SAMOUBISTVO IZ ZASEDE

Od početka rata u Ukrajini, srpski desničari su odmah stali na stranu ruske braće i KGB kapitaliste Vladinira Putina. Dok su u Kijevu, Dombasu i Bahmutu ginuli civili, srpske desničarske stranke organizovale su mitinge podrške agresorima. Na jednom od takvih skupova, posle ratnohuškačkih tirada i nacionalističke retorike, jedan od govornika je pozvao prisutne da se prijave u dobrovoljce Jevgenija Prigožina. Na Vagnerovom spisku tog dana su se našla samo tri imena a od februara 2022. jedva nekoliko desetina građana Srbije pristupilo je plaćeničkoj vojsci Vagner grupe. I sve je bilo kristalno jasno, krvožedno i idilično do 23. juna 2023. kada je Jevgenij Prigožin sa svojim sledbenicima pokušao da izvrši, nešto kao, državni udar. Srpski desničari su se najednom našli u dilemi kome će se privoleti carstvu? Da li podržati onog moćnijeg koji ima svu vlast (a Srbi su uvek bili uz vlast) ili pobunjenika koji je digao glas i tenkove protiv establišmenta? 

ZAR I TI SINE ŽENJA?

Jedino Vladimir Putin nije imao dileme, složio se da tovariš Ženja ode u Belorusiju dok se prašina slegne a samo dva meseca kasnije (tačno u dan) poslao je Prigožina u večna lovišta. Ruski mediji su prvi objavili vest uprave civilnog vazduhoplovstva da se avion koji je prevozio osnivača privatne vojne kompanije Vagner srušio odmah posle poletanja iz Moskve. “Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se obiju”, kaže narodna poslovica ali “kada pukne tikva” Putin ne prašta. Nije Vladimir Vladimirovič nemilosrdan samo prema bivšim saradnicima. Mnogo više ga nerviraju kritičari koje je ili otrovao ili ih “ubedio” da izvrše samoubistvo. Aleksandar Litvinjenko je bio nekadašnji agent FSB-a koji je preminuo u novembru 2006, tri nedelje pošto je popio čaj otrovan radioaktivnim polonijumom-210. Novinarka lista “Novaja Gazeta” Ana Politkovskaja napisala je knjigu “Putinova Rusija” u kojoj je optužila Volođu da je pretvorio zemlju u policijsku državu a detaljno je opisala i ruske zločine u Čečeniji. Ubijena je  7. oktobra 2006. u liftu zgrade u kojoj je živela pošto je ranije već dobila nekoliko pretnji smrću. Tajkun u egzilu Boris Berezovski nekada je bio lider takozvanih oligarha koji je stekao bogatstvo i moć tokom vladavine Borisa Jeljcina. Berezovski je pomogao Putinu da dođe na vlast ali nije uspeo da ostvari uticaj u meri u kojoj se nadao. Njegovo neslaganje sa ruskim predsednikom nateralo ga je da potraži azil u Velikoj Britaniji gde se navodno zakleo da će Putina skloniti sa vlasti. Berezovski je 2013. godine pronađen mrtav u kupatilu sa omčom oko vrata. Što bi ljubitelji crnog humora rekli – samoubistvo iz zasede! Ruski opozicioni lider Boris Nemcov upucan je u februaru 2015. samo nekoliko metara od Kremlja dok se sa devojkom vraćao kući. Nemcov je bio bivši zamenik premijera u vladi Borisa Jeljcina koji je godinama oštro kritikovao politiku ruskog predsednika. 

Kada je reč o obračunu sa bivšim političkim saradnicima Rusija i SSSR se mogu pohvaliti dugom i bogatom tradicijom u ovoj oblasti. Rodonačelnik ove prakse svakako je Josif Viserijonovič Staljin za pokojne i preživele saradnike – Koba. Velika Staljinova čistka dogodila se krajem 1930-tih u tadašnjem SSSR-u. Koba je tada nearedio masovna hapšenja, progone, mučenja i egzekucije političkih protivnika. Nastupio je vreme terora, straha i paranoje kada je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Bivši šef NKVD-a Genrih Jagoda bio je zadužen za likvidaciju mnogih “mangupa iz sopstvenih redova” pre nego što je i sam postao žrtva Staljinovih čistki. Pogubljen je 1938. godine. Jagodin saradnik Sergej Kirov, vođa Lenjingradskog kružoka komunističke partije, ubijen je 1934. godine. Svakako najpoznatiji Staljinov disident bio je bivši oficir Crvene armije i blizak saradnik Vladimira Iljiča Lenjina Lav Trocki. Atentat na Trockog izvršen je 20. avgusta 1940. godine u Meksiku gdje je živeo u egzilu posle sukoba sa Josifom Viserijonovičem. Atentat je izveo Staljinov agent Ramon Mercader, španski komunista koji je bio u službi sovjetskog NKVD-a. 

NAS DVA BRATA ROĐENA

Tokom istorije, slovensko bratstvo Srba i Rusa ogledalo se i u pristupu političkim neistomišljenicima kao i drugim pojedincima koji su ugrožavali vlast neprikosnovenih vođa i vladara. Desetak godina pre početka velikih čistki njegovog  ideološkog neistomišljenika iz SSSR-a, Kralj Aleksandar Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih stranaka, političke skupove, uveo cenzuru i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija. Potom je usledio obračun sa neistomišljenicima a prvi na listi bio je njegov rođeni brat Đorđe. Posle smrti kralja Petra I1921. godine, vlast je i zvanično preuzeo mlađi sin Aleksandar koji se  pribojavao da bi Đorđe mogao politički vaskrsnuti i ugroziti njegovu poziciju. Kralj je svog brata najpre smestio u zatvor a potom ga je uz pomoć dvorskih lekara proglasio neuračunljivim. To mu međutim nije bilo dovoljno pa je “Aleksandar od Jugoslavije” odlučio da starijeg brata i moralno uništi. Kralj je naredio režimskoj štampi da lansira aferu o emotivnoj vezi Đorđa Karađorđevića sa poznatim srpskim matematičarem Mihajlom Petrovićem Alasom. Kralj homoseksualac u Srbiji početkom dvadesetog veka bilo je nešto nezamislivo pa je i Aleksandrov presto trajno bio sačuvan sve do atentata 1934. godine.

Aleksandrov sin Petar II Karađorđević, bio je i isuviše mlad da bi sprovodio političke čistke a i “mandat” mu nije dugo trajao. Zato je Petrov  neželjeni “naslednik” sve to nadoknadio.

Dok je rat još trajao, Josip Broz se odlučno obračunavao sa svima koji bi skretanjem sa Titovog puta ugrozili njegovu buduću vlast. Sukob sa Staljinom 1948. godine pomogao mu je da formiranjem Golog otoka broj neprijatelja u svojim redovima svede na minimum. Prvi obračun  orgnizovao je 1949. godine kada je u zloglasnom beogradskom zatvoru Glavnjača ubijen Andrija Hebrang, visoki funkcioner Komunističke partije, sekretar CK SKH, član Politbiroa KPJ i ministar industrije u socijalističkoj Jugoslaviji. Hebrang je pored Kardelja, Rankovića i Đilasa važio za jednog od najbližih Titovih saradnika. Do prvih nesuglasica došlo je u vreme Rezolucije Informbiroa 1948. godine jer se Tito se bojao da je Staljin već odabrao Hebranga za njegovog naslednika. Broz je tada naredio Aleksandru Rankoviću da uhapsi Hebranga zbog navodne saradnje sa ustašama i sabotiranja privredne reforme. Zatvoren je u Glavnjači a 11. juna 1949. godine napravljen je zvanični zapisnik po kome je Hebrang pronađen mrtav u ćeliji. Službeno saopštenje svedoči da se obesio o radijator. Kasnije su otkriveni dokazi da u tom zatvoru nije bilo centralnog grejanja a samim tim tim ni radijatora. Veruje se da je Hebrang ubijen a ni danas se ne zna tačan datum njegove smrti kao ni mesto gdje je sahranjen. 

Tokom ustavom proklamovane, doživotne vladavine Josipa Broza mnogi bliski saradnici pali su u nemilost najvećeg sina naroda i narodnosti: Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Koča Popović, Mika Tripalo, Marko Nikezić… Svi oni su smenjeni sa svojih fukcija ali su dočekali da se na prirodan način presele na onaj svet. Takve sreće nažalost nije bio Slobodan Penezić Krcun.

IDE ČETA ČELA NAMRŠTENA, A KRCUNA MEĐU NJIMA NEMA

Krcun je u ratu bio partizanski komesar i osnivač srpske bezbednosne službe a potom ministar policije i predsednik srpske Vlade. Mladi Užičanin je imao 19 godina kada se pridružio revolucionarnom komunističkom pokretu. Nadimak Krcun dobio je po junaku stripa koji je izlazio u satiričnom časopisu “Jež”. Po drugoj verziji, Penezić je imao krive noge pa dok je hodao kolena su se dodirivala i krckala. U leto 1944. godine na ostrvu Vis, dobio je zadatak da formira Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) – bezbednosnu kontraobaveštajnu službu nove Jugoslavije. U početku, služba je brojala samo osam članova ali se obaveštajna mreža brzo širila tako da je do kraja rata Krcun postavio temelje jugoslovenske bezbednosne službe i policije. Prema tvrdnjama njegovih saboraca, Krcun je tokom rata nosio Titovu fotografiju u unutrašnjem džepu vojničke bluze. Penezić je bio važan činilac u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima. Organizovao je montirane procese i “posete” Golom otoku. Kao prvi čovek Ozne a kasnije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Krcun je organizovao likvidaciju kvislinških formacija i četničkih snaga u zemlji i emigraciji. Slobodan Penezić je najviše sarađivao sa ratnim drugom Aleksandrom Rankovićem.

Poslednji Krcunov susret sa Titom desio se krajem 1963 godine. Tada je Josip Broz pozvao Penezića i Rankovića da dođu na Brione. Krcun je navodno pitao vrhovnog komandanta zašto su mu svi Srbi stalno sumnjivi pa čak i istaknuti ratni komandanti. Upozorio je da se Broz nekorektno odnosi prema srpskim komunistima i da ih na taj način udaljava od sebe. Istoročirai tvrde da se Tito jako naljutio ali nije želeo da reaguje. Na izlasku iz prostorije Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu”, misleći na sebe i Rankovića. Posle ovog komentara Slobodan Penezić nije dugo živeo. Prema zvaničnoj verziji, Penezić je pred polazak na partijsku konferenciju dobio novi automobil. Na putu za Užice počela je da pada kiša i zbog blata na putu vozač je izgubio kontrolu. Automobil se kretao brzinom od 130 kilometara na sat kada je sleteo s puta i udario u drvo. Posle vesti o nesreći, počele su da kruže priče da je Krcun ubijen a navodno, i sam Tito je potvrdio ovu pretpostavku. Naime, nekoliko dana posle tragičnog događaja, Krcunova udovica je posetila kabinet maršala Tita. Otvoreno ga je pitala da li joj je muž ubijen. Prema svedočenju Dobrice Ćosića koji je prisustvovao sastanku, Broz je odmah odgovorio: “Jeste ubio ga je Ranković!” Tito nije prisustvovao sahrani tadašnjeg premijera Srbije već je istog dana primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.

Posle smrti Josipa Broza, u periodu između 1980. do 1991. godine,  Jugoslavijom je vladalo čak 13 predsdnika. Jednogodišnji mandat Titovih naslednika, nije bio dovoljan ni da se prve dame upoznaju sa svim komšinicama na Dedinju a kamoli da se njihovi muževi obračunavaju sa političkim protivnicima. Dok se na fukciji Predsednika predsedništva SFRJ nalazio Lazar Mojsov (“pripremit nek’ se Raif Dizdarević”) na globalnoj političkoj sceni južnog Balkana pojavio se Slobodan Milošević. Kao partijski štićenik rođaka po ženinoj liniji Draže Markovića i politički šegrt Ivana Stambolića, Milošević je za kratko vreme od anonimnog privrednika postao lider srpskog nacionalističkog pokreta i neprikosnoveni vladar Srbije. 

OSVETA POLITIČKOG KALFE

Sve je počelo još na beogradskom Pravnom fakultetu kada je Milošević upoznao Ivana Stambolića. Odmah su postali priajtelji i bliski saradnici. Početkom osamdesetih, zajedno su radili u Tehnogasu gde je Milošević nasledio Stambolića na mestu direktora preduzeća. Obojica aktivno učestvuju u radu Gradskog komiteta SK Beograda gde Ivan ponovo ustupa predsedničko mesto Slobi. Zajednički politički put dvojice prijatelja se nastavlja. Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda a Milošević direktor Beogradske Banke. “Majstor” ostaje u zemlji na funkciji Predsdnika CKSK Srbije dok “šegrt” putuje u Ameriku na stručno usavršavanje. Zlobnici tvrde da je Milošević u SAD dobio instrukcije kako da ubrza raspad Jugoslavije. Konačno, 1987. njihovi se putevi razilaze. Kao Predsdnik predsedništva Srbije, Stambolić ukazuje na opasnost zaoštravanja Kosovskog pitanja dok Milošević poručuje Srbima sa Kosova da “niko ne sme da ih bije”. Ohrabren nacionalističkim nabojem koji je probudio u srpskom narodu, Milošević saziva Osmu sednicu SKS na kojoj otvoreno kritikuje svog dotadašnjeg mentora i prijatelja. Srpski komunisti se priklanjaju nacionalističkoj retorici SANU i njihovog čeda Slobodana Miloševića. Pošto je smenjen sa svih funkcija, Ivan Stambolić se povlači iz politike ostavljajući svog “kalfu” da rasparča Srbiju i Jugoslaviju. Samo šest meseci posle političkog obračuna, Stambolić je u aprilu 1988. godine doživeo porodičnu tragediju. Tada je u saobraćajnoj nesreći kod Budve, pod nerazjašnjenim okolnostima poginula njegova ćerka Bojana. Narednih 13 godina nije učestvovao u društveno-političkom životu. 

Posle bombardovanja Srbije postajalo je jasno da se Milioševiću bliži kraj a tadašnja opoziciji je tražila jakog protivkandidata “garantu stabilnosti na Balkanu”. Ime Ivana Stambolića našlo se na samom vrhu liste mogućih lidera DOS-a. Predsednički izbori su bili zakazani baš na godišnjicu Osme sednice CKSKS, 24. septembra 2000. Mesec dana ranije Ivan Stambolić je nestao. Tog 25. avgusta, Stambolić je kao i obično krenuo u Košutnjak na jutarnju rekreaciju gde mu se izgubio svaki trag. Tokom naredne tri godine mnogo se nagađalo o Stambolićevom nestanku. Neki su zastupali teoriju da se u inostranstvu sklonio od mogućeg atentata ali su članovi njegove porodice to negirali uz tvrdnju da je neposredno pre nestanka ispred njihove kuće danima kružio beli kombi marke Folskvagen prateći svaki Ivanov korak. Očevici ukazuju da je posljednji put viđen na platou ispred restorana “Golf” gde je zastao da se odmori. Čuvar je potvrdio postojanje belog Folskvagena koji je tog jutra bio parkiran ispred restorana. Pored brojnih informacija sa lica mesta, istraga je sporo napredovala. Nalogodavci i izvršitelji zločina dobro su prikrili tragove pa se o Ivanu Stamboliću ništa nije znalo sve do 2003. godine kada je, posle ubistva Zorana Đinđića pokrenuta akcija “Sablja”. Zločin je otkriven na osnovu svedočenja Nenada Šare nekadašnjeg tjelohranitelja Milorada Ulemeka Legije. On je do detalja rasvetlio otmicu i likvidaciju Ivana Stambolića. Po rečima Šare, akciju je lično organizovao Legija. Stambolića su 25. avgusta 2000. presreli u Košutnjaku, strpali ga u kombi i odvezli na Frušku Goru. Tamo je već bila iskopana rupa napunjena živim krečom. Naterali su ga da klekne a onda mu pucali u potiljak. Prema zvaničnom izveštaju policije, 28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostatci Ivana Stambolića a identifikovan je po patikama koje su izvađene iz jame. Sahranjen je na Topčiderskom groblju uz najviše državne počasti. 

Od trenutka kada je tajna Stambolićevog nestanka rasvetljena nagađaju se motivi i naručioci ubistva. Osim Slobodana Miloševića koji se opravdano pribojavao da bi ga bivši prijatelj verovatno pobedio na izborima, mogući motiv imala je i Mira Marković. Razlozi Mirine mržnje prema porodici Stambolić datiraju još iz vremena Drugog svetskog rata. Drugarica Marković je ostala bez majke kada imala samo dve godine. Veru Miletić su 1943. godine uhapsili agenti Specijalne policije u jednom beogradskom stanu gde je čuvala poverljive partijske dokumente. Odvedena je u logor na Banjici gde je doživela neviđenu torturu. Partijski drugovi su je međutim optužili za izdaju a na Petom kongresu KPJ 1948. godine i zvanično osudili. Iako su Vera Miletić i Petar Stambolić (stric ubijenog Ivana) bili bliski prijatelji, Petar nije učinio ništa da odbrani svoju drugaricu. Vera Miletić je streljana 1944. godine u Jajincima. Mira je celog života bila ogorčena kukavičlukom Petra Stambolića jer je baš on trebao da preuzme dokumentaciju koja se nalazila u stanu Vere Miletić. Prema tvrdnjama analitičara, ubistvo Ivana Stambolića predstavlja jednu od najmonstruoznijih političkih likvidacija u istoriji Srbije a rezultat je zajedničke osvete bračnog para Milošević – Marković.

MASONSKI HRAM RAZDORA

Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića već dve decenije se analizira  iz najrazličitijih uglova. Izvršilac zločina je osuđen ali su naručioci i organizatori atentata do danas ostali nepoznati. Prema nezvaničnoj ali  opšte prihvaćenoj teoriji, ubistvo premijera oraganizovala je tzv. tvrda struja u Službi državne bezbednosti na čelu sa potencijalnim “posetiocima” Haškog tribunala koji su posle izručenja Slobodana Mikoševića shavtili da će ubrzo i na njih doći red. Neki smatraju da je u zaveru bio uključen i Vojislav Koštunica dok retki, ali  “dobro obavešteni”, pojedinci ukazuju na nesrećan slučaj koji se dogodio u prostorijama beogradske policije 29. oktobra 2002. godine. Po njihovom mišeljenju, ovaj događaj bi se mogao dovesti u vezu sa atentatom na Zorana Đinđića. Neimenovanim izvorima je odmah zalepljena etiketa teoretičara zavere ali je priča zanimljiva i vredna pažnje. Naime te noći, nepunih šest meseci pre likvidacije premijera, tokom policijskog ispitivanja preminuo je Dragan Malešević Tapi. 

Poznati slikar je 1997. godine postao “Grand komander Vrhovnog saveta Velike nacionalne masonske lože Srbije”. Prvi projekat novog lidera bio je početak zidanja velikog masonskog hrama na Košutnjaku. Gradnja je odmah počela a Malešević je troškove finansirao svojim sredstiva. Opštinarima je rekao da gradi akademiju umetnosti koja će poslovati bez profita i da će to biti njegov poklon Beogradu. Radovi su bili u punom jeku kada je vlast u opštini Čukarica preuzela Demokratska stranka. Tapi ih je optužio da su tražili reket od 300.000 maraka na šta je dobio odgovor da dozvole dobijene od SPS-a više ne važe. Radovi su obustavljeni a nesuđeni hram je kasnije pretvoren u dečiji vrtić.

Iako je imao veoma korektne odnose sa Zoranom Đinđićem lider demokrata je odbio da mu pomogne u čukaričkom sporu. Taj naizgled nevažan sukob predstavljao je grudvu koja je pokrenula lavinu a mnogi su skloni verovanju da je građevinski spor bio uvod u tragičan kraj Dragana Maleševića.

Poslednji pokušaj Tapija da istera “pravdu” do kraja dogodio se u januaru 2000. godine kada je iniciarao prevrat u Demokratskoj stranci. Imajući u vidu neospornu moć Zorana Đinđića, izbor za predsdnika  stranke trebao je biti puka formalnost. Malešević je međutim imao drugačiji plan. Uz pomoć saradnika ubedio je mladog političara u usponu Slobodana Vuksanovića da se prijavi kao protivkandidat. Đinđić je tesnom većinom pobedio Vuksanovića a ova politička avantura po mnogima je Tapija koštala života. 

Posle atentata na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, policija je sprovela istragu a tragovi su ukazivali na poznata imena iz kriminalnih krugova ali i na Dragana Maleševića i njegove masone. U večernjim satima 29. oktobra 2002. godine, policajci su opkolili zgradu u kojoj je stanovao Tapi. Došli su da izvrše preres stana a potom su ga priveli u gradsku policiju. Dok je davao izjavu slikaru je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali mu nije bilo pomoći. Nezvanično, svedoci tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski inspektori koji su mu tokom saslušavanja stavljali najlonsku kesu na glavu! Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, potvrdio je da je Tapi ubijen u beogradskom SUP-u. On je na sudu rekao da je po privođenju bio smešten u prostoriju pored one u kojoj je saslušavan Dragan Malešević. Jakšić je čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca. Jedan od inspektora je vidno uznemiren, saopštio svojim kolegama: „Ubismo čoveka!” Veza između Tapijeve smrti i atentata na premijera Đinđića nikada nije ni negirana, ni dokazana ali poznavaoci prilika u masonskim redovima tvrde da nijedno ubistvo njihovih istaknutih članova nije prošlo bez osvete.

Dvojica lidera koji se jedini nisu obračunavali sa političkim neistomišljenicima su Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Prvi je unikatan  primerak Predsednika Srbije koji je smenjen na izborima dok je drugi, uz blagoslov “brata” Voje, predsednički mandat na poslužavniku servirao svom političkom “sinovcu” Aci.

Tokom jedanaest godina vladavine Aleksandra Vučića bili smo svedoci  više misterioznih likvidacija političkih protivnika a najveću pažnju javnosti privuklo je ubistvo Olivera Ivanovića kao i smrt Vladimira Cvijana. Istina o ovim zločinima saznaće se onog dana kada Predsednik Srbije bude sišao sa vlasti. A da li će tada doživeti sudbinu Broza, Miloševića ili Đinđića pokazaće vreme i sud istorije. Jedno je međutim sigurno, Aleksandar Vučić svoju političku karijeru neće završiti poput Tadića i Nikolića!