PROCES TREĆEM CARSTVU

  • UVODNA REČ


“Niko nije oklevetao Henrija K. iako je učinio mnogo zla, da je bilo sreće
odavno bi bio uhapšen.”

Kada je bio mali, Henri K. je voleo bajke i slikovnice ali mu je
umetnost uvek bila mrska. U gimaziji su ga mučili ruskim piscima i
kompozitorima a onda ga je ostavila i devojka koja je volela avangardne
slikare dvadesetog veka. Kasnije Henri K. se okrenuo visokoj politici. U
svim međunarodnim čorbama bio je mirođija, izazivao je sukobe, lokalne
i građanske ratove i od svega toga se dobro obogatio. Godine su prolazile
ali ga oni Rusi iz detinjstva nisu ostavljali na miru. Svake noći sanjao je
pejzaž sa pet kuća na kome je Krcko Oraščić plovio labudovim jezerom a
u obližnjoj dači Rodion Romanovič je slušao “Karajcerovu sonatu” u
izvođenju čarobne Lolite. Noćne more nisu prestajale a nagomilano
jednovekovno iskustvo nije nudilo rešenje. Jednog dana odlučio je da se
osveti dušmanima. Sa police je uzeo knjigu “Treće carstvo: Rusija kakva
treba da bude” Mihaila Jurijeva. Spakovao je u veliki žuti koverat i
napisao adresu – Vladimir Vladimirovič 23, Ulitsa Ilyinka, 103132,
Moscow, Russia.

TUŽBA I ODBRANA
U februaru 2022. godine, Putin je najavio napad na Ukrajinu. Sedam
meseci i pet hiljada mrtvih kasnije, rat ili, kako ga još zovu –
intervencija, “oslobođenje SAO Donjeck i Zapadni Lugansk” – još uvek
traje, nevini ljudi ginu a zapad brine neku drugu brigu. Život teče dalje a
gluposti se ređaju kao na traci. Ubrzo, u Rimu zabranjuju Dostojevskog, u
Amsterdamu Maljeviča, u Kardifu i Zagrebu Čajkovskog… Ruske bajke
poslužile su kao scenario za horor filmove u Holivudu a Periodni sistem
elemenata Dimitrija Mendeljeva zamenjen je tablicom množenja.


Kada dođu zla vremena, normalnim ljudima ostaje samo da se
zavuku u mišiju rupu i čitaju knjige. U ratovima se često zbog pogrešne
krštenice gubi život a zbog ratova nam evo zabranjuju umetnost. I tako,
dok im primitivci ni na onom svetu ne daju mira, ruski književni klasici
svakim danom postaju popularniji. Kako god da se napravi lista
najznačajnijih pisaca ruske književnosti na njoj će se uvek naći
Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Puškin, Ljermontov… Ako njihova
imena nikoga neće iznenaditi, poreklo sigurno hoće jer od pomenutih
velikana pisane reči jedino je Tolstoj “čisti” Rus, dok su ostali porodičnim
nitima povezani sa Ukrajinom. Pre nego što “istorijski hematolozi” sa
Balkana počnu sa prebrojavanjem krvnih zrnaca ruskih književnika 19.
veka, okrenućemo se činjenicama.


Gogolj je iz centralne Ukrajine, deda Fjodora Mihajloviča
Dostojevskog živeo je ukrajinskom gradu Vinistia dok je Čehov rođen
nedaleko od Marionopolja. Vek kasnije, Mihail Bulgakov je živeo i stvarao
u Kijevu, Ana Ahmatova i Igor Petrov u Odesi a ako tome dodamo da je
Puškin imao afričke a Ljermontov škotske krvi, priča o etnički čistim
književnostima definitivno pada u vodu. Intelekt, estetika i talenat su
humanističko-kosmopolitske vrednosti dok je nacionalizam jeftina zabava
za budale.


Nikolaj Gogolj (ukrajinsko ime Mykola Hohol) rođen je u oblasti
Poltava u centralnoj Ukrajini. U kući su govorili ukrajinskim jezikom a
kada je pošao u školu počeo je da uči ruski koji je bio i zvanični jezik
carevine. Otac ga je podučavao književnosti a majka religiji. Kada je
napunio dvadesetu, Gogolj se seli u Sankt Peterburg. Tokom studija, na
ruskom je pisao školske zadatke i literarne projekte dok je ukrajnski
koristio onako za svoju dušu. Tih dana u Petrovgradu je postojao “kružok”
ukrajiskih pisaca koji je vodio Taras Ševčenko u čijem radu je Gogolj
aktivno učestvovao i bio uvažen član. U ranim pripovetkama sa setom je
opisivao uspomene iz mladosti i zavičaja dok u zreloj književnoj fazi
postaje mnogo oštriji. U kapitalnom delu, romanu “Mrtve duše” britkim
satiričkim stilom opisao je reformu i emancipaciju ruskog kmetstva kada
je vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju zemljoradnike. Kao merna
jedinica za seljake korišćena je reč “duša”! Tako su ruski, paorski tajkuni
tog vremena u svom vlasništvu imali na stotine “slovenskih duša”. Gogolj
je putovao po Zapadnoj Evropi upoznavajući kulturu drugih zemalja. Pred
kraj žiivota potpuno se odao religiji i zalagao za pomirenje istočne i
zapadne crkve koje su po njemu pred Bogom bile ravnopravne. Rusiju je
nazvao carevinom “mrtvih duša”. Da je živ, danas bi se verovatno
priklonio intelektualcima hrišćanske provinijencije koji se zalažu za mir
ali ne po svaku cenu.


Lav Tolstoj potiče iz plemićke ruske porodice. U detinjstvu je
vaspitavan tradicionalno prema konzervativnim kanonima nacionalnog
ponosa. Po ugledu na oca, grofa Nikolaja Iljiča, mladi Tolstoj sa dvadeset
šest godina odlazi u Krimski rat koji je po mnogo čemu podsećao na ovaj
koji se danas vodi na istim prostorima. Tolstoj je sa svojom jedinicom
stigao u Sevastopolj sa romantičnom idejom o vojničkoj časti i obavezi
ratovanja za svoju domovinu. Patriotski snovi brzo su u dimu baruta
nestali. U autobiografskom delu “Zapisi iz Sevastopolja” Lav Nikolajevič je
oslikao krvavo bojno polje sa pijanim kozacima, golobradim mladićima
izgubljenim na liniji fronta, zvuk bajoneta i urlik nesrećnika bez imena.
Nesvojstveno ruskom vojniku tog vremena, Tolstoj zaključuje da je
propaganda ugojenih vlastodržaca smišljena da žrtvuje neuki puk koji će
u ime cara po ko zna koji put poginuti za “majčicu Rusiju”. Novoprobuđeni
pacifizam, Tolstoj još eksplicitnije izkazuje u knjizi “Vaskrsenje” rečima
da je rat zlo koje ne može opravdati ni gospodar, ni car, ni sveštenik i da
su nažalost baš oni postali ti koji ih ohrabruju, započinju i vode. Zbog
ovakvih stavova, Lav Nikolajevič je izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.
Kao prekvalifikovani mirotvorac danas bi se verovatno nalazio na čelu
neke nevladine organizacije.


Anton Pavlovič Čehov je rođen u Tarnarogu, malom mestu u
blizini Marinopolja. Po završetku gimnazije, sa porodicom se seli u Moskvu
gde upisuje medicinski fakultet a nešto kasnije objavljuje i prvu zbirku
pripovedaka. Tokom studija, Čehov bi svakog leta odlazio kod rođaka u
Ukrajinu. Boravio je u selu Luka nedaleko od grada Sumi gde su se rodile
ideje za prve drame koje će mu kasnije doneti književnu slavu.
Pisao je o egoizmu i nadmenosti visokog ruskog društva. U delima Antona
Pavloviča otrivamo jedinstvenu atmosferu i briljantan dramaturški
pristup. Čehov se nije bavio analizom uzroka društvenog ponašanja već je
na satirčan način oslikao živote svojih junaka čije sudbine doživljavamo i
kroz suze ali i sa osmehom na licu. Da je živ, kao lekar bi sigurno
pomagao na ukrajinskom frontu.


Fjodor Mihalovič Dostojevski je ponikao u siromašnoj porodici.
Društvo i svet oko sebe gledao je kritički a jedinu lepote video u veri i
umetnosti. Ljubav prema književnosti Dostojevski je nasledio od dede
Andreja, ruskog sveštenika koji je živeo u Ukrajuni. Fjodor je kao dete
odlazio da poseti dedu i iz Vinicije donosio mnoštvo knjiga koje bi deda
Andrej samo za njega izabrao. I danas se u ukrajinskom mestu Kaljnik
mogu pronaći grobovi porodice Dostojevski dok u Kijevu, Odesi i Makijvci
žive njihovi potomci. U mestu Vijtivci postoji muzej Fjodora Mihajloviča
čija postavka svedoči o vezama sa ukrajinskom kulturom, društvenim
prilikama i stanovništvom.


Kada se tokom jedne polemike pozitivno odredio prema knjigama i
piscima koji zastupaju socijalističke ideje, Dostojevski je osuđen na smrt.
Nakon hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija, autor i
njegovi drugovi su izvedeni na iscenirano streljanje. Dok su pred
strljačkim strojem očekivali egzekuciju stiglo je carsko pomilovanje.
Kazna im je navodno promenjena u dugogodišnju robiju. U stvari,
autoriteti nisu ni imali nameru da ih streljaju već se radilo o običnom
iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji, Dostojevski doživljava
veliku ideološku transformaciju. Dok je ranije naginjao prema
hrišćanskom misticizmu i liberalnim socijalnim idejama nakon sibirske
golgote počeo je da se pozitivno odnosi prema monarhiji, ruskom
pravoslavlju i nacionalizmu. U zimu 1881. Dostojevskom je priređena
veličanstvena sahrana kojoj je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi,
mahom studenata a sam pogreb spontano se pretvorio u demonstracije
protiv carskog režima. Da je kojim čudom naš savremenik, sigurno bi
kritikovao vlast ali bi se svom snagom suprostavljao i politici Zapada koju
nikada nije podnosio.

ZAVRŠNA REČ
Niko ne može da tumači Putnove misli ali možemo čitati knjigu koja
je inspirasala ruskog predsednika da odpočne rat protiv celog sveta.
“Treće carstvo: Rusija kakva bi trebala biti” utopistički roman Mihaila
Jurijeva objevljen je 2006. i predstavlja udžbenik čije lekcije i danas
marljivo izučavaju u Kremlju. Knjiga objašnjava nužnost ponovnog
uspostavljanja starog svetskog poretka kada je Rusija po sveukupnoj moći
nadmašila Evropu i Ameriku. Prvo carstvo uspostavljeno u doba vladavine
Petra Velikog, drugo u vreme Staljina a onda je na red došla – treća
sreća.


Roman detaljno opisuje godine ruskog preporoda koji počinje pod
vlašću Vladimira II i nastavlja pod Gavrilom Velikim sve do konačnog
stvaranja Trećeg carstva. I jedan i drugi vladar uspešno sprovode projekat
“nove staljinizacije”. Prvi korak u tom pravcu bila je aneksija Krima i upad
u Donjensk i Luhansk. Na referendumu čak 93 procenata stanovništva
glasa za stvaranje nezavisne Crnomorske Republike Donjensk i pripajanje
teritorije istočne Ukrajine. Ubrzo dolazi do ukidanja nezavisnosti
Belorusije i Ukrajine.


Iako nije predvideo ekonomske sankcije sveta prema Rusiji, Jurijev
u knjizi detaljno opisuje ucene gasom i i nuklearnim oružjem. U jednom
trenutku junak knjige Vladimir II u intervju za francusku televiziju kaže:
“Ako nas ne volite, počnite rat i pokorite nas ili još bolje prestanite da od
nas kupujete gas, energente i hranu i tako lepo umrite od gladi!”
Odlučnim stavom da se suprostavi celom svetu Vladimir II izaziva reakciju
Zapada kada počinje Treći svetski rat. Posle višegodišnjih razaranja i
nebrojenih ljudskih žrtava Rusija izlazi kao pobednik a na njeno čelo
stupa Gavrilo Veliki naslednik velikog Vladimira II koji zasluženo odlazi u
istoriju.

PAUZA
Čekajući presudu, advokat odbrane je prelistavao jutarnje izdanje
tabloida “Strujomer”. Na sredini treće strane, pisalo je: “U maju 2023.
godine, Henri Kisindžer će proslaviti stoti rođendan. Ne postoji nesreća,
rat, moralna svinjarija koja se minulog veka u svetu dogodila a do on naki
način sa istom nije bio povezan. Na pitanje novinara: šta dalje? Henri K.
ozbljno odgovara: “Još sto godina ovako a posle ćemo videti!”


PRESUDA
“Uoči njegovog rođendana bilo je to uveče oko devet časova, u
vreme kada na ulicama vlada tišina, dođoše dva gospodina u K. – ov stan.
U redengotima, bledi i gojazni sa cilindrima koji kao da su bili prikovani
za glavu… Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred
njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude.
“Kao pseto” reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.”


NAPOMENA: U tekstu su korišćeni blago modifikovani citati iz romana
“Proces” Franca Kafke

One thought on “PROCES TREĆEM CARSTVU

Leave a Reply to Ksenija Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s