Čovek ogromnih usana i osmehom Lucifera nadvija se nad televizijskim prijemnikom i proždire ga u jednom zalogaju. Voditelji Dnevnika su u panici. Ne znaju šta ih je snašlo, pokušavaju da se spasu, lupaju s unutrašnje strane ekrana, ali uzalud. Čovek sa osmehom đavola je srećan, zadovoljan i sit. Pošto je sažvakao medijske neprijatelje, otvara flašu najskupljeg vina, sipa ga u čašu i pažljivo je hvata za nogicu. Promućka vino nekoliko puta, a zatim sadržaj čaše ispija u jednom gutljaju. Uvežbanim pokretom briše ogromne usne i zadovoljno gladi napupeli stomak.
— Tu pravimo rez i počinje špica! — objašnjavao je reditelj uvodnu scenu nove televizijske serije.
U kancelariji direktora filmske kuće „Čivijakom“, pored prvog čoveka kompanije, sedeli su reditelj Gaga zvani Ljiga i jedan od najboljih filmskih šminkera u zemlji, Darko Bojić Maskara. Televizijska serija „Zemlja bez nade“ bila je najambiciozniji projekat „Čivijakoma“ u narednoj sezoni. Država je ovoga puta kavaljerski izdvojila novac za snimanje postapokaliptične priče sa elementima horora i naučne fantastike.
Pored komedija, trilera i mlakih socijalnih drama, Upravni odbor „Čivijakoma“ odlučio je da snimi nešto sasvim drugačije. Predsednik odbora voleo je „Igru prestola“, a njegova sekretarica, sa beneficijama, obožavala je „Crno ogledalo“. Poželeli su seriju u kojoj bi zajedno uživali posle ljubavnih igara u motelu.
Problem je nastao kada nijedan scenario nije zadovoljio njihove stroge estetske kriterijume. Na kraju su odlučili da angažuju stranačkog kolegu Gagu, koji je navodno bio stručnjak za sve žanrove. Pošto je novac obezbeđen, valjalo je pronaći majstora šminke i vizuelnih efekata, a najbolji među njima bio je Darko Maskara. Niko u zemlji ne bi bolje od njega napravio filmska čudovišta i besprizorne kreature za zastrašivanje gledalaca.
— Filmska šminka je kao politička propaganda — govorio je Bojić. — Sakriva mane i ističe vrline. A često je i obrnuto.
Veselo su ćaskali. Bilo im je drago što Vlada izdašno finansira filmsku industriju i što ih abrovi o pranju novca ne zanimaju. Gaga Ljiga ispijao je treći viski, pa su mu sitne lisičje oči sve više sijale. Direktor je gustirao tečnost boje zlata koja se njihala u kristalnoj čaši, dok je Darko pio sok od jagode.
Neko vreme međusobno su delili komplimente, a onda prešli na posao. Na direktorovom stolu stajala je plava fascikla koju je teatralno otvorio, izvadio komad papira i stavio ga ispred Maskare.
— Evo ugovora. Mislim da je ponuda korektna. To je do sada najveći honorar za jednog šminkera otkako sam na ovoj funkciji.
Darko Bojić pogledao je papir i odmah se obradovao cifri na kraju ugovora. Pažljivo je pročitao svako slovo, a zatim, bez mnogo razmišljanja, stavio potpis.
— Čestitam, Darko. Drago mi je što ćemo sarađivati, a sada je red da nazdravimo.
Gaga je prineo praznu čašu, sačekao da se napuni, otpio gutljaj i pokušao da objasni upravo viđeno.
— Ova uvodna scena je veoma važna zbog kritičkog aspekta priče — mudrovao je Ljiga, zaplićući jezikom.
Darko je iz džepa izvadio kesicu Kiki bombona, ponudio sagovornike, a onda postavio pitanje:
— Ne bih da zvučim zlonamerno, ali otkud ovako snažna metafora koja stvara kritičku sliku o vrhovnom autoritetu? Zar se vaša kuća ne finansira prvenstveno iz budžeta?
Direktor se nasmejao, a Gaga zamolio za još jednu bombonu.
— Znaš kako se kaže: mnogo pričaj, a ništa ne kaži. Bolje je kritikovati predsednika u fiktivnoj, distopijskoj seriji nego u televizijskom Dnevniku.
Darko je klimnuo glavom, a zatim se ugrizao za jezik.
„Šta i ja tu filozofiram? Moje je da šminkam, a o politici neka brinu drugi“, zaključio je.
MORALGRAD 