast pokušavala da sakrije: žene koje voze automobil i gledaju fudbalske utakmice ili devojčice koje na ulici prodaju balone. Zbog svog stvaralaštva, 2010. godine je uhapšen, osuđen na šest godina zatvora i dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova, pisanja scenarija, davanja intervjua i putovanja izvan Irana. Pahani nije poštovao odluke suda već je u kućnom pritvoru snimio dokumentarni esej „Ovo nije film“. U svom stanu, reditelj čita zabranjeni scenario i filmskom trakom „crta“ scene na podu. Tako je ovo „nesnimljeno“ remek-delo postalo neka vrsta umetničkog manifesta otpora. Da pojača ironiju naslova i simboliku učini potpunom, postarao se sam život. Naime, film je na USB-u prokrijumčaren iz Irana, a legenda kaže da je bio sakriven u sitnim kolačima koje je francuski diplomata doneo u Evropu. Nekoliko godina kasnije, Pahani u ilegali snima film „Taksi Teheran“ koji je 2015. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu. Autor nije mogao da napusti zemlju i prisustvuje dodeli nagrade. Godine prolaze, kućni pritvor i ostale zabrane su i dalje na snazi a onda, 2023. godine, Džafar Panahi se ponovo oglašava da bi stao u odbranu kolega optuženih za verbalni delikt. Odmah je uhapšen i odveden u zloglasni zatvor Evin gde mu je uskraćena pravna pomoć i kontakt sa advokatom. Posle izvesnog vremena, reditelj započinje štrajk glađu. Vest se brzo širila umetničkim krugovima, reagovala je svetska javnost pa je Pahani pušten na slobodu. Zdravlje mu je bilo narušeno, ali je duh ostao nepokolebljiv. Branio je i odbranio pravo na slobodno mišljenje i to šapatom, ne krikom. Kadrom, ne parolom. Glađu a ne batinom!
JOŠ JEDNA NOVOSADSKA RACIJA
Marija Vasić je profesorka sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, poznata je kao aktivistkinja i borac za zaštitu ljudskih prava. Profesorka Vasić je napisala dve knjige sa antifašističkom tematikom: „Kad bog zažmuri“ i „Pismo na šinama“. Svake godine, na godišnjicu Novosadske racije, organizuje časove na otvorenom za svoje učenike, kako bi očuvala uspomenu na žrtve mađarskih fašista tokom Drugog svetskog rata. U martu 2025. godine, Marija Vasić je uhapšena zajedno sa još petoro aktivista Pokreta slobodnih građana i studentske organizacije STAV, a optuženi su za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije. Nakon više od dva meseca provedenih u pritvoru, započela je štrajk glađu, zahtevajući oslobađanje iz nezakonitog pritvora. Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, prebačena je u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, gde je nastavila sa štrajkom. Pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti, uključujući reagovanja Evropske komisije i Ujedinjenih nacija, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio je da Mariji Vasić i ostalim aktivistima, odredi kućni pritvor uz elektronski nadzor.
Sve je inače počelo veče uoči najvećeg opozicionog skupa ikada održanog u Srbiji. Vlast je morala da pronađe nešto čime bi pažnju svojih glasača skrenula na drugu stranu. Onaj koji se za sve pita, dosetio se da u udarnom TV terminu objavi snimak koji je u nekom budžaku čekao pravi trenutak. U sinhronizovanoj, propagandnoj akciji svih režimskih televizija, stavljena je meta na čelo ljudima koji su u svojim stranačkim prostorijama govorili „kako u Srbiji ne teku med i mleko“ i žestoko kritikovali korumpirani režim Aleksandra Vučića. Uhapšeni su po kratkom postupku i od tog trenutka, njihova sudbina je prestala da bude pravni slučaj već politička demonstracija sile. Režim u Srbiji je hteo da pošalje poruku: gledamo vas, prisluškujemo i možemo vas zatvoriti kad god poželimo! Vlasti je tako kriminalizovala mišljenje, neposlušnost i kritičku svest, a za finale je sačuvala – zvučni top!
TELOM PROTIV NEPRAVDE
Postoji momenat u životu hrabrih ljudi kada prestanu da veruju u institucije, kada ih sud ne čuje, mediji ignorišu, a zajednica ćuti. U takvom trenutku, telo (zdravlje, život) postaje jedino preostalo sredstvo, a gladovanje – političko oružje. Štrajk glađu je primalni krik građanske neposlušnosti. To je otvorena rana koja teško zarasta ali najglasnije govori, telesna istina koju režim ne može cenzurisati. Onaj ko štrajkuje glađu ulaže sve a ne traži ništa osim pravde i istine.
Istorija pamti brojne, tragične primere štrajkovanja glađu kao podsetnik na hrabre ljude kojima je borba za osnovna ljudska prava bila važnija i od sopstvenog života. Bobi Sands, član IRA, umro je 1981. godine u zatvoru Mejz posle 66 dana gladovanja. Njegova tragična sudbina pokrenula talas političkih nemira u Severnoj Irskoj. Dok je umirao od gladi, Sands je na izborima postao poslanik u britanskom parlamenta, što je najjasniji pokazatelj apsurda i brutalnosti režima. U Turskoj, Ebru Timtik, članica Udruženja progresivnih pravnika, više puta se našla na meti Erdoganove vlasti zbog pravne pomoći levičarskim aktivistima, novinarima i žrtvama policijske brutalnosti. Kao advokatica, Timtik je zastupala optužene u političkim procesima, uključujući i žrtve atentata u Surku i rudarske nesreće u Somi. Zajedno sa još nekoliko kolega, uhapšena je 2017. godine pod optužbom da pripada „terorističkoj organizaciji“ – konkretno Revolucionarnom narodnom oslobodilačkom frontu koji je u Turskoj zabranjen. Sudski proces bio je pun pravnih manjkavosti i nedostatka dokaza ali pod pritiskom vlasti, Ebru je osuđena na dugogodišnju zatvorsku kaznu. U martu 2020, Ebru Timtik počinje štrajk glađu, zahtevajući pravično suđenje. Njen protest bio je izraz potpunog gubitka poverenja u institucije. Umrla je u avgustu 2020. godine posle 138 dana gladovanja, sa manje od 30 kilograma telesne težine. Smrt ove hrabre žene izazvala je šok, nevericu i proteste širom sveta, uključujući Amnesty International, Evropsku uniju, Advokatske komore, specijalne izvestioce UN. Nakon njene smrti, Evropski sud za ljudska prava ocenio je da je u slučaju Ebru Timtik, Turska prekršila zakon uskraćujući joj pravo na pravedno suđenje… a onda su seli za isti sto sa Erdoganom i uz dolmu, baklavu i Efes pivo raspravljali mnoge stvari i „kužili svijet“.
Uprkos svemu, štrajk glađu često biva potcenjen, banalizovan, pa čak i ismejavan. Vlastima je lako da ga proglase „simulacijom“, medijima da ga ignorišu, a javnosti da se postepeno navikne na glad kao „stil otpora“. Ne čudi stoga da se predsednik države sprda sa gladovanjem profesorke Marije, tabloidi seire a javni servis ćuti. Zaboravljaju da ovaj čin nema cenu niti mernu jedinicu, da stradanje ne snimaju TV kamere ali da za tako nešto treba imati dušu a boga mi i obraz. Gladovanje ne pravi ni medijsku i stranačku buku već ostavlja senku i zove na otpor. U svetu u kojem se sve meri galamom, samoljubljem, poltronskim hvalospevima i izlizanim parolama – tišina postaje najglasniji krik. Znao je to Džafar Panahi pa je svoju umetnost pretvorio u govor bez glasa, kadar bez scene, pobunu bez transparenata. I Marija Vasić to zna pa njeno ćutanje i gladovanje u bolničkoj postelji odzvanja jače od megafona. Oboje su shvatili da kada sve zaćuti, žrtva progovara a volja pobeđuje. Na različitim meridijanima, ne skrivajući se iza zastava i lažnog patriotizma, mislili su isto i postupili po svojoj savesti. Žrtvovali su zdravlje, rizikovali živote ali pred nepravdom nisu ćutali.
I tako, dok iste institucije EU koje osu]uju odnos Irana prema svojim građanima „izražavaju zabrinutost“ i ispisuju fusnote o ljudskim pravima u njihovom dvorištu, u srcu Evrope, 2025. godine, aktivisti, studenti i profesori idu u zatvor zbog izgovorene reči. Hapse se protestanti zbog bačenog jajeta, mrkog pogleda ili u pokušaju da prošetaju „Ćacilendom“… U isto vreme, kriminalci zajedno s policijom održavaju red i mir, korumpirani političari drže moralne lekcije a odgovorni za pad nadstrešnice slobodno šetaju evropskim ulicama. Nije zgoreg podsetiti, da su pre nepunih osam meseci, na železničkoj stanici u Novom Sadu, korupcija i nemar vlasti ubili su šesnaest nevinih ljudi. Od tada traju protesti širom Srbije jer zbog ovog masovnog ubistva još niko nije odgovarao! Za to vreme, kroz srpske zatvore prošlo je na stotine onih koji su zbog nekažnjenog zločina protestvovali. Dosta je bilo salonske internet podrške, tvitova i fejsbuk polemika. Studentima maratoncima i biciklistima, političkim zatvorenicima, Mariji Vasić i drugim borcima protiv nepravde – potrebna je pomoć! Velike promene se ne dešavaju preko noći, za njih je neophodno strpljenje, velika upornost ali i masovnost!
U trenutku kada je podigao Zlatnu palmu, Dafar Panahi je možda poverovao da se svet malo promenio, da je pravda na neki čudan način zadovoljena. U isto vreme, Marija Vasić nije mogla da podigne ni ruku, ni glavu. Podigla je ogledalo u kome se vide i Iran, i Srbija, i Evropa, i Amerika – tu smo svi mi, nemi posmatrači zla. Hoćemo li ikada skupiti hrabrosti da u to ogledalo zaista pogledamo?
MORALGRAD 
Leave a comment