GLOBALNA MATEMATIKA BEZNAĐA

“Reče mi jedan čoek” da poslednjih desetak godina u Srbiji vladaju nepravedni zakoni, neobična pravila i ljudi čudnih imena: Oskar, Edo, Markus, komandos iz

Banjske i kum koji alkohol pije po zakonu a kokain konzumira samo pre i posle vožnje. Postoje pojedinci za koje ne važe zakoni majčice Srbije koja im je

omogućila veliko bogatstvo i neograničenu moć. Šta rade institucije pitaju se naivni? Pa eto, zapošljavaju lojalne, nagrađuju poslušne i rade kako im predsednik naloži. Štićenici velikog poglavice su poput medveda u vreme lovostaja, uživaju u povlašćenosti i ne propuštaju priliku da oštrim kandžama iskažu zahvalnost glavnom lovočuvaru. Arogancija prema političkim protivnicima je direktno proporcionalna idelopoklonstvu prema vrhovnom autoritetu jer kad’ zagusti onaj koji vedri i oblači odškrinuće vrata svog rezervata i pružiti im utočište. Za razliku od svojih vanparlemetarnih saveznika iz raznih krinminalnih klanova, naprednjački moćnici se ne mešaju preterano u svoj posao. Uloge su davno podeljene i svako ide svojim stranačkim putem. Na listi njihovih prioriteta su poltronstvo i oportunizam pa se do sada, bogu hvala, nisu mnogo interesovali za “trivijalne teme” poput obrazovanja, kulture ili nauke. Ali ne lezi vraže…

“KJUBIKOVA” RAČUNICA

Od decembra prošle godine, na dnevni red je iznenada došla matematika. Sledeći tradicionalnu radikalsku računicu “tri ti guram dva ti vadim čik pogodi šta ti radim“, diplomci akademije mladih lidera uzeli su kredu u šake, izašli pred tablu i uz pomoć računaljke zaključili izbornu kombinatoriku. Prostije rečeno – pokrali su izbore! Odmah su usledile rekacije tipa “I? Pa?” Seirili su se sve dok im nisu udarili packe iz Brisela. Tada su uprkos busanju u patriotska prsa savili kičmu, stisli zube i primili izveštaj ODHIR-a bez pogovora. Preko noći, dva i dva je i dalje ostalo pet ali su zbog stranaca morali da ponove “pismenu vežbu” tj. beogradske izbore. Kada je običan svet pomislio da su stvari krenule nekim normalnim tokom i da će ovoga puta “popraviti ocenu”, vrhovni učitelj je samo prekomponaovao predizbornu aritmetiku i partijskim đačićima predstavio novu predizbornu jednačinu koja glasi: 2479 dana na mestu prvog čoveka Srbije plus 2675 golova koje je Aleksandar Šapić zabio dok se bavio poslom koji zna da radi minus Bodiroga, Topalko i Berić zatvorena zagrada jednako – novih 1460 dana naprednjačke vlasti u Beogradu. Ohrabren retorikom svog vođe, golgeter iz bazena i politički analfabeta za govornicom ponovo je osetio neku čudnu moć. U kampanji koja nije ni prestajala svojim intelektualnih akrobacijama dokazao je neviđenu besedničku veštinu. Komentarušići mnoge komunalne i globalne teme, Šapić se najpre pobunio protiv uklanjanja stabala jer “niko nije lud da seče zdravo drvo, već se ona – “obrezuju”. Zabrinuo se Gangula i što “đubrijere“ u parkovima ne mogu redovno da se prazne pošto nema dovoljno ljudi na terenu. Zalažući se za ravnopravnost i poštovanje ljudskih prava o romskoj populaciji je rekao sledeće: “Iz novih stanova počupaju stolariju i sanitarije, prodaju sve što može da se proda, prave probleme svojim komšijama i na kraju se ponovo vraćaju u svoja nehigijenska naselja!“ Šapićev najjači adut oduvek je bila lingvistika. Objašnjavajući TV trendove, govorio je o “nadražaju koji izazivaju rijaliti šovovi“, a na društvenim mrežama se pohvalio i da je trčao sa “maskiranim“ kačketom, kao pravi srpski komandos”. Svoju zahvalnost izrazio je vikend glasačima koji žive u “Republiki Srpski“. Često voli da kaže kako govori glasno i jasno na srpskom a ne holadskom jeziku! Dobronamerni se sa puno empatije pitaju da li je baš tako? Da svi ovi biseri ne bi pali u zaborav reporteri N1 i Nova S su ih marljivo beležili što je strašno naljutilo Acu s Novog Beograda. Pošto ih je optužio da montiraju kao “Kjubik* odlučio je da im ne odgovara na novinarska pitanja. Sitnica da je takva odluka u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju ne tangira mnogo rečitog gradonačelnika jer su nadmenost i bezobrazluk oduvek bili najubojitije političko oružje.

DESNO, KONZERVATIVNIJE, NAJRADIKALNIJE

Sve ovo realno ukazuje da su stvari na srpskoj političkoj sceni izmakle kontroli i da je kod nas jadno da jadnije ne može biti ali nismo jedni. Letimičnim pregledom svetskih medija brzo ćemo se uveriti da i drugi narodi imaju svoje Vučiće i Šapiće. Naime, širom Evrope, ekstremna desnica oštri noževe i priprema “švedski sto“ sa ljuto zabiberenom zakuskom. U mnogim visoko razvijeim zemljama kao što su Finska, Švajcarska, Island, Švedska i Italija konzervativci su već uveliko na vlasti dok na izborima koji nas očekuju u Belgiji, Austriji, Slovačkoj, Litvaniji i Hrvatskoj desničarske partije su glavni favoriti. U junu su planirani i izbori za Evropski parlament a prema prvim prognozama konzervativne partije desnice ostvariće ubedljivu pobedu. Ako je polititička budućnost Evrope već obojena crnim tonovima netolerancije, nacionalizma i rigidnog legalizma šta reći o Americi? Šest meseci pre predsedničkih izbora više je nego jasno da će se “čudo još jednom ponoviti“ i da će Donald Tramp zasesti na čelo SAD. Čuda su međutim moguća jednom ali ako se ista glupost ponovi i drugi put problem je očigledno mnogo složeniji. Ni brojni sudski procesi, ni sramota koju je naneo svojoj zemlji tokom prvog predsedničkog mandata pa čak ni trenutna, najniža stopa nezaposlenosti u istoriji Amerike neće sprečiti “narandžastog klovna” da se ponovo useli u Belu kuću. U čemu je problem zapitaće se dobronamerni posmatrač sa Balkana? Da li su Amerikanci poludeli ili je nešto drugo u pitanju? Objašnjenje jeste složeno ali ne i preterano originalno. Bez obzira na nacionalnost, lokaciju i (ne)kulturu prosečni birači se ne razlikuju previše. I Srbi i Finci i Amerikanci žive od plate do plate, brinu o svojim porodicima i trude se da im obezbede bolji život. Visoka politika međutim ima drugačija merila i dobro isplanirane prioritete. Od kako je završen drugi mandat Baraka Obame, američke demokrate čine sve kako bi na predsedničke izbore poslali svog najgoreg kandidata. Suprostavljanje Hilari Klinton i DŽozefa Bajdena republikanskom cirkuzantu nije ništa drugo nego predaja bez borbe. Treći put za redom, američki birači su stavljeni u nezavidnu situaciju da na predsedničkim izborima glasaju za manje zlo. Hronično nezainetresovani za spoljnu politiku Amerikanci ne zameraju Bajdenu podršku genocidu u pojasu Gaze ali su nepoverljivi prema njegovim godinama i očiglednim simptomima demencije. Zato će izabrati četriri godine mlađeg Donalda Trampa koji ne posrće kada hoda već samo kada misli, govori i dela.

FANTOM(I) SLOBODE

Postavlja logično pitanje – kada je sve već tako crno zašto ćutimo i trpimo? Iz opšte letargije koja je zavladala svetom iskoče povremeno pojedinci koji su kadri da podiginu glavu i puste glas iz grla. Nažalost celo čudo potraje dva-tri dana pa posle izliva nesebične hrabrosti ovi heroji doživljavaju tužnu sudbinu koja će po pravilu zastrašiti potencijalne pobunjenike. Američki vojnik Aron Bušnel nedavno se zapalio ispred Ambasade Izraela u Vašingtonu u znak protesta zbog stradanja civila u Gazi. Čitav događaj prenosio je uživo preko društvenih mreža a poslednje reči ovog neshvaćenog altruiste bile su: “Mnogi od nas se ponekad zapitaju – šta bih uradio da sam živeo u doba ropstva? Ili u epohi aparthejda? Šta bih uradio u slučaju da moja država učestvuje u genocidu? Pošto se sve ovo dešava upravo sada jedino mi preostaje da u vlastitoj nemoći žrtvujem svoj život!“. Arona više nema a Izrael i dalje ubija civile u Gazi uz svesrdnu podršku njegove domovine. Manje radikalna ali hrabrošću i viteštvom jednako inspirativna bila je žrtva srpske heroine iz Valjeva, policajke Katarine Petrović koja nije pristala na ulogu vagona u pomihnitalom vozu beznađa. Umesto da ćuti i trpi izabrala je teži put i udarila na jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Ne brinite, niije Oskar već “neki” kum Nikola P. među finim svetom poznat pod pseudonimom Dolar. Katarina je radeći svoj posao, iznela zvanične policijske podatke o saobraćajnom udesu koji je izazvao mister Dolar. Policija je na licu mesta utvrdila da je predsednikov štićenik vozio pod uticajem alkohola i kokaina. Bio je to početak golgote kroz koju je prošla ova hrabra žena. Hapsili su je, krivično gonili, maltertirali i pod pritiskom javnosti konačno oslobodili baš kao i njenog mnogo moćnijeg prezimenjaka za koga važe kumovski zakoni.

Mnogo češće na društvenim mrežama nego u stvarnom životu, opoziciono orijentisani pripadnici nebeskog naroda postavljaju naizgled logična pitanja – Šta se čeka? Dokle ćemo sve ovo trpeti? Odgovor je jednostavan: čekaćemo dok moćnici to žele i trpeti dok se drugačije ne naredi.

Za to vreme, ostatak domaće i svetske populacije “uživa” u svojoj nezainteresovanosti ili oportunizmu zasnovanom na poslušnosti. NJih ili ne zanima politika ili sedaju u naprednjačke autobuse i uz komentar “moram zbog posla, dece, socijalne pomoći…” grickaju užegli parizer u četvrt ‘leba i čekaju dalja uputstva. Lokalni izbori u Krgujevcu su završeni ali nema opuštanja, bar kada je u pitanju stranka bez mane u Srbiji koja ne sme da stane.

Šumadijski naprednjaci će ovog proleća morati da zaborave na Uskrs i Prvi maj jer im valja pomoći predsdniku da odbrani Beograd od “neprijatelja”. Vođa im je ionako poručio da su bez njega niko i ništa. Na kraju, ko još misli na praznike kada je u pitanju sudbina manifestacije Expo 2027? Uzgred, priča se da će ovoga puta i sendviči biti bogatiji a dnevnica viša zbog inflacije koje nema. Ako se predizborna kampanja oduži možda bude i neka čast povodom Đurđevdana… Bilo kako (i kada) bilo, Arena je spremna da dočeka glasače iz svih krajeva “srpskog sveta“ a tamo će im dobri ljudi objasniti u kojoj beogradskoj opštini im je prebivalište. Živela Srbija!