“Ljudsko ludilo je često vešta, i kao mačka, prepredena stvar. Kad vi mislite da je pobeglo, ono se možda samo preobrazilo u još finiji oblik.”
Herman Melvil: “Mobi Dik”
Kapetan broda Pikvod, Ahab, doživljava ličnu tragediju kada mu beli kit, Mobi Dik, nanese tešku povredu zbog čega ostaje bez noge. Ovo iskustvo ostavlja trajnu psihološku ranu, iz koje se rađa mržnja i potreba da se osveti životinji koja ga je unesrećila. Ahabov lov na Mobi Dika postaje njegova opsesija, životna misija u potrazi za iskupljenjem. Ahab je opsednut idejom da uništi Mobi Dika, pretvarajući svoju osvetu u destruktivnu silu koja na kraju ugrožava ne samo njega već i čitavu posadu. I dok je najpoznatiji kit svetske knjževnosti izbegao odmazdu pomihnitalog kapetana, milioni nedužnih ljudi stradalo je u nebrojenim osvetama svojih dželata.
OKO ZA OKO
Osveta je složen koncept koji se definiše kao čin vraćanja nepravde ili nanošenja bola nekome ko je prethodno učinio zlo drugoj osobi. Osveta je prisutna u različitim kulturama, u mitologiji, religijskim tekstovima i književnim delima kao univerzalna motivacija za nemilosrdne postupke pojedinaca, grupa i nacija. Reč je o najprimitivnijem vidu reakcije na pretrpljenu nepravdu i duboko je ukorenjena u ljudskom biću. Osveta se međutim ne pojavljuje kod životinja koje su prirodno usmerene pre svega na zaštitu svog potomstva ili čopora. Ljudska reakcija na pretprljeno zlo ide korak dalje i podrazumeva plansku odmazdu i karakteristična je samo za “najintiligentniju” biološku vrstu.
U doba antičke Grčke, osvetom se postizala politička dominacija. Vođen željom da se osveti za ranija persijska razaranja grčkih polisa, Aleksandar Veliki je sproveo odmazdu nad Persijskim carstvom. Njegova osveta kulminirala je 330. godine pre nove ere spaljivanjem persijske prestonice – Persepolisa, čime je poravnao stare račune i pokazao moć novog grčkog carstva. Osveta je u tom periodu posmatrana kao čin uspostavljanja časti i pravde u svetu u kom je dominirala vojna moć. Motivisan osvetom, princip „oko za oko“, uveden je u pravni sistem Rimskog carstva i služio je za kažnjavanje pobunjenika i antagonističkih naroda . Tako se Julije Cezar, “po zakonu” svetio Galima, koje je smatrao neprijateljima Rima. U Srednjem veku, osveta je postala deo društvenih i porodičnih obaveza. Tada se po prvi put upoznajemo sa terminom – krvna osveta. Reč je o tradicionalni običajbom pravu po kome članovi porodice, klana ili zajednice traže pravdu za ubistvo svojih bližnjih tako što kažnjavaju počinioca i njegovu familiju. U feudalnom društvu vladao je sistem vrednosti u kome je krvna osveta bila društveno prihvaćena. U Škotskoj i Irskoj na primer, običajna odmazda bila je način održavanja porodičnog ugleda i društvenog položaja. Na Balkanu, krvna osveta je prenošena sa generacije na generaciju kroz kodekse običajnog prava, kao što je Kanon Leke Dukađinija u Albaniji. Slično je bilo i na Srednjem Istoku i Kavkazu, u Jemenu i nekim delovima Turske. Porodice su dakle imale obavezu da ubistvom vrate čast i uspostave pravdu po vlastitim pravilima. U periodu renesanse i baroka, Evropa je dobila poseban ritual u vidu dvoboja i to najčešće zbog uvrede ili povrede časti i ugleda. Tokom 19. veka, ideja osvete dobila je političku i nacionalnu dimenziju. Francuska revolucija i kasniji Napoleonovi ratovi doprineli su oblikovanju evropskog nacionalizma, gde je osveta korišćena kao pokretač za buđenje i jačanje osećaja etničke pripadnosti. Početkom 20. veka, osveta dobija globalnu dimenziju kroz međudržavne sukobe i vojne akcije vođene kao odgovor za poraze u prošlosti. Ona postaje politički i ideološki instrument koji motiviše narode i države da uđu u sukobe neslućenih razmera.
Poraz Centralnih sila (Nemačka i Austrougarska) u Prvom svetskom ratu i odluke Versajskog mirovnog sporazuma kod Nemaca su stvorili osećaj kolektivnog poniženja. Hitler je iskoristio ovakvo raspoloženje za popularisanje nacističke ideologije i promociju osvete koja se ubrzo pretvara u opšti rat protiv čitavog sveta. Osveta je tako postala pokretač koji je su političari iskoristili za mobilizaciju masa i opravdanje nasilja. Jedan od najstrašnijih primera tog osvetničkog impulsa dogodio se u Kragujevcu i Kraljevu gde su oktobra 1941. godine nemačke trupe streljale više hiljada civila kao odmazdu za smrt svojih vojnika. Okupator je brutalno sproveo masovnu osvetu po principu „100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika“.
ZUB ZA ZUB
Osećaj istorijske nepravde zbog zločina tokom Drugog svetskog rata izazvao je nacionalne traume i kod naroda bivše Jugoslavije. Početkom devedesetih, intelektualna “elita”, mediji i raspojasane narodne mase kopaju po ranama prošlosti u potrazi za gresima svojih komšija. Politički lideri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koriste probuđeni nacionalizam za jačanje etničkih tenzija. Rat u Hrvatskoj i Bosni postao je poligon za niz osvetničkih akcija u kojima su svi narodi počinili teške zločine. Srbi, kao najbrojniji i vojno najsnažniji počinju da se svete za sve nepravde koje su im nanete tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Uz opravdanje da ne žele da im se ponovi Jasenovac, srpsko rukovodstvo naređuje opsadu Sarajeva, koja je trajala skoro četiri godine, kao i masakr nad bošnjačkim civilima u Srebrenici. Različiti događaji tokom građanskog rata u Jugoslaviji pokazuju razornu moć osvete koja se koristi za potvrđivanje etničke superiornosti i lečenja kompleksa iz prošlosti.
Napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine izazvali su šok u Americi i probudili osećaj ranjivosti i želju za odmazdom. Teroristička mreža Al Kaida odmah je preuzela odgovornost za napade ali su SAD, osim Avganistana, bombardovale i Irak iako ova zemlja nije imala nikakve veze sa ovim napadima. “Rat protiv terorizma“ pretvorio se u dugogodišnju invaziju uz hiljade civilnih žrtava.
Prva vojna intervencija posle raspada SSSR-a dogodila se 2008. godine kada je Rusija intervenisala u Gruziji. Putin je podržao separatističke regione Južnu Osetiju i Abhaziju i nakon sukoba ih priznao kao nezavisne države. Rusija je tako osigurala trajno prisustvo i vojni uticaj u ovim oblastima. Aneksija Krima 2014. godine i sukobi u regionu Donbasa 2022. pokazali su da Rusija oseća duboku frustraciju zbog gubitka uticaja u regionu. Predsednik Vladimir Putin reaguje na prozapadne težnje Ukrajine i odlučuje da “ispravi krivi Dnjepar”. Rat u Ukrajini kome se kraj ne naslućuje, podseća na osvetnički čin prevarenog muža prema nevernoj ženi. Posledice ovog razvoda su desetine hiljada ubijenih i ranjenih na obe strane.
POSTAJEMO ONO ČEMU SE SVETIMO
Najnoviji i ujedno najsuroviji primer brutalne osvete predstavlja izraelski odgovor na teroristički napad Hamasa koji se dogodio 7. oktobra 2023. godine tokom muzičkog festivala Sukot. U ovom napadu poginulo je više od 1.200 civila, što je izazvalo osećaj kolektivne traume u izraelskom društvu. Ubrzo, Izrael pokreće intenzivne vazdušne i kopnene napade na pojas Gaze. Svakodnevno bombardovanje ove gusto naseljene oblasti traje više od godinu dana a broj palestinskih žrtava premašio je 45.000. Epilog svirepog i nesrazmernog odgovora Izraela na teroristički napad protivnika približava se odnosu od 40 nedužnih palestinskih žrtava za jednog jevrejskog civila. Asocijacija na poznate nemačke odmazde iz Drugog svetskog rata bolno je neizbežna. Ovaj događaj nosi posebnu težinu i dodatnu simboliku jer izraelska zajednica, čiji su preci pretrpeli strahovito stradanje tokom Holokausta, danas sprovodi osvetničku akciju srazmernu onima koje su nekada sami iskusili. U početku, izraelski odgovor na teroristički napad bio tumačen kao samoodbrana da bi kontinuirano i intenzivno bombardovanje Gaze izazvalo mlaku osudu jednog dela međunarodne zajednice i otvorilo mnoga pitanja o etičkoj granici između odbrane i prekomerne odmazde. Analitičari smatraju da ovaj slučaj predstavlja i moralnu dilemu koja se tiče celokupnog izraelsko-palestinskog konflikta. S jedne strane, Jevreji koji su u prošlosti i sami doživeli genocid, imaju duboko ukorenjen osećaj nesigurnosti i potrebu za preživljavanjem, što se često prikazuje kao legitimna osnova za vojne akcije. S druge strane, korišćenje nesrazmerne vojne sile prema civilnom stanovništvu u Gazi budi osećaj moralne odgovornosti i dodatno osvetljava duboke protivrečnosti izraelske spoljne politike. Njihova vojna strategija otvara pravno i etičko pitanje: do koje granice se agresija može smatrati legitimnom odbranom, a kada prelazi u nepravednu, krvavu osvetu?
Realnost nažalost pobija filozofske dileme jer katastrofalne posledice po civilno stanovništvo u Gazi su očigledne – razorene su škole, bolnice, vodovodne mreže i stambeni objekti. Humanitarna kriza eskalira iz dana u dana a nedostatak vode, hrane i medicinske pomoći, doveo je stanovništvo na ivicu preživljavanja. Desestine hiljada ljudi je raseljeno, dok se preživeli suočavaju sa trajnim fizičkim i psihološkim posledicama sukoba. Za to vreme, najmoćnije zemlje sveta predvođne SAD podržavaju izraelsku agresiju i finansiraju neviđeno etničko čišćenje i ratne zločine u pojasu Gaze. Strogo kontrolisani mediji brane neodbranjivo a kritike izraelskog genocida proglašavaju za antisemitizam. Završna faza višedecenijskog sukoba na Bliskom istoku podseća na partiju tenisa u kojoj jedan takmičar koristi reket a drugi minobacač. Dok vladaju takva pravila ishod meča je unapred poznat a beskonačni ciklus nasilja i osvete u kojem se suparnici smenjuju kao žrtve i osvetnici, stvaraju začarani krug nasilja iz kog je nemoguće izaći.
Osveta po pravilu prevazilazi granice racionalnog i moralno prihvatljivog, uvlačeći pojedince, društva i čitave nacije u beskonačan ciklus represije. Ona ne pruža istinsko olakšanje niti donosi istinsku pravdu; umesto toga, stvara prividnu ravnotežu koja može kratkoročno zadovoljiti osećaj povređenosti, ali dugoročno vodi samo dubljem haosu i patnji. Kao što je kapetan Ahab, vođen mržnjom prema belom kitu, izgubio sposobnost da razlikuje pravdu od sopstvenog bola, tako i moderne države, pod izgovorom kolektivne odgovornosti, besomučno krše sve pravne, moralne i humanitarne norme. Osveta, tako postaje simbol nesposobnosti da se sagleda širi kontekst konflikta i da se pronađe suštinski odgovor za nanetu nepravdu. Jedini izlaz iz ovog začaranog kruga nasilja leži u promeni kolektivne svesti i u izgradnji globalnog sistema vrednosti koji stavlja čovečnost iznad primitivnog impulsa za odmazdom… Ili da savet potražimo od životinja koje ne znaju za osvetu.
MORALGRAD 
Leave a comment