„Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.”
Kada sam pre dvadeset pet godina došao u SAD, Srbija je još uvek zauzimala visoko mesto i informativnoj ponudi američkih medija. Osećao sam se kao da su me spustili na neku drugu planetu. „Прво, долазим из земље која је „резерват“ – опкољена је „федералним трупама“; друго, „оцрњен“ сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак ког би требало одстрелити; треће, припадам народу „обојених“ и оптужених за сва зла овог света; и, четврто, као „успутни доказ“ зашто ме треба стрељати, пушим и даље, мада је цео цивилизовани свет престао и прешао на кокаин. И не пушим ја што се мени пуши, него пушим да терам инат борцима против „куге дима“…”
Tih dana, CNN, FOX NEWS, CNBC… najpre su svodili račune glede bombardovanja a onda je došao red na 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suđenja u Hagu i atentat na Zorana Đinđića. Ovim tragičnim događajem počela je da opada „medijska popularnost” zemlje u kojoj sam rođen pa su i novostečeni, američki prijatelji prestali da mi dosađuju. S druge strane, kad god bih posetio zavičaj, zemljaci bi me odmah pitali: „A šta tamo u Americi kažu za nas?” Diplomatski sam objašnjavao da je dobro što više nismo u centru pažnju te da su naše mesto u amerikim medijima zauzeli neki drugi nesrećni narodi.
U TUNELU USRED MRAKA…
Ovih dana međutim, stvari su se drastično promenile. O Srbiji se pišu hvalospevi, snimaju spotovi dok analitičari ističu naše studente kao jedino svetlo na kraju kanalizacionog ćorsokaka u koji je upao savremeni svet. Prijatelji me ponovo zovu da im pojasnim taj duhovni preporod na ulicama srpskih gradova a ja, s ponosom mogu da kažem kako sam rođen u Kragujevcu, u Šumadiji u gradu u kome je osnovan prvi Teatar, prva Gimnazija i gde je donet prvi Ustav. Podsećam ih da je baš u Kragujevcu proizveden automobil koji je u SAD nekada izazvao veću medijsku pažnju nego danas Tesla. Jugo je igrao „glavnu, sporednu ulogu” u mnogim holivudskim hitovima i postao predmet urbane legende po kojoj, ako kupite Kadilak, „limuzinu” proizvedenu u Šumadiji dobijate na poklon! Bolje informisani Amerikanci, čuli su i za kragujevačku „Krvavu bajku” a oni drugi za poluatomatkske puške proizvedene Namenskoj. I sve tako redom, četvrtak za sredom, stigosmo i do subote 15. februara 2025. godine. Američka državna televizija, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepreglednu kolonu koja se Lepeničkim bulevarom, levo i desno izlila u beskraj. Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka” u režiji Donalda Trampa i Ilona Maska, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijama ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i poštene inteligencije. Parada satire s najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. U mom gradu, iste večeri, paralelno su održane dodele Oskara i Nobelove nagrade kao i moderna Sretenjska ustavna skupština. Dobitnici svih nagrada su studenti a rezultat – osvajanje slobode i buđenje zemlje u kojoj će se, u najskorije vreme, konačno poštovati Ustav. Iskoristio sam svojih pet minuta pa sam se Amerima ishvalio za sve pare a onda smirio doživljaj i pokušao da sebi objasnim – šta se to u zavičaju dešava i otkud to svetlo koje sa Balkana obasjava tamu koja vlada u ostataku sveta?
Pre pola godine sam posetio Srbiju u kojoj je vladala apatija, ravnodušnost, beznađe… Na pitanje „kako ste”, najpozitivniji odgovor sam dobio od jednog taksiste: „Ako je za utehu, živi se bolje je nego 1993. godine. Zajeban smo narod prijatelju, razjedinjeni, zavidni, sitničavi… Onaj zlojeb nam baci kosku a mi se za nju uhvatimo k’o moj Džeki posle posne dijete. Zavadi pa vladaj! Nije Vučić kriv, mi smo…”, zajkjučio je i naplatio vožnju do Lepeničkog bulevara.
„Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.
Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.”
Neće biti bolje sve dok te silne podele ne prevaziđemo. A onda, sto osamdeset dana kasnije, na tom istom bulevaru, mladi ljudi iz čitave Srbije održali su lekciju svojim precima da se i bez podela može živeti.
FILIGRANSKI PLOČNICI
Na veličanstvenom skupu koji je na Sretenje održan u Kragujevcu, dominirale su srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva. Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Iz prikrajka se pojavio i jedan od mojih omiljenih kragujevačkih pesnika koji je s ponosom mahao zastavom SFRJ, sa sve petokrakom, i ništa mu se nije dogodilo. Studenti su nosili i pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta” a da to ateistima nije smetalo. Jedan pored drugog šetali je mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini” i devojka s crvenom zvezdom na zimskoj kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z”, jedni su nosili skupe jakne iz inostranstva, drugi vetrovke sa buvljaka. Sa istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Čuli su se različiti akcenti, od niških „pumpadžija” do novosadskih stručnjaka za „šumadijski reljef”. Posle venčanja, mlada i mladoženja svratili da podrže studente. Inače. u petnaestočasovnoj blokadi bila je zastupljena i rodna ravnopravnost, muškarci i žene – otprilike pola, pola. „Pomirili” su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani”!), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Vlasnici pasa su poveli svoje ljubimce da osete osvajanje slobode tešeći one čije su mačke ostale kod kuće ili na blokadu otrčale same. Sa mosta se čulo „Vostani Serbie” i „Ovo je zemlja za nas” a ispred Ureda se igralo kolo. Prasići su se okretali na ražnju ali je bilo hrane i za vegetarijance. Majke i bake su spremale i posno i mrsno, šta god je studentima po volji. Mali Neša je uz srce, otvorio i svoju pekaru gde je gostima Kragujevca hranu delio besplatno. I još nešto, ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.
Žao mi je što sam daleko i što ne mogu da prisustvujem stvaranju istorije u mom rodnom gradu. Gutam „knedlu” i po ko zna koji put ponovo gledam snimak monumentalnog skupa u Kragujevcu. Ovoga sam smanjio ton kako bih još bolje uživao u šarenim slikama koje bude nadu. Prolaze studenti, domaćini ih nude kiflicama i toplim čajem, zastave transparenti: „ Negde iz daleka čuju se zahtevi”, „ Studentizam i renesansa”, „Kažu ‘oće Vojvodina da s’ ocepi! Ta id’ u peršun, di da s’ ocepljujemo sad kad je najlepše!”…
KRIVO SRASTANJE
Kada se deda spusti u horizontalu nema te sile koja bi ga zadržala u budnom stanju duže od deset minuta te u prilog pune transparentnosti, priznajem da sam zadremao. A bolje da nisam!
Na TV ekaranu, iznenada su se pojavile linije, sneg, šuštanje… Umesto srećnih lica srpske omladine, pred očima se odmotava neki drugi film. Žanrovski je raznolik a opet nekako nejasan. Basna sa elementima crnog humora. Junaci iz crtanih filmova ali ljudskom obliku… Prva scena se dešava u vozu. Omanji dabar s mikrofonom u ruci izigrava DJ-a. Lisac ulazi prvi uz poruku „Veseli se srpski rode!”, dabar skače a hor jazavaca iz pozadine tercira. Pridružuju im se sove, ćurke i papagaji. Falširaju ali ne mari. Na kraju, pesma nas održala pa makar i nakaradna bila. Tada se otvoriše vrata i u vagon uđe hijena. Pozdravlja uplašene ali oduševljene saputnike i zauzima mesto do prozora. Prilazi mu čavka, postavlja pitanje ali je odbija jer mu smeta buka.
Okrećem se na drugu stranu tek da popijem malo vode. To mi je ranije uvek pomagalo da se rešim noćne more ali ne i ovoga puta. Ipak je ovo popodnevna dremka a tu izgleda važe druga pravila.
Na ekranu mrak iz koga se naziru neki nezvani gosti. Na bini medved peva a hijena otrov sipa. „Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.”
Domaćini se čudom čude:
„Упадоше без помоз’ Бог
Без добар дан
Упадоше, капе побацаше
Цокуле цокулама поскидаше
Кошуље до учкура раскопчаше
Па почеше да се чешу о врата
О зидове, о прозоре и о браве
Па почеше, као и обично
Да се шале ружно, недолично…
Као да су добродошли
Као да их је ико звао
Као да им се ико икад обрадовао.”
Iz košmara me budi ringtone „Hej salaši na severu Bačke”, zove me Slava berberin.
„Vidiš li to ovo Šumadinac! Ovi tvoji Kragujevčani na pravoj strani istorije a moje Lale ugostili primaoce dnevnica i veterne sendvič revolucije. Šta je ovo brate slatki?”, jedio se brica.
„Ne znam o čemu pričaš prijatelju. Ti mora da si to sanjao! U Srbiji konačno cveta sloga, ljubav i jedinstvo…”, odgovaram ignorišući pravu istinu.
„Čoveče, ne može ništa lepo da nam se desi a da uživamo onako do kraja. Uvek se nađe neko da sve pokvari. Ovakvi kakvi smo neprijatelj nam i ne treba jer „постоји нерешив „проблем“ што се „тиче“ Нас и Нас. Са њима смо некако излазили на крај, преживљавали ужасе, са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међе земље, али рат Нас са Нама је скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе. Нас над Нама.”
„Slavo, bar ti znaš da je tvoj drug uvek bio protiv podela pa ti kao zakleti roker poručujem „Nad Šumadijom sunce sija, radujem se suncu i ja!”
Brica mi je odmah zalupio slušalicu a ja za svaki slučaj, više nisam uključivao televizor.
U tekstu su korišćeni citati iz knjige Dušana Kovačevića: „Dvadeset srpskih podela – Srba na Srbe”
MORALGRAD 
Leave a comment