Beg u filozofiju: NIJE MORALNO AL’ JE PARADOKSALNO

Pre mnogo godina, u Kragujevačkoj gimnaziji, logiku i filozofiju predavao je jedan veliki šmeker, bio je to profesor Petar Petrović. Kad god bi želeo da kaže istinu koja nam se ne bi svidela, nije koristio pogrdne izraze već filozofske paradokse. Najbolji đaci u našem odeljenju nisu voleli njegove predmete jer se kod profesora Petrovića nije moglo nabubati. Pa kad izađu ispred table, Pera bi im poručio sledeće:

„Znanje se ne uči napamet, ono se polako stiče. Slušaj. Posmatraj. Razmišljaj. Tek tada će ti se sve pred očima otvoriti, a gradivo samo kasti!”

Nisam spadao u odlikaše, nisam bio ni „ćaci”, ali sam voleo većinu svojih profesora. Koju godinu kasnije, to mi se vratilo na najlepši način kada sam neko vreme i sâm nosio dnevnik ispod miške.

Pitam se, koji bi paradoks profesor Pera iskoristio da objasni položaj prosvetnih radnika u Srbiji danas? Vlast uporno tvrdi da „poštuje profesore“, da je „obrazovanje stub društva“ i da „bez nastavnika nema budućnosti“. U isto vreme im uskraćuju osnovna sredstva, ponižavaju ih u medijima, zabranjuju štrajk…

Ako vlast govori istinu kad kaže da ceni prosvetu – onda je sve što radi laž. A opet, ako laže – onda je istina da ih baš ni malo ne ceni. Paradoks bez izlaza – osim ako se ne osvrnemo iza sebe i vidimo šta se stvarno dešava…

A dešava se mnogo toga – i u prosveti, i u Srbiji, a boga mi i u celom svetu. Da je profesor Petrović živ, imao bi materijala za celu knjigu o bezbrojnim paradoksima koji vrebaju iza svakog ćoška.

KROKODIL NA BRODU „TEZEJ”

U društvu u kome se sve zna, a ništa ne važi, gde se istina svodi na zvaničnu verziju, a sloboda na privilegiju lojalnih – teško je zadržati osećaj stvarnosti, a još teže ostati pametan.

Kad krađa postane „izborni rezultat”, a poslušnost se tumači kao „politička zrelost”, tada opravdani i dostojanstveni protesti postaju „nasilje”. To je trenutak kada čovek počne da sumnja – ne samo u vlast, već i u sopstveni razum. Filozofija tada više nije luksuz niti apstraktna gimnastika uma, već postaje uputstvo za preživljavanje. Ako ćemo pošteno, sve što danas gledamo u Srbiji – nije samo politička patologija. To je čista logika. Izvrnuta, perverzna, ali savršeno funkcionalna. Vlast više ne koristi silu kao osnovnu alatku, već paradoks u kom još uvek drži čitavo društvo.

Kao dokaz da sam pazio na času, evo jednog primera iz antičke filozofije.

Krokodil otme dete i kaže roditeljima: „Vratiću ga ako pogodite šta ću da uradim.” Roditelj kaže: „Nećeš ga vratiti.” I tu počinje paradoks. Ako krokodil odluči da ne vrati dete – onda je roditelj pogodio i dete bi trebalo da bude vraćeno. Ali ako krokodil vrati dete – roditelj je dao pogrešan odgovor, a po obećanju, dete ne bi trebalo da bude vraćeno.

Šta god da krokodil uradi – krši obećanje. Šta god da roditelj kaže – gubi dete. Paradoks nastaje jer verbalni uslov sam sebe pobija i ne postoji logički izlaz bez kontradikcije.

U Srbiji, građani kažu: „Izbori su pokradeni.” Vlast odgovara: „Pokažite dokaz.” Slede primeri kupovine glasova, selidba glasača… Vlast odgovara da je reč o manipulaciji, veštačkoj inteligenciji, obojenoj revoluciji.

Ako ćutiš – znači da se slažeš. Ako progovoriš – ugrožavaš državu. Ako protestuješ – nasilnik si. Ako ignorišeš – saučesnik.

U ovom zatvorenom krugu, svaka reakcija ide u korist moći. Ne zato što je argument jači, već zato što su pravila tako postavljena da ne postoji tačan odgovor.

Logika više nije sredstvo za razumevanje – već mehanizam za obesmišljavanje stvarnosti.

I dok lutamo kroz logičke lavirinte besmisla, dolazimo do metafizičkog paradoksa identiteta, koji je prvi formulisao Plutarh u delu „O životu Tezeja”.

Brod kojim je Tezej putovao vraćen je u Atinu. Kako su daske trulile, postepeno su ih zamenjivali novim, sve do onog dana kada nijedan originalni deo nije ostao.

Filozofi su tada postavili sledeća pitanja: Da li je to još uvek isti brod? Šta ako neko prikupi sve originalne daske koje su uklonjene i od njih ponovo sastavi stari brod? Koji je od ta dva broda sada „pravi” Brod Tezej?

U Srbiji, institucije i dalje nose ista imena, ali je sve ostalo promenjeno. Mediji postoje – ali ne informišu. Parlament je na istom mestu – ali bi bolje bilo da zaseda pod cirkuskom šatrom. Sudovi su tu – ali ne sude moćnima već sirotinji raji. Izbori se održavaju – ali se pobednik unapred zna.

Država podseća na sveže ofarbanu palubu, dok se u unutrašnjosti sve raspada. Da li je to još uvek srpski brod, pošto su mu sve „daske” promenili?

Najtužnije je što se isto događa i sa „mornarima”, koji su vaspitavani da poštuju vlast, a ne zakon. Da veruju „kapetanu lađe”, a ne svojim očima. Da trpe, jer „može i gore”.

Vremenom su jednostavno zaboravili kako izgleda stara verzija njih samih.

KAMEN (NE)MOĆI

Paradoks svemoći je logički problem koji se postavlja u okviru filozofije religije i metafizike, a posebno u raspravama o prirodi božanske (apsolutne) moći.

Pitanje glasi: Može li svemoguće biće stvoriti kamen koji ne može podići? Ako može da ga stvori, onda postoji nešto što nije u stanju da podigne – pa tako biće nije svemoguće. Ako ne može da ga stvori, onda postoji nešto što je previše komplikovano da napravi – pa opet nije svemoguće.

Može li neko ko ima apsolutnu kontrolu da stvori sistem u kom je moguća njegova smena?

Ako može – više nije svemoćan. Ako ne može – njegova moć je iluzija.

Vučić je i država, i partija, i ustav, i zakon, i medijski narativ. Sve se meri njegovim likom i delom. Ali u tom totalitetu leži i slabost, jer ništa ne može da funkcioniše bez njega. Kad sistem zakaže – nadstrešnica nije renovirana. Kad građani protestuju – ne znaju šta hoće. Kad stranci kritikuju – to je napad na suverenitet.

Moć koja ne može da se preda – nije snaga, već slabost. To je sistem bez sigurnosne mreže (opet asocijacija na cirkus!?) koji se ne može zamisliti bez svog kreatora. I zato se grčevito drži vlasti, dok se sam od sebe urušava – ali ne preko noći, već korak po korak, zrno po zrno…

Tako dolazimo i do Paradoksa gomile. Dakle, ako imamo gomilu peska i sklonimo jedno zrno – i dalje imamo gomilu. Ako ponovo uklonimo jedno zrno – i dalje je gomila. Ako nastavimo da uklanjamo zrno po zrno – u kom trenutku ona prestaje da bude gomila?

U Srbiji, prvo su promenili vlasništvo i uređivačku politiku slobodnih medija. Potom je zabranjen jedan protest, pa drugi… Onda su prebili novinara, uhapsili aktivistu. Pokrali prve, druge, treće… izbore.

Malo po malo, sloboda je ugušena, a goropad ukroćena. Građani su se na sve privikavali, kao na vremensku prognozu. „Šta ja tu mogu, trpim zbog dece, šta ću?” postala je opšta životna filozofija – uz ono neizbežno „Svi su isti!”.

LUD, ZBUNJEN, PREVAREN… 

U dobro osmišljenom i pažljivo negovanom haosu, istina postaje relativna. Svuda oko nas vlada pravilo da je reč vlasti neopoziva. To je apsolutna istina samo po definiciji, ali ne i po sadržaju: „Izbori su pošteni”, „opozicija želi vlast”, „pustimo institucije da rade svoj posao.”

U takvom ambijentu, istina ne umire od laži – već od viška tumačenja. Više se ne postavlja pitanje ko je u pravu – već čije je pravo da tumači istinu.

Vlast svuda koristi patriotizam kao štit. Ne kritikuješ vlast – nego domovinu. Ko god digne glas protiv korupcije, ratova, cenzure – odmah je „izdajnik”. I to važi od Srbije do Izraela, od Rusije do Amerike. Vođa se izjednačava sa državom, država sa narodom – a narod sa jednim jedinim narativom.

U Gazi se ubijanje civila sprovodi „u skladu s međunarodnim pravom”, dok se međunarodno pravo svakodnevno krši. U Srbiji se protesti razbijaju pod izgovorom „javnog reda i mira”, a javni red su batinaši pod fantomkama. U Americi, legalno je da milijarderi kupuju izbore – jer se to zove „politički doprinos”.

U savremenim autoritarnim režimima, građanin je istovremeno slobodan i zarobljen, zaštićen i ugrožen, pozvan da misli, ali mu je onemogućeno da se pita.

Na površini – sve izgleda stabilno, zakonski utemeljeno i demokratski obojeno. Ipak, čim zagrebemo ispod retorike vlasti, nailazimo na paradokse koji pokazuju kako se moć održava ne samo kroz čistu silu, već i kroz logiku koja se čini neoborivom dok ne postane apsurdna.

Vlast ne vlada zato što ima rešenja – već zato što je naučila kako da nas zbuni, podeli i uveri da je nasilje opravdano, propaganda zdrava, a zlo blagougodno – i da je sve to za naše dobro. Dokle god se osećamo slobodnima jer „smo bar malo manje neslobodni nego oni drugi”, nećemo biti svesni globalnog zatvora u kome zajedno živimo.

Najopasniji oblik moći nije onaj koji udara – već onaj koji ti kaže da je to za tvoje dobro. A najopasniji oblik ćutanja nije onaj koji ti je nametnut – već onaj koji sam biraš, verujući da si i ovoga puta u pravu.

Moć voli paradokse, ali istina je jednostavna: Ako se ne pitaš – ne možeš da biraš. Ako ne možeš da kažeš – ne možeš da menjaš. Ako moraš da se praviš da je sve u redu – e, pa onda ništa… 

S druge strane, tek kada insistiraš da se pitaš, kada ne ćutiš, kada odlučiš da ne pristaješ na apsurd – tada počinje promena. Ne brza i spektakularna, već spora i tiha. Iznutra. Jedan čovek, jedna misao, jedno odbijanje da se pristane na laž – to je prva pukotina kroz koju ulazi svetlo.

Čujem svog profesora filozofije koji mi, u svom stilu, odozgo poručuje:

„Filozofiju su izbacili iz škola da deca ne bi shvatila da je car go. Potcenili su ih, Krstiću. Mladi su pametniji nego što vlast misli. Znaju oni da svaka velika ideja danas stane u tvit, a glupost – u program Vlade!”