PICMALA

Kada se iz centra Kragujevca krene prema Šumaricama, odmah tu iza Gradskog parka, nalazi se poljana koja je odigrala važnu ulogu u mom obrazovanju. Lokacijski pripada MZ Vašarište ali je medu žiteljima tog kraja poznata kao “Picmala”. Sa njene istočne strane nalazi se Gradski stadion, sa južne kasarna, na sever puca pogled prema Vinogradima i Aerodromu dok je na zapadu  Muzej 21. oktobar. Ne verujem da postoji stanovnik Kragujevca koji bar jednom ovuda nije prošao. Malo ko međutim zna da se na tom prostoru već stotinak godina, okružena zelenilom, krije jedna usamljena kuća. Roditelji su me iz porodilišta baš tu doneli. U ovoj kući sam proveo prve godine detinjstva kao i mnoge  letnje raspuste. Na “Životnom univerzitetu – Picmala” stekao sam “diplome” iz mnogih oblasti.

Lingvistika, ONO i DSZ

Na pitanje kako je “Picmala” dobila ime, istraživačkim novinarstvom došao sam do sledećeg “naučnog” tumačenja. “Picmala” se od davnina nalazila u neposrednoj blizini kasarne pa su lokalne dame slobodnijih uverenja baš na njoj uzdizale gotovost oružanih snaga SFRJ. Prema svedočenju mog dede koji na ovom imanju proveo veći deo života, Kragujevčanke koje su gajile ljubav prema uniformisanim licima izdašno su darovale svoje čari zagorelim pripadnicima JNA. Vojnički snovi su se tako pretvarali u javu a “poklon” koji im je darovan vremenom je postao toponim.

Poznavanje prirode i društva

U hladovini starog oraha čitao sam stripove “Mirko i Slavko”, “Zagor”, “Blek Stena” i “Komandant Mark”. Kada dođe proleće nisam se skidao s trešnje dok je mlaćenje kajsija za džem i slatko  predstavljalo omiljenu sportsku displinu mog detinjstva. Pored bunara, baba je strpljivo negovala paradajz koji na oko baš i nije spadao u lepotane ali taj divni slatkasto kiseli ukus još uvek dobro pamtim. Ukrasne biljke u cvetnoj bašti nisu imale teoretske šanse da dočekaju jesen. Igrajući se u drvorištu nisam obraćao pažnju na estetiku biljnog sveta pa sve što bi promaklo fudbalskoj lopti, dokusurila bi košarkaška. Životinjska farma bila je malobrojna a činili su je verni pas Džeki, mudra sova koja je svila gnezdo pored ulaza u šupu i dosadna živina koja je besciljno šetala po dvorištu. Dok sam bio beba, pas me je štitio od ne tako inteligentnih kokošaka. Kasnije, kada je Džekijeva pažnja zbog starosti popustila, pojurio me je jedan zločesti pevac koji je posle toga završio u supi.

Na samom kraju devetnaestog veka, pradeda Marinko je  sagradio ovu kuću u kojoj sam napravio svoje prve korake. U Kragujevac je stigao pešice iz mesta Istok na Kosovu. Tamo je sticajem nesrećnih okolnosti ubio jednog Albanca i bežeći od krvne osvete zaustavio se u Šumadiji, preciznije u “Picmali”. Tada mu ni na kraj pameti nije bilo da će sudbina njegove porodice predstavljati uvod u mnoge izbegličke priče. Komunisti su osetili odakle opasnost preti i zaključili da je baš Marinko Milić zvani Mlekadžija glavni krivac za izbijanje kosovske krize. Za kaznu, posle rata su mu oduzeli svu zemlju ostavivši samo kuću i okućnicu.

Stazama bratstva i jedinstva

Svake godine 21.oktobra, u Kragujevcu se održava Veliki školski čas. U vreme kada je postojala SFRJ činilo se da su sve eksurzije za odredište imale baš moj grad. Autobusi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije načičkali bi se po “Picmali” a idila bratstva i jedinstva polako je umirala pred mojim očima a da toga uopšte nisam bio svestan. Umesto uzvišenih ideja samoupravljanja i socijalizma u sećanje mi se urezala slika omladinaca koji piške iza autobusa, prva tinejdžerska pijanstva i tuče. Narednog dana, poljana ispred stadiona “Čika Dača” podsećala je na gradsko smetište a trava i okolno drveće na černobiljsku vegetaciju. Pored takvih čuvara prirode, bratstva i jedinstva nije ni čudo što nam se zemlja raspala.

Seksualno vaspitanje

Tokom letnjih meseci u večernjim satima, prostor između stadiona i muzeja, bio je ispunjen parkiranim vozilima. Izgledalo je kao da Radnički igra sa Zvezdom ili Partizanom. Pažljivijim osmatranjem terena moglo se zapaziti kako se vozila malo čudno kreću. Umesto uobičajenog “napred-nazad”, automobili su nekako više poskakivali “gore-dole” kao kada se isprobavaju amortizeri. Spoznajući naučnu istinu o tome kako je “Picmala” dobila ime i drugi Kragujevčani su poželeli da je upoznaju na isti način. Ponekad bi ove male ljubavne romanse bile prekidane elementima borilačkih veština kada bi na primer, prevareni muž uhvatio preljubnike na delu. Ništa bolje nisu prolazili ni voajeri. Posle mnogo godina, o seksu sam naučio ponešto ali mi još uvek nije jasno kako neko može da uživa kada to radi u Fići?

Okultizam

Jednom je u našu kuću svratila Romkinja sa torbom na leđima i bebom u naručju. Zvali su ih torbarima. Kada su baba i deda bili mali, govorili su im da će ih  ako ne budu dobri, baš kao u pesmi, odneti torbari. Tamnoputa, mlada žena je tražila da pružim levu ruku. Nisam se se plašio i bez razmišljanja poslušao gataru. Iz dlana mi je čitala sudbinu: “Ovaj čovek će dugo da živi, će ima puno pare i… Kurvar će da bude!” Deda im je uvek davao po neki dinar ali ovo “proročanstvo” ga je nekako posebno oduševilo. Izvadio je novčanik i velikodušno častio mladu torbarku!

Društvene igre i novinarstvo

Svakog četvrtka u posetu su nam dolazili dedini ortaci Čilaš i Nikolaj. Najpre bi svi zajedo uz kaficu i rakiju pretresli abrove i napravili brojno stanje preživelih vršnjaka a onda prelazili na  preferans. Između betla i sansa, prelistavali su čitulje i u to vreme popularni časopis “Čik”. Malo je poznato da su rečeni magazin uređivali Matija Bećković i Brana Crnčević. Kartaše međutim nisu  zanimali pisani sadržaji već fotografije obnaženih lepotica.

Medicina 

Tokom čitavog dana, moja baka je slušala radio i gledala televiziju. Kada bi se na programu našle emisije iz medicine ostavljala je posao i pažljivo hvatala beleške. Sve što bi kojim slučajem propustila na radiju i TV, pronalazila bi u specijalizovanim časopisima “Zdravlje” i “Eliksir” na koje je bila pretplaćena i koji su joj uvek bili pri ruci. Među prvima je kupila aparat za merenje krvnog pritiska pa su komšinice svakog dana svraćale da potraže medicinski savet od penzionerke po opredeljenju i doktorke po ubeđenju.

Sport

U septembru 1969. godine u “Picmalu” je svratio Edson Arantes do Nascimento. Nije se radilo ni o gatanju ni o švaleraciji, nije čak došao ni da mu moja baba izmeri pritisak. Slavni Pele, tada ubedljivo najbolji fudbaler sveta, pojavio se na Gradskom stadionu u Kragujevcu i u dresu brazilskog kluba Santos odigrao prijateljsku utakmicu protiv našeg  Radničkog. Samo je deda uspeo da se dokopa ulaznice dok smo otac i ja slušali radio prenos preko radija i reakcije navijača uživo. Pred sam kraj utakmice, Radnički je golom Paunovskog poveo sa 4:3. Svi na stadionu kao i mi u kući preko puta, ponadali smo se da će naš tim pobediti slavni Santos. Jedino Pele nije delio naše mišljenje pa je u poslednjem minutu izjednačio rezultat. Deda se posle od muke napio, baka ga je lečila hladnim oblogama ali to je neka posve druga priča… 

Politika

Početkom devedestih u “Picmali” su se održavali i politički skupovi. Najpre oni nacionalistički u čast krsta i s tri prsta a onda i mirotvorni koji su nažalost svih nas zakasnili. Prve je predvodio bradati književnik, nekada ćata u kabinetu Mike Špiljaka i cenzor rok bendova u izdavačkoj kući PGP RTB. Sa velike bine ispred muzeja poručivao je da ko uzme bilo koji barjak osim srpskog, ostaće i bez barjaka i bez ruke. Bradonja se kasnije obogatio a mi smo ostali i bez zemlje i bez zastave. Poznati glumac sa manjom bradom i mnogo većim talentom želeo je da spasi Jugoslaviju. Na tom istom prostoru, nekoj drugoj publici, naivno je recitovao Brehta, Miljkovića, Tihonova… U razgovoru za YUTEL uživo je opsovao Tuđmana i Miloševića, Rade se hrabro borio kako u “Picmali” tako i širom nekadašnje domovine. Ines se nije dala ali Jugoslavija nažalost jeste.

Radio 

U babinoj i dedinoj kući u centru “Picmale” počasno mesto je zauzimao veliki radio aparat marke “Nikola Tesla”. Izgledao je kao velika drvena kutija svetlo braon boje. U gornjem delu prijemnika nalazio se zvučnik sa čije desne strane je sijalo “zeleno oko”. Nikada mi nije bilo jasno čemu ono služi. Pri dnu aparata, dva kruga za podešavanje frekvencije i jačine zvuka između kojih je svetlela  skala. Nedeljom smo slušali “Vreme sporta i razonode” i “Veselo veče”, subotom “Zeleni megaherc” i “Radio zabavnik” dok je radnim danom skala bila “zakovana” za frekvenciju 88,9 MHz. Od januara 1970. godine Radio Kragujevac je postao novi član naše porodice. Na dečije pitanje odakle se javljaju ove čike i tete, deda bi lakonski odgovorio: “Tu su oni u komšiluku. Redakcija im je u vojnom zatvoru!”. Dečija mašta radi svašta pa sam kao klinac neretko zamišljao spikere lokalnog radija koji govore iza rešetaka. 

Danas pod stare dane, mislima često otplovim u daleku prošlost. Ugledam tako sebe kako ispod onog istog oraha čitam stripove i kako iz prikrajka posmatram gibanje zastavinih automobila. Baka, poreklom iz Banata, priprema “Damen kapric” a deda krišom čita erotske ispovesti u “Čiku”. Razmišljam, pa neki ni na Oksfordu nisu stekli toliko znanja kao ja u “Picmali”.