Pre desetak dana, na poslu sam dobio e-mail sledećeg sadržaja: “A mandatory meeting has been scheduled for Friday May 26, 2023, at 19:00 hours. Your presence is required without exception.” (U petak 26. maja 2023 u 19 sati zakazan je sastanak na kome je vaše prisustvo obavezno!). U mislima, slike iz detinjstva kada me je bivši predsednik Srbije Toma Nikolić branio od siledžija iz komšiluka. Da li je moguće da su me i u Americi pronašli? Mada, ako bolje razmislim, radikali usluge ne zaboravljaju. Odvažim se da odem kod šefa i pitam da li će na “meeting -u” biti obezbeđeni sendviči i dnevnice? Čovek me gleda kao da sam zaposlen u javnom preduzeću. Izvinjava se što u pozivu nije naglasio da će se na sastanku razgovarati o novom portfoliju koji je naša banka kupila od konkurencije. “Nema razloga za brigu Krstiću, ti samo radiš svoj posao!”, smirio me rukovodilac. Moram da priznam da mi je laknulo jer obavezno prisustvo kod čoveka uvek stvara nervozu i anksioznost. Narednog dana, pre poslovnog “meeting -a” pratio sam vesti iz zavičaja. Desetine hiljada građana iz cele Srbije dovedeno je na jedan drugačiji miting. Bio je to skup “nade”, nemoći i poltronstva koji će naši potomci pamtiti kao manifestaciju jada i beščašća. Dva Srbina, tri partije, jedan sendvič i mnoštvo mitinga! U novijoj srpskoj istoriji skupove podrške organizovali su samo Tito, Milošević i Vučić dok su mitinzi protiv vlasti i nepravde održavani mnogo češće.
Politički protesti u Srbiji, odigrali su važnu ulogu u kreiranju i oblikovanju društvenog sisstema. U 19. veku Srbija je prolazila kroz buran istorijski period. U to vreme, najpre je sticana nezavisnost a potom stvarana i modernizovana samostalna država. Iako su se odvijali u drugačijem društveno-političkom kontekstu, svekoliki protesti predstavljali su važno sredstvo političke borbe.
Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, narod je ustao protiv Osmanlijskog carstva. Nisu to bile moderne političke demonstracije ali su narodne pobune, karakteristične za to vreme, presudno uticale na buđenje revolucionarne svesti građana. Bioje to početak političkih promena koje su u završnoj fazi rezultirale stvaranjem moderne srpske države.
U periodu između dva svetska rata, svedoci smo brojnih političkih nemira. Najiradikalniji su bili protesti protiv diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića koji su prethodili Šestojanuarskoj diktaturi kada je kralj suspendovao ustav i proglasio apsolutističku vladavinu. Posle rata, u vreme izgradnje socijalističke Jugoslavije, bilo je perioda političkog nezadovoljstva ali su protesti vešto suzbijani od strane države. U Beogradu je 1968. godine došlo do masovnih studentskih protesta inspirisanih globalnom pobunom liberalnih snaga protiv političkog establišmenta. Studenti su izrazili nezadovoljstvo socijalnom nepravdom i političkom situacijom u tadašnjoj SFRJ. Na velikom “mitingu nade”, drug Tito je rekao da su studenti u pravu a onda naredio da se “nosioci budućnosti Jugoslavije” dobro isptamburaju kako im slične ideje više nikada ne bi pale na pamet.
SVI, SVI, SVI…
Prva velika prevara dogodila se 9. marta 1991. godine kada je opravdano nezadovoljstvo naroda lukavo zloupotrebljeno. Naime, zvanični razlog za veliko okupljanje “opozicije” koju je predvodio Vuk Drašković, bila je cenzura u sredstvima javnog informisanja i kontrola Miloševićevog režima nad medijima. Posle represivne reakcije policije, protestu su se pridružili i studenti. Demonstracije su trajale nedelju dana a protestanti su tražili ostavke čelnih ljudi RTS-a i ministra policije Radmila Bogdanovića. Desetine hiljada građana danima je protestvovalo ulicama Beograda. Stvorena je pozitivna atmosfera a mnogi su se ponadali da su promene blizu. Nažalost, zahtevi su delimično ispunjeni a entuzijazam nezadovoljnih građana uzalud je potrošen. Samo nekoliko meseci kasnije, istim ulicama glavnog grada rezervisti, u tenkovima i bojnim vozilima, išli su da “brane” Srbiju u Hrvatskoj. Kako je početkom proleća došla, građanska energija je tokom leta potpuno nestala. Kada je “izvoz” bratoubilačkog rata iz Srbije počeo, oglasilo se samo stotinak najhrabrijih mirotvoraca i nekoliko Žena u crnom.
Po završetku krvoprolića u tada već bivšoj SFRJ, krajem 1996. godine, širom Srbije počeli su masovni protesti protiv krađe na lokalnim izborima. Građanska neposlušnost trajala je tri meseca posle čega su, prvi put u novijoj istoriji Srbije, ispunjeni svi zahtevi demonstranata. Četiri godine kasnije dogodila se “Petooktobarska revolucija” a povod je bio još jedna izborna krađa ovoga puta na predsedničkim izborima. Revolt desetina hiljada demonstranata ispred Skupštine Srbije rezultirao je padom Slobodana Miloševića. Predsednik Srbije je bio primoran da vlast preda Demokratskoj opoziciji koja započetu misiju nažalost, nikada nije dovela do kraja. Mnogi su skloni da veruju kako se 5. oktobra dogodila još jedna podvala slična onoj iz marta 1991. Ali posle stajanja, nema kajanja!
Dolaskom Aleksandra Vučića na čelo Srbije protesti su bivali češći ali neproduktivni i loše organizovani. Demonstriralo se 2017. godine protiv diktature, 2018. pod parolom “Jedan od pet miliona”, 2020. protiv KOVID karantina i najzad 2023. godine protiv nasilja. Politički protesti u svetu već decenijama ohrabruju pojedince na kritički odnos prema društvu i predstavljaju značajan faktor u funkcionisanju svake demokratske države. Bez obzira da li je reč o mirnim skupovima, masovnim demonstracijama ili snažnim pokretima otpora, demonstracije građana izazivaju i oblikuju društvene i socijalne promene. Od početka prošlog veka do današnjih dana bilo je na hiljade skupova koji su sa manje ili više uspeha krojili političku mapu savremenog sveta.
SA UKUSOM RATA, SA UKUSOM SOLI
“Slani marš” u Indiji počeo je 12. marta 1930. godine, kada je Mahatma Gandi sa nekoliko desetina sledbenika krenuo na put dug 390 kilometara. Pešačili su 24 dana, od mesta Sabarmati do priobalnog grada Dandi. Kada su 6. aprila stigali do cilja, Gandi je simbolično zahvatio šaku morske vode i proizveo so. Tako je prekršio britanske zakone koji su zabranjivali proizvodnju i prodaju soli. “Slani marš” je pokrenuo proteste širom Indije. Zbog nepoštovanja zakona o prometu soli uhapšen je veliki broj građana uključujući i Gandija. Protesti su oslabili britansku kontrolu nad Indijom i pomogli da svet sazna istinu o borbi Indusa za nezavisnost.
Protesti protiv rata u Vijetnamu trajali su od 1955. do 1975. godine. Bila je to serija demonstracija, marševa i izražavanja građanske neposlušnosti. Pacifistička pobuna paralelno je zahvatila mnoge zemlje širom sveta ali naradikalnije je ipak bilo u SAD. Jedan od najpoznatijih protesta dogodio se 1968. godine na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u Čikagu, kada je došlo do žestokih sukoba između demonstranata i policije. Godinu dana kasnije, održan je protest “Moratorijum Vijetnamskom ratu” a organizatori su uspeli da mobilišu stotine hiljada ljudi širom Amerike. Procenjuje da je da je ovom anti-ratnom skupu, u glavnom gradu SAD, prisustvovalo između 200 i 500 hiljada ljudi što ga čini jednim od najvećih protesta u istoriji.
U proleće 1989. godine počeli su masovni studentski protesti na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Demonstranti su se pobunili protiv korupcije, ograničene slobode govora i političkog autoritarizma. Studenti su takođe pozivali i na političke reforme i demokratizaciju društva. Protesti su počeli u aprilu 1989. godine, kao rekcija na smrt Hu Jaobanga, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Kine koji je bio veoma popularan među reformistima. U početku, tražili su dijalog s vladom ali kako su protesti odmicali, njihovi zahtevi su postajali sve radikalniji. Na kraju, tražili su i ostavke visokih političkih funkcionera. Centar protesta bio je na glavnom trgu u Pekingu gde se okupilo između 70 i 80 hiljada studenata i građana. Postavili su šatore i mirno čekali ispunjenje svojih zahteva. U ranim jutarnjim satima 4. juna 1989. godine, vojska je preuzela kontrolu nad trgom. Intervencija tenkova protiv nenaoružanih demonstranata rezultirala je velikim brojem žrtava. Procenjuje se da je tom prilikom poginulo preko 500 studenata dok je više hiljada povređeno. Protesti na Trgu Tjenanmen i brutalna reakcija vlasti ostavili su krvav trag u istoriji kineskog društva. Ovaj masakr je i dalje tabu tema u Kini a informacije o tragičnom događaju su strogo cenzurisane.
Građanski prostesti “Black Lives Matter” (“Životi crnaca su važni”) počeli su 2013. godine kada je DŽordž Cimerman oslobođen krivice za ubistvo nenaoružanog Afroamerikanca Trejvona Martina. Aktivisti su na društvenim mrežama koristil frazu “Black Lives Matter” kako bi skrenuli pažnju na nasilje i nepravdu sa kojima se crnci svakodnevno suočavaju. “Životi crnaca su važni” je ubrzo postao politički pokret koji je inicirao raspravu o policijskom nasilju, rasnoj diskriminaciji i različitim aršinima u pravosudnom sistemu. Pokret je postao još snažniji posle ubistva DŽordža Flojda iz Mineapolisa koga su 2020. godine policajaci brutalno ubili. To je dovelo do masovnih protesta širom Sjedinjenih Država tokom kojih je dolazilo i do žestokih obračuna između demonstranata i policije.
PREBROJAVANJE
Posle svakog velikog protesta po pravilu sledi pitanje – koliko je bilo ljudi? Precizno određivanje broja učesnika na masovnim skupovima veoma je težak zadatak a samim tim i predmet polimika između lidera protesta i uplašenih političara. Postoje brojne naučne metode pomoću kojih se izračunava broj prisutnih na velikim skupovima. DŽejkobsov Metod je izum profesora novinarstva Herberta DŽejkobsa koji se zasniva na gustini mase. DŽejkobs smatra da se najprecizniji broj prisutnih dobija kada se pomnože dužina i širina povorke sa procenjenom gustinom okupljenih ljudi. Gustina može biti niska (jedna osoba po kvadratnom metru), srednja (jedna osoba na pola kvadrata) ili visoka (jedna osoba na četvrtini kvadratnog metra). Napretkom tehnologije moguće je koristiti satelitske i vazdušne snimke kao pomoć u brojanju ljudi. Ove slike se potom analiziraju uz pomoć softvera kako bi se odredila gustina mase i ukupan broj ljudi u njoj. Nijedan od pomenutih metoda nije savršen pa zato ljubitelji istine obično izbegavaju procene o tačnom broju demonstranata na skupu. Srećom, u Srbiji živi čovek koji ima sposobnost da u glavu odredi tačan broj protestanata – 9,456 ali i svojih pristalica – najviše u istoriji Srbije.
Posle završenog “meeting-a” o novom portfoliju naše banke iako nisam dobio ni sendvič, ni vodu, pa čak ni Bonžitu đavo mi nije dao mira. Konsultujem “tajkunske medije” ne bi li saznao šta se dešava u zavičaju. A tamo, neki osvešćeni, dobri ljudi brišu ružičastu farbu laži sa naočara režimske stvarnosti. Taj pristojan svet je sit prevara i ucena. Protestuju protiv nasilja i bezumlja ne bi li probudili Srbiju iz medijske narkoze koja godinama traje. Promene su neminovne jer svaki ekspres lonac, pre ili kasnije, pod pritiskom prošišti. Postavlja se samo pitanje šta sa sadržajem lonca? Hoćemo li od njega napraviti šnicle ili samo pihtije kao mnogo puta ranije? Protesti iz prošlosti nas uče da narod može dugo da trpi ali kada mu prekipi brzo i efikasno reaguje. Taj isti narod nažalost ima kratko pamćenje. Dobro je što će razni Bakareci i Jovanovi brzo biti ztaboravljeni, nevolja je što nam se Miloševići i Vučići kroz istoriju stalno ponavljaju.
Svako svoju karmu nosi
Ja tu nemam što da dam
Osim da se ne zanosim
Neučinjenim djelima.
Zato oni koji misle
Cijene riječi gospodnje
Al’ kopija nije original
Niti sredstvo najbolje.
Kuda idu ljudske snage?
Kamo bježe guzice?
Ako si u kremenadli
Nisi za kobasice!
Branimir Štulić
MORALGRAD 
Leave a comment