EPISTOLARNA JADIKOVKA

PISMA BEZ ODGOVORA

Dok nas sa svih strana plaše Trećim svetskim ratom, normalan čovek kuka od muke, glupan poslušno guta medijske ćufte i kobasice dok fukara samo potpiruje vatru kako bi sakrila svoja nedela. Jedan domaći portal na kome se mogu pročitati sjajni tekstovi  oživeo je davno zaboravljeni žanr epistolarne komunikacije koja neretko postane   književnost. Tamo se dopisuju neki pametni i knjiški ljudi koji slično misle, isto vide i kritički istupaju. Kako ne bih i sam ponavljao ofucanu frazu “šta ja tu mogu da promenim”, odlučio sam da napišem pisma nekadašnjim prijateljima koji su se dohvatili lošeg društva i iznevereli ideale iz mladosti. Naivno nadam da će im moje pismo pomoći da se pogledaju u u ogledalo i, iznutra, bar malo promene. 

✉️ Milan Jovanički, 21000 Novi Sad, Srbija

Dragi Milane,

Prošlo je evo već više od mesec dana a ja i dalje nisam siguran da li si to bio ti. Gledao sam na “Šolakovim medijima”, jer drugi nisu prenosili, masovan i dostojanstven protest u našem nekada zajedničkom gradu. U nepreglednoj masi ožalošćenih Novosađana pored tadašnje devojke i kolega s fakulteta prvo sam na tebe pomislio. “Sigurno je i moj gari izašao da protestuje protiv nepravde”, filozofiram naivno. Dok sam završavao neki posao, znaš kako je mora od nečega i da se živi, kolona hrabrih žitelja Újvidék-a selila se  prema Miletićevom trgu. Napaljeni klinci i plaćene siledžije razbijali su tvoj grad koji smo obojica toliko voleli. Sećaš li se Milane koliko smo mrzeli primitivce kojih, sredinom osamdesetih u Novom Sadu gotovo da i nije bilo? Režirani haos se nastavlja a ja već počinjem da brinem za sve vas, meni drage Laloše. Odgovaram šefu na email (ponakad baš zna da bude dosadan), pojačavam ton a na ekranu još veća frka. Mlada novinarka TVN1 pokušava da se probije kroz masu dok joj neki nervozni ljudi blokiraju put. Te prznice su naših godina, deru se psuju, vređaju… zar nas roditelji nisu bolje vaspitali Milane? Kroz galamu, probija se glas iz megafona. Predsednik Srbije. “Došao je da oda poštu nastradalima!”, pomislim. Ali ne gari, on je tu da odbrani prozore i zidove na zgradi SNS, da sačuva ukradene novce i odbrani živu glavu. Dok baca drvlje i kamenje po onima koji su čistog obraza te večeri tražili pravdu, njegovi maskirani kerberi  hapse decu po gradu a poslušnici mu kliču. “Aco Srbine!”, čuje se skandiranje. Među tim polusvetom video sam razna lica što bi Lacika s Detelinare rekao: “Od zla oca i još gore majke!”. Sećaš li se Lacike, bio ti je stalan gost? Predsednik iz zadnjeg džepa onih skupih farmerki izvlači narko dilere a svetina u delirijumu. Dok kamera šara po naprednjacima osetio sam nevericu, šok… Zagrcnuo sam se s kafom koju sam u međuvremenu skuvao. Onaj glavati u drugom redu koji se najviše dere… Pa to si ti čoveče!? Moj prijatelj Milan, konobar iz “Pantera”? Onaj Milan koji mi je tokom vojničkih dana redovno donosio piće na račun kuće a u stvari je odvajao od svog bakšiša. Posle vojske došao sam na studije opet u Novi Sad. I stan i fakultet bili su u drugom kraju grada ali ja kafanu nisam menjao. Dolazio sam autobusom, zbog društva, zbog Lole, Berte, Lacike… ali najviše zbog tebe. Sećaš se kada si me pitao kako mi Srbijanci kažemo reč – gari? “Ortak!”, odgovorio sam kratko. “U jebote vi Šumadinci ste svi u nekom ortačkom biznisu!”. Tim istim Šumadincima objašnjavao sam kako moj drug Milan s Limana pravi čuvene “žurke s programom” gde se oko ponoći gasi svetlo pa u mešovitom društvu ko koga u’vati i šta se kome zalomi. Nisi bacao jogurt na Skupštinu Vojvodine jer ti nisu dali slobodan dan. A hteo si! Tada sam ti govorio da ćete “autonomaše” praviti od blata a ti si se čudio kako je moguće da jedan Kragujevčanin ne voli Miloševića. Možda je tada trebalo da ukapiram da je politika varljiva rabota a podaništvo neizlečiva boljka. A možda to ipak nisi bio ti? Nadao sam se da je tako sve do narednog dana kada sam te video u “Informeru”,  u krupnom planu, blizu predsednika, kako se smeješ i vičeš. Srećan si zbog nečega?! Tada već nije bilo dileme. Moj drug Milan, šmeker sa Limana, najbolji konobar u Novom Sadu… postao je ono čega se u mladosti gnušao. Sledbenik korumpirane vlasti čija nedela su dovela do najveće tragedije u njegovom gradu, podguzna muva režima koji ne zna za stid.

Dugo se nismo videli bivši prijatelju, ni čuli… Imaš li unučiće Milane? Da li si razmišljao da su se i oni mogli naći ispod nadstršnice? Sećaš li se da sam na putu za Kragujevac često svraćao kod tebe da u Panteru popijem piće za srećan put? Posle bih pešice otišao do stanice i ispod te nadstrešnice čekao autobus. U to vreme, predsednici su se menjali svake godine ali nam ništa nije padalo na glavu, nisu nas ubijali po stanicama, školama i  naplatnim rampama. Tada su hapsili lopove a ne hrabre Novosađane, asktiviste i studente. Ovi tvoji su mi i fakultet okupirali a na buduće psihologe, profesore i filozofe bacaju dimne bombe. Mlađi brat vlada našim Novim Sadom a stariji mu hapsi konkurenciju. Srpska Atina se pretvorila se u naprednjačku Tihuanu. Imaš li decu Milane? Da li je to Srbija u kojoj želiš da oni podižu svoje potomke? Stisni zube druže moj, odrekni se sitnih privilegija i pogledaj komšije u oči u kojima ćeš videti suze. One tužne i iskrene zbog tuge prema sugrađanima koji su poginuli nemarom onih koje podržavaš. Uzmi unuka za ruku, prošetajte zajedno do železničke stanica i odajte poštu tim nesrećnim ljudima. Predsednik ne mora zna a ako i  sazna bar malo ćeš ispraviti kičmu što i nije tako loše u našim godinama. Podigni glas Milane, biće ti kaše. Videćeš!

Tvoj Šumadinac

📧 Jakov Rabinovič, 66521612 Tel Aviv, Izrael

Dragi Jakove,

Poznajemo se već skoro tri decenije i za razliku od nekih meni mnogo dražih ljudi i dalje se dopisujemo. Upoznali smo se u Vašingtonu 1998. godine. Bila je to “škola demokratije” na američki način. Tamo nas nisu nas tukli, znaju mangupi da se pretvaraju kada treba. Tokom boravka u Americi, obezbedili su nam i stan i hranu pa čak i džeparac tako da smo i zvanično postali “strani plaćenici”. Stigao iz Krasnodara sa juga Jeljcinove Rusije a ja iz Kragujevca (“Tamo gde prave Yuga i prodaju Lade!”, komentarisao si). Nas su sledeće godine bombardovali i oterali Miloševića a vama su doveli Putina. Na to stručno usavršavanje pozvali su me kao nezavisnog novinara a tebe kao borca za prava jevrejske manjine u Rusiji. Bili smo mladi, glupi i neiskvareni.  Maštali smo da će u našim “bratskim” zemljama svi jednoga dana biti ravnopravni i da ćemo konačno živeti kao ljudi. Čudio si se kada sam osuđivao sve zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji, najviše kritikujući one koje su počinili pripadnici mog naroda. Štrecnuo si se i kada smo u većem društvu sedeli sa portparolom Ibrahima Rugove i razgovarali kao civilizovani ljudi. Samo da znaš Jakove, kada sam se vratio u zavičaj, Državna bezbednost je mene zvala na informativni razgovor a ne političara sa Kosova. Vlastodršci u mom kraju uvek su proganjali pogrešne ljude. Tvoj životni san nikada nije bio vezan za Rusiju. Želeo si da se kad tad preseliš u Izrael i u tome si uspeo! Drago mi je zbog toga. Pisao si mi pre nekog vremena da je cela porodica dobila dozvolu za useljenje a ubrzo i državljanstvo. Ne čudi me da se Rusi nisu protivili vašem odlasku jer što bi zlobnici rekli “zmiju ne drži u kući jer bi te mogla ujesti”. Ovo nije moje mišljenje već naša narodna poslovica. Po dolasku u Tel Aviv dobio si stan, posao, deca su krenula u školu a žena i ti ste prvo morali u vojsku. Brzo si se navikao i na sirene za uzbunu, veliš. Meni nekako više prija muzika i žagor unučića, ali neću da ti kvarim! Uvek sam voleo da čitam tvoje email poruke. Lepo si opisivao svoju novu domovinu ali mi je zasmetala mržnja koju osećaš prema komšijama. Pošteno da ti kažem, u prvo vreme sam preskakao te delove a kasnije si već počeo da me nerviraš jer je si sve manje pisao o Zidu plača, Davidovom gradu i Jafi a sve više o preziru koji osećaš prema Palestincima. I tako, uz čitanje i preskakanje, naša korespondencija trajala je eto godinama. A onda si ga prekardašio, moj Jakove! Prošle godine, negde u oktobru poslao si mi poruku punu poluistina i preterivanja u formi “Manifesta kreativne manipulacije”. Prećutao sam. Potresla te je velika tragedija, razumem ja to. Odgovorio da mi je iskreno žao  nevinih izraelskih žrtava koje su stradale  7. oktobra 2023. Pokušao sam čak da te utešim tragičnim pričama iz mog zavičaja ali se ti tu nisi zaustavio. Nastavio si sa otrovnim pismima od kojih se i nama ćelavima kosa diže na glavi. S porastom civilnih  palestinskih žrtava u Gazi tvoj bes i kuknjava o nepravdi postali su nepodnošljivi. Prestao sam da čitam i odmah brisao sve te neiskrene jadikovke. A onda, prošle nedelje,  poslao si mi video link o tome kako je u Izraelu počelo prikupljanje čistokrvnih crvenih junica čiji peopeo se koristi za očišćenje ljudi. U tom dokumentarcu kažu da je on  neophodan za mesto na kojem će biti izgrađen treći jevrejski hram u Jerusalimu. To mesto, Brdo hrama, poznato i kao Esplanada džamija, predviđeno je za izgradnju tog hrama, koji će zameniti Kupolu na steni, sveto mesto svih muslimana. Pa dobro bre čoveče, da li si ti normalan? Babskim ritualom opravdavaš svakodnevna ubistva dece i genocid nad palestinskim narodom. Za godinu dana pobijeno ih je 45.000! Zašto Jakove? Zbog crvenih junica i trećeg hrama!? Pripadaš narodu koji je u  prošlosti mnogo propatio ali vam to ne daje za pravo da zbog svojih religioznih fantazija sa lica zemlje izbrišete drugi narod. I Palestinci imaju svoje ekstremiste sa nekim drugim verskim zabludama ali Izrael je i dalje na svom mestu – i svakim danom se sve više širi. Tvoja, i druga jevrejska, deca imaju šta da jedu, idu normalno u školu i čekaju poziv vojsku čim završe maturu. O tome se ćuti. Ko progovori, osudi genocid, pozove u pomoć zdrav razum biva proglašen antisemitom. Izgleda da vam Gaza nije dovoljna pa ste krenuli i u napad na Evropu. U Amsterdamu, navijači Makabija divljaju po ulicama a policija hapsi one koji su pokušali da ih u tome spreče. U Parizu, vaša fudbalska reprezentacija bez problema igra zvaničan meč. Francizi bojkotuju utakmicu što izraelskim huliganima olakšava posao da napadnu ono malo neobaveštenih fudbalskih zaluđenika. Jakove druže, tvoja bivša domovina, Rusija, kažnjena je zbog agresije i ne nastupa na sportskim takmičenjima. 

Nemoj više da mi pišeš molim te! Ako ti je do mene baš toliko stalo učini mi jednu veliku uslugu. Ide Hanuka, praznik svetlosti koji traje devet dana. Svake večeri, s porodicom ćeš paliti po jednu sveću na manori. Budi čovek pa jednu nameni palestinskoj deci u Gazi!

Tvoj bivši prijatelj koji živi u zemlji koja, i od mog poreza, finasira vaše ratne zločine.

Za razliku od korespondencije knjiških prijatelja iz onog portala, moja pisma će ostati bez odgovora. Niko mi međutim ne može zabraniti da ih, kroz citat, nevešto izmislim.

“Dobili smo tvoje pismo, pjesmu prijatelju.

Stihove prigušene nade,

Utrnulim prstima pišemo odgovor.

Na preživjelim žicama

Srcu daju ritam, još pulsiraju

Na vatrama čovjeka

Poput feniksa!

Zar će samo oni pjevati

One strašne refrene

Umilnim i prijetećim glasovima

Refrene sastavljene od pogrdnih riječi

U upropaštenom jeziku? 

A. Dedić-K. Monteno