PREDIZBORNI ŠPIJUN

Kuća na periferiji Beograda sa pomoćnom zgradom u dvorištu. Domaćin Jovan Milenkov se vraća iz stranke. Bio je najozbiljniji kandidat za funkciju predsednika Mesne zajednice ali kada je do stranačkih drugova stigla informacija da je Milenkov izdao stan opozicionaru Miki Đorđeviću zvanom Miketa stvari su se zakomplikovale. Najpre mu je zamereno što umesto da na adresu dvorišne zgrade prijavi bar pedeset stranačkih kolega iz unutrašnjosti on je za šaku dinara stan izdao stranom plaćeniku. Pošto je i sam ne tako davno bio opozicionar, rukovodstvo stranke je držalo Jovana na oku i motrilo svaki njegov korak. Posramljen i ponižen pokajnički je napustio stranačke prostorije a onda neraspoložen i ljut ušao je u kuću gde ga je čekala žena Danica.
JOVAN: Jesam li ti sto puta rekao da nam ne treba podsatnar al’ ti navalila da izdamo sobu, da izdamo sobu… I izdala si, ali ne sobu – već mene.
DANICA: Šta kaže predsednik Gradskog odbora?
JOVAN: Kaže da je ovaj naš podstanar težak opozicionar i izdajnik ali mi je naredio da za sada nikom ništa ne pričam. Onda ja njega pitam jer vidim da nije reko sve što misli: “Gospodine, sumnjate li vi i na mene? Vi znate da sam ja bio u opoziciji… “Ne znam”, veli. “A na stolu mu plava fascikla sa nekoliko krugova od šoljica kafe. Moj predmet sigurno. Moraću fundamentalno da obratim pažnju na tog našeg troimenog podstanara Miku Dordevića Miketu!

Lojalan stranci koja ga je politički vaskrsla, Jovan Milenkov je počeo da prati sumnjivog podstanara i njegove saradnike. Uhodio je opozicionare beležio svaki detalj a telefonom fotografisao njihove aktivnosti. Već posle prvog dana zaključio je da se radi o opasnoj bandi [pijuna i izdajnika.
JOVAN: Sve do danas sam mislio možda grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali, danas, kad sam video šta rade, kako se sastaju i prave planove, sve mi je bilo jasno. Ruč’o je u “Interkontinentalu” sa još dvojicom. Snimio sam kad su ulazili, kad su jeli i kad su se dogovarali.
DANICA: Jesi li ti danas ruč’o?
JOVAN: Jesam, što pitaš?
DANICA: Pa i on mora negde da jede.
JOVAN: Oooo, jebem ti sunce žarko, ti nisi normalna! Je l’ ti misliš da je meni sumnjivo što čovek ide da jede? Sastanak je zakazan da bi im predao gomilu glasačkih spiskova. Jedan od te dvojice zlikovaca kasnije je sve odneo u štab opozicije a kopije u Brisel. Pustili su ga bez problema ali su zato mene uhvatili i ispitivali zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa a oni mene hvataju.
U tom momentu je zazvonio telefon:
DANICA: Da… Koga?… Izvinite, koji broj tražite? … Ne, ne, pogrešili ste… (Žena spusti slušalicu, vrati se do stola.)
JOVAN: Ko je bio?
DANICA: Pogrešan broj.
JOVAN: Muški glas? E, Danice, Danice, ja sam znao da si ti naivna… Mene su tražili! Proveravaju da li sam kod kuće. I zvaće ponovo. (Zvoni telefon. Žena se trže) Šta sam ti rek’o? Halo?… Govorite glasnije slabo vas čujem… Vi ste zvali malopre? Da, da… ‘Oće centrala da pogreši jednom ali ne sto puta … Slušajte šta ću vam reći: možda je broj pogrešan ali ste dobili onoga koga tražite…(klik). Podstanar! Govorio je preko džempera da mu ne bi prepoznao glas. Situacija postaje ozbiljna moraću da pozovem kuma Ristu. Odoh ja po piće a ti Danice zgužvaj jednu pitu…
Dva sata kasnije, prvo dolazi Rista Marjančević pozdravlja kumu i predaje deficitarne poljoprivredne artikle. Samo što je seo, u kuću ulazi domaćin krvav po licu i telu.
DANICA: Oćeš mi reći šta je bilo?
JOVAN: Udario me kolima ispred samoposluge.
DANICA: Jel podstanar bio u kolima?
JOVAN: Nije, jedan iz njegove stranke. Ne bavi se on direktnim likvidiranjem.
On plaća i organizuje a drugi ubijaju.
RISTA: C, c, c, c, c… Mogo si načisto da stradaš!
JOVAN: Mogu još, ovo je tek početak. Zato sam te i zvao kume. Ako mi se nešto desi da brineš o Danici, da joj se nađeš, pripomogneš, da ne ostane, što se veli, sama na svetu. (povlači stolicu, pokazuje mu da sedne.)
RISTA: Ne mogu bre da sednem kad te vidim takog… Što kuma plače? Kumo, šta je bilo, oće mi neko reći? (Danica sipa rakiju u čašice)
DANICA: Jovan će ti ispričati. Sedi kume saslušaj ga. Ti si pametan reci mu šta da radi.
JOVAN: Risto, kume veliko me zlo snašlo.
RISTA: Neka bolest?
JOVAN: Kamo sreće da je bolest. Svaka bolest ima leka… Nego ti znaš da imamo podstanara. E pa vidiš, on je kod nas već osam meseci. Živeo je mirno tako po strani: dobar dan – dobar dan, on tamo, mi ovde, ima zaseban ulaz… Ali bio je on meni sumnjiv od prvog dana: sve se nešto krio, šunj’o, dovodio neke mračne spodobe i protuve. Pre nekoliko dana pozovu me iz stranke, mislim daće mi neki zadatak da prijavim još birača na svoju adresu, da sakupljam sigurne glasove ali ne. Predsednik G.O. me pita za podstanara… Tada pojačava radio za slučaj da neko prisluškuje. Odjekuje pesma “Gleda bazen, gleda sprat/pita je l’ to zlatan sat/gleda, gleda i gle čuda/reče dragi, za tobom sam luda!”
Narednih dana Jovan je nastavio da prati Miku Dordevića – Miketu dok se kum fokusirao na ostale opozicionare. U nedelju, Rista je došao na radni ručak i pošto su pojeli sarmu i lenju pitu spustili su roletne. Tada je Jovan počeo svoju prezentaciju.

JOVAN: Sad ćete videti koja je to mafija, gde se sastaju i kako su organizovani. Prvi slajd: Ada Ciganlija, petog marta u dvanaest i dvadeset. Sliko sam ih iz kola jer je bio brisan prostor. Podstanar s društvom šeta pokraj reke i nose neke spiskove. Danice, šta bi rekla da ti neko pokaže ovaku sliku a da ne znaš o čemu se radi?
DANICA: Ništa. LJudi šetaju.
Rista: To bi i moja Smiljka rekla.
JOVAN: Nemoj tako Risto, svako bi to rek’o dok se ne upozna sa svetom opozicionara i stranih plaćenika. Mogu da ti rade šta hoće, mogu pred tobom da se dogovaraju a ti si jednostavno slep i gluv. U ovom poslu ima jedno osnovno, sveto pravilo: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Danice šta bi rekla, ko je ovaj čovek, da ga sretneš na ulici? Običan čovek, mesar, limar, mehaničar… A on radi u opštini na prijavljivanju mesta boravišta! Je l’ znaš ti zašto je boravište važno kod izbora? Danice?
DANICA: Čula sam nešto.
JOVAN: Čula si za prijavu boravišta k’o što si čula za Pambukovicu. Tako se Danice vrši izborni inženjering! Ovaj iz opštine je objašnjavao a Miketa samo sluš’o. On je u terorističko-špijunskim centrima naučen da sve pamti. Ima slučajeva da iz jednog čitanja zapamte po deset stranica sitno pisanog teksta. Kad su dobro proučili glasačke spiskove onda ih je opštinar, koji je inače član “Proglasa”, zgužvao i bacio u Savu. Zašto? Da je spaljivo svi bi obratili pažnju, ovako, bacio ih je k’o praznu kutiju probiotika!
JOVAN: Uveče su išli u pozorište da gledaju operu. Kad su ušli, ja sam kupio kartu pa za njima. Oni u salu a ja na balkon.
DANICA: Bio si u pozorištu? Šta si gled’o?
JOVAN: NJih … Opera mi je bila u drugom planu.
RISTA: Šta sve čovek mora da pretrpi zbog razbojnika.
JOVAN: Čudio sam se zašto idu na operu ali kad je predstava počela sve sam shvatio; mogli su na miru da rade protiv predsednika jer se oni sa bine non-stop deru. Međutim, najvažnije stvari su se desile u pauzi. Miketa, švalerka, opštinar i njegova ljubavnica nehajno ćaskaju u foajeu. Tada im se pridružuju direktor “Arene” i vlasnik fabrike sendviča sa švalerkama.
DANICA: Svi imaju švalerke! Kad izdaju žene što ne bi i zemlju. Bože, Bože, kakvi su to ljudi?
JOVAN: U pozorištu su se zadržali do kraja predstave da ne bi bili sumnjivi. Celo društvo se preselilo u kafanu. Računali su, ako ih neko prati odustaće zbog opere međutim, nisu računali da ima ljudi spremnih na sve.
DANICA: Ko sve to plaća: ručak na Adi, večera u hotelu, opera …
RISTA: Plaća onaj za koga rade. CIA, kumo CIA. Uništili su pola sveta!
JOVAN: Dalje nisam mogo da ih slikam jer me jedan konj od kelnera izbacio iz kafane. Mislio je da sam ulični fotograf. Tako naši ljudi štite špijune. Razišli su se oko dva po ponoći. Pravili su se da su pijani. Sutradan, na poljima ispod Kosmaja, izvode vojnu vežbu pod firmom lova na fazane. Prvo: pucaju bez prekida a ništa ne ubijaju što znači da im je osnovni cilj uvežbavanje streljačke sposobnosti a ne lov. Drugo: održavaju kondiciju prelazeći po petnaest-dvadeset kilometara. Treće: Organizovani su po sistemu trojki a poznato je da su trojke osnovne jedinice diverzantskih grupa.I četvrto: Izučavanje terena. Danas love ovde, sutra tamo, prekosutra onamo, mic-po-mic, lov za lovom, uloviše izrodi celu Srbiju.
DANICA: Crni Jovane, mogli su te ubiti.
RISTA: To su i ‘teli. Ubistvo u lovu ne podleže Krivičnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se kumo sve podvodi pod nesrećan slučaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali! Vraćaju se lovci iz lova a mi dečurlija istčimo na sokak da ih sačekamo. Prvo idu nji’ trojica-četvorica, nose zečeve i fazane za pojasom a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Kad su Vučići pozvali Stefanoviće u lov, vratiše se Vučići: nose jedno prase i sve Stefanoviće. Šta je bilo? Opalila puška slučajno. Kako jedna puška da ubije njih petoricu? Išli jedan za drugim.
Jovan je iz pouzdanih izvora saznao da podstanar ima rodbinu u Nišu. Seda u škodu i auto-putem koji je svojeručno veliki vođa sagradio jezdi prema jugu. Pošto je Nišlijama valjalo pomoći i oko izbora zadržao se duže nego što je planirao. Kod kuće ga je sačekala zabrinuta žena.

DANICA: Nisam oka sklopila. Bar da si se javio. Šta je bilo u Nišu? Zašto si se tol’ko zadržo?
JOVAN: Nisam ni mor’o da idem. Sve sam znao! Da ti pravo kažem nije mi bilo svejedno. Međutim, razbojnikov stric retko fin čovek. Na svoju adresu prijavio čak 37 glasača iz Vranja. Nekada bio za Slobu a sada obožava našeg predsednika.
DANICA: A kako si ga naveo da ti priča?
JOVAN: Predstavio sam se ko novinar “Informera”. Reko sam da pišem feljton o domaćim izdajnicima. Kad je čuo, stric me uveo u kuću i izneo posluženje. Za podstanara veli: “Za pare će izdati narod, zemlju i ceo svet. Mala je ovo zemlja koliki je on izdajnik. Moš misliti, rođenoj strini nije pis’o godinama samo zato jer stanuje na Bulevaru Aleksandra Velikog.”
DANICA: Kak’e to veze ima?
JOVAN: Neće da napiše Acino ime na adresi. Dotle to ide! Stric veli: “Da stanujemo na Đilasovom ili Šolakovom bulevaru pis’o bi svaki dan!”
Boravak u Nišu je potvrdio sve Jovanove sumnje pa je odlučio da krene u završnu akciju. U povratku je pozvao kuma koji je morao hitno da otputuje u Novi Sad gde je organizovao blokadu Filozofskog fakulteta i pošto je posao uspešno obavio, Rista je obećao da se u toku dana vratiti u prestonicu. Za to vreme, podstanar Miketa shvata da je vrag odneo šalu a vlast postigla dogovor sa delom opozicije pa je rešio da se pod hitno iseli iz pomoćne zgrade porodice Milenkov. Na rastanku, svratio je da gazdarici plati kiriju i vrati ključ.
PODSTANAR: Gospođo …
DANICA: Izvolite.
PODSTANAR: Hteo bih na kraju da vas pitam zašto me vaš muž prati?
DANICA: Moj muž vas prati?
PODSTANAR: Prvo sam mislio da se srećemo slučajno, da nam se putevi ukrštaju a onda sam video da su slučajnosti namerne i da mi je za petama po ceo dan… Zašto?
DANICA: Jel’ ne znate? Nije vam poznato šta ste nam učinili?!
PODSTANAR: Ne.
DANICA: Onda ću ti ja reći! Život si nam upropastio! Kuću nam uništio! Jovan je zbog tebe izgubio ugled u stranci! Zapali smo u dugove! Kako te nije sramota da se praviš lud kad lepo vidiš da propadamo zbog tebe. Sve si nam uništio … (Otvaraju se vrata spavaće sobe – pojavljuju se Jovan i Rista.)
PODSTANAR: Vi ste kod kuće?
JOVAN: Da. Vi znate da sam ja stalno s vama il’ za vama.
RISTA: Krajnje je vreme da malo porazgovaramo.
JOVAN: Smiri se, Danice… Šta ti je? ‘Ajde, skuvaj nam litru kafe, pa idi…
DANICA: Odoh odma’! Ti mu kuvaj!
RISTA: Kumo, idi ti kod moje Smiljke. Nek’ ti da nešto za smirenje, pa lezi…
JOVAN: Načisto je popustila s nervima. Nije bilo lako ni meni, ni vama, a ni njoj… Vi znate mog kuma Ristu?
PODSTANAR: Znamo se iz viđenja.
RISTA: Stari prijatelji… Ćuti, završi se i ovo.
(Jovan izruči bokal vode u poveći lonac, sasu nekoliko kašika šećera i kafe, sve promeša kutlačom i stavi na šporet… Iz kredenca uzima flašu rakije i tri čašice.)
JOVAN: Da popijemo po jednu, na kraju. Koliko ovo naše traje?
PODSTANAR: Mislite ovo od kako me pratite i progonite. Na to ste mislili? Pratite me dvadesetak dana. Ali zašto?
JOVAN: Danas je četr’es’ i peti dan! Znači, dva’es’ i pet dana sam bio neprimećen… Nije bilo lako, vi ste lukav čovek al’ morate priznati da nisam ni ja za bacanje. Bez te vaše špijunske škole i specijalne obuke kreno sam golim iskustvom i predosećanjem.
(Jovan je namestio stonu lampu koja obasja i zaslepi čoveka.)
PODSTANAR: Šta radite? Ugasite svetlo!
JOVAN: Smeta ti svetlo? Više ti odgovara mrak!
(Jovan izvlači fioku i vadi pregršt novinskih članaka. Donosi ih do stola, spušta ispred Podstanara.)
RISTA: E, moj gospodine, džabe ti sva špijunska obuka kad naiđeš na ovakvog čoveka. Nije što mi je kum al’ je stvarno genije.
JOVAN: Znaš li o čemu je pisala tvoja švalerka? Zaboravio si? Ona je samo prepisivala tvoje razgovore sa onim opštinarom. Sećaš li se šta si tom govnaru prič’o u “tvojoj” sobi pod mojim krovom? Jesi mu govorio kako je situacija strašna, kako nam je ekonomija na ivici propasti, kako se jedna garnitura ljudi zadužuje na Zapadu iz čistog luksuza, kako će nam unuci pljuvati slike jer deca neće smeti pošto ćemo još biti živi, kako je do savršenstva doveden dvostruki moral, kako se mladi ljudi pitaju samo onda kad za nešto odgovaraju…
PODSTANAR: Vi niste normalni! Vi ste najobičniji ludak! (Rista odgurnu kuma, udari Podstanara pesnicom posred lica, zatim poče da ga bije rukama i nogama.)
RISTA: Ko je ludak! Ubiću te! On je ludak što te primio ko čoveka! Daj mi pištolj! (Jovan zadržava kuma, pokušava da ga odvuče u stranu.)
JOVAN: Risto! Kume! Dosta! Ajde, smiri se …
RISTA: Na spisku vas je sto dvadeset – cela koalicija! Sve ću vas pobiti! (Miketa pokušava da smiri situaciju)
PODSTANAR: Jeste, pisala je… A u čemu je problem? Ovo je svima poznato. To su zvanični podaci. Vi ste i pre ovih članaka na TV Nova i N1 slušali zašto je naša zemlja u ovakvoj situaciji.
JOVAN: Ti misliš da ja gledam te lažove! A kako se to ona ođednom zainteresovala za “probleme naše zemlje” posle švaleracije s tobom?
PODSTANAR: Ako sve znate, onda vam je poznato da je ona u redakciji za ekonomska pitanja.
JOVAN: To znamo, ali nam nije jasno kako si ti za švaleraciju odabrao novinarku za “ekonomska pitanja”? Kako nisi našo neku šnajderku, prodavačicu, čistačicu, neku običnu ženu? A?
RISTA: E, moj, gospodine, džabe ti sva opoziciona propaganda kad naiđeš na Jovana. Odoh ja do kafane da ga ne bih ubio. A ti kume zovi ako treba!
JOVAN: Važi kume! (Rista izlazi a Jovan nastavlja) Meni je žao što se ovo desilo ali vi ste krivi. Stalno izazivate, vređate, ponižavate nas. A Rista je slab sa živcima… Vama je sigurno poznato, to su vam vaši rekli kad ste se useljavali kod mene, da sam nekada i bio u opoziciji. Vidite, to što su vam rekli to je tačno i ja to priznajem. Kad me neko pita stavim ruku na srce i kažem: Jeste, volim Vučića kao što neko voli Boga ili recimo decu i majku… Ranije je Sloba za mene bio sve i svja. NJemu danas pripisuju svašta i što je istina i što nije. Optužuju ga za zločine koje nije počinio. Nešto jeste. To se zna i ja to priznajem. Međutim, onda, u ono vreme, mislio sam da je bezgrešan. Bio sam mlad i ljut, uz’o bi’ pušku i borio se. Poginuo bi’ misleći da ginem za veliku, svetsku pravdu. Trebalo mi je otrežnjenje i zato sam prešao kod Koštunice. Znam da je to bila greška!… Boli vas vilica? Rista ima tešku ruku… Sve vam ovo pričam iz jednog jedinog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji u kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj ti nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne pravdaju izdaju. Znam da si kao mlad skreno s pravog puta, otišao u inostranstvo gde su te sačekali strani agenti. Englezi su to organizovali kao i obično, dojavili Amerikancima i tako te uvukli u igru… Je l’ tako? Jeste! Bio si mlad, treba para za izlaz, za devojke, za kola, za odela, za terevenke a Zapad je skup! Čovek dođe odavde, zaleti se, ‘oće da jede, ‘oće da jebe a to košta. Onda se pojavi agent strane obaveštajne službe izvadi ček i pita: “Koliko?” I ti se nađeš u nebranom grožđu: gazdarice traže, trgovci traže, kurve traže, svi traže a odakle? Agent onda poveća cenu i kaže: “Ništa ozbiljno, samo to i to.”. Ti ga gledaš i misliš: ‘De bre, za tolike dolare da im ne kažem ono što kod nas svi znaju. Uzmeš ček i — kraj. Daju ti jedan zadatak pa drugi i na kraju te pošalju kod mene.
PODSTANAR: I, onda?
JOVAN: Onda se pojavim ja da te izvedem na pravi put! Verujte mi, dugo sam razmišljao o vama. Dočekivao sam jutra zureći u plafon. Na kraju, kad sam sve sabro i oduzo moj prijateljski savet vam je da sve lepo prvo priznate meni a onda da sednemo u moju “škodu” i odemo do MUP-a gde ćeš stati pred lice pravde i sve priznati!
PODSTANAR: Lepo, vrlo lepo. Baš vam hvala. Nisam znao da ste zbog mene “dočekivali jutra zureći u plafon”. Dirnuli ste me …
JOVAN: Mogu li nešto da vas zamolim?
PODSTANAR: Naravno!
JOVAN: Pomozite mi da vas ne ubijem.
PODSTANAR: Kako to da vam pomognem?
JOVAN: Ćutite dok ja govorim. Bojim se, izazvaćeš me, izvadiću pištolj i upucaću te… Razumeš? Ja sam ceo život bio na ivici da nekog ubijem, sa puno prava, čak da mi niko ne zameri. Nemojte vi da mi platite za sve koji su me vređali, ponižavali i gazili. PODSTANAR: Nemojte, molim vas!
(Podstanar se skupio, ućutao; oseća da će ga stvarno ubiti. Jovan se pomeri, ispi rakiju pa nastavi priču.)
JOVAN: Dakle, to ćeš im reći a oni će odlučiti kako da te kazne. Posle ćemo da dođemo ovde, Danica će da spremi ručak, Rista će ti oprostiti što te tuko — pa da zapevamo i zaigramo ako treba. A mene, ako se sete na predsednikov rođendan — sete se, ako se ne sete — nikom ništa, sve što sam radio bila mi je patriotska dužnost.
PODSTANAR: Gospodine Milenkov, mogu li ja vas nešto da posavetujem, prijateljski, kao što ste vi mene? Onako — od srca?
JOVAN: Naravno. Izvoli?
PODSTANAR: Oslobodite me ovih lisica pa da prošetamo do Gradske bolnice. Ja ću vam priznati sve što želite: pismeno, usmeno kako hoćete.
JOVAN: Daleko bilo… A što da idemo do bolnice, je l’ izgledam loše?
PODSTANAR: Veoma loše.
JOVAN: Umorio sam se brate. Dva meseca jurim, trčim, nerviram se. A i srce mi nije baš najzdravije!
PODSTANAR: I živci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja, lekara, koji će vam pomoći.
JOVAN: Gospodine Miketa, pa vi niste normalni! Pa, na šta vam ja ličim? Je l’ ja stvarno izgledam ko da sam malouman? A? Da idem s vama u bolnicu…
PODSTANAR: Da. To vam je moj prijateljski savet.
JOVAN: Lepo si to smislio. Tamo imaš svoje lekare koji će me pregledati i smestiti u ludnicu.
PODSTANAR: Vi ste, svakako, bolesni.
JOVAN: A kakva je to bolest? Opišite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane, možda sam stvarno bolestan. Nije lepo da budem lud, a da to ne znam. Pedeset godina živim normalno, sve je bilo kako treba a onda sam odjednom poludeo kad sam upoznao tebe. Ja sam Đorđeviću savršeno zdrav i normalan čovek!
PODSTANAR: Onda je to strašno. Da niste ludi a da se tako ponašate. To je gore nego da ste ludi. To je, to je…
JOVAN: Šta je to? Reci, reci šta je to? ‘Oćeš ja da ti kažem šta je to: to je mržnja! To je gađenje prema opoziciji! Vi ste za sve krivi!
PODSTANAR: Ko to “mi”?
JOVAN: Vi — zlikovci! Večiti opozicionari koji su jednom bili na vlasti i sve pokrali. Dok smo mi mitingovali i ratovali za Slobu vi ste demonstrirali. Meni su pretili Hagom a vi plaćenici ste i dalje dobri momci. Pa, majku vam jebem, šta to znači? Je l’ to znači da sam ja ceo život izigravo budalu, da sam se borio protiv svojih principa i ubeđenja? Mor’o sam da prelećem iz stranke u stranku samo zato što sam viko: Slobo Slobodo! Jesam li trebo da vičem: živeo Klinton?! Sloba vas vas je hapsio ali ne koliko je trebalo! Ja sam drž’o njegovu sliku pet godina ko ikonu a sada sam uramio i Vučićevu i držaću ih dok sam živ… Nećete vi nikada pobediti na izborima… (Jovan zastade, pođe prema Podstanaru, otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura se i gušeći se skliznu na pod.)
PODSTANAR: Gde vam je lek? Čujete li me?
JOVAN: Umreću… Ima tu… u fioci… (Podstanar pretražuje fioke. Odbacuje gomilu lekova.)
PODSTANAR: Gde je nitroglicerin? Ovo vam ne može pomoći. Gde je?
JOVAN: Nemam. Nema ga u apotekama, nije na listi!
(Podstanar dovuče fotelju do telefona; muči se, okreće brojeve.)
PODSTANAR: Halo. Hitna pomoć? Pošaljite odmah jedna kola u Aleksandra Velikog 1712. Infarkt. Ne, nema lek! (Spusti slušalicu, pa uz veliki napor podiže fotelju.)
PODSTANAR: Za pet minuta će doći sanitet. Vrata ću ostaviti otvorena. Sačekao bih sa vama ali se plašim da se vaš kum ne vrati, on bi me ubio. (Podstanar vezan lisicama za fotelju napušta kuću porodice Milenkov. Pola sata kasnije hitna pomoć odvozi Jovana u bolnicu)
Dok se Jovan oporavljao, podstanar je ceo slučaj prijavio MUP-u. Policija je javila stranci a rukovodioci su slučaj sklonili u fioku koja se ne otvara. Pošto je Milenkov izašao iz bolnice, predsednik GO stranke pitao ga je da li poseduje video materijal koji bi kompromitovo Miketu. Jovan otvara arhivu i predaje video snimak na kome podstanar tumači glavnu, “a la Severina” ulogu. Snimak je prikazan na televiziji posle čega se Miketa privremeno povukao iz politike. Kao nagradu, stranka je imenovala Jovana Milenkova za glavnog zapisničara u Mesnoj zajednici.
Konec