GLASOVI

“Dobro jutro, deco. Šta ima novo u vašim jastucima? Kažite sad brzo – dragička! Nema na nebu zvezdanog čička. Ko prvi skoči i san preskoči, dobiće školjku i tri kamička… Eto, deco, to je sve!”

Jutarnje sunce nemilosrdno prosipa zrake po zidovima spavaće sobe a imaginarni tonovi omiljene budilice nežno plove uzburkanom

površinom podsvesti. Razum kaže – budi se! Živa duša bi još malo da spava. Objavljujem rat organizovanoj akciji ultraljubičastih “sunčevih terorista”. Jedan od njih, onaj najkočoperniji i najuporniji,vešto se odbija od ogledala i svom snagom vlastite svetlosti napada preostale deliće razbijenog sna. Otpor očnih kapaka polako popušta, zenice beže u stranu, pokrivam se preko glave. San mi okreće leđa a java se prezrivo mršti. Jasno  je da nisam dobrodošao ali nastavljam bitku koja je odavno izgubljena. Iz polusvesti čujem glas. Mućnem glavom kako bih doterao mentalnu frekvenciju. Imaginarni radio emituje svoj obrazovni program:

“Ljudima se često čini da je njihov život mnogo uzbudljiviji i  kvalitetniji u poređenju sa drugima. “Nemamo para ali nam bar nije dosadno!” hvale se neki. Često živimo u zabludi da naše postojanje nosi dublji smisao i da živimo mnogo bolje od drugih. “Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko malo ja mogu da radim!” Od komentara anonimnog lenjivca, ova rečenica je postala narodna poslovica. Kada nam je tako dobro zašto smo nabijeni negativnom enirgijom? Kada nismo u stanju da bes iskalimo na nekom ko nam je blizak onda se svađamo na društvenim mrežama, kafanama ili na utakmicama. Vozačima na pamet ne pada da propuste pešaka a mladima da pomognu starim i nemoćnim. Na poslu mrzimo šefa, kod kuće taštu a dok gledamo TV Dnevnik ceo svet. Ljudi u pedesetim izgledaju kao starci a sve je više onih sa medicinskom dijagnozom koja ne sluti na dobro. Taj adrenalin u nama koji zove na pogrešnu akciju vremenom izaziva zavisnost pa nije redak slučaj da i kada sve ide po planu mi sami tražimo nevolju!”

BUĐENJE

Duboke misli rasteruju snove. Glas na trenutak nestaje a njegovo mesto zauzima migrena. Od kako me je mladost zauvek napustila, budilnik mi više nije potreban. Raskinuli smo dugu vezu prepunu svađa i trzavica. Mrzeo sam taj svetlucajući komad plastike a evo već počinje da mi nedostaje! Bolje je slušati pištanje, zujanje i zvonjavu nego ove proklete glasove. Ovoga puta glasogovornik se trudio se da deluje još uverljivije:

“Boli te glava? Ma nemoj! Buđenje ti je prijatelju slično porođaju koji se nanovo ponavlja svakog dana. Početak novog ciklusa, povratak u svesno stanje, još jedan ulazak u ludnicu stvarnosti! Prvo životno iskustvo nije baš tako prijatno kao što se misli. Majka se grči od bolova, vrišti, napinje se, muči, ponekad žrtvuje i vlastito postojanje u želji da svetu podari novi život. Beba, s druge strane, ne želi napolje. Lepše joj je, toplije, prijatnije i sigurnije u majčinom toplom gnezdu. Otima se, plače i pokušava da rasvetli zabludu o lepoti života. Svakoga dana čovek prolazi kroz sličan “životni ciklus”. Lepo mu je dok spava, mrsko mu je da se budi. Ljudskom rodu očito prija pasivnost i mrtvilo. Da li spavanje zaista predstavlja integralni deo života ili je reč o simulaciji smrti? Na svakom koraku glorifikujemo lepotu života, a najviše uživamo u stvarima koje nas od njega udaljavaju. Jadikujemo da je život kratak, da proleti dok udariš dlanom o dlan. U isto vreme, jedva čekamo da nam vreme što brže prođe. Hajde da analiziramo jedan običan radni dan. Iz ćoška spavaće sobe oglašava se pomenuti budilnik, prekida lepotu nestvarnog i cepa tananu mrežu irealnog. Čovek se budi, trlja oči, ustaje i ulazi u začarani krug imitacije života. Ne voli da ide na posao, iako tamo radi, stvara, razmišlja… Jednostavno – živi! Jedva čeka kraj radnog vremena, žuri kući da bi se odmarao i lenstvovao. U slatkoj dokolici iščekuje trenutak da se ponovo dočepa kreveta i mračnim stazama besvesnog odjezdi što dalje od života. Od sumraka do svitanja, od jutarnjeg buđenja do večernjeg hrkanja, čovek nanovo pronalazi zadovoljstvo u drugim formama plandovanja. Satima gleda televiziju u želji da pobegne od realnosti, uživa u hrani koja ga uspavljuje i pomaže mu da što duže ostane neaktivan. Tu su i lekovi, alkohol, droga… Te čarobne supstance koje dodatno skraćuju put do stanja nestvarnog i onostranog. Ukratko, beživotnog!”

POSTOJANJE

Umivanje, kafa, tuširanje pa na posao. U kolima se otvara Pandorina kutija novih neprijatnosti. Dok psujem vozača koji mi je upravo presekao put iz zvučnika se čuje onaj isti glas:

“Ti baš kuburiš sa osećajem pripadnosti grupi, narodu, čoporu… A ni patriotizam ti nije jača strana. Ljutiš se na čoveka a pojma nemaš zbog čega žuri. Možda vozi staru majku u bolnicu ili je u pitanju hirurg koga čeka hitna operacija. A gde si ti krenuo? Žuriš na posao u banku u kojoj ćeš na fini način pljačkati pošten narod. Budi čovek, drug na drumu, pokaži razumevanje i solidarnost. Nikako da se opametiš, prilagodiš, uklopiš… U starom kraju ti kažu da si se poamerikanizovao jer ne veruješ u promaju i smeješ se kada kažu da od klima uređaja čovek može da se šlogira dok ti se u Amerikanci čude što piješ kafu posle podne. Nerviraju te podele na belce, crnce, muslimane, budiste, na leve i desne, na starosedeoce i došljake. Pitaš se zašto bi slučajnost što je neko rođen u određenoj zemlji ili gradu davala tom nekom za pravo da sa visine gleda ljude koji su u tu državu, čaršiju ili mesnu zajednicu došli iz neke druge sredine? Koliko je samo idiota koji sa ponosom kliču da su rođeni Parižani, Beograđani, Kragujevčani žaleći se na one koji su svoj talenat doneli u te lokalpatriotizmom zatrovane sredine? Bez ovih prvih život bi bio jednostavniji a bez drugih siromašniji. Kao pravi namćor koji uvek isteruje pravdu, imaš ti još dilema. Jel’ tako? Na primer, zašto se religija stiče rođenjem a ne krštenjem. Da li je moguće da svaka beba koja svet ugleda u Srbiji automatski postaje pravoslavac, dok se u hrvatskim porodilištima rađaju samo katolici? Gde je tu mogućnost izbora? I naivno podpitanje, na kojoj planeti nastaju ateisti? “

Stižem na posao, gasim auto, zvuk motora nestaje a sa njim i glas iz zvučnika. Tišina! Na ulazu u banku uobičajena kontrola a onda i “montaža”. Neki genije je odlučio da zaposleni naizmenično, jedne nedelje rade iz kancelarije a druge od kuće. Kako bi uvek bili u pripravnosti, službenici sa sobom nose računar i svakoga dana se nanovo priključuju na monitore i tastature kako bi svom poslodavcu poklonili  osam sati života. Svako ko potraži i zrno logike u u ovom cirkusu unapred gubi bitku sa zdravim razumom. Imaginarne glasove zamenjuju oni pravi. Nezadovoljni klijenti žale se na visoku kamatu, komplikovane procedure a ponajviše što banka uopšte ne brine za svoje mušterije. “Imamo monopol pa ako nećeš ti ima ko hoće”, neizgovorena je poruka koju čuju ovi jadnih ljudi. Posao mi je da laž upakujem u šećernu oblandu istine dok se kao potrošač saosećam sa svakim od svojih klijenata. Ovde su stvari više nego jasne pa nema visoke filozofije koja odlikuje one druge glasove. Osam sati “korporacijske robije” ostavljam za sobom. Odlazak kući, večera s porodicom tokom koje se najzad čuju neki normalni glasovi ali ta lepota kratko traje. Dan se bliži kraju i na red dolaze serije, knjige i naravno spavanje. San se nažalost ne slaže s planom koji sam napravio. Taman kada mi se učinilo da ću na kratko napustiti poganu realnost poznati glasovi teraju san sa očiju.

NESTAJANJE

“Ti bi malo da spavaš je li? Lepo si ti to prijatelju smislio. Da li se zapitaš jesi li san zaslužio? Živiš u zemlji koja podseća na Mapet šou. Dva starca sa balkona pljuckaju na ostatak sveta. Deda Džo, kada mu promene pelenu “otrči” do Ukrajine kako bi ih ohrabrio da izginu u što većem broju. Tršavi Donald čim se dobro našmrče uvozne robe iz Kolumbije, ode na Putinovo kanabe da mu pruži podršku. Senilni starci i njihovi podrepaši, u isto vreme podržavaju i Vučića i Kurtija. Što narod gore živi toliko je poslušniji i lakši za obradu. Zato će takvi Balkanom vladati večno.”

“Slažem se”, odgovaram u polusnu, “ali šta ja tu mogu da promenim?”

“Ne možeš da promeniš svetski poredak ali možeš posao! Kako te nije sramota da radiš u banci koja pljačka narod? Dvanaest milijardi dolara čistog profita za godinu dana. Misliš li da da je moguće zaraditi toliki novac na pošten način? Ova suma je dovoljna da se tokom godine prehrani dva ipo miliona gladnih ljudi.”

“Ali i ja nekako moram da hranim svoju porodicu”, brani se, “ako dam otkaz naći će oni nekog mlađeg koji će isti posao raditi za manje pare pa će i profit biti veći. Nego zašto to pričaš meni? Ja sam sitna riba. Reci to onima koji drmaju svetom!”

“Ne vredi prijatelju. Moje ime je Savest a oni su se mene davno rešili.”

Tog momenta, iznenada je zavladala tišina. Osećam olakšanje a umesto Savesti čujem umilne dečije glasove:

“I u sobi na belom jastuku,i u šumi, pokraj starog panja, svi pod obraz il’ šapu il’ ruku, došlo vreme da se lepo sanja…

Laku noć, laku noć, laku noć…”