NEDELJA

“Nedelja popodne u pola pet, prazne su ulice…” iz slušalica je dopirao glas omiljenog rokera. Centar grada, nigde žive duše. “Šta li se dešava iza svih tih zidova? Čime se bave moji sugrađani ovog popodneva?”, pitao se Nikola. Opustela glavna ulica odjekivala je tišinom. Zatvorene prodavnice, parkirani automobili, usamljeni prodavac kokica “kod saobraćajca”… Dok je besciljno lutao gradom, Nikola je osetio žal za nekim boljim vremenima. Nostalgija se brzo pretvarala u depresiju. Nedelja je poput ogledala odslikavala njegov unutrašnji svet. Svakim korakom razočarenje je ostavljalo trag na pločniku dok su nevesele misli po vazduhu plele nevidljivu mrežu beznađa.

Nedelja je dan koji se provodi sa porodicom i prijateljima. Nedeljom se svi odmaraju osim svadbarskih muzičara, sportista i popova. Nikola se od malena trudio da pronađe mesto u svetu strogo ukalupljenih normi ali mu to nije išlo od ruke. Često se pitao  zašto su ljudi toliko opsednuti poslednjim danom u sedmici. Rodio se u utorak, oženio u subotu, otac postao u četvrtak, razne svečanosti ga nisu puno zanimale a crkva još manje. Nedelja je za njega bila najduži dan, prepun sete i letargije. I sama reč nedelja u našem jeziku ne može se pohvaliti velikom preciznožću jer u isto vreme označava i sedmicu. “Ako smo Vienu prekrstili u Beč a rasprodaju u akciju u srpskom jeziku su sva čuda moguća!”, namćorio se Nikola.

U deinjstvu, nedelja je počinjala kasnim ustajanjem, zatim doručak i druženje s roditeljima. Sa ekrana crno-belog TV prijemnika marke “Atlas” mogla se čuti Laboratorija zvuka: “Ppppppppp Ptica leti preko sveta, cveće cveta – Poletarac!”. Voleo je i druge dečije emisije. “Neven”, “Muzički tobogan”, “Nedeljni zabavnik”… Ugasio bi televizor tek kada su poljoprivrednici počeli da dele ratarske savete i paorske mudrosti. Propustao bi “Znanje-imanje”, “Brazde” i “Panoramu” i žurio prema stadionu Kolonije gde su igrane utakmice malih klubova iz okolnih sela i prigradskih naselja. Na fudbalskom igralištu, odmah pored gradskog hipodroma, pratio je driblinge, pasove, golove, a ponajviše duhovite komentare i originalne psovke: “Sudija, žena ti se mazi s poštarom”! Posle utakmice žurio je kući da ne zakasni na nedeljni ručak. Majka je filigranskom preciznošću raspoređivala mrvice šećera u prahu po tek ispečenoj lenjoj piti. Porodica za stolom, supu prvo sipa domaćin a onda i ostali. Od zveckanja escajga, porcelanskih tanjira i žustrog srkanja magične tečnosti bilo je teško doći do reči. U njegovoj kući, od nedeljnog ručka se nije pravio veliki cirkus ali je postojao maleni porodični ritual koji su poštovali. Kada bi smazali rinflajš, prelazilo se na krompir pire i dinastane šnicle. Za kraj palačinke, koh od griza ili princes krofne da se napaćena duša zasladi. Posle ručka kombinovano bi pratili “Vreme sporta i razonode” na radiju i “Nedeljno popodne” Saše Zalepugina sa nezaboravnim putopisima Željka Malnara na televiziji. Uveče, domaće TV serije: “Otpisani”, “Vruć vetar”, “Kamiondžije”, “Više od igre”, “Naše malo misto”, “Salaš u Malom Ritu”, “U registraturi”, “Karađoz”, “Porobdžije”…

“Ne volim nedelju” razmišljao je, “ali vikendi su jedina prilika da se odmorim od onog polusveta na poslu. Godinama je radio kao arhitekta, cenjen stručnjak sa bogatim  iskutvom. Nenametljivo se isticao, projektovao i gledao svoja posla. Ćerka je završila fakultet i  već tri godine čeka na birou rada sa malim šansama uskoro dobije posao. Čitav život je proveo u rodnom gradu i poznavao mnogo uticajnih ljudi. Nikada ništa preko veze nije dobio. Radio je sa nesposobnim ali podobnim ljudima. Gradom su vladali mediokriteti a državom siledžije. “Pa nisam ni ja repa bez korena majku mu!”, prekipelo mu je jednog dana. Zakazao je sastanak u Opštinskom sudu gde je njegov školski drug obavljao važnu funkciju. Lepo ga je primio, saslušao i ponudio pomoć.

– Čujem da ti ćerka dugo čeka posao. Jesi li razmišljao da se obadvoje učlanite u stranku?

Oblio ga je hladan znoj kao da je uronio u zaleđenu reku. Život ga nije mazio i sve što je imao, stekao je zahvaljujući obrazovanju, stručnosti i marljivom radu. Politikom se nije bavio ali je kao intelektualac sebe smatrao političkim bićem jer politika nije samo puko prepucavanje sa skupštinske govornice i na društvenim mrežama. Politika je i kada prave vrednosti ostanu nezapažene a neznalice i lenštine kroje našu sudbinu. Politika je i cena mesa u kasapnici, “Zadruga” na televiziji i diplomirani pravnik na birou rada jer nema pravu člansku kartu. Politika – da; stranke, oportunizam i poltronstvo – ne.

– Kakve to ima veze jedno drugim? Ti poznaješ moju Marij još kada je bila dete, negodovao je Nikola, prosek 9,25, završila je u roku, aktivna je u Crvenom krstu, dobrovoljni davalac krvi… 

Škoski drug nije želeo da bude grub prema Nikoli ali se trudio da ostane realan.

– Sve je to meni jasno prijatelju ali bez partijske knjižice ruke su mi vezane. 

Zahvalio se na izdvojenom vremenu i kao oparen krenuo kući. Bio je u dilemi da li da ovu posetu uopšte pominje ćerki. Znao je da neće pristati a opet ne može večno da prodaje džidže-džadže. Marija je, umesto da se bavi svojom strukom, pravila bižuteruju i prodavala preko interneta. Vlastite ideale čovek je spreman da pogazi samo kada su deca u pitanju. Dok je grabio uzbrdo prema Staroj radničkoj Koloniji prisetio se epizode iz ćerkinog detinjstva. Kada je pošla u prvi razred, školska uprava je odlučila da Marijina učiteljica bude porodična prijateljica koja je pratila njeno odrastanje i neizmerno je volela. Majka i otac nisu želeli da se mešaju. Školska godina se završila kada ih je Marija zamolila da je premeste u drugo odeljenje. Iznenađeni roditelji su zanemeli kada im je ćerka objasnila razlog: “Učiteljica je vaša drugarica i meni posvećuje više pažnje nego drugoj deci. To nije pravedno!” Takvoj osobi predložiti ulazak u partiju u zamenu za radno mesto biće nemoguća misija.

U dnevnoj sobi, ćerka je strpljivo nizala obojene krugice na tanku žicu koju su preko rođaka, električara, nabavili po nižoj ceni. Odmah se pohvalila da je prodala nekoliko kompleta ogrlica, narukvica i minđuša.

– Evro po evro – pogača, dinar po dinar – glupača”, našalila se Marija.

Otac se prihvatio prosla i nevešto pokušavao da napravi ogrlicu. Bio je uzbuđen kao pred polaganje ispita. Morao je da joj kaže za današnji sastanak ali nije znao odakle da krene.

– Video sam se sa školskim drugom koji je funkcioner u Opštinskom sudu, počeo je nevešto, raspisan je konkurs za pravnike i on je voljan da pomogne.

– Nisam vidovita a opet mi se čini da ovde sledi jedno ALI! Jesam li u pravu tata?, pitala se Marija.

– U pravu si. Uslov je da se i ti i ja učlanimo u vladajuću stranku. Ništa ne sugerišem samo informišem, pravdao se otac. 

U Marijom oku je video suzu. Odložila je nakit i zapalila cigaretu. Delovala je neodlučno kao da je vagala reči kojima će se obratiti ocu.

– Sećaš li se mojih studenskih dana, počela je, svaki ispit sam položila iz prvog i mahom dobijala desetke. Samo sam na Ustavno pravo izlazila šest puta i jedva položila sa sedmicom. Znaš li zašto je to tako?

Nikola je sve bolje nizao kuglice preko licne. Pažljivo je slušao ćerku i povremeno klimao glavom.

– Profesor je tražio da spavam s njim a kada sam ga odbila počelo je iživljavanje. Ispit sam polozila, čast sačuvala i naivno verovala da je to prvi i poslednji put da ću imati posla sa pokvarenim ljudima i njihovim ucenama. Izgleda da je to bio samo početak.

Otac je ustao, zagrlio cerku i drhtavim glasom rekao.

– Izvini sine, morao sam da ti kažem mada sam odgovor unapred znao. Nego zašto mi nisi rekla za tog profesora? Nikada u životu nisam bio nasilnik ali ću mu polomiti i noge i ruke…

– Zato ti i nisam rekla. Nego tata, hajde samnom sledeće subote na protest protiv nasilja. To jedini način da se rešimo ovih siledžija.

Nikola je pristao. Poljubio je ćerku, otišao u svoju sobu i uključio gramofon na kome je već stajala ploča. Iz zvučnika se čula tužna pesma:

“Nedelja je dan kada si otišla, nedelja je najtužniji dan!”

Prošlo je tačno dvadeset godina od kako je ostao udovac. I tada je bila nedelja.