Zbog čega primatima nikada ne isključuju elektriku?
Oni u principu ionako rijetko čitaju.
A i to što čitaju krive stvari čitaju!
Pa zašto im onda ne isključuju elektriku?
„3 N” Džoni Štulić
Kada smo bili mali, učili su nas da istinu tražimo u novinama, na radiju i televiziij, a da maštu razvijamo kroz književnost, pozorište i film. Iskustvo nam govori da je realnost potpuno drugačija, stvarnost izvrnuta a istina teško dokučiva. U svakodnevnom životu, mediji nas hrane bajkama i šarenim lažama dok umetnost, krči put ka istini. Tumači nam i potkazuje stvarnost a neretko predviđa i budućnost. Umetnici imaju osetljiv radar pa ono što drugima promakne, oni uočavaju mnogo ranije. Nisu pisci ni vračare ni vidovnjaci, oni samo pažljivo prate šta se pred njihovim očima zbiva jer umetnost ne predstavlja ogledalo budućnosti, već skener sadašnjosti.
Čovek bi pomislio da, u vreme interneta i globalne digitalizacije, nije teško biti intuitivan, dalekovid i vizionarski obdaren a opet retki su oni koji vide dalje od svog nosa. Tviter je privlčniji od „Nacionalne geografije” a Instagram važniji od digitalnog sadržaja svih bibioteka sveta. Književnost, s druge strane, nudi fantastične primere dalekovidosti i to u delima iz davne prošlosti kada je, što se tehnologije tiče, i sijalica iznad pera i papira bila pravi luksuz. Pre tačno sto godina, u romanu „Mi”, Jevgenij Zamjatin je predvideo: totalitarni nadzor, ljude bez imena označene brojevima (baš kao deca Ilona Maska), ukidanje individualnosti radi „kolektivne sreće”… Njegova vizija predstavlja prvu modernu distopiju koja nas upozorava na gubljenje slobode i vlastitog identiteta. Zamjatin je inspirisao futurističko stvaralaštvo Džordža Orvela koji nije znao šta će se tačno dogoditi 1984. godine, ali je video u kom pravcu ide svet posle Drugog svetskog rata. Propaganda, kontrola uma, represivni sistemi, masovno prisluškivanje, manipulacija informacijama i istorijom te stalni ratovi kao sredstvo unutrašnje kontrole. U romanu „Vrli novi svet”, Oldos Haksli je još 1932. godine „predvideo” genetski inženjering i selekciju embriona, društvo zasnovano na hedonizmu i potrošnji, masovno korišćenje lekova za smirenje, uniformisani svet bez identiteta i duhovnosti. Haksli je tvrdio da će ljudi voleti svoje ropstvo jer će im sistem dati sve što žele – osim slobode da misle. Na našim prostorima, u romanu „Besnilo”, Borislav Pekić je kroz literarnu strukturu trilera ispričao ono što danas izgleda kao simulacija pandemijske krize sa svim kontradikcijama. Svedoci smo epidemije koja postaje sredstvo manipulacije i kontrole, bioterorizma i sumnjivih medicinskih eksperimenta. Nastaje globalni haos zbog straha, dezinformacija, nepoverenja u zdravstveni sistem i mešanje politike u nauku dok korumpirani sistem koristi krizu za jačanje moći. Roman je objavljen četrdeset godina pre KOVID-a.
IJU, ŠTA TO BI?
Ovih dana, dok vlast u mojim domovinama vrši nevidljivu implatanciju svekolikog idiotizma u mozgove svojih podanika, odlučio sam da ponovo odgledam britansku seriju “Godina za godinom” (“Years and Years”). Reč je o distopijskoj drami koja prati ubrzani kolaps čovečanstva, od 2000. do sredine 2030-ih godina. Serija prikazuje kako društvo postepeno klizi u autoritarizam, tehnološku zavisnost i kolektivnu anksioznost. Kroz svakodnevicu jedne britanske porodice pratimo sistematsko urušavanje čovečanstva u svim obastima savremenog društva. Svedoci smo uspona harizmatičnih vođa koji šokantnim i populističkim izjavama privlače javnost na svoju stranu da bi odmah po dolasku na vlast uveli represivne mere zbog kojih najviše ispaštaju baš te njihove pristalice. Izmoreni surovom realnošću, poslušni glasači se sporo trezne a kada shvate prevaru vrag se već odavno surovo s njima našalio. Istina je obesmišljena, pravda relativna a licemerje postaje zvanična valuta. Informacije se filtriraju kroz algoritme dok se ljudi uvlače u svoje medijske čaure. Neimenovani virusi, karantini i masovna panika služe kao katalizator novih mera represije i redefinisanja odnosa između pojedinca i države. Migracija stanovništva izazvana ratovima, klimatskim promenama i ekonomskim lomovima, nailazi na birokratski zid, neviđenu represiju i brutalnost. Mladi ljudi žele da se oslobode telesnih ograničenja i utonu u digitalni identitet. Veštačka inteligencija postaje prihvatljivija verzija postojanja jer se realni svet pretvorio u pakao. Do 2025. godine, svet više ne liči na onaj od pre dve decenije a užas postaje nova normalnost. Stabilnost je iluzija a zdrav razum anomalija. Tehnologija ne rešava probleme već ih čini složenijim. Društvo postaje emocionalno i ekonomski rastrojeno. Pošto su autori serije do sada gotovo sve pogodili, s pravom se pitamo – šta nas čeka dalje? Ništa dobro jer posle 2025, radnja ulazi u još mračniju fazu: države postaju tvrđave, granice su zatvorene, a “nepoželjni” pojedinci nestaju iz sistema. Kritičari režima bivaju utišani, najčešće kroz sofisticirane mehanizme digitalne kontrole. Prenos svesti i ljudskog uma u digitalni prostor postaje stvarnost ali ne kao vrhunsko naučno dostignuće već kao poslednji pokušaj da se pobegne iz nepodnošljivog sveta oko nas. Dolazi do potpune centralizacije ekonomije, nestaje gotovina a svaka finansijska transakcija je pod strogom kontrolom. Pojedinac bez pristupa sistemu – faktički ne postoji. Ljudi pristaju na sve ali ne iz ubeđenja, već iz nemoći. U finalu, serija ne nudi spas, već pitanje: Šta se desilo dok smo nemo posmatrali i mudrovali po socijalnim mrežama umesto da se borimo?
Poslednjih stotinak godina, i konzervativni i liberalni mediji nam prezentuju “apsolutnu istinu” koja je navodno zasnovana na proverenim informacijama, naučim saznanjima i logičnom promišljanju. Jedni podržavaju Rusiju, drugi Ukrajinu, većina opravdava izraelsko iživljavanje u Gazi, manjina oseća empatiju prema palestinskim civilima. Zatvaranje sveta zbog virusa je naučno opravdano a globalna upotreba tek otkrivene vakcine potpuno logično rešenje. Usamljeni pojedinci koji u ovu vešto kreiranu propagandu ne veruju, proglašavaju se konspirativno opterećenim čudacima ili što bi običan svet rekao -budalama! Shodno tome, najveći svetski teoretičari zavere definitivno su Zamjatin, Orvel, Pekić, Haksli, Rej Bredberi, Pol Auster kao i autor gore ponute serije Rasel Dejvis. U isto vreme, za istinu su zaduženi političari, CNN, FOX NEWS, RTS, Pink i Informer.
OD KOINCIDENCIJE DO ZAVERE
Neki događaji se previše često ponovljaju da bi biili slučajnost, tada se ljudi s pravom pitaju: da li je sve zaista slučajno ili neko, to „od gore vidi sve” i iz prikrajka vuče konce naše sudbine? U toj pukotini između zvanične verzije i zdravog razuma nastaje ono što zovemo “teorija zavere”. Koincidencija postaje sumnjiva kada se prečesto ponavlja jer ako određene elite uvek profitiraju tokom pandemija, ratova, kolapsa tržišta, ako se isti ljudi rotiraju kroz pozicije moći bez obzira na ideologiju, ako se informacije uvek „slučajno” cenzurišu u istom smeru — onda tu nešto zaista ne štima. Zdrava sumnja je deo demokratskog društva. „Teorija zavere” je etiketa, često korišćena da se diskredituje politički nekorektna istina. Kad priča ozbiljno preti da naruši zvanični narativ, retko se opovrgava, već se ismijava. Ako se postavi pitanje o čudnom preklapanju politike i korporativnih interesa, radoznali pojedinac odmah biva proglašen teoretičarom zavere, čak i kada je pitanje potpuno legitimno. U praksi: etiketa „konspiracije” često funkcioniše kao alat za kontrolu diskursa. S jedne strane, upozoravaju nas da ne nasedamo na dezinformacije dok nas stvarnost svakodnevno podseća da je „koincidencija“ postala obrazac. Na kraju, bezumne ideje od juče, današnje su udarne vesti. A umetnost, književnost i satira koje bi trebalo da nas razonode ili zaplaše sve češće zvuče kao najava onoga što sledi.
Kada se kaže „zavera”, običan svet zamišlja tajna društva u mračnoj sobi koji praktikuju čudne rituale. Realnost je međutim, manje mistična i mnogo opasnija. Ključni akteri se samo ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima dok sistem nagrađuje njihova (ne)dela. Nema potrebe za dogovorom jer sistem to već “automatski” reguliše. Zato često izgleda kao da „neko sve unapred planira”, ali u stvari svi samo igraju po pravilima koja su postavljena tako da na kraju uvek profitiraju isti. Ako pak kažemo da moćni akteri koriste krize koje su sami izazvali da bi ojačali svoju poziciju — to je politički realizam. Jednostavno, razlika je samo u tonu, u nijansama i otvorenosti prema činjenicama.
Mnoge ideje koje su prvo predstavljene kao satira, naučna fantastika, distopijska fikcija vremenom su se pretvorile u politikčke platforme. Digitalna identifikacija, obavezna vakcinacija, poeni za „društveno prihvatljivo ponašanje“, zabrana gotovinskog plaćanja… sve to je pre samo nekoliko godina delovalo kao paranoidna fantastika a danas je deo ozbiljnih političkih planova. Ako javnost burno reaguje, plan se privremeno povuče ali kada je ravnodušna — ide se dalje. Nije potrebna zavera da bi se društvo menjalo u pravcu potpune kontrole. Potrebna je samo postepena normalizacija. Umetnost igra važnu ulogu u testiranju granica prihvatljivog. Šta je juče bio šok, danas je tvit, mim, tik-tok story. Sutra — zakon.
U današnjem društvu ne postoje tabu teme već samo strah od odgovora. Granica između teorije zavere i političke realnosti nije fiksna — ona zavisi od toga koliko smo spremni da preispitujemo ono što nam se nudi kao „istina“. Nepohodno je braniti pravo na sumnju ali ne onu zasnovanu na paranoji, već onu prosteklu iz istine da svaka vlast uvek traži još veću moć i da sistemi ne postaju korumpirani slučajno. U tom globalnom „majstorisanju” umetnost i mediji nisu samo ogledala — već i alati. Zato kad god se nešto “mnogo važno desi”, a isti ljudi poatnu još moćniji i bogatiji, vredi postaviti pitanje: Je li ovo stvarno još jedna koincidencija? Ili je vreme da prestanemo da se pravimo da je slučajnost jedini odgovor?
MORALGRAD 
Leave a comment