PRINUDNA UPRAVA U GLOBALNOM DUĆANU

Ovih dana internetom kruži duhovita pošalica koja verno oslikava u kakvom svetu živimo. Lokalna verzija ove zezalice u skraćenom izdanju izgleda otprilike ovako: 

Razgovaraju dva Kragujevčanina ispred “Plaze”.

– Da li Rusi i Ukrajinci ratuju zbog religije?

– Ne, i jedni i drugi su pravoslavci.

– Ukrajince podržava Amerika, a Ruse Kina?

– Tako je.

– Stari Kinezi su bili budisti a danas mahom ateisti?

– Da.

– A Amerikanci?

– Ameri su i protestanti i katolici i još mnogo toga.

– A Izrael?

– Oni su Jevreji.

– A Palestinci?

– Palestinci su muslimani Suniti.

– Ko podržava Palestince?

– Iran.

– Jesu i Iranci muslimani Suniti?

– Ne oni su muslimani Šiiti koji se inače ne slažu sa Sunitima ali ako treba da biraju između njih i Jevreja onda su sa Sunitima.

– A Albanci?

– Albanci su za Jevreje.

– Al oni su muslimani?

– Jesu, ali su uz Ameriku, a Amerika je uz Izrael.

– Ako su muslimani sa Kosova i iz Albanije za Izrael, onda su i muslimani iz Bosne za Izrae?

– Ne, oni su za Palestinu.

– A Srbi su onda sigurno za Palestinu koja nije priznala Kosovo, a protiv Izraela koji ga je priznao?

– Ne, i Srbi su za Izrael.

– A Ukrajinci?

– Za Izrael.

– Onda su Srbi sigurno za Ukrajinu koja je za Izrael?

– Jok, Srbi navijaju za Rusiju. 

Iako je smišljen da zabavi, ovaj imaginarni dijalog je bolno istinit. Poslednjih godina savremeni svet podseća na veliku robnu kuću kojom upravlja namćorasti poslovođa. Svake jeseni, pošto se vrati sa godišnjeg odmora, pravi novi raspored u svojoj “prodavnici”. Proizvođači mu tutnu koju kintu u džep samo da bi nervirao mušterije. Pre nekoliko godina naprimer, napravio je haos u apoteci kada je izmešao aspirine i besendine, brufene zamenio konopljinim uljem i uveo obavezno nošenje platnenih maski. Naredne zime odlučio je da se pozabavi osnovnim životnim namirnicama. Brašno i ulje iz Rusije zamenio je ukrajinskim a vodku trajno sklonio sa rafova. Ove godine red je došao na orijentalnu hranu. Baklava, ratluk i ćeten alva dobijaju šut kartu a njihovo mesto zauzeli su bejglsi, humus i ostala košer hrana. A narod k’o narod, bune se par dana, negoduju a onda legnu na rudu i naviklnu na novi raspored. I tako sve do sledeće godine kada ih čeka novo iznenađenje. 

Najnovoji inventar u globalnoj bakalnici zla, počeo je 7. oktobra kada su teroristi Hamasa ispalili stotine raketa na Izrael a onda paraglajderima napali posetioce muzičkog festivala “Supernova”. Procenjuje se da je u napadu stradalo preko hiljadu Izraelaca a Hamas je tom prilikom zarobio i  taoce. Teroristički napad iznenadio je izraelski Mosad, jednu je od nabolje organizovanih tajnih službi u svetu sa sofisticiranom mrežom špijuna na celoj teritoriji Bliskog istoka. Neverovatno zvuči da im je promakao tako jednostavan napad Hamasa izveden pomoću štapa i kanapa. Kako to u pojasu Gaze obično biva, ono što su propustili obaveštajci ispravila je vojska. Nekoliko sati nakon  početka napada s druge strane zida, izraelska armija je uzvratila žestokim arteljerijskim i vazdušnim udarima. Meta je bio Hamas a prave žrtve palestinski civili u Gazi. Po ko zna koji put počela je krvava osveta Izraela po principu bombarderima na paraglajdere i sto civila za jednog ljubitelja tehno muzike. Od početka izraelske ofanzive u pojasu Gaze stradalo je više od šest hiljada Palestinaca dok je broj ranjenih je premašio 15 hiljada.

Paralelno sa vojnom akcijom aktivirana je medijska mašina za pranje savesti i ispiranje mozga. U odbranu agresora stali su isti oni koju su oštro osuđivali opsadu Vukovara i Sarajeva, egzodus Srba iz Krajine i sa Kosova kao i agresiju Rusije na Ukrajinu. Uz obavezno “Palestinci su prvi počeli” došlo je do globalne amnezije koja je najviše zahvatila intelektualne krugove i “progresivne” snage savremenog sveta. 

Preko noći je zaboravljeno da su kroz istoriju, agresori uvek pronalazili povod i opravdanje za nedela koja slede. Tragični, neretko iscenirani, događaji koriste se kao povod za mnogo krvavije sukobe. Prvi korak u propagandnoj igri beščašća je vešta manipulacija javnošću. Koriste se emocije i strahovi ljudi kako bi se dobila podrška za ratne operacije. Stvara se percepcija neposredne pretnje i nužnost vojne akcije. Tako je povod za Prvi svetski rat bio Sarajevski atentat i ubistvo Franca Ferdinanda. Nakon četiri godine ratovanja shvatili smo da je “zbog austrijskog nadvojvode” poginulo je preko 20 miliona ljudi. Mogu li se ove žrtve pravdati pitanjem: “ko ih je terao da ubijaju Ferdinanda?” Ili konstatacijom “pa oni su prvi počeli!”. Kao glavni razlog za početak krvavog pira 1938. godine, Hitler je naveo ugroženost nemačke manjine u Sudetskoj oblasti. Odlučio je da je napadne Čehoslovačku i otpočne Drugi svetski rat. Sedam godina kasnije položaj nemačke manjine u Sudetu je rešen ali je svet izgubio 70 miliona stanovnika. Sukobi u Vijetnamu počeli su još 1955. a Amerika se umešala tek 1964. godine i to zbog napada Viet Konga na njihove brodove u zalivu Tonkin. Sukobi su nastavljeni sve do 1975. a broj žrtava dostigao je milion i 355 hiljada. Ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića u Sarajevu 1. marta 1992. godine navodi se kao povod za početak trogodišnjeg rata u Bosni koji je odneo preko 100 hiljada života dok je dva miliona žitelja BIH raseljeno po svetu. Hitlerov izgovor o ugroženim manjinama iskoristio je i Putin koji još od 2014. godine “štiti” Ruse po Ukrajini.  

Kada se brani neobjašnjivo, prva destinacija obmane je istorija i to ona drevna, daleka i teško proverljiva. Kao što srpski nacionalisti svaku priču počinju Kosovskim bojem tako Cionisti i njihove mecene podsećaju na svoje, 3.500 godina dugo, jevrejsko poreklo, na Abrahama i Toru i ulogu svetog naroda. Trenutni ratni sukobi najlakše se pravdaju događajima iz daleke prošlosti jer je mnogo lakše ući u vremensku mašinu i odjezditi hiljadama godina u prošlost gde se navodno kriju odgovori na sva pitanja.  Pravi uzroci većine sukoba ipak su mnogo jednostavniji sa korenima izniklim u znatno bližoj prošlosti.  

Na početku 20. veka, današnja teritorija Izraela bila je deo Otomanskog carstva. U to vreme, Jevreji su stidljivo sanjali o povratku u svoju postojbinu koja im je po drevnim zapisima bila bogomdana. Ova ideja, poznata kao Cionizam začeta je tokom 19. veka i čovečanstvu ništa dobro nije donela.

Prvi Svetski rat i pad Turskog carstva otvorili su vrata za dalje migracije  Jevreja na Bliskom istoku. Velika Bitanija je, po odluci Lige naroda, dobila mandat upravljanja palestinskom teritorijom. Englezi su od samog početka podržali jevrejsko doseljavanje što je ubrzo dovelo do prvih konflikata između pridošlica i lokalnih arapskih zajednica.

Tužna je istina da tokom Drugog svetskog rata, savezničke sile nisu učinile gotovo ništa da spreče antisemitizam koji je doveo do Holokausta. Posle pobede nad fašizmom dolazi do sveopšteg pokajanja u vidu bezrezervne podrške stvaranju jevrejske države na Bliskom istoku. UN su 1947. godine usvojile plan podele Palestine na jevrejsku i arapsku državu. Ova odluka izazvala je početak Arapsko-jevrejskog rata i zvanično formiranje države Izrael 14. maja 1948. godine.

Ostvarenje viševekovnog sna pokrenulo je novi talas seoba Jevreja koji su za kratko vreme preplavili Bliski istok. Teritorija koja im je dekretom dodeljena ubrzo postaje nedovoljna da primi jevrejske “migrante” a povlašćena pozicija u UN iznova je hranila njihove apetite. U želji za proširenjem, žrtve Holokausta počinju osvajačke ratove u regionu.

Posle nacionalizacije Sueckog kanala 1956. Izrael je uz pomoć Francuske i Velike Britanije napao Egipat i okupirao Sinajsko poluostrvo. Desetak godina kasnije tokom “Šestodnevnog rata” protiv Egipta, Jordana i Sirije, Izrael je 1967. osvojio Golansku visoravan, Zapadnu obalu (uključujući Istočni Jerusalim) i Pojas Gaze. Intervencijom u Libanu 1982. godine Izrael je oslabio palestinske militantne grupe i etnički očistio jug Libana. Iako Palestinci čine većinu sa preko 60% stanovništva istočnog Jerusalima, Izrael je “sveti grad” proglasio svojom prestonicom i tako legalizovao proces proterivanja Palestinaca iz ove oblasti.

Povodom najnovijih sukoba u pojasu Gaze, američki intelektualac Ben Šapiro nedavno je rekao da “izraelska intervencija mora trajati sve dok i poslednji kurvin sin u Gazi ne bude ubijen!”. Ova izjava je izazvala kolektivni medijski orgazam i bezrezervnu podršku intelektualnih elita na Zapadu. Svekoliko zalaganje za ljudska prava, slobodu i demokratiju, preko noći su poput vojničkog sapuna skliznuli u drugi plan. Izrael je zatvorio Pojas Gaze i zabranio ulazak novinara na okupiranu teritoriju tako da svi izveštaji stižu samo iz pograničnih oblasti na izraelskoj teritoriji. U neviđenu medijsku propagandu uključio se i senilni predsednik SAD koji je posle najave da “Amerika gradi železnicu koja će povezati Atlantski sa Indijskim okeanom” prešao na širenje dezinformacija iz Gaze. Preneo je najpre  lažnu vest da su pripadnici Hamasa ubijali decu odrubljivanjem glave (Bela kuća je kasnije demantovala predsednikov “izveštaj”) a onda je “obavestio” svetsku javnost kako su napad na civilnu bolnicu u Gazi izvršili sami Palestinci. Ako predsednik najmoćnije zemlje sveta otvoreno laže možemo zamisliti kako izveštavaju njegovi mediji.

Svaki rat predstavlja iracionalnu katageoriju i teško je u njemu tražiti bilo kakav smisao. Ono malo logike i zdravog razuma ipak traže od nas da postavimo pitanje: kako je moguće da narod koji je preživeo Holokaust  tako nemilosrdno sprovodi etničko čišćenje Palestinaca samo nekoliko decenija posle genocida nad sopstvenom nacijom? “Ali oni su prvi počeli!”, i dalje odjekuje svetskim medijima.  

U našem jeziku postoji izreka “kolje vola za kilo mesa”, nedela koja Izraelci proteklih nedelja čine u Gazi više podsećaju na aktivnosti sudskog izvršitelja koji naređuje rušenje kuće kako bi se rešio problem miševa u podrumu. Borci za ljudska prava širom sveta pomažu i “prinudno iseljenje” stanovnika i rušenje “zgrade” a ubrzo će bez griže savesti, finansirati izgradnju nove višespratnice koju će kroz koju godinu ponovo rušiti!

Kad dođe do rata, prva žrtva je istina. Nema veće ludosti nego kada ljudi u ime Boga čine zlo jedni drugima. U ratu niko ne pobeđuje, osim ratne industrije. Mada, svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta. (DŽonson, Paskal, Breht, Dostojevski)