PREFERANS I DRUGE TEŠKE TEME

Mobilni telefon je počeo da bruji, stenje i skakuće kada se na ekranu pojavilo ime Slave berberina. “Javiću mu se posle!”, pomislio sam dok sam sa unucima gledao  otvaranje Olimpijskih igara. Odavno nisam svraćao kod “Brice dođoša” jer zbog svoje “SNS frizure” kakvom se diči i predsednik ove stranke, “ulepšavanje” upražnjavam kod kuće. Do Slave obično odem kada se zaželim svežih abrova ili da mu se požalim na vrućinu, političare ili mesara koji mi je sameleo pauflak umesto krtine.

“Deda, kad će Srbija?” pita unuka dok brodići sa sportistima plove Senom.

“Kad’ na red dođe slovo S!” odgovaram tupavo na logično pitanje dvoipogodišnje devojčice.

Istog trenutka stiže poruka od brice: “Možeš li večeras da me odvezeš do prijatelja, sačekaš da završimo preferans i da me vratiš kući? Ima dobru rakiju a volan i kajsija se ne slažu baš najbolje. Budi kod mene oko 7.” Dok sam kucao potvrdan odgovor prijatelju, oglasio se unuk:

“Evo Srbije, prepoznao sam zastavu!”, uzviknuo je. “Šta misliš, da li je na ovom brodu i moj pradeda Dača?”

Da je malo stariji i da živi u mom zavičaju, mislio bih da me zafrkava, ovako znam da je reč o dečijoj percepciji države i nacije. Neki kažu da ćemo svi pod jednu šljivu, a moj mudri, petogodišnji unuk smestio nas je u barku. Po završetku ceremonije, klinci odlaze na spavanje a deda da preuzme ulogu Slavinog taksiste. U dogovoreno vreme zaustavljam se ispred bricine kuće i, poput pravog moravskog đilkoša, opalim po sireni nekoliko puta… Istrčava Slavina žena:

“Uđite da popijete kafu i rakiju!”

“Žurimo, Stano, a Šumadinac inače ne pije jer mu je žena zabranila!”, oglasio se berberin.

“Hvala vam puno, ali Slavina se ne poriče!”, odgovaram. “U mom kraju muškarci su blage naravi za razliku od žestokih i neustrašivih Banaćana!”

“Zadnje vreme došlo, moj novinar, kada ste i vi ‘drugosrbijanci’ počeli da zezate po nacionalnoj osnovi. Evo ti profesorova adresa, ukucaj u to čudo!”, naredio mi je saputnik.

Na pitanje ličnog šofera kod koga zapravo idemo, Slava detaljno objašnjava da ima nove mušterije koje osim u berbernici šiša i u preferansu. To su lokalni sveštenik, otac Ratomir i profesor kvantne fizike Petar Milanov. Svako od njih se požalio da u Americi ne može pronaći društvo za preferans pa ih je Slava eto spojio. Okupljanje kod sveštenika ne bi bilo zgodno a organizator ne planira da ih od skromne zanatske zarade hrani i poji. Profesor se sam javio da bude domaćin kartaških susreta treće vrste. 

Stižemo na odredište, velika kuća u dobrom kraju, profesor nam otvara vrata i želi dobrodošlicu:

“Poslao sam ženu i decu kod tašte da možemo na miru da igramo!”

“Lako je tebi, profesore, kad ti je žena Amerikanka. Gde ću ja onu moju da pošaljem?”, požalio se Slava.

Upoznajem se sa Petrom i ocem Ratomirom i šacujem fotelju u ćošku u kojoj ću da čitam knjigu koju sam poneo. Kartaši zauzimaju mesto za stolom koji je obložen zelenom čojom a iznad blješti dobro nacentrirana sijalica. “Kao u Las Vegasu”, pomislim, nastavljajući vizuelno ispitivanje suterena. Profesor Milinov je sebi napravio pravi “kutak za muški trenutak” ili što bi Amerikanci rekli “The Man Cave”. Ima tu svega što sredovečnog muškarca čini srećnim: ogroman televizor, još veći frižider prepun hladnih napitaka od grožđa i ječma, polica sa flašama najskupljih žestokih pića, aparat za espreso i jelovnik s hranom uz uputstvo za porudžbinu preko interneta. Pretpostavljam da tu ponekad bude i ženskog sveta ali ne i kada je među gostima otac Ratomir… A možda sam ipak preterao sa opservacijama?

Napravio sam sebi kafu i pokušao da čitam, ali mi je razgovor za kartaškim stolom odmah privukao pažnju.

“Videste li, braćo, onu Sodomu i Gomoru na otvaranju Olimpijade?”, oglasio se sveštenik dok je palio cigaretu.

“Ne znam na šta konkretno mislite Ratomire, ali ceremonija je bila impresivna i sa sportskog ali i sa umetničkog aspekta. Čitav Pariz bio je jedan veliki stadion!”, uzvratio je domaćin sipajući rakiju gostima.

“Šta se praviš lud, profesore, otac Rata misli na sprdanje sa “Tajnom večerom”, one bradonje u haljinama i devojke na steroidima. Ne zna više čovek ko je muško a ko žensko!”

“Pobogu, ljudi!”, bunio se Petar. “Živimo u 21. veku. Svako ima pravo da se izjašnjava onako kako se oseća!”

“Petre, sine, ne pominji Boga kada o takvim stvarima govoriš!”

“Čekaj da te pitam, profesore Milinov,” umešao se Slava. “Kad si toliko slobodouman, da li je u redu da tvoja žena i ćerka koriste isti toalet kao i ove gospođice s bradama?”

Već tada mi je bilo jasno da od čitanja neće biti ništa. “Još ni betl nisu završili, a već su se za guše uhvatili!”, zaključio sam, spuštajući knjigu u znak predaje.

“Pošto vidim da pratite šta se dešava po svetu, da li ste možda čuli i to da je prema podacima UNICEF-a za poslednjih godinu dana u svetu umrlo blizu pet miliona dece mlađe od pet godina? Ako pominjemo boga, dragi Ratomire, to je 13.700 dece dnevno ili 570 svakog sata, a da ne pominjem prirodne nepogode i ratove!”, oštro je reagovao naš domaćin.

Iako je rekao da ratove neće pominjati, Petar je kao iz topa izbacio najnovije podatke sa frontova. U Gazi je poginulo preko 40 hiljada ljudi, od čega je 15 hiljada dece. U Ukrajini je do sada na obe strane stradalo preko 300 hiljada ljudi, što je približno broju poginulih u cunamiju 2004. godine. Posle dugog monologa, profesor je zastao, otpio gutljaj kajsijevače i postavio nekoliko nezgodnih pitanja:

“Gde je bog da zaustavi ove pošasti i tragedije? Zar nije poštenije brinuti o nevinim žrtvama nego o tome koji toalet posećuju bradate žene iz Pariza? Eto, pitam za prijatelja iz ćoška!”, poentirao je, pokazujući na mene.

“Nemojte vi mene u ovo da mešate!”, odgovaram. “Ja sam ovde u funkciji vozača!”

“Dobro, bre, Pero, majka mu stara!”, pokušao je berberin da smiri situaciju. “Pozvao si nas da igramo karte, izneo piće, meze, vidim nisi spremio… Mislim, nije red da se vređamo. Mene baš briga, ali nema smisla zbog oca Ratomira!”

“Ne želim nikoga da uvredim, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. Na kraju, vi ste počeli sa Sodomom, Gomorom i bradatim damama”, pravdao se domaćin. “Šta vi kažete na sve ovo, svešteniče?”.

Otac Rata je drmnuo rakiju na eks, malo se stresao, a onda staloženo i s puno razumevanja odgovorio profesoru Milinovu:

“Vidim da si prilično uveren u to što govoriš Pero, mada mi nije jasno koji su to  kriterijumi dobra i zla koje koristiš? Ko tebi daje pravo da procenjuješ šta je dobro za čovečanstvo? Zlo ne čini Bog, već čovek. Bog je pravedan i dao nam je slobodnu volju i pravo izbora. Grešna dela čine ljudi, a ne Bog!”

“Izvinite, oče!”, umešao se berberin. “Ja nisam veliki vernik, ali oduvek poštujem i hrišćanstvo i naše običaje. Nešto mi ipak ovde nije jasno. Ako sam vas dobro razumeo, za ono što je dobro zaslužan je Isus Hrist, a za sve što ne valja, krivi su ljudi, iako mnogi od njih u boga slepo veruju?”

Sveštenik je pažljivo slušao sagovornike, a onda je staloženo, pomirljivim tonom pokušao da razjasni dilemu. Rekao je da se nasilje, okrutnost i nepravda dešavaju jer je zlo ušlo u ljude kao rezultat prvobitnog greha, nastalog zbog neposlušnosti prema Bogu. Od tada, Sotona i njegovi sledbenici nastavljaju da čine nedela po svetu. Zato je naša stvarnost ispunjena patnjom, bolom, tugom i stradanjem. Da su Adam i Eva poslušali Boga i odbacili Satanu, svet bi bio posve drugačiji. Kako Sveto pismo kaže: “Svi smo mi postali nečisti a sva naša pravedna dela su kao prljave haljine. Zato venemo kao lišće a naši gresi nas odnose poput vetra.” Pitanje zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima polazi od pretpostavke da smo mi zaista dobri. Istina je nažalost drugačija jer smo svi rođeni s grešnom prirodom, skloni zlu i podložni uticajima koje širi Satana.

Iako sam odlučio da se ne mešam u diskusiju, reči gospodina Ratomira probudile su namćora u meni. Ustao sam iz fotelje i približio se kartaškom stolu.

“Izvinite što ovako upadam, ali nisam siguran da sam vas najbolje razumeo. Znači li to da smo mi koji ne verujemo u boga u stvari sledbenici Satane, u koga takođe ne verujemo?”, pitao sam.

“Grešiš, sinko!”, uzvratio je otac Ratomir. “Svi smo mi grešnici osim Gospoda. Iako s ljudske tačke gledišta mnoge pojedince smatramo dobrima, u Hristovim očima svi smo mi grešnici, ali nas on ipak voli!”

Klimnuo sam glavom i obustavio dalju raspravu. Svoje mišljenje ću, kao i do sada, sačuvati za sebe jer koliko se ja u religiju razumem, Bog je dobar, moćan i pravedan. Mene, međutim, muči nešto drugo. Ako ne može da nas poštedi gladi, ratova i prirodnih katastrofa, usudiću se da posumnjam u njegovu moć. S druge strane, ako može sve to da spreči, a neće, postavlja se pitanje njegove dobrote i pravednosti. Od muke sam popio sok od pomorandže i vratio se u svoju fotelju.

“Iskritikovasmo mi hrišćanstvo samo tako!”, prekinuo je tišinu brica dođoš. “A ti, profesore, šta mu ti ono dođeš? Ateista, agnostik…?”

“Slavo, dragi prijatelju, stotine miliona ljudi veruje da je Devica Marija rodila Isusa Hrista tako što je začela po božanskom nadahnuću, bez fizičkog odnosa sa muškarcem, i da je Sin božiji, pošto je razapet i vaskrsao, potom stvorio svet za šest dana. To su ti, brico, vernici! I hriščani, i jevreji i muslimani spremni su da ratuju protiv svakoga ko u njihovog boga ne veruje. Mnogo je manje onih koji podržavaju Teoriju Velikog praska i darvinizam, koji pružaju komplementaran pogled na poreklo i razvoj svemira i života u njemu. To su ti ateisti, koji su ujedno i elitisti jer  sa visine gledaju na svakog ko se suprotstavi njihovom pogledu na svet. Na kraju, tu su i agnostici koji su nekako najpošteniji jer se ne stide da kažu – ne znam! Da je lako dati odgovore na ova pitanja, neko bi ih valjda do sada pronašao i suvislo narodu objasnio.”

Partija preferansa koja se pretvorila u filozofsku raspravu je privedena kraju. Kajsijevača je iz flaše nestala, a kartaši su počeli da zapliću jezikom. Spakovao sam Slavu i Ratmomira u kola i krenuo “u naš kraj”. Sveštenik je spavao na zadnjem sedištu, dok je berberin glumio “trezvenost” na prednjem. Trudio se pričom da otera san, ali ga je odavalo povremeno hrkanje.

“Laku noć, oče Rato!”, rekosmo uglas dok smo ljutoj popadiji isporučivali veselog muža.

“Bog vam pomog’o, deco!”, odgovori svešteno lice.

“On nama – deco, a mi ista generacija. Gde ide ovaj svet, moj Šumadinac!”, reče brica kome je prijao čist vazduh pa je i dejstvo rakije počelo da popušta.

Ponovo smo ušli u kola kada mi je Slava pokazao veštinu skrivanja pijanstva od bračne saputnice, koje su, kada je ovoj temi reč, vazda bile stroge ali pravične. Najpre je otvorio prozor, a onda poput jogija počeo vežbe disanja i na kraju u usta sasuo punu šaku pepermint bombona. Kada smo stigli do bricine kuće, bio je sasvim trezan. Na rastanku mi je postavio još jedno pitanje.

“Šumadinac, jesi li čitao ti Sveto pismo?”

“Jesam, Slavo, ali više kao one skandinavske bajke u kojima decu drže u kavezu, a onda ih kuvaju u loncu i devojke truju otrovnim jabukama. Naravno, na kraju uvek dođe princ na belom konju da ih iz nevolje izbavi. Kao neko ko voli i poštuje žene, ne mogu da se složim sa mnogim stvarima u toj knjizi, koju je navodno napisao Isus Hrist pre dve hiljade godina. Pitam se ko mu je bio izdavač?”

Slava mi se na rastanku zahvalio i pre nego što je izašao iz auta zabrinuto rekao.

“Posle ove večarašnje govorancije ja sam zaključio da je religija ubedila ljude da postoji nevidljivi čovek koji živi na nebu i posmatra svaki naš korak od rođenja pa do sudnjeg dana. Taj nevidljivi čovek ima posebnu listu od deset stvari koje ne smemo činiti. Ako ipak uradimo bilo koju od tih deset stvari, on za nas ima posebno mesto, puno vatre i dima,  mučenja i patnje, gde će nas poslati da se patimo, gorimo, vrištimo i plačemo zauvek!… Ali nas mnogo voli!”