DOBRE SLUGE I ZLI GOSPODARI

Zdravo za gotovo

Subotom prepodne redovno upražnjavam svoju omiljenu vikend aktivnost. Prošetam do omiljenog kafića u komšiluku, naručim kafu i smišljam priče za “Kragujevačke novine”. U kafeu “Serafina” oseća se miris svežeg peciva, čuje se zveckanje kašičica i brundanje mašine za espreso. S one strane šanka užurbani mladić, na čijoj kecelji piše Erik, vrelim mlekom pažljivo kreira cvet na braonkastoj površini šolje za kafu. Pošto je završio umetničko delo, teatralno pruža kapućino starijoj dami. Dobro je da sam poranio jer mesta za stolovima više nema. Pogledom skeniram prisutne. Dvojica penzionera diskutuju o predsedničkim izborima, prelepa crnkinja u uglu čita knjigu a mladić kroz čije naočari se nazire azijsko poreklo žestoko dobuje po tastaturi svog laptopa. Iznenada, i bez pitanja, korpulentna žena seda za moj sto. Najpre je spustila tašnu, pa tanjir sa krofnama i na kraju ogromnu čašu napitka koji sadrži više sladoleda nego tečnosti. Razbarušena frizura, oskudna odeća koja ne otkriva baš ništa lepo osim tetovaže i neizbežna pudlica u krilu. Bez reči je počela da uništava slatkiše ne skidajući pogled sa mobilnog telefona. Između dva zalogaja ispustila je primalni krik  koji uznemirio goste kafića. Pomislio sam da su krofne izazvale gušenje i dok sam se spremao da viknem “ima li lekara u kafiću?”, odgovor je stigao.

“Internet vam je užasan! Već pola sata ne mogu da stavim video na Insta!”, vrisnula je.

“Ali gospođo, nema ni tri minuta kako ste seli!”, pokušavam da smirim situaciju.

S druge strane šanka, Erik se izvinjava nudeći različita rešenja – resetovanje sistema, besplatnu krofnu… Tada se oglasio mladić s naočarima.

“Internet je odličan, upravo sam izmerio brzinu, brže jednostavno ne može. Uzgred, ja sam inženjer IT struke!”

TELEFON S DVOJNIKOM I BROJČANIKOM

Iako mi je pokvarila rspoloženje, nestrpljiva “komšinica” je pomogla da pronađem temu za pisanje ovog teksta. Buckasta dama očigledno nije svesna koliko složenih procesa treba da se odigra da bi internet signal stigao do njenog uređaja. Sateliti, optički kablovi, bazne stanice – ceo tehnološki svet je funkciji kako bi njenom veličanstvu omogućio da snimak doručka ili pudlice podeli na Instagramu. Ova nesrećnica nažalost nije jedina, čitava generacija mladih ljudi koji su odrasli uz savremene tehnologije jednostavno ne može da čeka. U njihovoj svesti trenutni pristup informacijama sa bilo kog mesta na planeti se podrazumeva pa ovu životnu blagodet i privilegiju uzimaju zdravo za gotovo. U isto vreme, retko se pitaju čime su oni doprineli da za razliku od svojih roditelja pojma nemaju šta je to telefon s  dvojnikom, adapter za TV ili audio kasete koje se stalno mrse. 

Ako ćemo pošteno, nisu samo “milenijalci” razmaženi kada je tehnologija u pitanju jer su i pripadnici naše generacije brzo zaboravili kako je nekad bilo. Nedavno sam sa gospođom posetio Nijagarine vodopade. Pošto smo se ukrcali u avion, pilot je najvaio kašnjenje od 25 minuta kako bi rešili neki tehnički problem. Istog trenutka oglasio se gospodin u kasnim pedesetim naoružan laptopom, tabletom i mobilnim telefonom. Na prvi pogled, bilo je jasno da se radi o poslovnom čoveku, rukovodiocu punom kalorija i snažnom percepcijom sopstvene važnosti.

“Ne mogu da verujem! Kasnićemo skoro pola sata? A to što imam važan sastanak u Kanadi nikom ništa. Ovo je sramota!“, urlao je.

Odmah sam zamislio porodično stablo razmaženog japija. Pred očima se ukazao lik njegovog dalekog pretka iz  17. veka koji je tokom izdržavanja zatvorske kazne u Engleskoj dobio pomilovanje pod uslovom da se preseli u obećanu zemlju Ameriku. Zajedno s porodicom i nevoljnicima sličnim sebi, askurđel je plovio deset nedelja pre nego što je stigao na željenu destinaciju. Neko vreme je radio po američkim rudnicima, gradio puteve a kad se privikao na novu sredinu, počeo je sa “čišćenjem” starosedelaca što na ovim prostorima nije spadalo u krivična dela. Predak je Americi darovao svoje potomke koji se dalje razmnožavali sve do delije koji se u avionu buni zbog 25 munuta kašnjenja. Na genetskom putu od robijaša do razmaženog biznismena, živeli su, srećom i neki pametni ljudi koji su se bavili naukom. Zahvaljujući njima, brod smo zamenili avionom pa za nekoliko sati preletimo s jednog na drugi kraj sveta. Eh kad još samo ne bi kasnili…

Tehnički problemi su otklonjeni, bundžija se smirio, a je se prisećam detinjstva kada smo imali samo jedan TV program. Svaka emisija je predstavljala veliki događaj, serijama smo se radovali a filmove prepričavali mesecima posle emitovanja. Prošlo je mnogo godina pre nego što smo dobili drugi program dok je dolazak trećeg kanala predstavljao vrhunac medijskog luksuza. Do informacija smo dolazili provodeći vreme u bibloteci, knjiga je bila najdraži poklon a gramofonske ploče i kasete nagrada za odličan uspeh u školi. Bilo je i telefona i to onih sa brojčanikom. Pozvati drugara ili devojku podrazumavalo je nemilosrdno okretanje brojeva. Zbog ovog fizičkog posla najmanje smo voleli one koji su u telefonskom broju imali puno nula. Današnje generacije bi verovatno sišle s uma i na pomisao da moraju čekati dvadestak sekundi kako bi nekoga pozvali. Mada oni retko i razgovaraju.

STRPLjEN – SPAŠEN

Sledećeg dana, posetili smo Nijagarine vodopade. Hiljade turista nestrpljivo je čekalo svoj red da se slikaju pored čuda prirode koje strujom snabdeva i Kanadu i Ameriku. Par stotina metara od veličanstvenih slapova nalazi se spomenik Nikoli Tesli pored koga putnici namernici nezainteresovano prolaze. Pošto su primetili da smo se ispred biste velikog naučnika duže zadržali i napravili nekoliko fotografija, prilazi nam mladi bračni par s decom. Izvinjavaju se i i učtivo pitaju.

“Ko je taj gospodin kome je podignut spomenik?”

Odgovorili smo kratko trudeći se da sakrijemo razočarenje a imali smo mnogo toga da im kažemo. Na primer, da zamisle svet bez izuma “tog gospodina” za koga nikada nisu čuli. Opšte je mišljenje da pripadamo razvijenoj civilizaciji koja nezadrživo grabi napred. Ali svet u kome živimo i civilizacija na koju smo tako ponosni veoma su  krhki, nežni i slabašni i ne treba mnogo da se raspadnu na proste činioce. Nismo svesni istine da se u nalazimo na korak od povratka u prvobitnu zajednicu. Zvuči malo preterano? Možda!? Postavimo onda prosto pitanje  – šta bi se dogodilo da nesane struje na našoj planeti?

Najpre bi nastupio potpuni mrak. Baterije se ne mogu napuniti, generatori i automobili bi ostali bez goriva jer se za njegovu eksploataciju koristi struja baš kao i za pumpe za vodu. Znači nema struje, nema vode, nema hrane… Supermarketi zavise od rashladnih uređaja što bi bez struje dovelo do masovnog kvarenja namirnica i  problema s ishranom. Uz to, poljoprivredne mašine postale bi neupotrebljive, otežavajući proizvodnju hrane na globalnom nivou. Bolnice zavise od struje za rad medicinske opreme – respiratori, mašine za održavanje života, skeneri… sve bi stalo pa bi se medicinska nega svela na osnovne zahvate, a bez sistema hlađenja i sterilizacije lekova i opreme, širenje zaraza bi postalo svakodnevna pojava. Globalna ekonomija bi doživela potpuni kolaps jer bi i bankarski sistem, koji se u potpunosti oslanja na struju, prestao da funkcioniše. Bankomati bi se ugasili a elektronske transakcije ne bi bile moguće, što bi nas prisililo da se vratimo fizičkoj trgovini i trampi. Moderna infrastruktura bi doživela kolaps. Semafori ne bi radili, vozovi bi stali, avioni ne bi mogli da lete, a pumpe za gorivo da funkcionišu. Kompjuteri upravljaju svim sigurnosnim sistemima u zatvorima i mentalin institucijama. Bez struje, serijske ubice, silovatelji, pljačaši, kidnaperi, sadisti, psihopate, pedofili, seksualni manijaci, trgovci dogom, makroi… preko noći bi se našli na slobodi. Preko 12 miliona osuđenih kriminalaca širom sveta (i mnogo više koji su uspeli da umaknu pravdi) šetali bi ulicama naših gradova u potrazi za zabavom. Na duže staze, bez struje bi nestala iluzija moćne, savremene civilizacije. Živeli bi kao u prošlosti pre industrijalizacije kada su fizički rad i  prirodni resursi bili glavni izvori opstanka. Osećaj nostalgije za jednostavnijim vremenima brzo bi se pretvorio u životnu realnost naše svakodnevice bez osnovnih dobara na koje smo navikli i koje uzimamo zdravo za gotovo.

Dok sam razmišljao o globalnim temama “cimerka” iz kafića je napustila lokal. Dosadilo ženi da se pati sa “sporim” internetom a moguće je da je dama ipak shvatila kako je došlo vreme da umesto frustracije oko slabog signala i kašnjenja aviona počnemo ceniti prednosti  tehnoloških čuda koja nam stoje na raspolaganju i olakšavaju život na svakom koraku. Ne zaboravimo da nam je nauka podarila džepni uređaj na kome možemo pronaći svaki podatak od nastanka sveta do danas. Mi ga ipak najviše koristimo kako bi jedni drugima poslali fotografije intimnih delova tela ili video snimke kućnih ljubimaca u džemperićima i s naočarima za sunce. Da živimo u prošlosti smatrali bi nas  čarobnjacima ili još bolje vešticama i đavolima!