Tog četvrtka, kao i obično, na kioscima Moralvila, pojavilo se najnovije izdanje lokalnih novina “Radost”. Novopridošli žitelj malenog mesta u srcu Amerike, Nenad Dejanović Prle ljubazno je pozdravio omiljenu prodavačicu, buckastu Nensi, ostavio novac i ushićeno pokupio svoj primerak “Radosti”. Užurbano je listao novine i ubrzo stigao do željenog mesta. Na osmoj stranici, pronašao je rubriku “Sugrađani”, ugledao svoju fotografiju i naslov “Svakodnevica veselog novinara i ćutljivog knjižara”.

U nastavku teksta, koji je potpisao Zahari Litlmaus sledi opširna priča o Prletu, nedavno penzionisanom političkom analitičaru i kolumisti koji je posle uspešne novinarske karijere u Srbiji odlučio da penzionerske dane provede u Moralvilu. Skromno nasledstvo i hronična radoznalost motivisali su ga da se prepusti izazovu neizvesnosti i pod stare dane krene put Amerike. U samom uvodu saznajemo da je od ujaka nasledio knjižaru – antikvarnicu i omanji stan iznad same radnje. Ujak se još u ranoj mladosti uputio preko okeana, gradio američki san i posle niza nesrećnih ljubavi, penzionerske dane dočekao slobodan i usamjen. Nenad Dejanović je imao sličan životni put ali je za razliku od ujaka slobodu više cenio a samoće se manje bojao.

U daljem toku razgovora, Prle je naglasio kako ga je uvek beskrajno nerviralo  poređenje tipa “oni i mi” koje je u zavičaju predstavljalo višedecenijsku konstantu: “Stalno su nam govorili da se u Americi mnogo radi, da nema bliskosti i topline. Da su ljudi otuđeni, porodice razdvojene. Prva iskustva međutim, posve su različta. Amerikanci puno rade ali i zarade. Talentovani ljudi, željni znanja vole svoj posao i streme uspehu. Retko sam nailazio na lenjivce koji se večito žale a još uvek nisam čuo onu poznatu besmislicu:  “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”. U lokalnoj kafani, “Etika”, za kratko vreme stekao sam veliki broj prijatelja. Kafanski ljudi i boemi ni malo se ne razlikuju od onih u mom rodnom kraju. Običan svet na ulicama je ljubazan, nasmejani su, pozitivni, raduju se tuđoj sreći i trude se da drugima ne staju na muku. U mom zavičaju, situacija je nažalost posve drugačija, ili da budem pecizan – potpuno obrnuta.”

Uspešnu novinarsku karijeru Dejanović je zamenio antikvarskim knjižarstvom a žučne diskusije za kafanskim stolom brižljivim uređivanjem polica: “Bavljenje novinarstvom na Balkanu puno se razikuje u odnosu na Ameriku. Posle svakog redakcijskog sastanka, kafana je prva destinacija. Tamo se prikupljaju informacije a tokom konstruktivnih rasprava novinari oštre vijuge i bruse ideje. Posle nekoliko vinjaka tekst se uvek završava na vreme. Kada bi u Americi, glavni urednik tokom radnog vremena krenuo sa novinarima na piće, već sledećeg dana kolektivno bi ostali bez posla a naredno izdanje bi pripremali neki novi klinci. Novinarska karijera donela mi je puno uzbuđenja tako da mi je novi “zanat” legao baš u pravo vreme. Nikada nisam imao dovoljno vremena koje bih posvetio čitanju. U mladosti, čovek je pun sebe, čini mu se da zna sve. U zrelim godinama stičemo mudrost i svakim danom sve više postajemo svesni vlastitog neznanja. Knjžara je moja duhovna baza, izvorište novih znanja i mentalnog zadovoljstva. Trudim se da ne zanemarim stare navike i ne izneverim veliku ljubav iz mladosti pa tako po završetku radnog dana skoknem do kafane i uz omiljeni burbon, sa novostečenim drugarima rešavam političke nedoumice i moralne misterije.”

Odluka da u zrelim godnama iz korena promeni život bila je veoma hrabra utoliko pre što je engleski jezik veoma skromno poznavao: “Na prostorima bivše Jugoslavije, strani jezik smo učili od petog razreda osnovne škole. Već u sedmom, naši roditelji su bili ubeđeni da besprekorno govorimo engleski, francuski ili ruski. Tokom đačkih dana bili smo svesni svoga neznanja ali smo ga vešto skrivali od okoline. Kasnije međutim, počelo bi samozavaravnje. Na pitanje: “govorite li engleski?” – samouvereneo bi klimali glavom. Istina bi izlazila na videlo prilikom prvog odlaska u inostranstvo gde bi se svekoliko poznavanje engleskog svelo na nemoćno ponavljanje omiljenih izraza – Yes! Thank you! Novije generacije su to kasnije promenile tako da danas mladi ljudi u starom kraju, mnogo bolje barataju engleskim jezikom. U samom početku, kada sam stigao u Ameriku,  činilo mi se da jedino mogu da razumem dve reči: Marlboro i Budwieser, ali s vremenom,  polako sam počeo da se privikavam. Ono što me je najprijatnije iznenadilo jeste strpljenje i dobra namera okoline da se stranac razume i da mu se na svaki način pomogne. U Evropi to na žalost nije slučaj.”

Autor teksta o veselom novinaru i ćutljivom knjižaru, Zahari Litlmaus priču je završio na neuobičajen i Prletu pomalo nerazumljiv način: “Tako za sada izgleda svakodnevica našeg novog sugrađanina koji je novinarska uzbuđenja zamenio tišinom svoje antikvarnice. Da li će se novinar sa Balkana uskoro vratiti svojoj prvoj ljubavi i najvećoj strasti – novinarstvu, saznaćete uskoro na stranicama “Radosti”.

Nenad Dejanović je upitno zavrteo glavom, pažljivo zatvorio novine i krenuo prema kafani “Etika”. “Popiću jedan burbon pre posla, red je da se proslavi!”

U kafani ga je sačekalo novo iznenađenje. Za stolom gde se sa prijateljima najčešće družio, sedeli su kolega Zahari Litlemaus i glavni urednik “Radosti” Majkl Džons. Ispred njih flaša Knob Creek-a, tri čaše i primerak lokalnih novina. Prvi se oglasio Zahari:

– Kao što vidite gospodine Dejanoviću i američki novinari vole da popiju tokom radnog vremena. Ovo je moj šef, “glodur” „Radosti“ Majkl. Četvrtak je prepodne, sedimo u kafani i čekamo da nam se pridružite.

– Uživao sam u vašoj priči dragi kolega i mislim da bi bilo lepo da naša “Radost” priušti radost svim svojim čitaocima pružajući vam priliku da nas  upoznate sa vašim pripovedačkim darom.

Otvorio je voskom zapečaćenu flašu burbona, nasuo tri čaše, popio svoje piće na eks a onda nastavio:

– Želeo bih da vam ponudim posao. Očekujemo da svake nedelje objavite autorski tekst u našim novinama.

Bio bi to osvrt na političke nedoumice i moralne misterije koje svakoga dana u “Etici” razrešavate sa prijateljima. Juče sam razgovarao i sa urednikom Varoških novina u vašem rodnom gradu. Divan čovek. Oni bi istovremeno objavili srpsku verziju vašeg teksta. Bila bi nam čast i zadovoljstvo da otpočnemo zajedničku saradnju.

– Pre mnogo godina, rečenica “jednom novinar, uvek novinar” pomogla mi je  da o trošku američke države posetim SAD. I danas isto mislim. Biće mi veliko zadovoljstvo da pišem za lokalne novine Moralvila. Posebno mi je drago da će tekstove simultano objavljivati i Varoške novine. Naravno, sve to pod uslovom da vas dvojica zadržite posao. Posle flaše burbona u rano jutro na sabajle nisam baš siguran da će tako biti.

Pošto je sadržaj Knob Creek-a veoma brzo napustio bocu, zajedno su se uputili prema Nenadovoj knjižari. Iznad ulaznih vrata crveneo se ćilim sa pirotskom šarom. Prle je naglim pokretom skinuo ćilim i otkrio tablu na kojoj je pisalo: Knjižara Šumadija!

– Lepo izgleda, prokomentarisao je Litlmaus, ali mi se čini da tabla stoji malo ukrivo!